EKSKLUZIVNO - Dokumenti - Legija >

Pukovnik ima kome da piše

Milorad Ulemek latio se u jednom trenutku kompjutera i počeo da sastavlja pisma raznim ljudima. "Vreme" je došlo u posed četiri takva pisma – ili koncepata pisama – namenjenih američkom ambasadoru Vilijemu Montgomeriju, Miroljubu Labusu, Velimiru Iliću i Slobodanu Vuksanoviću. Pažljivo čitanje tih pisama može u velikoj meri da osvetli ličnost Ulemeka Legije, jer – čovek je ono što sam napiše

Prilikom jednog od pretresa porodične kuće Milorada Ulemeka Legije, odmah posle ubistva Zorana Đinđića, organi bezbednosti zaplenili su njegov kućni kompjuter i iz njega kopirali sadržaj. Bilo je tu svačega: od "pisama čitalaca" koje je Legija sam pisao za svoj list "Identitet", pa do ova četiri pisma koja objavljujemo. Zanimljivo je da je do tih pisama prvi nekako došao vašingtonski "Post" i jedno od njih (namenjeno Montgomeriju) delimično citirao u članku objavljenom početkom novembra 2003. U istom članku piše i da je ambasador Montgomeri izjavio za "Post" da "veruje da ovo pismo nikada nije poslano". Moguće je da je takav slučaj i sa tri ostala pisma, upućena Miroljubu Labusu, Velimiru Iliću i Slobodanu Vuksanoviću. Poslana ili ne, ova su pisma veoma zanimljiva, jer govore mnogo više o svom autoru nego o ljudima kojima su pisana.

Što se vremena kada su ova pisma napisana tiče, ono će biti ustanovljeno veštačenjem Legijinog kompjutera na sudu, jer na njima nema datuma. Može se, međutim, doći do nekih zaključaka: pre svega, Legija očigledno piše onim domaćim političarima za koje procenjuje da im je loše krenulo i da su trenutno u sukobu sa tadašnjom vladom DOS-a; u sva četiri pisma on se žali na nezahvalnost i "medijsku kampanju" koja se, kao, vodi protiv njega, Jedinice i uopšte "patriota". To bi pisma okvirno smestilo u period između kraja 2002. i marta 2003. U to vreme, 28. januara 2003, objavljeno je i Legijino čuveno "Pismo srpskom narodu", prvi objavljeni dokument pisan njegovom rukom i stoga važan kao etalon za poređenje. Jezik, gramatika i stil slažu se; slažu se i "idejne poruke", to jest ono što je autor pokušavao da iskaže. Jasno je da je ista ruka pisala sva ta pisma i da ju je vodio isti um.

Po prirodi stvari, pismo Vilijemu Montgomeriju bavi se drugačijom tematikom od ostala tri, pa ćemo se njime baviti posebno.

U pismima pisanim za Labusa, Ilića i Vuksanovića javljaju se isti ili slični stavovi i tvrdnje. Oni se svode na tri zajednička imenitelja:

A. Ideali 5. oktobra izdani su zbog ličnih interesa, što Legiju, onoliko zaslužnog za "dostojanstveni" prevrat, mnogo vređa;

B. Srbija se rasprodaje "stranim kapitalistima" tako što "tenderi prodaju sve ono od čega smo do sada živeli"; poljoprivreda je upropašćena, sve je otišlo u tandariju i u tom pravcu;

C. Legija to sve ne govori zbog sebe, nego zbog brige za narod, mada u svakom od pisama ima lamentiranja nad sopstvenom "sudbinom koja je trasirana odavno i o njenim putevima odlučujem sam, ma koliko se drugi lažnim optužbama trudili da je uprljaju i usmere po svojim željama i megalomanskim interesima", dok se on, pak, trudi da doprinese "mudrom, racionalnom i pre svega iskrenom prosvećenju moga naroda".

Opšta Legijina lekcija iz ekonomske politike jasna je: Srbija i hoće i mora u Evropu, ali ne ovako, na kolenima, nudeći i ono što se od nje ne traži. Po Legijinom mišljenju Srbija je u poziciji mnogo boljoj nego što se to čini trenutnoj vladi, ali je izdajnici rasprodaju za džabe, jer su "kao političari, ekonomiste, bez svog nacionalnog bića koje su izgleda davno prodali u belom svetu". "Sada mu uzimaju dušu – tom istom narodu... Ako je srpski narod od postojanja do danas bio sinonim za progres, nacionalni ponos i humanizam, danas ga proizvode u taoca i jataka, onih, koje hoće da istrgnu iz njega i pošalju u Hag. Ne znaju kako će to da urade, ali hoće... Umesto da su na vreme to rešili sa istim onima sa kojima hoćemo i bez kojih ne možemo."

Tu smo došli na ključnu reč: "Hag". Tu kobnu reč, sa pratećom argumentacijom ("reparacije" itd.), Legija plasira u pismima Vuksanoviću i Iliću, ali ne i Labusu i Montgomeriju; zna čovek ko je na šta osetljiv i gde vidi svoju političku šansu... Veliki "narodni prosvetitelj" Ulemek srdačno, štaviše ljigavo-puzeći, preporučuje svoju "malenkost" onima za koje procenjuje da bi mu mogli biti politička zaštita od sve duže senke akcije Svedok. Vidi čovek da mu polako doakavaju i da se sve to neće dobro svršiti, pak valja tražiti saveznike. Labusu laska kao neshvaćenom ekonomisti; Velji Iliću kao, eto, bivšem "saborcu" od 5. oktobra i nepravedno potisnutom "nacionalno svesnom" političaru koji razume "srpske domaćine"; Vuksanoviću nabacuje da su, eto, njih dvojica gubitnici u politici, a sve sa svoje pravednosti. Taktika je jasna: neprijatelj mog neprijatelja možda je i moj prijatelj; ništa ne boli probati...

Pre nego što pređemo na pismo ambasadoru SAD, da se malo podsetimo: 2001. godine pojavila se ideja da se usluge Jedinice za specijalne operacije ponude Ujedinjenim nacijama za njihovu operaciju u Avganistanu, dakle u borbi protiv međunarodnog terorizma. SAD su ponudu dočekale blagonaklono i već je bilo govora o misiji, o periodu prilagođavanja i homologizacije sa ostatkom međunarodnih snaga u Kuvajtu, kada je neko šapnuo Jedinici da je sve to podvala i da će ih sve iz Kuvajta odmah poslati vezane u Hag. JSO je odbio ideju i stvar je propala.

Pismo ambasadoru SAD Vilijemu Montgomeriju predstavlja remek-delo i vrhunac Ulemekovog stila, jezika i poruke ("šta je pisac hteo da kaže?"). Iako u prvoj rečenici "ni sam ne zna koja je prava svrha ovog obraćanja, ali oseća da je ono istovremeno i važno i potrebno", Legija odmah prelazi na stvar: on nudi Jedinicu za specijalne operacije Amerikancima takvu kakva je, u zatečenom stanju (as found, što kažu u kupoprodajnim ugovorima), ključ u ruke; to garantuje svojim statusom "dugogodišnjeg komandanta (ali i mnogo više od toga)... ja sam i dalje nesumnjivi deo sveukupne priče o JSO-u", je li, a sve radi borbe protiv međunarodnog terorizma za koji su oni, kao što nam je poznato, "doktori". Lepo. I tako se Legija, "penzioner" u tom trenutku, sa sve Jedinicom koja se podrazumeva, preporučuje srdačno i s punim uvažavanjem tim istim belosvetskim kapitalistima koji nam krv sisaju i koji su nas onomad izbombardovali onako dušmanski, da se zajedno bore protiv terorizma.

Pa kaže, posle odgovarajuće kuknjave na klevete i laži i medijske kampanje protiv njih: "Mi smo, svi od reda, spremni na razne oblike saradnje. Ne samo po aktuelnom pitanju terorizma, već i u borbi protiv drugih vrsta organizovanog kriminala." A koje su to vrste?

"Posebno kad je reč o narkoticima, ucenama, otmicama, atentatima, ubistvima i sličnim, baš onim najtežim krivičnim delima."

Šta smo, dakle, imali? Narkotike. Ucene. Otmice. Atentate. Ubistva. I ostalo.

O, Legijina proročka dušo!

Ko zna da krade, zna i da se čuva, kažu razni narodi. Lepo je čovek ponudio svoje usluge na veoma precizno navedene teme najvećoj svetskoj sili. Ako on i JSO nešto o nečemu znaju – to su svakako narkotici, ucene, otmice, atentati, ubistva i ostalo (videti optužnice Specijalnog tužilaštva). Kakva šteta što "pukovnik" u svom pismu ambasadoru nije izneo konkretne uzorke rada JSO-a: Ibarsku magistralu, Frušku goru, Gepratovu, Dućin "put od belog praha", Babovića, Miškovića i ostalo. Ovako, do tendera za takve usluge nije ni došlo.


 

Pismo Vilijamu Montgomeriju, ambasadoru SAD u Beogradu

<b>Pismo</b> <b>Vilijamu</b> <b>Montgomeriju</b>, <b>ambasadoru</b> <b>SAD</b> <b>u</b> <b>Beogradu</b>

Vaša Ekselencijo,

Ni sam ne znam koja je prava svrha ovog obraćanja, ali osećam da je ono istovremeno i važno i potrebno. I znam da je tačna i pravovremena komunikacija jedini način pravilnog međusobnog razumevanja. To je nepisano pravilo i istinski preduslov svih ozbiljnih veza i kontakata, i kada je reč o pojedincima i kada je reč o čitavim narodima.

A za pravu, nesmetanu komunikaciju važno je realno predstavljati stvari, i to onakvim kakve one zaista jesu – a ne kako bi neko želeo da ih, krivotvorene, predstavi. Evo o čemu je konkretno reč.

Vi sigurno znate za postojanje Jedinice za specijalne operacije, čiji sam ja bio dugogodišnji komandant (ali i mnogo više od toga). JSO je, jednostavno rečeno, dobro istrenirana, profesionalno organizovana, moderna borbena formacija. Spremna za sve (pa i one najteže) postavljene zadatke. Sve ovo je bezbroj puta potvrđeno i u ratu i u miru – uvek u najtežim uslovima. Uostalom, da ne dužim, o tome je izrečeno i napisano mnogo toga, tako da nema potrebe nekakvog daljeg objašnjavanja značaja i efikasnosti jedinice.

Tu smo i na ivici problema, povodom koga Vam se prvenstveno obraćam. Reč je o kontinuiranim medijskim napadima na JSO i na mene kao njenog bivšeg komandanta (a poznato je da se bliski kontakti unutar ovakvih jedinica ne prekidaju odjednom, niti lako – tako da sam ja i dalje nesumnjivi deo sveukupne priče o JSO).

Ukratko, pomenuti medijski nasrtaji su koncentrisani na dve tačke. Ratnu i poratnu.

Na prvu, ratnu, su usmereni zbog legendarne borbene efikasnosti jedinice; a na drugu, onu posleratnu, zbog mene i mog značaja za održanje optimalnog stanja i pravog kolektivnog duha u jedinici.

JSO optužuju za to što je (kao svaka za to obučena i određena služba) bila neka vrsta operativnog servisa države i njenih ondašnjih odluka i interesa. Ali, mi to nikada nismo bili iz ideoloških ili ličnih razloga – uvek i samo zbog profesionalnog obavljanja svojih dužnosti, onih zbog kojih je i formirana ovakva jedinica (uostalom, kao i mnoge slične u svetu).

A mene, opet, prozivaju za navodno saučešće u različitim kriminalnim radnjama, fantastičnog obima i težine. Kao da je, za sve loše u protekloj deceniji, kriva JSO, a posebno moja malenkost. I kao da ništa loše u Jugoslaviji nije rađeno, a da u to nisu aktivno bili umešani "Legija" i njegovi momci iz JSO. Tako bar ispada kada neko neobavešten okrene naslovne strane visokotiražnih novina ili pogleda udarne televizijske vesti.

A ovakvi napadi ne prestaju – i to tako traje već duže vremena. Pritom se koriste svi mogući načini i sva raspoloživa sredstva: netačna svedočenja, neproverene izjave, lažni argumenti, zloupotrebe značaja potpuno ličnih kontakata i poznanstava, vešte zamene teza, krivotvorenje činjenica, preuveličavanja...

Dakle, radi se o doslovno svakodnevnom bacanju medijske prašine u oči najšire javnosti.

A sve se to događa kao posledica klasične političke lukavosti u kojoj se neko proglasi krivim za sve i svašta: da bi se onda njegovom javnom kompromitacijom, a zatim i uklanjanjem opravdala sopstvena loša savest i na drugog prebacila sopstvena krivica. Na ovim prostorima se to, nažalost, izvodi i sa posebnom žestinom, baš na pravi "balkanski način".

Toliko o tome.

To je sve bio samo neophodni uvod u ono što želim da Vam poručim, u svoje lično i u ime svojih saboraca. Želimo da Vi – kao ovdašnji reprezent najveće svetske sile i nepobitnog lidera svetske zajednice, Sjedinjenih Američkih Država – ne dobijete pogrešnu sliku i netačnu informaciju o svim prethodno pomenutim događajima. I kada je reč o delovanju jedinice i kada je reč o mom ličnom stavu.

Mi ćemo, verovatno, teško izbeći da ne budemo žrtveno jagnje u domaćim prljavim političkim igrama, ali nećemo to da dozvolimo u međunarodnim okvirima.

Nas ovde napadaju da smo protiv humanističkih principa globalne zapadne civilizacije, protiv njenih vojnih, političkih i društvenih standarda. Da smo ideološki, "antiamerički orijentisani", kao neka neukrotiva grupa "srpskih fanatika" i "potencijalnih terorista".

A istina je sasvim suprotna!

Naš prevashodni cilj je, iznad svega, nemilosrdna borba protiv međunarodnog terorizma – i to posebno kroz suprotstavljanje islamskom radikalizmu i fundamentalizmu. Jer, ako bismo tražili otelotvorenje svega onoga što mi tretiramo kao neprijatelja: to bi onda bila upravo "Al-Kaida". Ti ideologizovani manijaci, istinski sejači smrti, bezumni atentatori i teroristi su ono što mi smatramo svetskim zlom.

U situaciji pripreme velikog, uistinu globalnog obračuna međunarodne zajednice (pod vođstvom demokratske Amerike) sa užasom terorizma, mi – bivši i sadašnji pripadnici JSO – mislimo da, možda, postoji i razlog za razmišljanje na temu našeg mogućeg uključivanja u ovu borbu.

A ova pravedna borba će trajati dugo, biće i teška i surova, u njoj će biti mnogo opasnosti, žrtava i gubitaka. I vodiće se po svim delovima sveta, u svakom regionu, na svim terenima. Sigurno i ovde, na uzburkanom Balkanu. Tu, razmišljamo, može biti mesta i za nas, za naše dosadašnje iskustvo i dokazani profesionalizam.

Smatramo da nije neophodno svugde angažovati brojne međunarodne snage radi održavanja mira i stabilnosti, pa čak ni kada je reč o konkretnim specijalnim operacijama. Tu se mogu kombinovati stručne ekipe sa strane i ovdašnji specijalci, sa terena.

I tu se sad nameće ono ključno pitanje: kakva bi bila upotrebljivost ovih boraca, kolika bi bila njihova spremnost za ovako specifičnu vrstu borbe i ratovanja.

Naše gledište je da bi se sve ovo moglo odlično, dugoročno organizovati, i to sa izvanrednim konkretnim rezultatima.

Da još jednom ponovim – mi niti smo bili, niti smo sada protiv ciljeva i interesa međunarodne zajednice. Naprotiv, mi smo, svi od reda, spremni na razne oblike saradnje. Ne samo po aktuelnom pitanju terorizma, već i u borbi protiv drugih vrsta organizovanog kriminala. Posebno kada je reč o narkoticima, ucenama, otmicama, atentatima, ubistvima i sličnim, baš onim najtežim krivičnim delima. Jer, što je teže i opasnije, mi smo više na svom terenu. Jedini za koji nismo ni vični, ni zainteresovani je upravo teren političkih i medijskih borbi i prepucavanja. A to je teren koji nam je nametnut i iz koga želimo da što pre izađemo.

Eto, ovo je bio moj i naš prvi kontakt sa Vama, a po navedenim pitanjima. Ukoliko smatrate da nešto od svega do sad navedenog može da Vam bude na bilo koji način interesantno i od koristi – mi smo, naravno, spremni na susret i eventualni razgovor sa Vama ili Vašim predstavnicima. Ukoliko ne, ovo pismo opet ima svoj smisao. Makar kroz činjenicu naše bolje komunikacije sa Vama i zemljom koju predstavljate. Da ne bi više bilo nikakvih novih, a nepotrebnih nesporazuma. Bespotrebno stvorenih političkim lukavstvom i medijskim proizvoljnostima ovdašnjih neodgovornih moćnika.

Mi ne želimo besmislene, nepotrebne sukobe sa svetom i modernim tokovima života. To smo najbolje pokazali petog oktobra dvehiljadite godine. Tada smo se, jednom zauvek, opredelili.

Za zajedničku budućnost Srbije sa svetom.

Zbog vere u ovu budućnost, sa poštovanjem,

Milorad Luković – "Legija"

Pismo Velimiru Iliću, predsedniku Nove Srbije

Pismo Velimiru Iliću, predsedniku Nove Srbije

Poštovani gospodine Iliću,

Kao izistinskom predstavniku naroda ove zemlje, na čijem ste talasu volje i neiscrpne energije i izveli demokratske promene u čemu je bio i moj skromni mali udeo – obraćam Vam se, jer, kako vreme neumitno teče, imam utisak da smo svi mi na neki način izigrani i prevareni. Odnosno izigran je i obmanut narod koji je sa toliko volje i rešenosti krenuo u demokratiju i bolji život a dobijao je samo nove probleme, patnje i dalje siromašenje koje ga je dovelo na ivicu opstanka. Nacionalno pitanje je do te mere ogoljeno da nije daleko dan kada ćemo se potpuno utopiti u sveopšte balkansko sivilo iz koga nam dugo neće biti povratka.

Zar je moguće, da su svi oni kojima je izistinski stalo do ove zemlje i naroda u njoj, koji su i svoje živote stavljali na panj za prave promene u njoj – sada ostaju na marginama političkih i ekonomskih zbivanja, pasivni posmatrači svega onoga što nam se danas dešava. Vi ste gospodine Veljo, bili ona odlučujuća prevaga u sveopštem narodnom buntu i odlučnosti da krene u bolji život rešena da ako treba za to i položi živote. Moj skromni doprinos je bio u tome, da pomognem da se demokratske promene izvedu na miran i dostojanstven način. I uspeli smo u tome. Ali, umesto onoga što smo svi mi priželjkivali i nadali se, dobili smo neku novu tmurnu sliku Srbije u kojoj i šačica vlastodržaca drži kao taoce ceo narod. Izmišljaju razno-razne razloge takvoga stanja sa unapred pripremljenim objašnjenjima zašto je tako. Niko više ne veruje u taj put ovoga naroda u svet, jer je prošlo podosta vremena a od svega samo gledamo besomučnu rasprodaju naše privrede i svih drugih institucija za šačicu dolara. Šta će biti posle? Kako će naša deca živeti, ako nam tenderi prodaju sve ono što imamo i od čega je ovaj narod decenijama živeo? Kakva li će to biti zemlja bez svoje sopstvene industrije, lake privrede, prehrane, kad bude ostavljena na milost i nemilost inostranim privatnicima: pa postaćemo evropska baza jeftine radne snage, politički potpuno inferiorna bez nacionalne svesti i postojanja makar elementarnog ljudskog ponosa.

To nam, gospodine Veljo, niko nije dao za pravo niti nam je iko ostavio takav amanet. Pitaće nas buduće generacije zašto smo oskrnavili svetlu srpsku tradiciju, istoriju i još svetlije grobove naših predaka koji su znali na koji način da sačuvaju svoju otadžbinu.

Pojedinci iz sadašnje vlasti imaju sasvim jasan cilj: da sve stave pod svoju totalnu kontrolu. Počev od policije, sudstva, finansija pa do vojske, koja je do sada ostala jedina brana tim megalomansko-podaničkim aspiracijama.

Nadam se da je svima jasno da ova zemlja, ovaj narod mora u svet, mora u moderne svetsko-ekonomske tokove. I svi to hoće. Ali, na koji način i po koju cenu? Da li smo i do sada preskupo platili taj put, da nam se zbog toga svi smeju i prave šale na račun srpske snishodljivosti i podaništva u meri u kojoj to niko od njih nije ni tražio.

Zar posle svega, da nam lekciju iz patriotizma drže Hrvati i pred celim svetom pokazuju kako se pred najezdom moćnika brane svoji sugrađani, državljani? Niko nije nikada imao dovoljno hrabrosti i autoriteta da jasno i glasno svom narodu kaže kolika je cena našeg puta u bolji život. Da je tako učinjeno svi bi to morali da razumeju i shvate. Ovako, narod je pretvoren u taoce pogrešne politike i masovne jatake povređenih sujeta, inata pomešanog sa vaskrslim srpskim dostojanstvom. Umesto da se time bave, oni fabrikuju laži i proizvode medijske afere u kojima klevetaju svakoga ko im se na putu nađe. I Vi ste to dobro osetili i na svojim leđima prateći povremena svesno lansirana medijska prozivanja.

Nad našom zemljom se odavno nadvio crni oblak koji nosi nove nevolje za naš narod. Međunarodna zajednica instrumentalizujući Hag polagano priprema ovu zemlju za vekovna plaćanja ratnih reparacija našoj dojučerašnjoj braći. I to je deo plana po kome ova zemlja nikada više neće biti slobodarska, nezavisna bar u onoj meri koliko to danas već imaju naše komšije. Zbog toga, i na Vama je istorijska uloga da još jednom učinite pravu stvar za ovaj narod i sve nas. Ali, ovoga puta sa pravim ljudima sa onima koji će zadovoljiti makar minimum narodnih interesa, bez bajkovitih priča o svetloj budućnosti i nečega što nas izgleda očekuje onda kad nas u pravom smislu reči neće više ni biti. Ja sam spreman da pomognem, koliko je u mojoj moći, da ova zemlja konačno, na miran, stvarni demokratski način dobije ono što stvarno i zaslužuje: vlast koja neće voditi računa o sebi i interesima svojih pojedinaca, već o svima nama, o našem ekonomskom opstanku i bar minimumu nacionalnog dostojanstva i poštovanja naše svetle istorije. U suprotnom, postaćemo deo jednog sveopšteg svetskog sivila, robovi novog svetskog poretka, ne zbog toga što je neko moćan to stvarno hteo spolja – nego što nismo imali vlast dostojnu jednog zdravog i poštenog srpskog seljaka.

Ovo nije nikakva jadikovka nekoga ko se brine za svoju sudbinu pa je želi na ovaj način da spašava. Naprotiv, ja svoju sudbinu dobro poznajem i mnogo se brinem za nju. Ona me vodi putevima koji su odavno zacrtani, ma koliko se neki danas trudili da je ukaljaju i bace u blato sve ono što sam do sada najčasnije moguće radio za sve nas. Brine me jedino sudbina svoga naroda, jer sam i ja deo njega. Brine me sudbina i moje porodice, moje dece koja treba da rastu u jednoj ako ne bogatoj onda bar dostojanstvenoj i ponositoj zemlji.

Verujem da u ovoj zemlji još uvek ima dovoljno pameti i snage uma koja može vratiti stari sjaj onima kojima to i po kosmičkoj pravdi zaista i pripada.

S poštovanjem,

Pismo Slobodanu Vuksanoviću, predsedniku Narodne demokratske stranke

Pismo Slobodanu Vuksanoviću, predsedniku Narodne demokratske stranke

Poštovani gospodine Vuksanoviću,

Moram da priznam da je jedan od razloga mojeg obraćanja Vama leži u činjenici što, kako vreme prolazi, sve više uviđam da ima mnogo dodirnih tačaka u našim sudbinama. Naravno, posmatrano sa distance zanimanja kojima smo se bavili, Vi kao političar, a ja kao vojnik, bar do nedavno. Bar do vremena od kada su me medijski proizveli u sve drugo samo ne ono što stvarno jesam. Ali, izgleda da je to sada moderno, da se sve baci u blato i da se ne biraju načini da se do cilja dođe, pa trebalo pregaziti i one koji to baš ničim nisu zaslužili.

Koliko je meni poznato i Vi ste doživeli u politici sličnu sudbinu i to od istih ljudi, od onih sa kojima ste zajedno barabar delili skoro najduži deo dosadašnjeg života, da bi Vas potom pokušali da bace u zapećak svih političkih zbivanja i minimiziraju u svakom pogledu. Srećom i zahvaljujući iskrenim kvalitetima koje posedujete – opstali ste i postali jedna nova prava moderna politička snaga u ovoj zemlji. Ona vrsta političara za koje iskreno verujem da u sebi nose dovoljnu meru nacionalnog ponosa i ličnog dostojanstva dostojnu poštovanja i moguće iskrene saradnje. U nastojanju da ipak ovoj zemlji bar pokušate da pružite ono što joj zaista pripada i dolikuje, ako zatreba, daću i svoj skroman doprinos. Odnosno, kao što sam to činio i prvi put, spreman sam i sada da doprinesem mudrom, racionalnom i pre svega iskrenom prosvećenju moga i Vašega naroda.

Nikako ovo ne treba shvatiti kao ličnu brigu za svoju sudbinu. Ona je trasirana odavno i o njenim putevima odlučujem sam, ma koliko se drugi lažnim optužbama trudili da je uprljaju i usmere po svojim željama i megalomanskim interesima. Nego je ovo moja iskrena briga za sudbinu svoga naroda, svoje zemlje i države, jer u njoj rastu i moja deca, u njoj živi i radi moja brojna porodica. Ja želim da delim sudbinu svoga naroda, koju su danas neki ljudi doveli na samu ivicu ponora, gazeći i elementarne norme onoga što se zove minimum nacionalnog dostojanstva i ljudskog ponosa uopšte. Ubeđeniji sam nego ikada ranije, da samo neke nove, sveže neiskompromitovane političke snage mogu ovu zemlju povesti putem razvoja i odvesti u svet koji će nas posmatrati kao partnere a ne kao poslušnike i podanike koje može svako svakoga dana ucenjivati i nacionalno ponižavati.

Za ne tako dugo vreme, svi mi smo uvideli koliko politika može biti najispraznija fraza, koliko javno izgovorene reči mogu biti podmukle i spremne da se odreknu svih i svačega zarad šake ličnih interesa. Da li su neki trebali zaista da osvoje vlast da bi narod uvideo pravu njihovu prirodu, kao političara, ekonomiste, bez svog nacionalnog bića koje su izgleda odavno prodali u belom svetu. Izigravaju narodnu volju, poslednje atome snage onih koji su ih svojim telima i hrabrim srcem doneli na vlast. Ali, ne na vlast koja će postati njen grobar, nego fundament za njegovo vaskresenje. Uništeni materijalno, moralno, sada mu uzimaju dušu – tom istom narodu. Nameću mu tuđa kao svoja rešenja, belosvetske interese predstavljaju kao svoje. Ako je srpski narod od postojanja do danas bio sinonim za progres, nacionalni ponos i humanizam, danas ga proizvode u taoca i jataka, onih, koje hoće da istrgnu iz njega i pošalju u Hag. Ne znaju kako će to da urade, ali hoće. Ne znaju sa kime će to da urade, ali znaju da moraju. Umesto da su na vreme to rešili sa istim onima sa kojima hoćemo i bez kojih ne možemo. Ovako, povlače za rep srpski prkos i inat ne shvatajući da su u svemu tome gubitnici i oni sami. Svet ih je već tako i shvatio, i naš narod takođe. Samo još oni žive u iluzijama sopstvenih laži kojima se svakodnevno hrane.

Infuzija su im rasprodaje i raspravljanje svega i svačega. Počev od industrije, preko poljoprivrede do onih najvitalnijih institucija sistema: policije, sudstva. Na redu je i vojska, kako bi se zatvorio krug samovlašća i beskrajne iluzije poput cara Trojana. Zato je možda i najvažniji ispit pred Vama, verujem, predstavnikom novog, stvarnog reformskog političkog talasa, da ovoj zemlji donese bolje dane i vedro sutra.

Racionalnom, mudrom i pre svega, ostvarivom politikom bez iluzija, ličnih aspiracija i beskrajne i neostvarive pragmatičnosti kao stila života. Znam da je taj put težak i dugačak, ali smatram da će Vam u tome pomoći i svi oni kojima je iskreno stalo do ove zemlje i ovoga naroda. Siguran sam da takve zdrave političke odnose hoće i traže i oni spolja, bez kojih nikada ni ova zemlja neće biti ono što hoće a što stvarno i treba da bude.

Sudbina svih nas je u vašim rukama i zato je vaša odgovornost utoliko veća. Budite iskreni političari i lideri iz naroda a ne u ime naroda. Pozivanje na narod samo da bi glasali nikome više nije dovoljno, niti je to narodu više potrebno. Neka narod bude mera i vašeg života, ponašanja i delovanja. Znanje i pamet nikada Vam nisu nedostajali, a oni su jedini atributi neke nove – prave Srbije.

S poštovanjem,

Pismo Miroljubu Labusu, predsedniku G17 plus

Pismo Miroljubu Labusu, predsedniku G17 plus

Poštovani gospodine Labus,

Svako ima pravo na svoj put kroz život kroz koji izgrađuje i samog sebe, ili ostaje po strani svega onoga što se oko njega dešava. Ma koliko ja ne bio kompetentan da stručno komentarišem Vaš rad i vaših saradnika, ipak, dovoljno znam i umem da uočim koliki je Vaš doprinos i svakodnevni angažman u onome što danas nazivaju reformski kurs ove zemlje, odnosno pokušaj naše integracije u svetske ekonomske tokove. Takođe, ne mogu, a da ne primetim sa koliko problema i ličnih animoziteta se susrećete na tom putu a o čemu se neretko može i javno čuti u javnosti i medijima.

Otuda, dao sam sebi za pravo da Vam na ovaj način i lično kažem da verujem u Vaš program i plan reformi u našoj zemlji, ali isto tako i da makar i na najjednostavniji način iznesem i svoje mišljenje o svemu tome sa posebnim osvrtom na ono što se meni danas dešava a o čemu ste možda i mnogo toga do sada čuli. Ako se možda pitate zbog čega se javljam Vama, odmah da Vam kažem da u celoj ovoj priči, ja kao jedinka i pojedinac nisam toliko bitan, koliko moja iskrena patriotska želja i osećanje koje valjda nosim od rođenja da se konačno učini nešto pravo i kvalitativno vredno pažnje i poverenja ovoga naroda koji je svima vama dao zdušnu podršku u demokratskim promenama u ovoj zemlji. Moja uloga u svemu tome je mala, možda čak i zanemarljiva ali ja sam, isto kao i onda, tako i sada, još jednom spreman da pomognem, da razum nadvlada sujetne, pohlepne... Da racionalno pomognem onima, kojima je na najiskreniji način salo do svih nas, do naše budućnosti i boljeg sutra naše dece.

Zato smatram da onako kako danas živimo i kako se ponašamo na tom putu tranzicije, nikome ne služi na čast niti će izgleda ikome doneti u ovoj zemlji išta dobro. Dobro sam shvatio i uočio Vašu iskrenu želju da istrajete u svojim ekonomskim programima i političkim konceptima u kojima nema mesta nizakakve lične aspiracije i promocije, niti za bilo kakvu štetu ionako dovoljno ekonomski obespravljenog naroda. Da li zbog toga ovdašnje vlasti pokušavaju na sve načine da Vas stave na ekonomske margine zbivanja, kako onih unutar zemlje, tako i u kontaktima spolja. Da li zbog toga mi izgleda plaćamo najveću cenu tranzicije, u kojoj privatizacija znači novu akomulaciju kapitala – samo sada u rukama nekih drugih, moćnih ljudi iz neposrednog okruženja vladajućih struktura. Možda upravo zbog toga oni iz Svetske banke sumnjivo vrte glavama i polagano se izmiču ni sami ne verujući šta Srbi rade, pa rasprodaju bud zašto i ono što niko do sada nije stavljao na doboš. Koliko sam obavešten, sve manje veruju u naš put u svet i moderne ekonomske integracije za koje su u početku bili sigurni garanti, da bi se sada polagano povlačili, jer ne žele da nose pečat saučesništva u nečemu što nema nikakve veze sa zdravom ekonomskom logikom, već samo sa ličnim interesima moćnih pojedinaca.

Kako je moguće da se sve ekonomske akcije raspadaju na samom početku, da nemaju zakonsku osnovu i da o svemu tome vodi brigu tek nekolicina ljudi koja javno zamajava svojim pričama kompletnu javnost. Da li je moguće da neko toliko ofrlje shvata svoju ulogu u ovom društvu pa da gromoglasno najavljuje milijardu i više u stranoj valuti naplate Ekstra profita a da od toga ostane samo nekoliko desetina miliona. Ko se igra sa sudbinom svih nas? Uništavamo kako svoje prirodne resurse, tako i ono što nam iz zemlje niče. Poljoprivredu, na kojoj je nekada ova zemlja sve zasnivala i bila poštovana i cenjena u celom svetu – tone sve niže, dok nam prehrambena industrija odlazi u ruke stranih kapitalista. O tome uveliko bruje po celom svetu, ne mogavši da se načude kako ćemo mi to živeti bez bazne industrije, bez polufabrikata, kad se baš sve prodaje.

Po prvi put u svom životu čujem da u ovoj zemlji postoje marševi gladnih, obespravljenih, poniženih i degradiranih u svakom pogledu. Ima li tome i kada kraja? U svojoj pomami pojedinci iz vlasti rasprodaju sve i svašta i polagano preuzimaju u svoje okrilje sve: sve vitalne institucije sistema, a protiv ono malo preostalih pojedinaca vode medijske harange i pozivaju na linč.

Hoću da verujem da su ipak sve to prolazne i kratkotrajne bolesti na stvarnom putu ozdravljenja ovoga naroda. Da oni koji nam danas kroje kapu su samo prolazna epizoda. A, za ono pravo tek predstoji vreme koje će nositi neki drugi, sa zdravim i pravim ekonomskim programima jednako dobrim za ovaj narod i svet spolja. Verujem da ste Vi dovoljno iskusni, sposobni i hrabri za taj korak.

Samo tako će nas svi spolja razumeti i podržati. Ako nam je jasno da bez saradnje sa modernim svetskim tokovima nećemo, pa i ne možemo, onda bar da to učinimo na najbolji način za sve nas. U tome ću i lično pomoći koliko je to u mojoj moći, snagom razuma i zdrave logike – što do sada kod mnogih nije bio slučaj.

S poštovanjem,


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net