Javna preduzeća >

Dranje dinosaurusa

Cilj reformi ŽTP-a, NIS-a, EPS-a, PTT-a, Telekoma, JAT-a, Aerodroma "Beograd" i Srbijašuma je da građani ubuduće dobijaju kvalitetne usluge po cenama nižim od sadašnjih. Koliki je to posao, pokazuju podaci da je u tim firmama jedna trećina zaposlenih višak, da su plate iznad proseka u Srbiji, a da je efikasnost jedva na 30 do 40 odsto proseka javnih preduzeća država u okruženju

Ministar finansija Mlađan Dinkić tvrdi posle pregovora sa misijom MMF-a da će sve ostalo biti "luk i voda" prema restrukturiranju javnih preduzeća

Srpski ministar energetike Radomir Naumov ocenio je (7. januar, intervju agenciji Beta) da sadašnja cena struje u Srbiji od oko tri evrocenta za kilovat-sat nije realna jer ne pokriva troškove poslovanja nego samo troškove proste reprodukcije, i da bi zato trebalo da poraste na oko pet evrocenti.

Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić izjavio je (14. januar, konferencija za novinare) da se Međunarodni monetarni fond i Svetska banka često koriste kao izgovor za najavljena poskupljenja, naročito električne energije.

Potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus rekao je (21. decembar 2004) na tribini Naučnog društva ekonomista: "Očigledno je da građani ne mogu neprekidno da trpe porast cena. To je najjednostavnija politika koja sve neracionalnosti prevaljuje na teret građana, ali to ne može dugo da traje i vreme je došlo da ova preduzeća ozbiljno krenu u proces prestrukturiranja."

U ponedeljak uveče, na prijemu koji je organizovao predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu Herald Hiršhofer, ministar energetike Naumov izjavio je grupi novinara da su za pogrešno tumačenje njegove prethodne izjave krivi novinari i da struja neće poskupeti 70 odsto (kako je izjavio 7. januara), nego 12 do 14 odsto, i to ne od početka aprila, nego od 1. jula. (O još nekim detaljima sa spomenutog prijema biće reči na kraju ovog teksta.)

Pre tri godine, kada je pregovarano o trogodišnjem aranžmanu sa Međunarodnim monetarnim fondom, mnoge nacionalpatriote bile su spremne da optuže MMF da je on glavni krivac za poskupljenja struje u Srbiji. Ova međunarodna finansijska institucija uglavnom izbegava da zvanično i javno presuđuje u sličnim i već opisanoj vrsti dijaloga unutar beogradske vlasti, ali u nezvaničnim i neformalnim razgovorima sa ljudima iz ove međunarodne finansijske institucije može se dobiti komentar otprilike ove sadržine: "Cena struje za nas više nije tema, to smo raspravili još na početku razgovora sa Vladom, pre tri godine. Vlada je, u okviru restrukturiranja, preuzela obavezu da EPS podeli na dva dela i da od osnovne delatnosti odvoji one koji nemaju veze sa proizvodnjom i prenosom struje, na primer, turizam. MMF smatra da je to jasna obaveza države. Cilj reforme Elektroprivrede Srbije ne treba da bude smanjenje plate i da se neko istera sa posla, nego da građani imaju dobro i stabilno snabdevanje strujom po razumnoj ceni."

TEŽAK POSAO: U takvoj, reklo bi se, naelektrisanoj atmosferi na početku 2005. godine trebalo bi da počne restrukturiranje ne samo EPS-a nego svih ostalih javnih preduzeća: Železničko-transportnog preduzeća (ŽTP), Naftne industrije Srbije (NIS), PTT-a, Telekoma, JAT-a, Aerodroma "Beograd" i Srbijašuma. Cilj je da građani dobiju kvalitetniju i jeftiniju robu ili uslugu koju prodaje neka od spomenutih državnih firmi.

Prema nepodeljenim mišljenjima, to će biti jedan od najvažnijih i najtežih poslova koje srpska vlada treba da obavi, da bi se uopšte moglo govoriti o bilo kakvoj uspešnosti ekonomskih reformi. Pred kabinetom Vojislava Koštunice jeste zadatak od koga ne može pobeći čak i da hoće. S jedne strane je pritisak građana koji sve manje žele da plaćaju preterano skupe i nekvalitetne usluge javnog sektora, a s druge strane Međunarodni monetarni fond upozorava da taj zadatak ima "status izvršenja", što znači da Vlada mora da ga sprovede i da tu nema nećkanja. MMF u najnovijoj analizi "stanja (spskocrnogorske) nacije" ocenjuje kao veoma spor napredak u restrukturiranju javnih preduzeća i podseća da je najvažniji cilj da se kroz taj posao zaštiti i poboljša konkurentnost zemlje.

Uostalom, MMF ne bi ni trebalo preterano da dokazuje ono što je ekonomskom timu Vlade, zaduženom za sprovođenje reformi u Srbiji, poznato kao iskustvo zemalja koje su prošle kroz ovu fazu tranzicije i koje nedvosmisleno potvrđuje da su strukturne promene (među koje spada i restrukturiranje državnih preduzeća od javnog interesa) bile izuzetno značajne za održiv privredni rast i stabilnu makroekonomsku situaciju. Tuđa iskustva i teorija su, međutim, jedna strana medalje, a trenutno političko stanje u Srbiji nešto sasvim drugo, jer to stanje ne ohrabruje nove, bolne mere ekonomske tranzicije.

SEDAM VELIČANSTVENIH: Golema nevolja po vlast, ili bar onaj njen deo koji treba da sprovede ekonomske reforme, nastaće onda kad se poduhvati restrukturiranja preduzeća čiji je vlasnik upravo Vlada, odnosno država. To je sedam javnih preduzeća, sedam "veličanstvenih dinosaurusa" koji lažnom veličinom, tržišnom nespretnošću, nesposobnošću prilagođavanja i poslovnom tromošću najbolje govore o tome u koliko lošem stanju se nalaze Srbija i njena privreda. Nevolja će biti, dakle, ne samo zato što će se Vlada suočiti sa socijalnim nezadovoljstvom nastalim ograničenjem (ako ne i zaustavljenjem) rasta zarada zaposlenih i otpuštanjem viška od oko četrdeset hiljada ljudi, već i zato što u Vladi ne postoji političko jedinstvo, pa će biti onih koji će iz ministarskih fotelja pokušavati da se dodvore tom delu radničke klase i bar privremeno zaustave i odgode neophodne strukturne promene u javnom sektoru privrede. Nije bilo tako davno da bi se zaboravilo kako su pojedinci iz vlasti obigravali oko kafedžija, sekretarica, kuvarica i vozača u Kostolcu koji su branili interes da ostanu na radnim listama sa rudarima i na kraju im demagoški udovoljili odlažući restrukturiranje tog dela EPS-a na godinu dana.

Mnogi međunarodni eksperti ni danas ne mogu da se načude prilično nelogičnom ponašanju vlasnika (države Srbije) Naftne industrije Srbije pri upravljanju ovim preduzećem. Malo kome je jasno da u Srbiji krajem 2004. godine država garantuje cene dizela na benzinskim pumpama u trenutku kad na svetskom tržištu nafta drastično poskupljuje? Gde je tu poslovni interes vlasnika kompanije? I zašto takvim poslovnim potezom država štiti, na primer, vlasnike "audija 8" koji kupuju dizel po subvencionisanoj ceni? A zašto taj novac ne bi potrošila, recimo, na lečenje dece izbeglica?

Strancima je bio potpuno nerazumljiv još jedan slučaj koji ukazuje na nesposobnost javnih preduzeća da tržišno reaguju. Skoro je neverovatno da niko iz Vlade i javnog preduzeća Aerodrom "Beograd" nije bio zainteresovan da odgovori na izazovnu ponudu kultne avio kompanije Ryan air koja je nameravala da u Beogradu otvori regionalni centar za svoj uspešni biznis s jeftinim avio-prevozom. Niko čak nije bio spreman da napiše ljubazno pisamce i odbije ponudu. Da li to Vlada (kao vlasnik) i Aerodrom "Beograd" (kao menadžment koji upravlja preduzećem) nisu bili zainteresovani da maksimiziraju profit u tom javnom preduzeću?

Možda je (al' ne mora da znači) baš zbog takvih slučajeva predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu Herald Hiršhofer u autorskom tekstu za magazin na engleskom jeziku KorD posebno naglasio da je 2005 – godina u kojoj će biti potrebno redefinisati ulogu države i promeniti vlasničku strukturu u javnim preduzećima.

PRIORITET VLADE: Ekonomski eksperti u jednom su saglasni: reforma javnih preduzeća je u ozbiljnom zastoju i taj posao je prioritet srpskih vlasti u ovoj godini. Niko više nije u dilemi da je restrukturiranje javnog sektora izuzetno važno za dalju tranziciju Srbije ka modernoj tržišnoj ekonomiji. Jer, očiglednim se pokazalo da neefikasna javna preduzeća direktno utiču na standard građana (koji su često primorani da skupo plaćaju loše usluge) i odbijaju investitore od ulaganja u Srbiju (koji još ne mogu da razumeju zašto su, na primer, tako skupe i neverovatno oskudne telekomunikacione usluge u ovoj državi).

I menadžeri koje je država postavila da upravljaju javnim kompanijama utrkivali su se oko Nove godine u izjavama o potrebi restrukturiranja tih preduzeća. Tako je predsednik Upravnog odbora Naftne industrije Srbije Miloš Tomić najavio je da će NIS u 2005. godini biti transformisan u holding sa četiri kompanije: jednu će činiti Naftagas (proizvodnja), druga će biti gasna linija (NIS-Gas i Energogas), treća je trgovina (Naftagas promet i Jugopetrol), a četvrtu će činiti – Fabrika maziva iz Kruševca, Rafinerija nafte Beograd, svi ugostiteljski objekti i Košarkaški klub Vojvodina. U procesu restrukturiranja smanjiće se i broj zaposlenih, kojih sada ima oko 18.000. Biće vrlo zanimljivo posmatrati da li će Vladini ekspertski timovi pristati da se država preko vlasništva u naftnoj kompaniji bavi ugostiteljstvom i košarkom.

I Elektroprivreda Srbije, po ocenama mnogih ekonomista najtvrđa "koska" ukupne reforme javnih preduzeća, pretrpeće značajne organizacione promene kroz koje će se osloboditi viška od oko 20.000 zaposlenih i biti podeljena na dva sektora – proizvodnju i prenos struje. Možda će, posle usvajanja novog zakona o energetici i restrukturiranja, građani Srbije već ove godine biti u prilici da legalno kupuju i troše struju nekog evropskog proizvođača i distributera. Kao što bi, kroz restrukturiranje ŽTP-a (gde će inače biti najmasovnijeg otpuštanja), uskoro na prugama Srbije mogli da se pojave i privatni prevoznici sa vlastitim lokomotivama i vagonima. A kakve li će sve olakšice i poklone moći da dobiju građani kad u Srbiju stignu novi operateri mobilne i fiksne telefonije, to ćemo tek videti.

SEDAM ODSTO: Reforma javnih preduzeća počela je već standardnom, vrućom temom za 130.000 zaposlenih u tom sektoru – zahtevom za povećanje zarada. Temu su otvorili (možda za uši prosečnog Srbina zvuči pomalo bizarno) piloti JAT-a, dakle oni čije su nadnice najveće u sektoru javnih preduzeća. JAT bi vrlo brzo mogao da bude kamen međaš reforme javnog sektora privrede, jer prema nekim procenama Vlada je spremna da u tu firmu uvede privremene mere ukoliko se neko iznutra bude protivio otpuštanju oko dve hiljade radnika. Zato su u vreme nedavnog štrajka pilota Vlada i centralna banka reagovale promptno i žestoko, ali je za dalji uspeh procesa restrukturiranja veoma indikativna (za sada) tiha podela unutar Vlade (populisti-reformisti) od koje će zavisti dalja sudbina reformi javnog sektora privrede. Ni ministar finansija ni guverner NBS-a za sada ne nagoveštavaju da će odustati od onoga što je "propisao" Međunarodni monetarni fond – rast zarada u ovoj godini za sedam javnih preduzeća u Srbiji ne može biti veći od sedam odsto. Ministar finansija Mlađan Dinkić tvrdi posle pregovora sa misijom MMF-a da će sve ostalo biti "luk i voda" prema restrukturiranju javnih preduzeća, a guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić nepoverljivo vrti glavom i cedi kroz zube da je obuzdavanje plata u javnom sektoru najveći problem. Možda je zato guverner predložio, pred dolazak misije MMF-a na novu rundu pregovora, da se ukupna suma zarada u javnom sektoru zamrzne na nivou iz 2004. godine. "To ne znači da zarade zaposlenih u javnom sektoru ne mogu biti povećane tokom ove godine, već da povećanje može uslediti samo ako se smanji broj zaposlenih", naveo je Jelašić.

Ne treba biti guverner centralne banke da bi se ukapirala pogubnost starog srpskog vrzinog kola i karakterističnog modela neuspešnih tranzicija:

rast plata uvećava tražnju koja doprinosi rastu cena,

a zatim sledi rast deviznog kursa,

koji opet podstiče rast zarada mimo produktivnosti.

Zato guverner Jelašić grmi: "Preduzeća koja ostvaruju profitabilnost samo na osnovu svog monopolskog položaja to ne mogu da koriste kao razlog za povećanje zarada zaposlenih."

I Međunarodni monetarni fond "sugeriše" da plate zaposlenih u javnim preduzećima (kao uostalom i u čitavoj privredi) treba vezati isključivo za produktivnost i savetuje da zaposleni koji dobijaju veću platu od onog što su proizveli moraju da budu motivisani da rade više ili da budu otpušteni. "Najbolje je da ljudi koji ništa ne rade budu otpušteni i MMF to podržava u programu Vlade, koja tako nešto zagovara u slučaju ŽTP i JAT-a", može se čuti ovih dana u krugovima misije MMF-a koja u Beogradu pregovara sa monetarnim vlastima Srbije. U toj međunarodnoj finansijskoj organizaciji ne kriju da je rešenje koje oni favorizuju privatizacija srpskih javnih preduzeća, a ako to nije moguće odmah, onda se mora ograničiti rast zarada.

PITANjE STATUSA: Privatizacija javnih preduzeća, izgleda, još nije tema o kojoj Vlada razmišlja. A oko tog posla biće, čini se, još nevolja jer, na primer, u tek usvojenom Zakonu o privrednim društvima nije se našao predlog koji su formulisali eksperti angažovani u prethodnoj vladi i koji se svodio na potrebu da se javna preduzeća prvo pretvore u obične, "normalne" kompanije pa tek onda restrukturiraju i privatizuju. Tako je u novom Zakonu o privrednim društvima ostao duh Miloševićeve ekonomske logike po kojoj je, recimo, država vlasnik i imovine i kapitala u Elektroprivredi Srbije, a to preduzeće ne zna svoje bilanse, ne zna ko je odgovoran za rukovođenje, ko procenjuje imovinu, kakva je struktura uprave... Za strane investitore i potencijalne kupce to je otežavajuća okolnost jer ne razumeju dovoljno sve naše "specifičnosti" i zato bi bilo mnogo bolje da, na primer, srpski Telekom u statusnom smislu bude ista firma kao nemački Dojče Telekom, dakle da se zna da je država vlasnik kapitala (pa onda i može na Berzi da prodaje 10 ili 15 odsto akcija), a Telekom – vlasnik imovine. Da li je tako u srpskom Telekomu, da preduzeće raspolaže imovinom a vlasnici kapitalom?

Vlada, takođe, ima jednu veliku dilemu vezanu za proces privatizacije u infrastrukturnim preduzećima: da li da dopusti proces predinvestiranja pre privatizacije ili ne?

Potpredsednik Vlade Miroljub Labus rekao je pred Naučnim društvom ekonomista da to "praktično znači da se kroz neko novo zajedničko ulaganje prave neka nova preduzeća, da se odmah poboljša njihov finansijski položaj i da se posle toga ide u privatizaciju. Argument je da će se podići vrednost ovih kompanija. Ali, postoji i kontraargument. Ako neko uđe na 'mala vrata' u proces privatizacije, više ne možete da ga isterate iz tog procesa i onda kasnije teško da možete da dobijete pravu cenu i najboljeg strateškog partnera u procesu privatizacije. Zato oko toga postoje rasprave. Ja sam za to da se u 2005. godini usvoje svi neophodni programi prestrukturiranja, da potom počne njihova primena, a nakon toga da idemo u privatizaciju. Privatizacija mora da bude transparentna i zasnovana na infrastrukturnoj strategiji države. Pošto se ovde radi o važnim državnim preduzećima, država mora da odluči koji deo ovih preduzeća ostaje u državnom vlasništvu, ali istovremeno i da se obaveže da prikupi dodatna investiciona sredstva. Jer, kada država kaže, primera radi, da NIS ostaje u državnom vlasništvu 50 odsto, a preostalih 50 odsto se privatizuje, onda to znači da država mora da obezbedi 50 odsto svih budućih investicija. To je važna stvar jer je privatizacija infrastrukturnih delatnosti mnogo složenija i odgovornija nego privatizacija čisto komercijalnih delatnosti. Ne verujem da sve ove oblasti treba u potpunosti privatizovati. Naprotiv, potpuno sam ubeđen da država mora da zadrži značajnu ulogu, ali istovremeno da omogući ulazak privatnog kapitala i da doprinese dodatnim ivesticijama i poboljšanju poslovanja ovih preduzeća."

Dok se, dakle, ne odluči za model privatizacije, Vlada će morati da odobri programe restrukturiranja koje su napravile menadžerske uprave

svakog javnog preduzeća o kome Vlada vodi "posebnu pažnju": ŽTP-a, NIS-a, EPS-a, PTT-a, Telekoma, JAT-a, Aerodroma "Beograd" i Srbijašuma.

Pre bilo kakve "studije izvodljivosti" restrukturiranja javnih preduzeća treba pogledati kakve su performanse tih firmi. O kakvom se "ekonomskom kapacitetu" radi svedoči, na primer, podatak da je u ovim preduzeća 2000. godine radilo oko 150.000, a sada oko 132.000 radnika. Ovo smanjenje nije posledica restrukturiranja (koje podrazumeva i otpuštanje), nego odvajanja iz EPS-a rudnika sa podzemnom eksploatacijom, što je prošle godine izazvalo onolike demonstracije i lelek.

PLATE I PRODUKTIVNOST: Zatim, visina plata zaposlenih u javnim preduzećima, koje su oduvek izazivale ljubomorne uzdahe ostatka srpske radničke klase (čuvena radnička izreka "rodi me majko srećnog i zaposli u državnoj firmi") mogle bi da govore o veoma uspešnim i efikasnim kompanijama. Ali, izgleda da nije baš tako. Malo upoređivanje nekoliko ekonomskih pokazatelja otkriće frapantnu neefikasnost i neracionalnost u poslovanju javnih preduzeća koja su svoje pozitivne bilanse (i visoke plate zaposlenih) obezbeđivala "derući kožu" srpskim potrošačima, odnosno koja su sve svoje poslovne mane prebacivala na cene koje su plaćali građani.

Tako su, recimo, plate zaposlenih u NIS-u i JAT-u 2001. godine bile 1,8 puta veće od proseka privrede, u EPS-u i ŽTP-u – 80 odsto, PTT-u – 50, Telekomu i Aerodromu "Beograd" – 1,5 puta, a u Srbijašumama plate zaposlenih bile su 50 odsto veće od proseka privrede. Istina, u 2004. godini taj raspon je prilično smanjen, ali su razlike ipak ostale na oko 50 odsto, jedino su zarade u JAT-u postale dva puta veće od proseka privrede.

Da li takve zarade imaju uporište u produktivnosti i efikasnosti zaposlenih ili u monopolskom položaju? Kad se produktivnost domaćih javnih preduzeća meri prema produktivnosti istih preduzeća, ne u Evropskoj uniji nego u Jugoistočnoj Evropi, ispada da su građani Srbije obične "ovce za šišanje" spremne da plaćaju ne pitajući za stvarnu cenu usluga. Prema nekim računicama pravljenim u Vladi, produktivnost u srpskoj Elektroprivredi je tek oko 28 odsto produktivnosti istih firmi u susednim državama, ŽTP ima samo 32 odsto produktivnosti kolega u okruženju, Telekom – oko 41 odsto, JAT – 29 odsto, a jedino je PTT najbliže nekom regionalnom proseku (85 odsto). Otuda je i ekonomskim laicima jasno da bez povećavanja produktivnosti javna preduzeća teško mogu da imaju niže troškove i niže cene. "To je najjednostavnija politika koja sve neracionalnosti prevaljuje na teret građana, ali to ne može dugo da traje i došlo je vreme da ova preduzeća ozbiljno krenu u proces prestrukturiranja", tvrdi vicepremijer Labus.

Što se tiče poslovnih uspeha, odnosno gubitaka, do sada su neka od ovih preduzeća bila profitabilna, ali istovremeno druga prave velike gubitke. NIS i Telekom su profitabilni, velike gubitke prave EPS i ŽTP (koji će iz budžeta od 2003. do kraja 2005. dobiti skoro 30.000.000 evra subvencija), a oko "pozitivne nule" životare PTT i Srbijašume.

TRI KORAKA: U okviru restrukturiranja javnih preduzeća važan posao biće i njihova finansijska konsolidacija, odnosno uvođenje čistih računa u njihova potraživanja i dugovanja. Kad su u pitanju unutrašnja dugovanja, EPS ima velika potraživanja prema domaćim kupcima (73.000.000 dolara), ali ima i dugove prema međunarodnim finansijskim institucijama (470.000.000 dolara), prema ostalim inostranim kreditorima (376.000.000 dolara) i prema budžetu (175.000.000 dolara). NIS takođe ima potraživanja u odnosu na domaće kupce (293.000.000 dolara), ali s druge strane, dugovanja prema inostranstvu su daleko veća (145.000.000 dolara međunarodnim finansijskim institucijama i 382.000.000 dolara stranim dobavljačima).

Ono što nas čeka jeste finansijska konsolidacija ovih osam preduzeća i pre svega konsolidacija njihovih potraživanja i dugova.

ŽTP ima dug od 406.000.000 dolara napravljen kod međunarodnih finansijskih institucija, a JAT spoljni dug od 250.000.000 dolara.

Pošto upravljački timovi budu dostavili Vladi planove restrukturiranja (prvi korak), slede statusne promene na osnovu donetih zakona (drugi korak) i sledeći potez biće finansijska konsolidacija (treći korak). "Moraju da se alociraju dugovi i potraživanja i da napravimo program tako da se ovi dugovi ili ponište ili reprogramiraju, jer bez toga nema njihove dalje konsolidacije", kaže potpredsednik Vlade Labus, i dodaje da onda dolazi četvrti potez – smanjenje prekomerne zaposlenosti. "Obično je u javnosti pitanje zaposlenosti prvo pitanje, ono je ovde četvrto po redu, ali je jako značajno", kaže Labus.

Tako, međutim, ne misli ministar finansija Mlađan Dinkić. "Prvi posao u okviru restrukturiranja koji moraju da urade uprave javnih preduzeća jeste da otpuste viškove radnika, a onda možemo da razgovaramo o svemu ostalom. JAT po cenu prinudne uprave mora da otpusti između 1500 i 2000 radnika", rekao je ministar finansija u neformalnom razgovoru sa novinarima na već spomenutom prijemu koji je organizovao predstavnik MMF-a u Beogradu Herald Hiršhofer.

Zna li Vlada šta hoće u reformi državnog sektora privrede? Da je posmatraču sa strane teško da pohvata sve konce onoga što radi Vlada u pripremi restrukturiranja javnih preduzeća i koliko je sve to ozbiljno, može da posvedoči još jedan detalj sa tog prijema. Koleginica iz RTV-a B92 iskreno zabrinuta za cenu struje (i svoj kućni budžet) i sudbinu EPS-a, upitala je u neformalnom ćaskanju resornog ministra Radomira Naumova dokle se stiglo sa restrukturiranjem tog javnog preduzeća. Radi uverljivosti, prenosimo dijalog kome je prisustvovalo još četvoro novinara.

"Restrukturiranje EPS-a je već završeno, gotovo, ostalo je još samo neko njihovo vertikalno povezivanje", odgovorio je ministar Naumov.

"A šta je sa otpuštanjem radnika i njihovim mogućim štrajkovima zbog toga", bila je uporna koleginica.

"Sve je završeno, i otpuštanje", odgovorio je ministar.

"Je l' te, pa kako ja to ne znam", sad već mnogo zabrinuta pita novinarka B92.

"A iz koje ste vi redakcije?", šeretski odgovara ministar, ostavljajući novinare da se u šoku zgledaju i crvene u neznanju.

Onda su novinari pitali ministra finansija Mlađana Dinkića da li on zna što i njegov kolega Naumov, dakle da je završeno restrukturiranje EPS-a. Dinkić je rekao da o tome nema pojma, da je to najvažniji i najteži posao ove godine i da će "tamo bez posla morati da ostane mnogo radnika".

Sve to što Vlada treba da uradi u restrukturiranju javnih preduzeća (i mnogo više, što mora da uradi ove godine) zapisano je u redovnom izveštaju Međunarodnog monetarnog fonda i okačeno na njegov sajt u engleskoj verziji. Pre otprilike dve nedelje novinarima je u beogradskoj kancelariji MMF-a rečeno da će uskoro biti okačena i srpska verzija tog izveštaja tako da šira publika može da se s njim upozna. Srpske verzije, međutim, još nema. A neće je ni biti, jer domaće institucije koje "linkuju" sajt MMF-a odbile su da prime srpski prevod novog izveštaja Međunarodnog monetarnog fonda.

Je l' "car baš toliko go"?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net