Hapšenja >

Salon naš, novac vaš

Jasno je da je posao procenjen na 1,2 miliona evra koštao dva miliona. Jasno je da je primarna cifra, na kojoj je dobijen tender, bila 18 miliona evra i da je kasnije narasla na čitavih 47 miliona. Ostaje još samo da istraga kaže konačnu reč

OD KREDITA DO REALIZACIJE: VIP salon...

I pored sve opravdanosti povika na uređivačku politiku dnevnika "Kurir", ispašće na kraju kako svega ovoga ne bi bilo da smo ga na vreme čitali. Tačnije, "svega ovoga" svakako bi bilo, ali znatno ranije. Pod naslovom "Velika pljačka na aerodromu", ovaj tabloid je još 6. oktobra 2004. objavio podatak da je prilikom opremanja i rekonstrukcije VIP salona na beogradskom aerodromu ukradeno 800.000 evra, odnosno da su nameštaj i oprema tog salona prikazani kao 10, 20, pa i 200 puta skuplji od njihove realne vrednosti. Tom prilikom, zamenik generalnog direktora Aerodroma Beograd Goran Kaličanin potvrdio je ove navode, ali "nije mogao da precizira detalje i dokle je istraga stigla". Kaličanin je takođe rekao da Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala "već dva meseca istražuje sve oko nameštanja VIP salona" i da je novi direktor aerodroma Nebojša Nedeljković prilikom pregleda dokumentacije ustanovio da se "nešto ne slaže".

...i terminal B

Čitavih mesec i po dana kasnije, 24. novembra, izbilo je ono što se obično naziva "još jedna afera koja potresa Srbiju": zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj ili sebi pribavili protivpravnu korist, tog dana uhapšeno je deset osoba, među kojima i bivši ministar za saobraćaj i telekomunikacije Marija Rašeta-Vukosavljević. Sledilo je, za medije uvek atraktivno, nabrajanje cena kašičica, držača za salvete, žardinjera koje u izveštajima koštaju pedesetak hiljada dinara, troseda koji koštaju i čitav milion i svega ostalog čime je opremljen salon za one Veoma važne (VIP). Sledio je i grupni medijski obilazak VIP salona, sa sve pikantnim detaljima tipa "nemojte da gazite tepih, jer mnogo košta". Ipak, i povrh svega, sledilo je puštanje nekih osumnjičenih, njihovo vajkanje, pravdanje i ponavljanje već mnogo puta ponovljenih teza. Scenario za sočnu aferu bio je kompletan. Nije nedostajao čak ni dobar tajming.

KAPIJA I NEIMARI: Iako su i zaposleni u Kolubara invest gradnji, kao glavnom izvođaču radova, kao i zaposleni na aerodromu, koji su znali za istragu UPBOK-a, već mesecima pretpostavljali da će do nekakvih hapšenja vrlo brzo doći, desilo se da je masovna akcija sprovedena baš 24. novembra. Istog onog dana kada se Karla del Ponte obratila Savetu bezbednosti. Nije baš da bi se javnost nešto mnogo potresla zbog upozoravajućih tonova koji su došli iz Njujorka, ali očigledno je da je neko procenio da nije naodmet malo promeniti redosled najvažnijih vesti tog dana – slična stvar viđena je više puta, kada su masovna hapšenja i saslušanja sprovođena baš onog dana kada su poskupljivali hleb ili struja. Nije, naravno, glavni problem u tome što je za lansiranje ove afere pronađen "odgovarajući" datum. Problem je u tome što se o mahinacijama na Aerodromu znalo znatno pre 24. novembra, a što je na kraju od svega napravljeno nešto što liči na loše organizovan cirkus u kome se više ne zna ko o čemu govori.

Zvanično, sve je počelo najavom mega projekta Kapija Beograda, koji je podrazumevao rekonstrukciju terminala, VIP salona, proširenje petlje koja s autoputa vodi do aerodroma, izgradnju železnice koja bi povezivala aerodrom s gradom, izgradnju posebnog dela za poslovnu avijaciju, modernizaciju kontrole letenja, itd. U intervjuu za "Politiku" 20. aprila 2003. tadašnji ministar Rašeta-Vukosavljević istakla je da bi čitav projekat trebalo da košta oko 100 miliona evra, a da su sredstva obezbeđena kreditima Evropske investicione banke i Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj. Prve na redu bile su rekonstrukcije terminala 2 i VIP salona, i trebalo je da budu okončane u junu 2004, a za koje je, kao što već pravila nalažu, raspisan tender. Na tenderu, raspisanom 1. avgusta 2003, pobedio je konzorcijum dve italijanske i jedne domaće firme – Montanja, Sintezis, Kolubara invest gradnja, a posao je započeo 24 sata po dobijanju tendera, bez odobrenja za izgradnju i bez poštovanja roka od 15 dana za žalbe po Zakonu o javnim nabavkama. Neposredno po puštanju iz pritvora, Marija Rašeta-Vukosavljević je za "Večernje novosti" ukratko prepričala ono što je o ovom tenderu znala, iako će za druge medije kasnije reći da nije znala ništa. Prema njenim navodima, u novembru 2003. predsednik Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać obavestila ju je o nepravilnostima na Aerodromu, odnosno o žalbi koju je na tender uložila austrijska firma Štrabak. Štrabak, naime, nije bio zadovoljan bodovanjem i činjenicom da je posao dodeljen firmi Montanja. Posle toga, formirana je komisija za zaštitu prava izvođača koja je otišla na Aerodrom, pregledala dokumentaciju, otkrila nepravilnosti i donela odluku da se bodovanje na tenderu ponovi. "Ne znam šta se posle toga dešavalo, jer nisam bila u zemlji, a kada sam se vratila, došao je novi ministar", kaže Rašeta-Vukosavljević.

Ovaj put, stavljamo na stranu pomalo skandaloznu činjenicu da resorni ministar napušta zemlju u trenutku ustanovljavanja nepravilnosti koje mogu koštati milione (evra) i vraćamo se na priču i njene nove aktere. Prema rečima bivšeg člana Saveta za borbu protiv korupcije Ivana M. Lalića, posle smene vlasti, održan je zajednički sastanak sa novim rukovodstvom Aerodroma i tada je formirana Komisija za zaštitu prava ponuđača čiji je predsednik bio Aleksandar Lukić. Na osnovu pribavljene dokumentacije, Lukić će nešto kasnije optužiti ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića da je vršio pritisak na to telo, a Ilićev kontraudar je do tada sumornoj storiji obezbedio holivudski obrt. Na konferenciji za novinare održanoj 17. juna, ministar izjavljuje da iza problema sa tenderom "stoje dve lobi grupacije iz Demokratske stranke, koje su obećale ponuđačima radova da će im izdejstvovati posao". "Jednu grupaciju je predvodila supruga bivšeg ministra za građevine Dragoslava Šumarca, koja se zaposlila u austrijskoj firmi Štrabak i koja je obećala da će im obezbediti posao, dok je druga grupa, koja je posao obećala italijanskom konzorcijumu, bila iz Tadićevog kruga", rekao je Ilić. Po njegovim rečima, on je po dolasku na funkciju tražio ponovno bodovanje na kojem je italijanski konzorcijum opet dobio posao, a austrijska firma pala na četvrto mesto. Na logično pitanje zašto se tender jednostavno ne poništi, Ilić je dao (recimo pragmatičan) odgovor: "Ako poništimo tender, ispašćemo neozbiljni pred svetom, jer je Evropska investiciona banka projekat prihvatila, novac dala i više od 60 odsto radova je izvedeno. U slučaju da tender bude poništen, banka će tražiti da joj se sav novac vrati u najkraćem roku." Istom prilikom, on je, međutim, istakao da "ima utisak" da su sve cene "astronomski naduvane" i da je od MUP-a tražio da se ta situacija raščisti.

A VREME TEČE: Uprkos tome što je od ovih reči ministra Ilića prošlo skoro pola godine, a nadležni organi mesecima ispitivali sve što je bilo za ispitivanje, javnost je izbijanjem VIP afere zapravo saznala samo cenu kašičica, kanti za smeće i tepiha. Sve ostalo, da se samo malo bolje pratila dnevna (tabloidna) štampa, bilo je uglavnom poznato odranije. Istraga, međutim, i dalje traje, direktori firmi izvođača i dobavljača i dalje su u pritvoru, pa nije nemoguće da se o čitavom slučaju u dogledno vreme ipak sazna nešto više. Ono što bi bilo posebno zanimljivo jeste gde je zapravo otišlo 800.000 evra – za uređenje VIP salona potrošeno je dva miliona, a planirano je "samo" 1,2 miliona evra. U nedostatku takvih informacija, preostaje nam samo da se zabavljamo onim što su umešani i "neumešani" imali priliku da kažu pre i posle izbijanja afere. Najpre ono nezvanično. Kada je u privatnom razgovoru komentarisao tekst iz već pomenutog oktobarskog teksta u "Kuriru", jedan od zaposlenih u Kolubara invest gradnji uz osmeh je prokomentarisao da je tačno sve, izuzev navoda o upotrebi kamena dobavljenog iz Brazila – po njegovim rečima, za VIP salon upotrebljen je kamen uvezen iz jedne druge južnoameričke zemlje. "Ljulja nam se posao. Ovi naši su dobri s demokratama, a sad kad G17 plus ima svog direktora Aerodroma, hoće da nam uvali svog podizvođača", prokomentarisao je tada isti izvor, tvrdeći ovih dana da je "čitava stvar pukla" kada je direktor Kolubare Dejan Mišović prekinuo saradnju s nametnutim podizvođačem. Kako je ovde u pitanju nezvanični izvor koji je po svaku cenu želeo da ostane neimenovan, svemu ovome može, ali i ne mora da se veruje – u zemlji Srbiji je već i ovako previše scenarija u kojima političari jedne, "smeštaju" političarima druge strane.

Pitanje koje je takođe izazvalo čudne izjave jeste kako kako će na ovu i ovakvu storiju reagovati glavni finansijer, Evropska investiciona banka. Posle jednog sastanka s predstavnicima te institucije, ministar Ilić rekao je da EIB ne zanimaju "naši unutrašnji nesporazumi" i da poslove mora da završi firma koja ih je i započela. Međutim, tokom novinarskog obilaska VIP salona, zamenik direktora aerodroma Goran Kaličanin je na isto pitanje imao drugačiji odgovor: "Imali smo jedan sastanak sa gospođom Marijom Henike, novim direktorom za zajmove Jugoistočnoj Evropi u toj banci. Upoznali smo je s detaljima, ona je bila više nego iznenađena, može se reći šokirana onim što je čula. Ni njoj nije jasno kako je EIB mogla ne samo da odobri kredit u visini 40 odsto ukupnog budžeta te investicije nego i da dozvoli da se tranše tog kredita povlače mimo procedure koju sama banka predviđa." Ako imamo u vidu šta je rekao Velimir Ilić, a šta Goran Kaličanin, narodski bismo mogli da kažemo da tu neko nekoga laže. Ili Velimir Ilić predstavnicima EIB-a nije preneo sve što je znao (a da je znao, znao je, sudeći po onome što je rekao na konferenciji za novinare), ili predstavnicu EIB-a Mariju Henike njeni prethodnici nisu upoznali s onim što su od Ilića možda mogli da čuju. Znajući ovdašnje prilike, jasno je kome bi se ipak moglo poverovati.

Pored ovih, u antologiju izjava koje su se čule pre i posle izbijanja afere, a koje osvetljavaju bar neke segmente onoga što se događalo na Aerodromu, svakako ulazi i nešto što je rekla bivša ministarka u jednom od bezbrojnih intervjua koje je obavezno davala "nenašminkana i vidno umorna". Perući ruke od čudnog tendera i njegove još čudnije realizacije, ona kaže da je bila upućena samo u izbor idejnog rešenja za VIP salon i da posle toga nije imala uvid u radove: "Kao ministar, s vremena na vreme bih se raspitala da li ima eventualnih problema, ali na sastancima nikada nije bilo reči o tome ko su preduzeća koja su učestvovala u izvođenju radova." Sve to ne bi bilo nimalo čudno da je reč o asfaltiranju seoskog puta, ali je u slučaju posla vrednog 100 miliona evra zaista neverovatno.

Kad se sve to sabere i oduzme, jasno je da je neko mutio. Jasno je da je posao procenjen na 1,2 miliona evra koštao dva miliona. Jasno je da je primarna cifra, na kojoj je dobijen tender, bila 18 miliona evra i da je kasnije narasla na čitavih 47 miliona. Ostaje još samo da istraga kaže konačnu reč, da imenuje prave krivce i da oni koji su trenutno u pritvoru ne budu (kao što to ponekad biva) jednostavno zaboravljeni.

Ukoliko se ipak tako dogodi i VIP afera postane samo jedna od mnogih, za utehu će možda biti mogućnost da Srbija uđe u Ginisovu knjigu rekorda. Naime, kvadratni metar VIP salona na londonskom Hitrou, kao jedan od najskupljih, koštao je 690 evra. Mačji kašalj spram beogradskih 4443 evra po kvadratu.


 

Početni signali

Prve sumnje u tender kojim su posao rekonstrukcije terminala 2 i VIP salona dobile firme Montanja, Kolubara invest gradnja i Sintezis, pojavile su se u decembru 2003. U tom periodu, kako je izvestila ovdašnja štampa, "nekoliko učesnika na tenderu podnelo je zvanične prigovore komisiji, dok su neki zapadni diplomati uputili i pismo Mariji Rašeti-Vukosavljević" žaleći se na uočene nepravilnosti. Navodilo se, naime, da Montanja nije imala odgovarajuće reference, da se zvanično nije ni pojavila kao učesnik na tenderu, kao i da je Kolubara invest imala najskuplju ponudu i najnepovoljnije rokove završetka gradnje.

U ispravnost tendera zatim je posumnjao tadašnji direktor Aerodroma Branislav Vitasović (sada uhapšen i zadržan u pritvoru), koji je zahtevao da se preispita bodovanje – Kolubara invest i austrijski Štrabag tada su zabeležili jednak broj poena, pa je odluka prepuštena Vitasoviću. Kako je Štrabag imao cenu za čak milion i po evra nižu od Kolubare, najpre je odlučeno da upravo ta firma dobije posao. Nešto kasnije, odluka je promenjena u korist Kolubare i njenih partnera.

Vila za veoma važnu personu

Prema izvorima "Vremena", rukovodstvo Kolubara invest gradnje bilo je izuzetno blisko s vrhom DS-a, ali priče o tome da je ova firma bila angažovana u izgradnji kuće Čedomira Jovanovića u Zemunu ipak ne stoje. Dnevnik "Kurir" je 11. juna 2004. objavio tekst o velelepnoj vili, koja se renovira upravo za Jovanovića, navodeći reči fizičkih radnika koji su tvrdili da rade u preduzeću Kolubara invest gradnja. "Oni rade za nas, a to samim tim znači i da imaju naše radne kombinezone. Ali, to istovremeno ne znači da su na tom konkretnom poslu angažovani kao naši radnici. Kakve će kombinezone nositi na kom poslu, to je njihova stvar", kaže izvor "Vremena".

Tržište slika

Tržište slika

Vrlo interesantna platna

Obnovljeni VIP salon Aerodroma "Beograd" krase slike i grafike reprezentativnih domaćih autora. Ima ih 21, a ne 24, odnosno 30, kako je objavljivano. Utvrœeno je da su plaćene tri miliona sedam stotina hiljada dinara, iako im je nabavna cenasedam stotina hiljada dinara

U PR službi Aerodroma, na koju nas upućuju iz kabineta direktora Nebojše Nedeljkovića, nemaju potpune podatke o umetničkim delima u VIP salonu. Katarina Bjelanović, PR menadžer, kaže da su u pres bloku VIP salona dve grafike Olje Ivanjicki (Mudrost anœela, drugi naslov nije upisan), dve slike Miće Popovića (Plava slika II i Suvo cveće), i jedna slika Milije Belića (nezabeležen naslov); u Sali za konferencije je jedna slika Marija Maskarelija (nezabeležen naslov), tri grafike Olje Ivanjicki (Faraon Ra, Novi početak i Venera); u prvom VIP salonu je slika (ili grafika?) Miloša Šobajića, i po jedna slika Petra Omčikusa i Branislava Markovića bez podataka o naslovima; u drugom VIP salonu su slike Save Stojkova (Božanstveni pejzaž), Petra Omčikusa (Šljiva) i po jedna slika Pavla Blesića, Momčila Antonovića i Todora Stevanovića bez podataka o naslovima; u prostoru izmeœu dva salona su dve slike Milana Konjovića (Lale i Salaš) i jedna Cileta Marinkovića (nezabeležen naslov); u prostoru za komunikaciju je jedna slika Nikole Graovca bez podatka o naslovu. Ostali podaci, tehnika i dimenzija radova i njihove pojedinačne cene, nisu bili dostupni.

Kolika je cena ovih radova na tržištu? Stručnjaci ne žele javno da odgovore na ovo pitanje zbog njegove delikatnosti, ali se slažu da je "u pitanju očigledna prevara, čak nije isključeno i da nabavna cena nije adekvatna" (Zdravko Vučinić, kustos galerije "Beograd" na Kosančićevom vencu) i da " te slike na tržištu nikako ne koštaju koliko je na njima zaraœeno" (Œorœe Kadijević, vlasnik Galerije 73). Nikola Kusovac, donedavni kustos Narodnog muzeja i verovatno najpoznatiji autoritet u procenjivanju vrednosti umetničkih dela, uz napomenu da nije video radove na Aerodromu, kaže: "Oljine grafike po pravilu kod nas koštaju 300, odnosno 350 evra – ako su velikog formata i ručno doraœene. Po nazivu slike (Plava slika) Miće Popovića jasno je da spada u njegovu apstrakciju, zapravo u vreme enformela, što znači da se ne može prodati za više od 2000 evra. Njegova Suva cveća idu od 3000 do 3500 evra, mogu da dostignu 4000 evra ako je veliki format. Maskarelijeve slike, ako su ulja, moguće je nabaviti od 800 do 1200 evra, slike Save Stojkova ne više od 1500 evra, Blesićevo slikarstvo je dopadljivo, ali se njegovi radovi s lakoćom naœu za 800 do 1000 evra, slike Mome Antonovića su oko 1000 evra, radovi Todora Stevanovića se slabo prodaju iako je odličan umetnik, i mogu se kupiti za najviše 1500 evra. Petar Omčikus ima evropsku cenu, a i akademik je, kod nas se kupuje za 2000 evra. Milan Konjović, pretpostavljam da su to noviji radovi, može se kupiti za oko 3500 evra, Ciletove slike nikad nisu prešle 1000 evra i pored njegove popularnosti, a radovi Graovca nisu skuplji od 1200 evra, kao ni Miloša Šobajića pod uslovom, naravno, da je u pitanju slika."

Olja Ivanjicki, čije su grafike, kako je izjavljivao Nebojša Nedeljković, plaćene deset puta više od realne cene, kaže da ih je prodavala po "400 do 500 evra", ali da ne zna "ko ih je kupio" niti "kako su dospele do Aerodroma". Objašnjava da su "to grafike iz devedesetih", da je prodala "galerijama skoro sav tiraž", i nikako ne može da zna ko ih je od tih galerista prodao Aerodromu.

"Umetnička dela u VIP salonu su iz moje galerije", kaže Moša Todorović, vlasnik galerije Radionica duše, ali ih on nije prodao Aerodromu. "Prodao sam ih Predragu Vukoviću, a šta je dalje bilo – pojma nemam." Todorović tvrdi da je za njih dobio 700.000 dinara ("ponudio sam nisku cenu zato što mi je trebao novac") baš koliko je uprava Aerodroma objavila da iznosi nabavna cena tih radova. Predrag Vuković, direktor preduzeća Abies sistem iz Novog Beograda, pod istragom je, a njegov advokat Borivoj Pajović nije se odazvao našim porukama tako da ne znamo kako Todorovićevu tvrdnju komentariše druga strana. Obraćajući se novinarima nakon hapšenja njegovog klijenta, Pajović je rekao da cene nisu bile limitirane, što znači da trgovac ima pravo da proda robu po ceni koja je najprihvatljivija. Na Aerodromu ne znaju kojim putem su slike došle do VIP salona. Kažu da samo imaju račun za slike kupljene od Kolubara invest gradnje, a odakle njima slike, ne znaju. Čelnici Kolubara invest gradnje, direktor Dejan Mišović i njegov zamenik Lazar Bunčić, pod istragom su. Inspektor MUP-a Zoran Kosovac, koji vodi ovaj proces, "neće biti na poslu do četvrtka", rečeno nam je iz njegove kancelarije.

Kako su odabrani baš ti radovi koji su odabrani? Kako je odabran čovek koji ih je izabrao? Ni to se još ne zna. "Kad neka firma hoće da opremi enterijer, trebalo bi da raspiše tender i da angažuje galeriju koja ima najbolju ponudu", kaže Moša Todorović. "Da je Aerodrom to uradio, do ovoga ne bi došlo. Karić fondacija i Delta holding su raspisale tender pre nego što su opremile slikama svoj prostor." Zdravko Vučinić kaže da je "privatni kontakt najrasprostranjeniji način biranja i slika i autora postavke". Kaže i da nije retkost "da se izabere vlasnik slika, da on potplati one koji odlučuju o enterijeru pa i oni izaberu njegovu ponudu, i tako – svi dobiju lovu". A tu već počinje posao onih kojima je to posao.

Sonja Ćirić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net