Lisica i ždral >

Vis minor

Pred našom vlastelom mrtvi su svi jednaki, bilo da su skončali u metrou, krematorijumu ili u poludelom talasu

Šezdesetogodišnjica oslobođenja Aušvica prođe bez nas, do logora je skoknuo samo naš ambasador u Poljskoj koji je em bio u blizini em se potrefilo da budu slobodni i on i njegov šofer, iz daleke Jugoslavije, pardon SCG, nije došao niko, Marović je u poslednji čas pana Kvašnjevskog blagoizvestio da ima privatne razloge za nedolazak, za put se interventno spremio Davinić kao predstavnik vojske koja nastavlja tradiciju Jugoslovenske narodne armije a odnedavno i tradiciju trupa Draže Mihailovića, taman se bio vezao, uspravio naslon sedišta i ugasio cigaretu kad se avion načisto pokvari, dajte drugi avion, dajte kartu za bilo koji putnički let ka Poljskoj, odande ću brzim vozom, taksijem, samo da čovečanski ožalim žrtve holokausta, tja, ni u jednom avionu nema mesta, šta je sa Vladinim avionom, Vuk je sa sedam svojih dedijera odleteo u Brisel, pa može li da dođe po mene, ne može, zrakoplov je u perionici a ima zakazano i kod krznara, da promeni kožu na sedištima, dobro, idem vojnim avionom, gospodine ministre, neka ostane među nama, ali nijedan nije u takvom stanju da bismo osobu poput vas slali po ovom kijametu, još jedna nesreća u vojsci, pa bila i saobraćajna, potpuno bi uništila ono ugleda što nam je ostalo, nemojte da vam ovo pokvari raspoloženje, biće još prilike da putujete, Vlada Srbije će sigurno u Hilandar, dotle vam je bolje da sedite kod kuće u toplom, pokazali ste dobru volju da odmenite možda i neopravdano odsutnog predsednika, ali kad je avion u kvaru, najpametnije je dići ruke, znamo da biste vi stavili svoj život na kocku, ali bi sa vama daleko bilo stradala posada, a avion bi mogao pasti na kuću neke evropske porodice što bi naše prisajedinjenje Evropskoj uniji odgodilo još nekoliko godina...

U Aušvic se sjatilo dvadeset pet vladara, pedeset državnih delegacija, deset hiljada što preživelih logoraša što crvenoarmejaca koji su logor oslobodili, odsustvo jugoslovenske delegacije nije se ni primetilo, a ovde svaki radni sat ministara i premijera urodi nečim korisnim! Da su naši džumle otišli u Aušvic, tri delegacije u tri zasebna, poluprazna aviona, ispalo bi da i na parastos odlaze razmetljivi, rastrošni i posvađani; sad kad nije otišao niko, opet smo kivni i u toj kivnoći previđamo njihovu doslednost: na komemoraciji žrtvama terorističkog napada u Madridu bio je samo ambasador, kad je svet odavao počast žrtvama cunamija, mi nismo, ergo – pred plavom četom mrtvi su svi jednaki, bilo da su skončali u metrou, krematorijumu ili u poludelom talasu.

Iako nije savetnik ni Marovićev ni Davinićev, Vladeta Janković oglasio se poput patrijarha praštajući i jednom i drugom nehodočasniku: kvar aviona je viša sila, Davinić je kupio bio i sveću, ali kad neka zemlja ima jedan avion pa se taj jedan pokvari – šta možemo! Drugo, da je mehanika i bila cakum-pakum, da je kompletna vrhuška državne zajednice i njenih članica bila na komemoraciji, da li bi našim predstavnicima tamo uopšte bilo prijatno? U Aušvicu caruje istorija koju su napisali pobednici, nećeš u logoru čuti lepu reč o nacistima niti o njihovim saradnicima! Evropa kasni za Srbijom koja je tok i ishod Drugog svetskog rata shvatila na tuđmanovski način, a Tuđman je, ne zaboravimo, bio povjesničar! Hteo je da izmiksuje kosti jasenovačkih žrtava sa kostima Hrvata koji su pali kličući Trećem rajhu, e, ono što je Francek hteo da učini sa posmrtnim ostacima, srpska skupština učinila je sa penzijama i spomenicama – pa ne bi li onda bilo možda i neumesno da vrhovnici režima kakav je naš idu u Aušvic? Na komemoraciji bi neki govornik sigurno rekao kako se pola veka nakon holokausta genocid ponovio na brdovitom Balkanu! U pljačkaškim, kvaziverskim sukobima stradali su i Srbi, i Hrvati, i Muslimani, pa ipak, simbol novogenocida jeste Srebrenica, a tvorcima srebreničkog "memorijalnog centra" elita serbska šalje blagoslov sa naučnog skupa u Sava centru, dočim pristalicama saradnje sa Hagom znanstvenici šalju kletvu kroz usta akademika i profesora Pravnog fakulteta! Pa jeste! U kući obešenog ne govori se o konopcu, znali smo da će u Aušvicu baš to biti hit i nismo otišli.

Kad je sred pustinje doznao da niko iz Beograda nije otišao na pomen, predsednik Srbije ražestio se, da je samo znao da niko neće otići, on bi na devi odjezdio do zračne luke, odatle bi libijskim aeroplanom odleteo na sever, ako bi i libijski avioni bili svi out of order, Boriska bi na voz, pa na brod, platio bi rikšu, samo da Srbija uzme učešća u svetskom bolu i pijetetu, a ne ovako – Marović se popišmanio, na motoru Davinićevog aviona izdati bobina...

Možda je Tadić mogao da sortira ekipu koja bi iz Beograda blagovremeno, ispravnim avionom, odletela na komemoraciju?... Ali, ko bi znao kad je vražiji parastos?! Političari žive u skladu sa crkvenim kalendarom koji nabraja svaki ubogi panađur u Srbiji, Aušvic je, međutim, negde drugde.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net