Veliki brat čuva doušnike >

Ko poteže policijske dosijee

Tajni dosijei bili su posle 5. oktobra kratkotrajno i delimično dostupni ljudima na koje se odnose, ali njihova zloupotreba moguća je i danas

SOBA ZA RAZGLEDANJE: Dušan Mihajlović, ministar koji nije uspeo ni uz proviđenje

Da je onomad ozbiljno shvatio sopstveno ministarsko obećanje o otvaranju policijskih dosijea, Dušan Mihajlović, bivši ministar unutrašnjih poslova, danas ne bi bio predmet krivične istrage – makar ne one koja bi mogla biti pokrenuta na osnovu nedavne krivične prijave Bezbednosno informativne agencije. A sprečio bi i političko-medijsko-policijski cirkus koji se upravo odvija u Vranju, gradu koji je tek četiri godine posle pada Miloševićevog režima prvi put dobio šansu da ima lokalnu vlast koju ne čine stranke perjanice istog tog bivšeg režima.

Agencija osnovana u vreme Mihajlovićevog ministrovanja podnela je, naime, Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu kojom se današnji lider vanparlamentarnih Liberala Srbije tereti za zloupotrebu službenog položaja i odavanje državne tajne.

Bivši ministar unutrašnjih poslova, prema toj prijavi, početkom februara 2002. uzeo je i zadržao dosije koji je o njemu (valjda samo pre 5. oktobra 2000) vodio bivši Resor državne bezbednosti. U tužilaštvu su saopštili da će prijavu tajne policije razmatrati nekoliko dana, posle čega će odlučiti da li će biti podnet zahtev za pokretanje istrage. Sam Mihajlović, naravno, u izjavama medijima daje karakteristično nejasan odgovor na pitanje da li se dotični dosije zaista nalazi kod njega, demantuje navode BIA o prethodnim upozorenjima da tajna dokumenta vrati i ocenjuje da je reč o "političkom progonu" i "manipulaciji dosijeima i građanskim pravima". Uz odgovarajuću samokritiku i priznanje sopstvene odgovornosti ("nisam rasformirao političku policiju, nisam objavio političke dosijee i imena onih koji su ih pravili, kao i njihove saradnike, nisam ih lustrirao i zato oni sada rade iste stvari zbog kojih ih je trebalo ukinuti"), Mihajlović ponavlja sopstveni predlog za koji nije imao sluha dok je bio na vlasti – da se objave svi dosijei i saradnici na njima. "Danas sam ja žrtva, sutra ćete biti vi", upozorava jedan od najspornijih ministara u prethodnoj vladi, uz predlog da prvi objavljeni dosije bude – njegov.

NEPOUZDAN: Samo što je "slučaj Mihajlović" podstakao ponovno otvaranje priče o zloupotrebi policijskih dosijea, novi prilog na istu temu stigao je u utorak iz Vranja – prema tvrdnji Aleksandra Stojkovića iz Nove Srbije, DSS je u tom gradu raskinuo koalicioni savez demokratskog bloka, nakon imenovanja Vukašina Obradovića za v.d. direktora lokalne televizije. Stojković tvrdi da je od lokalnih funkcionera DSS-a čuo da je, na sastanku sa predstavnicima DSS-a iz Vranja, u prisustvu premijera Koštunice, ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić (DSS), na osnovu dosijea Obradovića koji je držao pred sobom, zaključio da on "nije pouzdan" te da je reč o "Sorosovom čoveku".

Nije se, međutim, desilo ništa novo i nepoznato, na osnovu čega bi bivši ministar tek sada shvatio da su tajni policijski dosijei više nego idealni za političke borbe i manipulacije. Jer, kao i u vreme Miloševića i njegovih prethodnika, i posle petooktobarske promene bilo je mnogo tvrdnji o prisluškivanju, afera u čijoj su se pozadini nazirali prsti poznavaoca informacija spakovanih u tajne policijske dosijee, ali i sasvim otvorenih upotreba delova tih dokumenata. A sve, pri tom, nije samo srpski specijalitet: jedan od najupečatljivijih primera upotrebe tajne zaostavštine Velikog brata u dnevnopolitičke svrhe desio se prošle godine u Sloveniji, baš u vreme njenog priključenja EU-u. Pojava na internetu, kako se kasnije pokazalo, "friziranih" dosijea Službe državne varnosti (SDV), vođenih do 1990. godine, izazvala je gotovo vanredno stanje u bivšoj jugoslovenskoj republici i tragikomične pokušaje borbe sa svetskom elektronskom mrežom. A potonja pažljiva analiza imena političara i podataka o njima, koji su se našli na senzacionalnom internet sajtu, odnosno koji su sa tog spiska izbrisani, navela je medije na zaključak da je iza cele operacije stajao vođa opozicije Janez Janša.

Povoljne uslove za manipulaciju dosijeima u Srbiji stvorio je (između ostalih?) nekadašnji moćni šef RDB-a Rade Marković, mudro iskoristivši period trovlašća u vremenu između 5. oktobra 2000. i formiranja Vlade Srbije nakon decembarskih izbora te godine. Marković je, uz pomoć bliskih saradnika, iskopirao tajne dosijee, pre svega one koji se odnose na tadašnje lidere DOS-a, i prema tvrdnjama različitih "obaveštenih izvora" dostavio ih što političarima što mafiji, nastaloj uz mentorsku podršku smenjenog režima. Tvrdnja Čedomira Jovanovića, na zajedničkoj sednici Odbora za pravosuđe i upravu i Odbora za odbranu i bezbednost 23. juna 2003. godine, uklopila se, tako, u teoriju prema kojoj je Marković, uvidevši na vreme dubinu jaza između tadašnjeg saveznog predsednika Vojislava Koštunice, koji se nije slagao sa zahtevima za brzopoteznu smenu šefa RDB-a, i premijera Srbije Zorana Đinđića, odlučio da tajnim dosijeima kupi zaštitu jedne od strana u sukobu. Jovanović je, naime, tvrdio da mu je Marković, gotovo dva meseca posle hapšenja (što će reći u aprilu 2001), rekao da ne vidi smisao optužnice za ilegalno iznošenje poverljive dokumentacije iz arhiva RDB-a. Prema Jovanovićevoj izjavi, Marković je u tom razgovoru tvrdio da ne razume šta je nezakonito učinio predajući dosijee Zorana Đinđića, Čedomira Jovanovića koji je tada bio šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije, Dušana Mihajlovića i još nekolicine lidera DOS Ljiljani Nedeljković, tadašnjem Koštuničinom šefu kabineta. Prozvana Ljiljana Nedeljković je, naravno, tu tvrdnju demantovala, a ceo događaj (ako ga je bilo?) dobio je značajno mesto u beskrajnom nizu priča sa dve oprečne verzije, od kojih je svaka apsolutno uverljiva za određeni deo javnosti.

JOVICA: Kompromitujući podaci iz dosijea o određenim ličnostima – autentičnih ili naknadno dorađivanih, kao i u Miloševićevo vreme, i posle promene režima, uredno su nalazili put do određenih medija, nimalo gadljivih na objavljivanje takvog štiva. U skladu s nikad demantovanom sumnjom da je RDB u vreme kad je na njegovom čelu bio Jovica Stanišić, učestvovao u stvaranju tadašnjih opozicionih stranaka – od kojih su mnoge nakon pada Miloševića postale vladajuće – po medijima su se razvlačile i tvrdnje o saradnji pojedinih političara sa "službom". Tvrdnja o postojanju kompromitujućih dosijea posebno se dobro "primila" kad je reč o onim liderima koji su bili poslovno uspešni u vreme Miloševića – a Mihajlovićeva Lutra stekla je veliki kapital upravo u vreme dok je njegova stranka, u to vreme pod imenom Nova demokratija, participirala u Vladi Srbije s Miloševićevim partijama (1993–1997). Pozivanje na policijske dosijee bilo je naročito učestalo tokom sukoba Dušana Mihajlovića i tadašnjeg guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića – upravo su dosijei navođeni kao razlog za nesmenjivanje ministra – a i sam Mihajlović je pretio da može da objavi podatke koje ima o Dinkićevoj porodici.

Jedan od lidera bivšeg DOS-a uspeo je čak i da dobije atest da nije bio saradnik tajne službe: BIA je, naime, ocenila da je to neophodno u slučaju tadašnjeg potpredsednika srpske vlade Miodraga Isakova, koga je "upropastio" zaštićeni svedok C48 na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Dotični svedok, za koga mediji tvrde da je i sam još devedesetih bio "provaljen" kao saradnik obaveštajne službe jedne zemlje koja se graniči sa Srbijom, te da je imao izvestan "dug" spram jednog od protivnika Isakova, rekao je da je Služba početkom devedesetih kontrolisala Isakova zbog njegovih kockarskih dugova u novosadskom kazinu Rojal. Isakov je, pokušavajući da se odbrani, tražio da se objavi njegov dosije iz koga se vidi da je bio pod "merama" a ne saradnik Službe, a slično je, potom, tražio i drugi potpredsednik Vlade, Nebojša Čović, pokušavajući da se odbrani od tvrdnji Vojislava Šešelja, navodno oslonjenih na podatke iz BIA, o njegovoj povezanosti sa "kriminalnim grupama". Zapaženu ulogu u ne zna se kom po redu nastavku Balkanskog špijuna odigrao je, leta 2003, Zoran Janjušević, bivši savetnik premijera Srbije, optužen za finansijske zloupotrebe. Svoj pokušaj odbrane Janjušević je zasnovao na tvrdnji da je napad na njega usledio zato što je navodno on autor zakonskog predloga o otvaranju dosijea, koji bi, opet navodno, trebalo da diskredituju Dinkića, Labusa, njihove porodice i G17 plus.

OBEĆANjA...: Sve to bi bilo teže izvodljivo da je zaista ispunjeno predizborno obećanje DOS-a iz 2000. godine o otvaranju policijskih dosijea (ponovljeno i uoči izbora 2003), ali i dosijea vojne službe bezbednosti što je, oktobra 2003, u vreme kad je bio savezni ministar odbrane, obećavao Boris Tadić. Pokušaj iz 2001. godine u startu je pokazao da, možda baš zbog njihove današnje političke upotrebljivosti, ne postoji ozbiljna politička volja za suočavanje s mračnim tajnama iz prošlosti, kakvo se desilo u većini zemalja bivšeg istočnog bloka. Sredinom 2001, naime, Vlada Srbije bila je donela Uredbu (a ne zakon) kojom je omogućen uvid samo u jednu vrstu dosijea – one koji se odnose na "unutrašnje neprijatelje". Građanima je, sve dok Ustavni sud nije oborio dotičnu uredbu, bilo omogućeno da pogledaju – ali ne i kopiraju – svoj dosije ili da o njemu naprave beleške koje bi im kasnije možda mogle omogućiti i da zaključe ko je bio policijski doušnik zadužen za njihov slučaj. Uprkos ranijem utisku da je interesovanje za uvid u tajna dokumenta ogroman, samo mali broj građana pokušao je da iskoristi tu mogućnost – možda zbog vesti o sklanjanju dela dokumentacije pred pad Miloševićevog režima (pominjalo se izmeštanje u Belorusiju i Rusiju), ali i uništavanja dosijea tokom "koministarskog perioda" odmah posle 5. oktobra. Priče o uništavanju dosijea dobile su posrednu potvrdu i u izjavi tadašnjeg ministra Dušana Mihajlovića, prema kojoj su do kraja februara 2002, na osnovu te uredbe, 7724 građanina zatražila da provere da li postoje dosijei o njima, ali je ustanovljeno da samo za 413 postoji odgovarajuća fascikla u Službi – a retko je ko od protivnika prethodnog režima bio spreman da poveruje da nikad nije bio meta praćenja. Ni iskustva onih koji su došli do svojih dosijea nisu bila preterano inspirativna za druge potencijalne "predmete obrade": prema tvrdnjama "otporaša", naime, dosijei koji su njima stavljeni na uvid bili su očigledno prečišćeni, a naročito brižljivo su brisani podaci koji bi mogli ukazati na ime doušnika. Samo naizgled paradoksalno, uporedo sa izveštajima o nepotpunosti dosijea u vreme njihovog delimičnog stavljanja na uvid javnosti, opstajale su i priče o originalima koji još postoje i spremni su za (zlo)upotrebu.

Uprkos sumnji da se, sa protokom vremena nakon pada komunističkog režima, smanjuje i mogućnost potpunog otvaranja dosijea i povećava šansa za njihovo friziranje i zloupotrebu, nevladine organizacije i dalje traže donošenje zakona koji bi uredio tu oblast. Centar za antiratnu akciju izradio je i predlog zakona, koji se odnosi na sve dosijee vođene u RDB-u i prethodnicama te službe od 13. maja 1944. do stupanja zakona na snagu, i predviđa formiranje Nacionalne agencije koja bi preuzela, evidentirala i zaštitila sve dosijee, a zatim ih pripremila za korišćenje. Otvaranje dosijea bilo bi u skladu i s Rezolucijom 1096 Saveta Evrope od 27. juna 1996. o merama za razgradnju nasleđa bivših komunističkih totalitarnih režima. "Skupština pozdravlja stavljanje dosijea tajnih službi na uvid javnosti u nekim bivšim komunističkim zemljama. Ona poziva sve odnosne zemlje da, na njihov zahtev, omoguće zainteresovanim licima uvid u dosijee koje su o njima vodile nekadašnje tajne službe", navodi se u tom dokumentu.


 

Moj slučaj: Dosije jednog sorosovca

Moj slučaj: Dosije jednog sorosovca

"Ti si problem", zavapio je Nenad Stošić, odbornik DSS-a, u vranjskom kafiću Intermeco, upirući prstom u potpisnika ovih redova, samo dan ranije imenovanog v.d. direktora Radio-televizije Vranje.

"Ovoliki dosije pred Jočićem. Kaže nam: on nije naš, on je Sorosov, radiće protiv DSS-a", prepričava Stošić siže sastanka lokalnog rukovodstva sa stranačkim čelnicima u Beogradu. Povod – kriza Vlade. Socijalisti hoće vlast u Vranju, a DSS napravio koaliciju sa strankama demokratskog bloka. Ulog je velik. Preti se obaranjem vlade. Zato je i ton na sastanku u stranačkoj centrali u Beogradu veoma oštar. Lokalni odbornici nisu poslušali naređenje i u Vranju je prvi put formirana lokalna vlast bez socijalista.

"Sve su to progutali, ali on mora da ide sa televizije. Ne daju! Dosije, bre, pred Jočićem, ovoliki", plastično objašnjava Stošić i svojim koalicionim partnerima iz Nove Srbije Aleksandru Stojkoviću i Radoslavu Mojsiloviću.

To isto ponavlja u stranačkim prostorijama DSS-a pred Nenadom Nedeljkovićem, predsednikom Skupštine opštine Vranje, koji će samo dan kasnije okončati svoje i stranačke probleme potpisivanjem rešenja kojim se van snage stavlja skupštinska odluka o mom imenovanju za v.d. direktora Radio-televizije Vranje.

Vukašin Obradović


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net