Arhitektura - 9. međunarodna izložba arhitekture, Venecija, 12. septembar – 12. novembar 2004 >

Gradovi u gradu na vodi

U nekadašnjem paviljonu Jugoslavije, ove godine na arhitektonskom Bijenalu u Veneciji predstavljena je Crna Gora. Raznovrsni eksponati postavljeni su elegantno, svedeno i nenametljivo. Instalacija iznad ulaznih vrata paviljona, a ispred reljefnog imena Jugoslavije koje više nema, duhovito, intrigantno i istinito svedoči o državnoj zajednici koja još štošta sa sobom i oko sebe nije definisala

IZLOŽBA: Gradovi vode

Dok se na Lidu odlučivalo o filmskim nagradama, u Đardinima i Arsenalima obavljale su se poslednje pripreme za razblaženu i na tri dana vernisaža protegnutu svečanost otvaranja arhitektonske izložbe. Jer 11. septembar nije baš prikladan datum za feštu građenja.

Bijenale arhitekture koncipiran je po principu likovnog – nacionalne selekcije su u paviljonima, a selektorska tematska postavka je u Arsenalima i italijanskom paviljonu. U poslednjih desetak godina namnožile su se nove zemlje, bez svog paviljona u Đardinima, pa su sad njihove postavke po celoj Veneciji, ali se u Arsenalima ove godine našlo nešto mesta i za nacionalne prezentacije (Hrvatska, Portugal, Makedonija, Čile, Estonija...).

Selektor Bijenala je Kurt Forster, poznati teoretičar arhitekture, a ključna reč je metamorf – preobražaj. Kurt Forster je svoj odabir razvrstao u nekoliko sekcija – raskršća, transformacije, topografija, površina, epizode, atmosfera, koncertne dvorane... Pozvao je skoro sve svetske arhitektonske zvezde, i one su se odazvale – Zaha Hadid, Piter Ajzenman, Norman Foster, Frenk O. Geri, Arata Isozaki, Tojo Ito, Žan Nuvel, Renco Piano, Boris Podreka... Nije došao jedino Rem Kolhas, nedavni gost Beograda.

Iz bivših jugoslovenskih republika pozvani su već odavno međunarodno afirmisani dobitnici nagrada na japanskim konkursima – zagrebački tandem Vinko Penezić i Krešimir Rogina, a iz Slovenije je takođe pozvan jedan dvojac – Jurij Sadar i Boštjan Vuga.

PAVIljON JUGOSLAVIJE: U nekadašnjem paviljonu Jugoslavije, ove godine predstavljena je Crna Gora. Selektor, rimsko-beogradski arhitekta Danko Selinkić koji u svojoj karijeri beleži period intenzivne saradnje sa jednim od osnivača venecijanskog arhitektonskog Bijenala – slavnim Paolom Portogezijem, za moto postavke izabrao je ekologiju, Ecologic. Može se učiniti da je to igra na prvu loptu, ali Selinkić nije imao baš mnogo vremena za kompleksniji koncept. Tek februara ove godine postavljen je za selektora, pa je – pošto je Crna Gora u ustavu ekološka država – njegovo opredeljenje sasvim opravdano.

Raznovrsni eksponati – arhitektonski panoi (Dušan Vuksanović i Ivan Rakočević), video (Scene Design), fotografije (Lazar Pejović), zvučna instalacija (Igor Rakčević) i animirani film (Expedito) – postavljeni su elegantno, svedeno i nenametljivo. Danko Selinkić i Bojana Pejić, asitentkinja selektora i urednica kataloga, uspeli su – zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu sa međunarodnim izložbama – da predstave Crnu Goru na najbolji mogući način. Čak i bolje od onoga što je stvarno stanje u crnogorskoj arhitekturi i ekologiji. Instalacija iznad ulaznih vrata paviljona, a ispred reljefnog imena Jugoslavije koje više nema, duhovito, intrigantno i istinito svedoči o državnoj zajednici koja još štošta sa sobom i oko sebe nije definisala.

Naš paviljon je na vernisažu bio dobro posećen. Čule su se pohvale, a Paolo Portogezi je u govoru na otvaranju crnogorske postavke pretpostavio da će uskoro jedna od glavnih tema arhitektonskog Bijenala biti ekologija.

U nacionalnim paviljonima postavke su koncipirane reprezentativno (Velika Britanija, Nemačka...), puristički (skandinavske zemlje, Finska, Slovenija...), duhovito (Estonija, Hrvatska...), istraživački (Danska...). Japan se razlikovao. Evropljanima nije baš sasvim jasna njihova estetika fenomena Otaku, kojim oni od sredine osamdesetih godina prošlog veka definišu novi tip ličnosti i specifična postadolescentska reagovanja na gubitak vere u budućnost: odrasli ljudi zatvaraju se u svet kompjuterskih igara, crtanih filmova i virtuelnih junaka.

IMAGINARNI GRADOVI: Zlatnog lava za najbolju nacionalnu postavku zasluženo je dobila Belgija za projekat Kinšasa, imaginarni grad. Ketrin Vandermeler, kustos belgijskog paviljona, objasnila je da je ta priča o siromašnom gradu u kojem se ne može primeniti urbanistička i arhitektonska doktrina razvijenog sveta pobedila na konkursu. U belgijskom paviljonu se – na primeru siromašne i prenatrpane Kinšase – dokumentuju i analiziraju problemi identiteta, socijalne strukture i infrastrukture koji su u velikoj i traumatičnoj metamorfozi. "Moramo pažljivo da posmatramo šta se dešava na južnoj strani sveta, da razumemo konstituciju tamošnjih gradova, raspored stanovništva, da možda od tih megalopolisa naučimo kako živeti na ovom svetu", izjavila je Ketrin Vandermiler po dobijanju nagrade, na proslavi, uz čašu čuvenog i jakog belgijskog "duvel" piva.

NEMAČKI PAVILJON

Glavnog laureata Bijenala arhitekture pomalo teatralno najavio je Kurt Forster: "Arhitekta jedinstvenog kapaciteta, stvaralac za novi milenijum, svetionik ove profesije širom sveta... Venecijanski bijenale dodeljuje Zlatnog lava za životno delo, najveće priznanje u arhitektonskoj karijeri, Piteru Ajzenmanu!" Ajzenman je uzvratio dirljivim govorom, delom na italijanskom a delom na engleskom jeziku, rekavši nešto što je veoma važno brojnim talentovanim bezimenim arhitektima iz biroa zvezda: "Piter Ajzenman nije jedna osoba, već grupa ljudi, kolega, prijatelja, onih koji su radili i rade sa mnom u birou, mojih kompanjona, mojih mladih saradnika... U našem poslu nema isključivo individualnih karijera."

Zlatnog lava za najbolje delo dobio je japanski arhitektonski biro SANAA, arhitekte Kazuo Sedžima i Rue Nišizava, za projekat Muzej savremene umetnosti XXI veka u Kanazavi u Japanu. Žiri je smatrao da su ta dvojica arhitekata uspeli "da dokažu da javni objekti mogu da odrede zajednički prostor interakcijom, integracijom i meditacijom najvišeg kvaliteta".

Dodeljeno je poprilično specijalnih nagrada, a laureati su kako veoma mladi arhitekti – na početku karijere – tako i oni koji su u projekte i realizacije ugradili svoje dugogodišnje iskustvo.

Kurt Forster je, kao što to obično biva, obasut i pohvalama i zamerkama. Neki smatraju da je izložba preklasična sa maketama, crtežima i fotografijama, drugi konstatuju da su u Veneciji izloženi već viđeni radovi, ali niko ne spori sređenost i preglednost postavke kroz koju posetilac za relativno kratko vreme može da primi velik broj najrazličitijih informacija. A informacija ima zaista na pretek, kao i pratećih izložbi.

Na pontonima iza Arsenala postavljena je uzbudljiva izložba Gradovi vode – o gradovima na obalama mora i reka, o iskorišćavanju prednosti velike vode koja njihovim stanovnicima određuje život. Venecija, Aleksandrija, Atina, Barselona, Delft, Seul, Šangaj, Jokohama, Trst...

U arhitekturi je već odavno sve moguće. Skoro sve što se zamisli može se izgraditi, zahvaljujući visokoj tehnologiji i velikom bogatstvu. Poslednjih godina – uz Ameriku, Francusku, Španiju, Veliku Britaniju... – i moćni azijski tigrovi postaju veoma značajni investitori. Kina i Južna Koreja pokazale su svoj izuzetni tehnološki i materijalni napredak baš kroz velike investicije. Organizatori Bijenala, shvativši promene u svetskoj podeli moći, odlučili su da tematski deo postavke Bijenala sledeće godine izlože u Kini.

Na ceremoniji dodele nagrada govorio je i reditelj Piter Grinavej, čest učesnik filmske Mostre, jednom učesnik i likovnog Bijenala. Održao je za nijansu predugo predavanje o odnosu arhitekture i filma, pomalo ironično spominjući pozive koje je dobio posle prikazivanja filma Stomak jednog arhitekte. Zvali su ga da predaje arhitekturu u Londonu i Čikagu, da bude u žiriju arhitektonskog konkursa za poštu u Talinu!

U poređenju sa likovnim, Bijenale arhitekture je lakše sagledati. Nije još toliko obiman i otvara se u septembru, kad je manje turista u nikad pustoj Veneciji i kad su dani prijatniji a večeri svežije nego leti. U Palati Grasi je, kad i Bijenale arhitekture, otvorena velika izložba o Salvadoru Daliju.


 

Intervju: Kurt W. Forster, selektor Venecijanskog bijenala arhitekture

Intervju: Kurt W. Forster, selektor Venecijanskog bijenala arhitekture

Bijenale za uživanje

Kurt W. Forster (69), teoretičar arhitekture, autor je mnogih knjiga i izložbi. Početkom devedesetih godina prošlog veka bio je savetnik gradskog senata za rekonstrukciju grada Berlina. Od 2003. predaje na doktorskim studijama Univerziteta u Vajmaru, na katedri koja nosi ime po velikom Valteru Gropijusu, jednom od osnivača Bauhausa. Razgovarali smo neposredno posle dodele Zlatnog lava na Bijenalu.

"Na neki način sâm sam metamorf. Rođen sam u Švajcarskoj, studirao u nekoliko evropskih zemalja, živeo i predavao nekoliko decenija u SAD i vratio se u Evropu. Sad predajem u Vajmaru, u Nemačkoj, ali živim u Milanu – kad nisam u Veneciji. A od 2005. opet ću predavati na Jejlu u SAD."

Kao selektor Bijenala arhitekture imali ste širok izbor, no značajna arhitektonska dela najčešće su produkt visoke tehnologije i velikog bogatstva. Šta preostaje malim i siromašnim zemljama? Kao da nemaju nikakve šanse?

Na početku realizacije projekta mnogo se raspravljalo sa učesnicima iz novih država koje nemaju svoje paviljone. Kako sada stvari stoje, otprilike polovina njih ne predstavlja se u paviljonima, već svojim programima. Srećom, bili smo u prilici da pomognemo nekima da izlože svoje postavke u objektima Bijenala. Izložba je interesantnija zahvaljujući inicijativama i tumačenjima samih država učesnica.

Trudio sam se da identifikujem posebno interesantne objekte za različite teme ove izložbe. Bilo bi beznadežno nastojanje da napravim panoramu. Svet je ogroman, polje arhitekture je gigantsko, aktivnost je brza i raznolika, ne može se očekivati – u trenutku kad se odlučujute za jedno – da ćete moći nastaviti u tom stilu s nečim potpuno drugim.

Evropa se proširuje, svet donosi na naš prag mnogo više no što smo ikad mogli očekivati. Veoma zavisimo od nacionalnih prezentacija na Bijenalu – tome je posvećen ogroman prostor – i to je najsažetiji prilog na polju arhitekture. Nadam se da će tako i ostati.

Biti na politički teškom terenu – kao što je to slučaj u vašoj državi – biti prisiljen na borbu ne bi li se održao nacionalni identitet, boriti se za održanje pozitivne ekonomske situacije, oporavaljati se od sukoba i destrukcije – sve to može biti podsticajno. Apsolutno je neophodno ponovo promisliti, početi iznova, odlučiti šta se želi. To može biti neverovatan izazov, takvi uslovi su i obećavajući. Ne govorim ovo zato što ne saosećam ili ne razumem ozbiljnost vaše socijalne i političke situacije, već zato što se to već mnogo puta potvrdilo u istoriji arhitekture. Najstimulativniji i najproduktivniji impulsi dolaze iz zemalja koje su bile na popriličnoj margini. Ko bi rekao da će evropske zemlje poput Portugala, Holandije, Danske, baltičkih država ili Grčke, u drugoj polovini XX veka dobiti tako značajnu ulogu u razvoju arhitekture. Velike zemlje – Francuska, Nemačka, Italija – kao da imaju više problema sa svojom tradicijom. Možda ih ona vuče nadole, možda njihovim institucijama nedostaju dinamika i kapaciteti jer nisu pod velikim pritiskom kao u malim zemljama.

Kao glavni selektor Bijenala, kako ste birali radove i autore? Imate li svoje favorite?

Nisam tražio samo najjača i najbolja dela. To bi onda bila neka druga izložba. Želeo sam da predstavim ono što upućuje jasan znak i demonstrira da je arhitektura – i ne samo ona – u velikim promenama. Želeo sam da prikažem momente koji posetiocu mogu trenutno da dočaraju tu promenu. A naravno da imam svoje favorite. Sasvim slučajno – nisam bio u žiriju – neki od njih su i nagrađeni. Recimo, Armin Linke u filmskoj epizodi o Alpima, o transformaciji vode kao metafore života. Posebno me intrigiraju mlade arhitekte koje osnivaju studija i bave se aktuelnim i nemalim problemima transformacije raznorodnih prostora. Iznova se vraćamo staroj temi odnosa zgrade i okoline, što problematizuju veoma mladi laureati iz Danske, u kategoriji koncertnih dvorana, ili arhitektonski studio Forin ofis sa fascinantnim projektom o tome kako napraviti umetnost od obične garaže... Tu su i projekti u sferi imaginacije, Kop Himelblauov muzej u Lionu, recimo. Ako izdvojim neki od tih radova, to je zato da bih obeležio neuralgične tačke. Želim da se označe mesta produktivnih promena. A da li će nam ona za deset godina biti tako fascinantna kao što su danas, na to pitanje ne mogu da odgovorim.

Iako imate dosta iskustva, da li ste se ipak malo uplašili kad ste dobili poziv za ovako zahtevnu izložbu?

Nisam se baš uplašio, jer već godinama radim brojne ambiciozne izložbe. Istina, imao sam malkice tremu, jer se ova izložba radi u Italiji, za Veneciju, i uz učešće celog sveta. Ako niste u stanju da dovedete svetsku arhitekturu u Veneciju, onda neće biti mnogo razloga da se ljudi ovde okupe da bi je tumačili. Radio sam između kultura, morao sam da upotrebim i aktiviram sve svoje profesinalne i lične veze i, konačno, sve to sam morao da stavim pod krov Venecije. Baratao sam sa dva sveta, to je kao da dovodite budućnost u prošlost i ubeđujete ljude iz prošlosti da je njihova budućnost tu ispred njihovih vrata.

Dvadeseti vek počeo je sa iluzijom da tehnologija može unaprediti svet, a u ovaj, XXI, ne ulazimo sa iluzijama.

Nema iluzija, ali pred nama je velika šansa da istupimo iz polarizovanog sveta, iz dijalektike koja uvek suprotstavlja jednu stvar drugoj i ostavlja vrlo malo prostora onome što može da niveliše i izmeni odnose. Budućnost nas obavezuje da promenimo sebe i svoj odnos prema drugima. Populacije se mešaju, zgrade više nisu od čistih struktura pod manje-više lepim oklopom, već je omot zgrade i njegova konstrukcija. Stara podela na privatno i javno, na gore i dole, nije više primarna kategorija. Stvari se transformišu na naše oči, postaju nešto drugo, pa se moramo i mi menjati. To se veoma odražava na naše ponašanje i iskustvo. Senzacije se ne mogu više lako ukalupiti i kategorizovati. Pomeraju se i menjaju sa promenama društva i tehnologije. Vidim budućnost kao uskomešanu dolinu, a ne kao ravan zid. Ako budemo uspeli da se neprestano prilagođavamo, onda ćemo prevazići ta teška crno-bela određenja.

Da li ste sada ponosni? Dodelili ste Lava...

I sada lavovi mogu da riču...

Možda sam preuzbuđen. Još sam pod tenzijom višemesečnog rada u izuzetno teškim okolnostima. Uspeli smo da uradimo sve kako treba i ponudili smo nešto ljudima. Publika ne mora samo da čita, gleda i analizira izloženo, već može i da uživa. Može da iskusi i stekne utisak na šta će neka od budućih stvari ličiti.

Manje je u pitanju ponos, a više dečije oduševljenje. Sve je tu i mnogo toga još dolazi.

S. Ristić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net