Izbori u Iraku >

Pobeda nad strahom

Ni Ijad Alavi, dosadašnji predsednik iračke privremene vlade, i jedan od favorita na ovim izborima, nije krio likovanje zbog toga što su njegovi sunarodnici pobedili strah: "Teroristi sada znaju da ne mogu pobediti. Otvorili smo novo poglavlje naše istorije, i svi Iračani, bez obzira na to da li su glasali ili ne, treba ujedinjeni da grade budućnost", izjavio je dan nakon izbora

Višestranački izbori nakon decenijske tiranije sami su po sebi istorijski događaj. Ali, ono po čemu će ovi izbori u Iraku ostati upamćeni jeste neizmerna građanska hrabrost Iračana. "Nikada, čak ni u poslednjim danima Vajmarske Nemačke, kada su nacisti i komunisti vršljali ulicama, nije bilo tako orkestriranog pokušaja da se izbori upropaste nasiljem – jer kandidati nisu smeli da se pojavljuju u javnosti, organizatori izbora su morali da se kriju, strani posmatrači su morali da ‘posmatraju’ izbore iz obližnje zemlje, dok su birači na dan izbora morali da se kockaju sa smrću u bar četiri od 18 pokrajina; jedini koji su bezbedno glasali su oni srećnici koji žive u inostranstvu."

Ovako je čuveni publicista Majkl Ignatijef sumirao suštinu značaja ovih izbora. Niko od ovih izbora nije očekivao da će zemlji preko noći doneti uređenu demokratiju, ali ni najoptimističniji krugovi u američkoj administraciji, koji su uporno zatvarali oči pred narastajućim nasiljem u Iraku, nisu smeli ni da se ponadaju da će, prkoseći smrtnoj opasnosti od bombaša-samoubica, eksplozija, otmica i snajpera, na izbore izaći čak osam miliona građana Iraka, ili nešto više od 60 odsto biračkog tela.

NIGDE BEZ GLASANJA: Iako je samo u Bagdadu na dan izbora bilo najmanje devet napada bombaša-samoubica i nebrojeni broj napada širom zemlje, u kojima je poginulo pedesetak ljudi, plan pobunjenika i militantnih grupa da osujete uspeh izbora se izjalovio, čak i u tzv. sunitskom trouglu – gde je otpor naporima američkih i iračkih snaga da uspostave red i mir najžešći. Istini za volju, velika većina iračkih sunita, koji čine petinu stanovništva Iraka, bojkotovala je izbore, što iz straha za život, koji dele s ostalim sunarodnicima, što zbog teškoća da prihvate činjenicu da je sa krahom režima Sadama Huseina došao kraj njihovoj dominaciji i privilegijama. Ipak, kako naglašava predsednik Izborne komisije Iraka Farid Ajar, "nije bilo grada u kome niko nije glasao".

Nepunih nedelju dana pre izbora američke novine su iz dana u dan donosile mučne izveštaje sa terena koji su poljuljali nadu i najtvrdokornijih optimista. "Bezbednost je puki san u Bagdadu", osvanulo je na naslovnoj strani "Njujork tajmsa", samo četiri dana uoči izbora.

Američki neprijatelj broj jedan u Iraku, odmetnuti jordanski terorista Al Zarkavi javno se hvalio na internet sajtu da će njegovi ljudi ubiti svakoga ko učestvuje na izborima. Na sajtu su se mogli videti i video-snimci hladnokrvne egzekucije trojice zarobljenih ljudi sa porukom da će tako proći sve "američke sluge". Nekoliko dana pre izbora glavna ulica u Bagdadu zabelela se od letaka na kojima je pisalo: "Ovo je poslednje upozorenje onima koji planiraju da izađu na izbore. Zaklinjemo se da ćemo ulice Bagdada oprati krvlju vas koji budete glasali, pratićemo vas dok vas ne uhvatimo, a onda ćemo odseći glave i vama i vašoj deci."

STRAH U KOSTIMA: Sve krvoločnije pretnje širile su se nakon godine u kojoj je nasilje vladalo žestinom mnogo većom nego u prvoj godini američke okupacije. Strah je zapretio da potpuno parališe život u Iraku. Američki oficiri kažu da se dnevno u proseku izvrši oko 70 napada na njihove snage. Od kada je američki predsednik Džordž Buš objavio kraj rata, i kada je u aprilu 2003. na glavnom trgu u Bagdadu srušena statua iračkog diktatora Sadama Huseina, u napadima je stradalo više od 1100 američkih vojnika, a blizu 300 ih je poginulo u raznim nesrećama. Antiratna nevladina organizacija Iraq BodyCount procenjuje da je od marta 2003. život izgubilo između petnaest i osamnaest hiljada građana. Ugledni američki institut "Brukings" procenjuje da je ubijeno i uhapšeno preko 30.000 pobunjenika od aprila 2003. Uprkos tome, broj pobunjenika je tokom prošle godine bio u neprekidnom porastu. Samo nekoliko nedelja pre izbora, irački šef obaveštajne službe Mohamed Šahvani izneo je zastrašujuću procenu po kojoj se protiv iračkih i američkih vojnika u Iraku bori ni manje ni više nego 40.000 dobro naoružanih i motivisanih pobunjenika i terorista, a da im podršku pruža još 160.000 ekstremista. Prema tome, strah se uvukao u kosti gotovo svih Iračana, a čak je i Karlos Venecuela, zvaničnik UN-a zadužen za organizaciju izbora u Iraku, morao da novinarima nakon izbora otkrije da se o ovako masovnom odazivu birača niko nije usudio ni da sanja. "Svi smo bili užasno zabrinuti zbog bezbednosne situacije. Šta da radimo ako se ljudi toliko uplaše i uopšte ne izađu na izbore?", izjavio je novinaru "Njujork tajmsa". "Ovako, mi smo oduševljeni."

Još je možda više oduševljena američka administracija sa predsednikom Bušom na čelu, koji je na samom početku svog drugog mandata, 30. januara, protivnicima intervencije i skepticima zapušio usta i još više učvrstio sopstvenu izbornu pobedu. "Svet je čuo glas slobode iz srca Bliskog istoka", izjavio je Buš nakon održanih izbora u Iraku. S druge strane Atlantika mu je britanski premijer Toni Bler brže-bolje tercirao izjavivši: "Danas je Irakom provejala snaga slobode."

Ni Ijad Alavi, dosadašnji predsednik iračke privremene vlade, i jedan od favorita na ovim izborima, nije krio likovanje zbog toga što su njegovi sunarodnici pobedili strah: "Teroristi sada znaju da ne mogu pobediti. Otvorili smo novo poglavlje naše istorije, i svi Iračani, bez obzira na to da li su glasali ili ne, treba ujedinjeni da grade budućnost", izjavio je dan nakon izbora.

POSTIZBORNE RAČUNICE: No, biračka mesta nisu se praktično ni zatvorila, a listići veličine kuhinjskog čaršava nisu svi ni stigli do dobro čuvane američke baze, a počela je ozbiljna politička računica između pobedničkih snaga. Iako se procenjuje da će biti potrebno desetak dana pre nego što se utvrdi ko će zauzeti 275 mesta u iračkom parlamentu, glavni učesnici izbora sabiraju i oduzimaju partnere u budućoj koaliciji. Već sada je jasno da su Kurdi sa severa Iraka, inače najmirnije oblasti zemlje, veliki dobitnici na ovim izborima, jer je odziv, kako se i očekivalo, u Kusrdistanu bio najveći.

BEZBEDNOST NA PRVOM MESTU: Glasačka mesta ograđena žicom

Osim toga, dve doskoro suprotstavljene snage iračkih Kurda – Kurdska demokratska partija Masuda Barzanija i Patriotska unija Kurdistana Džalala Talabanija, za potrebe izbora udružile su snage. Oni bi mogli biti koalicioni partneri takozvanoj šiitskoj listi, ili listi verskih poglavara, kako je još nazivaju, za koju se veruje da je osvojila lavovski deo glasova šiitskih muslimana, kojima je ovo bila prva prilika nakon decenija da se aktivno uključe u politički život zemlje. S druge strane, niko se ne usuđuje da odbaci aktuelnog premijera Ijada Alavija, takođe šiita, ali koji se zalaže za sekularnu demokratiju u Iraku i koji oko sebe okuplja i zavidan broj pristalica iz manjinskih redova, naročito sunita. Mnogi zato veruju da će upravo on jedini uspeti da reši problem nastao zbog bojkota sunitskih Iračana, jer ga mnogi doživljavaju kao reformistu i branu od islamizacije Bagdada po ugledu na Teheran.

Prema privremenom ustavu Iraka, broj mesta u parlamentu određuje se striktno proporcionalno u odnosu na broj osvojenih glasova. Poslanici zatim treba dvotrećinskom većimom da izaberu predsednika i dva potpredsednika, koji zajednički tvore predsednišvo. Članovi predsedništva, zatim, biraju premijera, ali taj izbor mora biti jednoglasan. Premijer, za uzvrat, bira članove vlade, što odobrava parlament prostom većinom. Međutim, ovi izbori zapravo su samo generalna proba pre pravih izbora u Iraku, jer će irački parlament u međuvremenu imati ustavotvornu funkciju. Ovaj sastav parlamenta biće zadužen da usaglasi tekst novog ustava Iraka, koji građani treba da usvoje na referendumu.

PORODIČNA SVETKOVINA: Odlazak na glasanje

Predviđa se da će ovaj proces biti okončan do jeseni i da će se nakon toga, ako ne bude velikih iznenađenja na bezbednosnom planu, izbori održati u decembru ove godine. No, ni izglasavanje ustava na referendumu neće biti jednostavno, jer je dovoljno da ga dve trećine građana u najmanje tri iračke pokrajine odbaci, pa da se proces vrati na početak. To praktično sunitskim muslimanima i Kurdima daje pravo veta, i zato je neophodno da sve političke opcije budu uključene, kako bi zemlja dosegla kakvo-takvo jedinstvo, i kako se ne bi raspala u građanskom ratu.

No, da bi se taj ishod izbegao, neophodno je da Džordž Buš ne proglasi dolazak demokratije u Irak i povuče trupe pre nego što se politički proces konsoliduje, i slabe iračke snage ne stanu na noge, a sve prethodne izjave zvaničnika američke administracije govore o tome da im se žuri. Sa svoje strane, Iračani su već učinili mnogo, dokazavši da su u stanju da sa sebe otresu strah. Kako primećuje Ignatijef, "jedini koji su pokazali snagu zdravog razuma u politici i demokratsku hrabrost od trenutka kada su se Amerikanci na tenkovima dokotrljali u aprilu 2003. jesu ti isti, toliko prezirani Iračani, a ne njihovi, nazovi svevideći imperijalistički dobrotvori".


 

Slike sa lica mesta: Bezbednost kao biznis

(Ekskluzivno za "Vreme" iz Bagdada)

Prvi irački izbori uspeli su preko svih očekivanja, iako istinske predizborne kampanje nije ni bilo. Jedino su članovi Komunističke partije održavali predizborne skupove, ali ovde na njih (toliko su uticajni) niko ne obraća pažnju – čak ni pobunjenici. Tako su samo oni mirno šetali bagdadskim ulicama, noseći svoja obeležja.

Ostali kandidati su kao zmija noge krili činjenicu da se nalaze na nekoj od izbornih lista; kad bi se pročulo da je neko (bio) kandidat, ili je bio smaknut ili je morao da se skloni. Zbog toga su i glasački listići – dimenzija stolnjaka – diskretno sadržavali samo simbole. Izborna mesta dobila su glasačke kutije (obavezno i sveće, za slučaj da nestane struje) jedan dan pre izbora, jer je nekoliko škola za koje se znalo da su predviđene za glasačka mesta, dan-dva uoči izbora odletelo u vazduh.

Istini za volju, ovo je važilo samo za Bagdad i takozvani trougao smrti – iliti sunitski trougao od Faludže preko Ramade i Bagdada do Bakibe i Tikrita na severu. Na jugu, kao i na severu, u područjima gde pretežno žive Kurdi sve je bilo potpuno drugačije.

***

Svi sadašnji irački lideri glasali su unutar takozvane zelene zone (gde inače i žive), gde ih čuva do zuba naoružano obezbeđenje; glasanje u senci natpisa na zidovima, na engleskom i arapskom jeziku: "u slučaju napada ostanite u svojim sobama, ili siđite u podrum", delovalo je na mahove pomalo goteskno. Međutim, izvan zelene zone, na bagdadskim ulicama slika je bila potpuno drugačija: ljudi su išli na glasanje svečano obučeni kao za venčanje, vodeći sa sobom decu i žene. Mada se u Bagdadu nije igralo i pevalo, takvog je veselja bilo na severu.

Izborna mesta bila su okružena bodljikavom žicom, a iračka policija obezbeđivala je svako glasačko mesto. Protiv mogućnosti izborne krađe ovde je umesto nevidljivog spreja i UV-lampe korišćeno crno mastilo u teglama, u koje su Iračani nakon glasanja umakali kažiprst. Mastilo se teško skidalo, pa su jedni ponosno uzdizali prst kao dokaz da su glasali, dok su drugi panično pokušavali da skinu crnilo, jer bi u slučaju da nalete na pobunjenike to moglo da ih košta života u nekom jendeku.

***

Akreditacija novinara bila je izuzetno komplikovana: najpre obavezna kod američkih snaga, a zatim kod Iračana. Na akreditaciju u Iračkoj izbornoj komisiji čekalo se satima. Ali kad smo to iščekali i okitili se neophodnim propusnicama i bedževima, na bagdadskim ulicama nalikovali smo šetajućim božićnim jelkama. Za grupu britanskih novinara akreditacija se pretvorila u pravu moru. Oni su preko britanskog ministarstva odbrane doleteli iz Londona pravo u Basru, gde se inače nalaze britanske snage. Insistirajući na tome da je Irak suverena zemlja, iračke vlasti su bile neumoljive u zahtevu da se poštuje zakon i tražile da svi novinari iz Basre dođu najpre u Bagdad i tamo se akredituju. Britansko ministarstvo odbrane moralo je zbog toga da organizuje posebne vojne letove iz Basre za Bagdad i natrag.

***

Kad sam već kod birokratije, evo još nekoliko sitnica koje pokazuju da se ona nije mnogo promenila u odnosu na Sadamovo vreme. Svi oni koji u Iraku ostaju duže od nedelju dana moraju da se testiraju na HIV virus. Normalno, za 150 dolara dobija se pečat, a da niko lekara i ne vidi. Ista cena i ista "procedura" važila je i u Sadamovo vreme.

Međutim, nije i da nema pomaka. Ovde, u Kongresnom centru gde mi provodimo dobar deo dana, sve je čisto i uredno. Vidi se da ih Amerikanci polako ali sigurno uče kako treba da se radi. Zanimljivo je spomenuti da su i sami Iračani voljni da se uče i to se već uočava na ljudima i njihovom ponašanju.

Svejedno, neke navike umiru teško. Dok sam u studiju Iračke televizije čekao da njihov ministar unutrašnjih poslova završi intervju, da bih ga odveo na mesto za razgovor za Skaj njus, irački kolega nije se usuđivao da prekine ministra koji je pričao, pričao, pričao… sve dok njegov šef kabineta nije maltene ušao u kadar i izvukao ga iz improvizovanog studija

***

Šta da kažem na kraju. Tačno je da su izbori održani "pod oružjem", uz neviđene mere bezbednosti. Ipak, morali su da uspeju jer je mnogo toga stavljeno na kocku. Sa svakim danom normalizacije odnosa u Iraku, naročito u Bagdadu, i pobunjenici gube bitku. Što je više struje, benzina, vode, to su manje šanse pobunjenika da među običnim Iračanima nađu uporište. U celom Iraku se i dalje živi teško, a nije bolje ni u Bagdadu. Ali, biznis polako počinje da cveta. Najveći u ovom trenutku je – obezbeđenje. U Bagdadu postoji nekoliko velikih firmi koje zapošljavaju bivše pripadnike specijalnih jedinica koji rade na obezbeđivanju radnika američkih firmi, novinara, stranih biznismena…

Jakša Šćekić, producent televizijske mreže Skaj njus


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net