Politički život >

Para vrti di burgija neće

Zašto su tri povećanja poslaničkih plata izglasana u poslednja četiri meseca, baš kada je počela kampanja za kočenje građanske potrošnje i ograničenje plata u javnom sektoru

U karikaturi, protekle sedmice Srbija je definitivno ponovo ušla u pragmatični socijalni sistem novčanih interesa – u goli kapitalizam, jer je u Narodnoj skupštini odlučeno da politička elita nastavi da pljačka narod, ali, napokon, legalno i otvoreno, preko velikih plata, a ne pod velom žrtvovanja u borbi za "nacionalne interese". Na drugoj strani, narodu je objašnjeno da i on može u tome da pomogne, otkucavajući one koji izbegavaju da plate poreze, te da će pojedinci koji se u tom pravcu ističu, za takav doprinos biti nagrađeni sa preko šest evra po prijavi. Odmah je, istina, postalo uočljivo da je balkanska verzija "liberalnog društva koje se zasniva na materijalnom interesu pojedinaca" dobila ne baš otmenu, ali ovde tradicionalno ukorenjenu formu "poštenog potkupljivanja". Za utehu moralnim čistuncima, treba reći da se i u boljim liberalnim državama radi po istom sistemu, ali je ceo interesni sklop nešto bolje prikriven, to jest složenije je "posredovan", kako to kažu sociolozi.

Dakle, prošlonedeljne vesti da je Ministarstvo finansija Vlade Srbije donelo odluku da svaki građanin koji prijavi onog koji ne izdaje račune za prodatu robu ili izvršenu uslugu, to jest onog koji izbegava plaćanje poreza na dodatu vrednost, može računati na nagradu od 500 dinara po prijavi i da je Administrativni odbor Narodne skupštine Srbije doneo odluku da se plate poslanika i državnih funkcionera gotovo udvostruče – mogu se interpretirati "povezano". Uprošćeno, ministar finansija Mlađan Dinkić mora da forsira naplatu poreza svim sredstvima, kako bi sakupio dovoljno novca da podeli bolje plate sebi i kolegama koji su na vlasti, pa je pri tom, pošto oni uglavnom pripadaju takozvanim narodnjačkim strankama, prinuđen da vodi računa i o interesima najlojalnijih pripadnika naroda – onih koji su spremni da kolaboriraju.

Načelno, za razvoj liberalnog kapitalizma u Srbiji nema ništa naročito loše u ovim dvema odlukama. Prvo, bolje je kad se ljudi bave politikom zarad visokih plata nego kada taj svoj angažman obrazlažu "istorijskom misijom", "nacionalnom ponesenošću", "visokim idealima", "patriotskom čašću", "reformskom strašću" i drugim floskulama o svrabu neodoljive lične odgovornosti za sudbinska narodna pitanja. Zatim, bolje je kada su primanja političara "transparentno visoka" nego kada su oni zbog niskih legalnih primanja prinuđeni da tajno uzimaju posredničke provizije za sve krupnije poslove i važnija nameštenja, kada moraju da uzimaju marže od svih donacija i kreditnih aranžmana, kada su u iskušenju da potkradaju javne fondacije i uzimaju benefite od tajnih "reketa" koje namiču tajne službe, itd.

Valjda zbog svega toga, u Srbiji je sada trend da na jednoj strani nije zazorno zvoniti na uzbunu što i u javnim preduzećima sa hroničnim gubicima rastu plate mimo realnih mogućnosti stanovništva da podnese rastuće troškove nacionalnih i lokalnih monopola (i mimo dogovora sa MMF-om) – a na drugoj je moguće, samo u jednoj godini, podići plate poslanicima Narodne skupštine za 43 odsto, i to baš u godini kada je prosečna nadnica porasla za 2,75 poena manje od godišnje inflacije od 13,7 odsto.

Simptomatično, tri povećanja poslaničkih plata izglasana su u poslednja četiri meseca, baš kada je počela kampanja za kočenje građanske potrošnje i ograničenje plata u javnom sektoru. Verovatno je reč o tome da se makroekonomska potreba da se koči javna potrošnja, pa i tempo zaduživanja građanstva kod banaka, nesrećno susrela sa potrebom Koštuničinog kabineta da se nešto "skuplje" dogovori sa socijalistima i radikalima o "nacionalnoj politici" u ovoj "prelomnoj godini" (a oni su najčešće govorili o "demagogiji niskih plata političara"). Ni u tome ne treba gledati ništa novo niti strašno – osim što je povećanje plata "nesrećno" obrazloženo. Naime, ministar finansija Mlađan Dinkić je poslednje povećanje poslaničkih plata prokomentarisao "izjavom nedelje" – da je njemu "najvažnije da se budžet Narodne skupštine ovim odlukama ne povećava".

Nije, naravno, problem što 250 ljudi koji sede u Narodnoj skupštini Srbije "po volji naroda" dobija plate od oko 1000 evra mesečno, jer najmanje toliko imaju i poslanici u državama širom Afrike. Ta odluka je dobra i zbog toga što pokazuje da zabrinjavajuće priče o nesposobnosti premijera dr Vojislava Koštunice da se snađe u političkoj trgovini predstavljaju samo poetsko preterivanje. Dobro je i to što je i uticajni "zamenik predsednika" Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić, "vođa opozicije", posle "poskupljenja" radikalskih poslanika delimično lišen mogućnosti da svojim biračima i nadalje namiče "kesu na glavu" i uverava ih da on, umesto njih, vidi rešenje za sve njihove socijalne probleme (Nikolić je, istina, u očajničkom pokušaju da izbegne javnu vezu sa udvostručenjem svoje plate, eskivirao predsedavanje kritičnom sednicom Administrativnog odbora, što mu je poslanička obaveza u ovom mandatu).

Celoj operaciji poskupljenja političke elite pripomogao je sada već nezaobilazni i uvek na vreme obavešteni Boguljub Karić, lider Pokreta snage Srbije. On je, upravo pred neugodno odlučivanje o potrebi povećanja poslaničkih plata, razglasio da čitava grupa od petnaestak narodnih poslanika pokazuje interes da pređe u njegovu stranku – pa je, po šefu poslaničke grupe DSS-a Milošu Aligrudiću, odluka o povećanju plata smeštena u kontekst "uspostavljanja sistema vrednosti u društvu, tako da se otkloni mnogo veća opasnost u ovom trenutku, a to je trgovanje mandatima". Ergo, ili je Aligrudić dobro razumeo šta mu Karić sa kornera "nabacuje" ili je, nasuprot tome, opet smišljena pakost da se pokvari pregovaračka pozicija ovom biznismenu – dok sa poslanicima ugovara najnoviji plan spasavanja Srbije. Ili je čak reč o uvredljivoj Aligrudićevoj hipotezi da se Karić i dosad prema poslanicima držao one narodne: para vrti di burgija neće!

Taj trend "legalnog potkupljivanja" poslaničke većine i namirivanja visokih finansijskih potreba prezauzetih srpskih političara, sve da bi se ti visoki narodni predstavnici okanuli nelegalnih poslova, nisu razumeli jedino političari sa Kosova i Metohije, pa su zajaukali što je Ministarstvo finansija postavilo poresku inspekciju na "administrativnu granicu" sa južnom srpskom pokrajinom – što je jako zabolelo tamošnje narodne trgovce, jer se time navodno "priznala secesija Kosova od Srbije". No, oni su izdanci tamošnjeg "žilavog srpskog življa", pa su organizovali blokadu "administrativnih prelaza" unutar države Srbije, sve dok Narodna skupština ne povuče narečenu "unutrašnju podelu" države. Ova epizoda, posle mnogo godina, baca stvarno svetlo i na interese političke elite koja se naselila oko "kosovskog pitanja", što opet ima i dobrih strana. To jest, dobro je napokon da se izoštri slika i oko slogana da smo mi "niko i ništa bez Kosova".

Skupštinski administrativni odbor povećao je plate ne samo poslanicima i najvišim državnim funkcionerima nego i opštinskim gradonačelnicima i njihovim najbližim saradnicima. Tako je ova akcija prekoračila i stari centralistički pristup "rubnim aktivistima" po provinciji, koji su počeli da se žale kako direktori lokalnih gradskih đubretara, na primer, imaju od njih daleko veće plate, pa "najbolji kadrovi" izbegavaju državnu službu, itd.

Sa celom ovom akcijom za "bolje vrednovanje" srpskih političara možda ima izvesne veze i delimično aktiviranje prošlogodišnjeg zakona o konfliktu interesa, po kome bi mnogi stranački aktivisti izgubili dosta unosne sinekure u upravnim odborima javnih preduzeća, pa se povećanje osnovnih plata nametnulo kao jedino moguće rešenje za sprečavanje pada njihovog standarda, baš u godini kada se očekuju stabilne političke, ali nestabilne socijalne prilike (i ta "kohabitacija" je moguća u Srbiji).

Sve u svemu, povika na odluku da se narod stimuliše sa po 500 dinara po prijavi za poresku evaziju, jer baš ove godine treba istovremeno premostiti budžetski deficit i bolje platiti političku elitu, sužava pitanje "potkupljivosti nacije" na jedan sporedan instrument "bitke protiv sive ekonomije". Kada se pitanje proširi i kada se za cilj uzme borba protiv "sive politike", onda se racionalnije može razgovarati o tome ko koga i sa čijim parama "potkupljuje" da bi ostvario stvarne ili prividne javne interese i da li ova srpska politička elita zaslužuje pare koje je sebi dodelila. Naravno, potrebno je, takođe, i to da se krug legalno "potkupljenih" ne proširi suviše – jer neko sve to mora i da plati.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net