Poštar

Drž'o da je normalan, dobro ne baš skroz, ne baš do kraja socijalizovan, ali normalan. Smatr'o da je u granicama, ima pos'o, stan, dete, nije krivično odgovar'o, im'o, ima, i te veze, da ne bude zabune, muško-ženske. Čist prosek. A sad, što ima viška vremena, što ga obaveze baš ne pritiskaju, što nije do kraja odrast'o, normalni bi rekli ost'o Malo dete, ta to može biti i prednost, u ovom vremenu, u ovim vremenima strke, stresa i svakojakih presija i represija. Jelte, a može i jelda. Ja, tako i on drž'o, smatr'o, i činilo mu se da je sa njim sve u redu, da tzv. život ide dalje.

Takav mu, uostalom i pos'o, skoro normalan, novinar, ali ne normalan novinar, pre će biti skoro normalan, ali u granicama, piše on tako, neki će reći zajebava se, ali takav život, pre takva politika, takav on, mora, da li, neko i tako. To da nije sve kako bi Oni 'teli, i kako se čini. Zbog takvog, pazi sad, prosedea, bude zapažen, počne se priča, jes' video kako čovek piše, stigne na Televiziju, bude načisto zapažen, objave mu knjigu, te evo ga novi Nušić, Domanović, Kovačević, srpski Svift...

I pored tih kolateralija ost'o takoreći normalan, pa opisano, istina, počeli da ga pozdravljaju sa Dobar dan, govore Poštovanje, pitaju šta on Misli... Bilo i da dođu iz drugog mesta, specijalno, da ga uživo čuju, i razgledaju, posle elektronskom poštom zahvaljuju na prilici da se druže sa mislećim čovekom. Bilo da uđe u kafanu, U bilo koji grad, Matija, tek da se olakša, i čuje od nekog stola, neko se glasno pita, Nešto mi poznat ovaj čovek... Tja, tu smo, i ženski rod počeo drugačije da ga gleda, post'o načisto interesantan, čuj interesantan, post'o prilika, za popiti piće, za jednu noć, za jedan dan, za ceo život. I to izdrž'o, ost'o normalan, skoro, pa opisano, sve podvodio u rok službe...

Baš u vreme, ko što biva, najveće slave dese mu se tako neki problemi na tzv. intimnom planu, njegova polupolovina, koja je, dešavalo se, bila i više od njegove polovine, saopšti mu da je on samo jedan incident i sujetna budala. I dok je tako, sedeći u nekom restoranu, bistrou, sa velikim staklima prema ulici, što je važno, zurio u nigde, dok je ređao te slike, dok se tako osećao sam sa sobom, i tim slikama, desi mu se to što sledi, što je takoreći Tema. Dakle, dok je tako sedeo na javnom mestu, ali kao u nekom ćošku, pazi ovo, kao pas koji je u blatu vidao rane, ču kako neko, ču da je žensko, zatraži upaljač, ustade, zapali, vrati se u ćošak, kad ova, opet 'oće vatru, baci joj upaljač, toliko mu ostalo, posle kad je premotav'o.

Pošto je takav kakav je, skoro normalan, nastavio da sedi u objektu, skoro kafani, do ulice, sa velikim izlogom, rečeno da je važno, tek progled'o. Vidi on, prvo, ko što je red, oseti, neko gleda u njega, i vidi, toliko zna, da to nije zalut'o pogled, vidi da ga to žensko, ono što je tražilo vatru, takoreći fiksira. Oturi, koje veli, dešava se, možda pomešala, možda ga vidi uživo pa ne može da odustane. Pogleda bolje, ne mora biti tako, nova su ova vremena, to sve emancipovano, uzvrati pogled, šta pogled, utrostruči. Uze to da se ponavlja, iz dana u dan, sve skoro u isto vreme, ko ritual, ko zakasni sedne da ima prazan prostor do drugog, i zumiraj, fiksiraj, beči se. U prolazu, reč, dve, pa na bečenje. Trajalo to, uzelo maha, ljudi, kroz izlog, veliki, gledali kako im se spajaju zenice, kako su, oboje, obnevideli.

Jedne prilike, kad je okrenuo profil, uzeo predah, preko puta mu sede Svirač, ispriča da kad se god vrati sa svirke, kasno, pred kućom viđa jednog na belom konju, jednog što je otiš'o u rat, onaj Svetski, i nije se vratio. I još mu reče Svirač, Slušaj bajo, ova te gleda, ne diše, jes' očiju mi, ne diše. Onda ušao poštar, izgovorio njegovo ime, glasno, da svi čuju, digao ruku, poštar mu dade da potpiše preporučeno pismo na kome je stajalo njegovo ime, zanimanje, bez adrese. Dok je potpisivao prijem Svirač upita poštara, Ima li šta za njega, ovaj ga, tako normalno, upita za adresu, Svirač, tako normalno, reče neku ulicu u predgrađu.

Ko što tema nalaže, to uzelo da traje, da se razvija, dok je on nije pitao, konkretno, kako je umeo, da li baš, Da li vi mene zavodite, dok ona nije dala odgovor da je u pitanju Nesporazum, ta ona nije slobodna, ta ona je normalna, i da to ne bi išlo. Reče i da joj je jednom i negde, prošli život, zarobio pogled, nemo pozvao, moguće na nekoj sar'ani, tu se najbolje flertuje, ali da to što se dešava neće i ne želi. Prihvati tak'u situaciju, ta dešava se, takvo ovo novo vreme.

Ali to, sa gledanjem, komunikacijom koja je bila saglasna gledanju, nastavi se, ko samo od sebe, izmače kontroli. Kad stadoše da razmenjuju SMS poruke, ona o strahu od nepoznatog, on da mu je promijenila logiku (setio se Džonija), ona Tkđ, i on Tkđ... Ona stade da citira, de njega, Đuru Jakšića, ali i Popu, Darkvud dab, Svaki trzaj svesti postaje navika, on poče da sluša Elu Ficdžerald, Speak Low, da razume ruski, francuski, španski, Asta manjana... Ujutro, ona će, Dobro vam jutro Ozbiljni Čoveče, uveče, Lep san, javi da ga sanjala, da joj je život Noćna mora, i javi, Ne mogu da prestanem da mislim na tebe, o tebi, sa tobom, ti... A on, kako ravnodušan, samo mu kosa viri iz situacije, seti se i Rundeka, Ko te meni poslao, obnovi Tadeuša Ruževiča, Traumatska priča, Središte života, posta pesnik, poče ponovo da uči da govori i oseća, Ovo su pogledi govorio sam, pogledi služe da se izrazi ljubav...

Ali, ona samo reče, Hvala ti na divnim i čudnim i stranim, baš sa j, Osjetima, da se oseća licemerom, itd., on već posumnja u zdrav razum, jebenu slavu, dalje, da je nije poturila CIA, još gore KGB, od goreg, da nije deo nekog projekta neke nevladine organizacije, neke srpske organizacije, ima toga, garant ga bre posmatraju. Zreo za pomoć, okrene Svog Književnika, ovaj će, Preda mnom je večnost i manje od dva prsta u flaši, reče da stiže, koliko odmah. Samo što se do'vati za manje od dva prsta, eto poruke, od Nje, A ko nema mašte, iz našeg dvorišta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net