Državna bezbednost >

Dugačka je puška Stanišića...

Kako se Jovica Stanišić našao u Hagu? Šta će on njima? Zašto nama ovde nije bio potreban? Šta je sve radio od 5. oktobra pa do izručenja u Hag? Zanima li to bilo koga u ovoj državi?

Tokom vanrednog stanja izvesne dnevne novine objavile su vest da je Vlada Srbije poslala specijalnu grupu u Hag, da tamo od Tribunala traži da preuzme Jovicu Stanišića i Franka Simatovića Frenkija. U operativnom štabu Sablje ta je vest bila komentarisana ovako: evo, Jovičini špijuni po medijima rade radnju; Jovica vodi igru iz Centralnog zatvora, pogotovo što Vladan Batić kaže da mu Jovica šalje poruke da ga ceni, jer da mu je pokojni Zoran Đinđić mnogo hvalio Batića, da zna ko je ubio premijera (pre hapšenja Zvezdana Jovanovića) i da će to da kaže samo Batiću, jer da su svi drugi "sumnjivi" itd.; odgovoreno mu je da sve to lepo ispriča policiji. U pola te priče dolazi jedan tadašnji visoki funkcioner i kaže: da, Jovica radi iz CZ-a, ali nešto se i desilo. Po njegovoj verziji, veče pre toga u Hag je odleteo nečiji mali avion sa dva naša tadašnja ministra i vratio se u zoru – bez znanja MUP-a, BIA i MIP-a. Niko nije smeo ništa da pita.

HAŠKI UGAO: Razgovori Jovice Stanišića sa istražiteljima Haškog tribunala počeli su negde u proleće 2001; u uspostavljanju kontakta posredovao je tada Vladimir Beba Popović, što će kasnije biti iskorišćeno protiv njega: Beba i Čeda poslali Jovicu u Hag i u tom pravcu. Stanišić to nije tvrdio, barem do sada; štaviše, on ističe svoju dobrovoljnu saradnju sa istražiteljima Tribunala, predstavljajući je kao maltene herojski potez jer "Zakon o saradnji sa Tribunalom još nije bio donet". Iz priča haških istražitelja može se naslutiti koliko je ta saradnja bila teška i bolna: Jovica, Slobin Leka Ranković, tada prijateljima govori da "protiv Miloševića svedočiti neću, a ako me optuže – idem u Hag"; Zoran Mijatović, prijatelj i saradnik, kaže da o Stanišićevom razlazu sa Miloševićem treba pitati Stanišića, ali da je "Stanišić bio izuzetno lojalan predsedniku Miloševiću". U prošlom broju "Vremena" (9. decembar 2004, "Povratak otpisanih") naveli smo izjavu istražitelja Bernarda O'Donela koji kaže da ga je Stanišić – jednostavno rečeno – lagao sve vreme i to povremeno baš bezobrazno (ne zna za Arkana; "crvene beretke" ne postoje do 1996; nikada ništa nisu radili van granica Srbije; itd.). Kao mogući svedok, dakle, Jovica nije bio od neke koristi Tužilaštvu u Hagu; kao mogući optuženi – možda, ali očigledno relativno nisko na listi prioriteta, čim optužnica nije sačinjena do 2003. Postoji i druga mogućnost: da ih je Jovica vodao za nos, predstavljajući sebe kao mogući značajan izvor informacija, ali na temu "ljudi smo, dogovorićemo se", pa je tako odlagao njihovu odluku o optužnici, sve igrajući svoje igre iskusnog spletkaroša. Kad se jednom našao u pritvoru, 13. marta 2003, nastavio je sa spletkama: valjalo je čuvati kožu, a jedino sredstvo da se koža sačuva bila su ta njegova čuvena "saznanja" o kojima je Apelaciono veće Tribunala toliko raspravljalo. A odakle Jovica i Frenki u pritvoru odmah, 13. marta 2003?

SLUŽBA IZNAD SVEGA: Iz razloga sasvim logičnih: naime, službe bezbednosti polako su do tada rekonstruisale poslove i dane Jovice Stanišića i Franka Simatovića, od penzionisanja 28. oktobra 1998. do 12. marta 2003. Zna se da pred prevrat od 5. oktobra 2000. aktivnost Stanišića, Simatovića, ali i drugih iz Državne bezbednosti i Uprave bezbednosti VJ-a naglo raste i dostiže nivo koji bismo mogli nazvati grozničavim: dolazi se do zaključka da Službe treba sačuvati po svaku cenu. Kreće uvlačenje u novu vlast: prema Zoranu Đinđiću idu Milorad Ulemek Legija i Jovica Stanišić; prema Vojislavu Koštunici idu vojne strukture (Pavković, Aco Tomić) i Rade Bulatović. Kreće politika "prodaje cigle": i jedni i drugi raspolažu arhivama i dosijeima, onim što Tribunal licemerno naziva "informacijama koje bi mogle da demotivišu Vladu Srbije"; ukratko – materijalom za ucenjivanje.

Negde juna ili jula 2001, posle operacije kojoj je podvrgnut Jovica Stanišić, u posetu mu dolaze Zoran Đinđić i još neki njegovi saradnici. Pre toga su se viđali; Jovica je Zoranu čak poklonio nekakav "kratež" (skraćenu pušku). Zoran Jovici jasno kaže da Radovanu Karadžiću poruči da se preda, jer je jasno da je to ekipa lopova i kriminalaca, a ne patriota, itd. Kako kažu dobro obavešteni izvori, te noći Jovica Stanišić organizuje hitan sastanak u Ubu (iz nekog razloga) sa nekim istomišljenicima; dolazi se do zaključka da Đinđićevu vlast treba rušiti, da su Goran Petrović i Zoran Mijatović "izdajnici" i da se treba približiti Koštunici. Prisutni su: jedna "srpska majka i nacionalni radenik", u civilu književnik, jedan bivši ministar SAO Krajine, jedan bivši ministar policije Republike Srpske i još neki isti takvi. Kao čovek za vezu biva odabran Momir Gavrilović Gavra, visoki funkcioner Državne bezbednosti u ostavci. Tog istog Gavru, koga zna godinama, Zoran Mijatović, tada zamenik načelnika RDB-a (Gorana Petrovića), zvao je u proleće 2001. da se vrati u Službu; "Doći ću na kafu, ali nema povratka", odgovorio je Gavra. "Slaba lova, druže, slabo plaćaš. Biznis, biznis, šefe, u biznis sam ušao..." (Mijatović će dodati kako je Gavra, posle misija u koje ga je Jovica slao po Istočnoj Slavoniji i drugim mestima, pod kodnim imenom "pukovnik Perić" – "ogrubeo i otvrdnuo".)

Gavra, takav kakav je, dakle, po nalogu Jovice Stanišića počinje da komunicira sa obe strane: DOS-om i Koštuničinim okruženjem (pokojni Laslo Sekelj, Zorica Radović, Rade Bulatović, Ljiljana Nedeljković itd.). Goran Petrović kazaće u emisiji TV B92 "Insajder" da je Jovica slao Gavru i radnika DB-a Branka Važića u Institut društvenih nauka, kod gđe Radović i pokojnog Lasla Sekelja, pa onda od jednih do drugih – od DOS-a do DSS-a. Svakome je pričao ono šta će im se svideti: DSS-u i Kabinetu Koštunice ovo; DOS-u ono drugo i tako dalje; tipično udbaško spletkarenje. Kasnije će, tokom informativnog razgovora, Cvijetin Milinković Cvika iz beogradskog centra BIA pitati Gorana Petrovića "zna li nešto o kadrovskim spiskovima za buduću sistematizaciju Službe koje je Momir Gavrilović nosio u Kabinet" pre nego što je ubijen (odgovor je da ne zna). Goran Petrović kazaće za "Insajder" i sledeću rečenicu: "Gavrilović nije otišao u Kabinet sam... Njega je tamo poslala tuđa pamet" i jasno aludirao na Jovicu Stanišića.

U svim tim pričama, od 5. oktobra na dalje, ime Jovice Stanišića ne pominje se, osim u izjavama Radeta Bulatovića i Gradimira Nalića o razgovoru sa Momirom Gavrilovićem, koji – kažu oni – tvrdi kako Jovica ima loše mišljenje o Goranu Petroviću. To je verovatno istina: Petrović i Mijatović tada vredno rade i približavaju se Stanišićevim i Frenkijevim pozicijama u Službi – Legiji i njegovima. Gavra gine 3. avgusta 2001, pošto je na izlasku iz Kabineta sreo Zlatka Radnića iz RDB-a i pohvalio mu se kako se, eto, možda vraća u Službu, "možda na visoko mesto".

Posle ubistva Gavrilovića Vlada DOS-a prekida kontakte sa Jovicom, a on počinje da širi priče kako ga nameštaju da ode u Hag. Navodno odlazi i kod Mila Đukanovića da mu se žali i da traži pare za advokate. Neki izvori iz tadašnje Vlade Srbije misle da je Jovica imao svoje lepljive prste u pisanju čuvenog Legijinog pisma srpskom narodu od 28. januara 2003. Kada je 13. marta uhapšen, vikao je po Centralnom zatvoru da pitaju Bebu i Čedu ko je ubio Zorana itd.; izgleda da je mislio da ga vode u Hag; malo se preuranjeno uplašio. Činjenica je, međutim, da su i Jovica i Frenki bili idoli "crvenih beretki" i da su Legija i Gumar morali da vode računa o tome šta oni misle. JSO su, na kraju krajeva, stvorili njih dvojica; Legija, Gumar i njihovi ljudi samo su njihov proizvod.

Da li se Karla del Ponte sama odlučila da zatraži Jovicu i Frenkija kad su već, eto, dopali zatvora u Sablji; da li su je za to zamolila ta dva ministra koja su kradom odletela u Hag i natrag; da li je odluka Tužilaštva iz Haga koincidirala sa razvojem situacije u Srbiji? U određenoj meri sve tri mogućnosti su verovatne.

IKONE: Mnogo je zanimljivije jedno drugo pitanje: zašto se Vlada DOS-a nije pozabavila Stanišićem i Simatovićem pre 13. marta? Za obojicu bi se moglo – sa dobrim razlozima, uostalom – tvrditi da su krivlji nama nego Hagu. Stanišić je od 1991. do 1998. bio šef Miloševićeve tajne policije, što je samo po sebi zločin protiv naroda i države; Frenki Simatović vodio je infiltraciju ilegalnih paravojnih jedinica (čiji je i osnivač) i subverziju u susednim državama. Obojica su osnovali i držali pod komandom i kontrolom Jedinicu za specijalne operacije, nevladinu paravojnu formaciju koja je na kraju ubila tolike ljude, zaključno sa premijerom Đinđićem. Konkretnije, postoje osnove za sumnju da su njih dvojica počinili niz krivičnih dela: od trgovine narkoticima, preko ubistava, nezakonitih lišenja slobode, pa do svih mogućih carinskih i finansijskih prekršaja i zloupotreba službenih ovlašćenja u cilju sticanja protivpravne imovinske koristi sebi i drugima. Stanišić i još neki mogli bi, da hoće, da razjasne, na primer, odakle Miloradu Vučeliću sredstva da dete školuje u najskupljem švajcarskom internatu i ima li to veze sa izvesnim izrešetanim Vučelićevim automobilom "audi" u Crnoj Gori, onomad... O političkim spletkama i da ne govorimo...

Ali, ali: Jovica i Frenki ostali su "ikone" Službe i neumrli autoriteti za sve naše političare. Zašto?

Mora biti zato što su svašta doznali (OZNA sve dozna) za sve ove godine. Apelaciono veće Haškog tribunala zaključilo je da ta okolnost nije mnogo važna za njihovo puštanje na slobodu: neka o tome misle oni koji su im pružali garancije; da im je važno – ne bi jamčili za njih. Tako je ispalo da je puštanje na privremenu slobodu donekle iznenadilo sve aktere: kako optužene tako i bivšu i sadašnju vlast u Srbiji. Stvari su se, naime, promenile, pa je sada na čelu BIA, na primer, čovek kod koga je pokojni Gavra spletkario za Jovičin račun, a na vlasti je Vojislav Koštunica kome je Jovica podmetao svoje intrige.

Prema Statutu Tribunala, nema prepreka da lokalne vlasti razgovaraju sa optuženicima (u pritvoru ili na privremenoj slobodi) na temu istraga koje se vode odvojeno od procesa u Hagu. Istražne sudije već su išle u Ševeningen da razgovaraju sa Miloševićem (odbio, jer mu nije dalo TV prenos) i sa Šešeljem (usrećio sudiju Vučka Mirčića avgusta 2003. gomilom svojih lauferskih iskaza).

Jovica Stanišić je u bolnici, ozbiljno bolestan. Frenki Simatović živ je i zdrav. Treba se nadati da će operacija nad Stanišićem uspeti kao i prošli put. Pitanje je sada hoće li policijske, bezbednosne i pravosudne vlasti osetiti potrebu da sa njima razgovaraju o ovome i onome – ili će se doći do procene da je bolje da ono što znaju odnesu natrag u Hag, kada i ako ih bude pozvalo natrag.

Ili će se doći do nekih novih dogovora: ipak, što kažu Crnogorci, dugačka je puška Stanišića.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net