Bitef >

Filumena Marturano; Rat i mir; Anatomija Tit; Komšije

Zalutali i majstori

FOMENKO GLUMA: Scena iz predstave "Rat i mir"

Na kraju prvog dela 38. Bitefa desio se jedan radikalan iskorak, ali, nažalost, u pogrešnom smeru: predstava Filumena Marturano, koju je u Hrvatskom narodnom kazalištu "Ivan pl. Zajc" iz Rijeke režirao Jagoš Marković, sigurno ne spada u bitefovsku tradiciju. Već sama dramska priča Eduarda de Filipa o bivšoj prostitutki koja se udaje na prevaru i teži da sebi i svojim sinovima obezbedi građanski ugled, spada u lakše žanrove, jer ima neke melodramske i vodviljske odlike (motiv preobraćenja bludnice, nepoznatog porekla dece i sl.). U postavci reditelja Jagoša Markovića nije izvršena neka žanrovska inverzija, već se upravo išlo na isticanje tog emocionalnog/sentimentalnog sloja komada; ta namera ne bi bila sama po sebi problematična (ako je gledamo nezavisno od koncepta Bitefa, naravno!) da je bila sprovedena na odgovarajući način.

Pošto se to nije dogodilo, pošto su emocije simulirane nekim kičastim scenskim slikama, predugačkim pauzama, prenaglašenim glumačkim gestom, neumereno dugim muzičkim deonicama s najpopularnijim mogućim pesmama i sličnim, dobro poznatim Markovićevim sredstvima, predstava je poprimila karakter patetičnog i banalnog. Uz sve to, kao što je već istaknuto, ona se svodila na reciklažu nekih ranijih inscenacija istog reditelja, počev od scenografije s kosom platformom u pozadini i enterijerom u prednjem planu (Gospođa ministarka), pa do scena raspusnog veselja... Pored toga što je, svojim skretanjem u ružičaste vode popularnog teatra, ugrozila koncept festivala, ova predstava nam je pokvarila i prvi susret, posle dugog niza godina, s ansamblom Narodnog kazališta "Ivan pl. Zajc" iz Rijeke, jednog od vodećih u Hrvatskoj... Bilo bi značajno kada bismo ove darovite glumce mogli da vidimo u nekoj uspešnijoj rediteljskoj postavci.

Sam njen naziv – Rat i mir. Početak romana. Scene – ukazuje na glavne tematske i formalne odlike predstave koju je izvelo moskovsko pozorište Majstorska klasa Pjotra Fomenka. Dakle, nije reč o klasičnoj dramatizaciji čuvenog Tolstojevog romana, već o uprizorenju njegovih početnih delova i to u vidu manje-više labavo povezanih scenskih slika. Ovakva raspršena dramaturška osnova potpuno odgovara projektu koji predstavlja neku vrstu "majstorske radionice": scene iz romana služe, zapravo, kao dramski poligon za isprobavanje glumačke veštine. Takav koncept je, pak, u saglasnosti s poreklom ovog pozorišta, nastalog iz glumačkih radionica koje je, sa svojim studentima, ostvarivao jedan od najznačajnijih ruskih reditelja i pedagoga starije generacije, Pjotr Fomenko. I danas je pozorište Majstorska klasa Pjotra Fomenka donekle zadržalo taj školski karakter, što se već vidi iz podatka da su svi članovi trupe bivši Fomenkovi studenti.

U predstavi Rat i mir. Početak romana. Scene spomenuti školski karakter može da se prepozna već na nivou dekora i kostima, jer oni deluju kao neka improvizacija za ispit glume: kostim je radni, sa samo nekim naznakama likova, dok je dekor, kako bi se to reklo stručnim žargonom – markirni. Ovakav scenski okvir omogućava da u prvi plan dođe ono po čemu je stvaralaštvo Pjotra Fomenka čuveno – rad s glumcima. I, zaista, u prva dva dela predstave dominirala je dinamična, laka, poletna, "transparentna" i fizički plastična glumačka igra, s markantnim, podvučenim, nekad samo u ovlašnim crtama postavljenim likovima (u većini slučajeva, jedan glumac je igrao više uloga). Ovakav stil igre postao je veoma prepoznatljiv, pa se može odrediti i kao "Fomenko gluma".

Iz velikog ansambla posebno su se izdvajali Galina Tjunina u gotovo vajanim, "karakternim" ulogama žena različitih godina (dominantne i energične Šererove, brižne i jednostavne Natalije Rostove, melanholične i osećajne Marije Bolkonske), Ilja Ljubimov kao strog, dostojanstven i samouveren Andrej Bolkonski, Polina Kutjepova kao detinje brza i nemoguća Nataša Rostova, te Madlen Džubrailova kao preduzimljiva i vitalna Ana Drubecka. Ipak, možda i vrlo subjektivno, kao prvu među jednakima izdvajamo eteričnu, krhku i lakonogu pojavu Ksenije Kutjepove, koja je odlično, s izrazitim osećajem za finu nijansu, donela nekoliko poglavito lirskih intoniranih likova (Sonju, Žili Kuraginu i Lizu Bolkonsku).

Kao što je već istaknuto, prva dva dela predstave iscrpljuju se u glumačkoj virtuoznosti, dok se o zaokruženoj (ili namerno dekonstruisanoj) tematsko-značenjskoj strukturi teško može govoriti; drugim rečima, stiče se utisak da je u pitanju zaista neka školska prezentacija (najvišeg nivoa, doduše), a ne prava predstava. Međutim, u trećem delu, u sceni rastanka kneza Andreja Bolkonskog s ocem, ženom i sestrom pred odlazak u rat, dolazi do promišljenog rediteljskog zaokreta. Adekvatno situaciji – odlazak u rat – opšti ton igre se menja, sve postaje sporije i dramatičnije, a predstava se završava veoma ubojitim pacifističkim stavom: na pitanje "zašto ideš u rat", Andrej nema odgovora, samo lupka u metalnu šerpu koju je stavio na glavu a koja šuplje odzvanja – šuplje kao i svaki pokušaj da se rat opravda. Iz vizure kraja, predstava se dramaturški zaokružuje, laki ton mirnodopskog života zamenjen je sumornim tonom nadolazećeg rata, a ovaj izuzetan završni prizor opravdava rediteljev izbor da se ne bavi nastavkom Tolstojevog romana... Svi znamo šta sledi – ratna pogibelj proistekla iz ljudske gluposti.

Međutim, iako ostvaruje vrlo visok umetnički nivo, ova predstava se ne uklapa baš najbolje u bitefovsku tradiciju, jer ne razvija neki radikalan i/ili inovativan pozorišni jezik. Za razliku od nje, predstava minhenskog Kameršpila, koja takođe ima rascepkan naziv – Anatomija Tit Pad Rima –punokrvni je reprezent bitefovskih tendencija. Njena radikalnost iščitava se već iz same tekstualne osnove: reč je o krajnje slobodnoj i poetski nadahnutoj obradi najkrvavije Šekspirove tragedije Tit Andronik, obradi koju potpisuje veliki nemački pisac Hajner Miler. Radikalnost i aktuelnost ovog komada ne leže samo u njegovoj formi, već i u temi sukoba Prvog i Trećeg sveta koju i sam Miler ističe u svom komentaru. Danas ta priča dodatno dobija na značaju, jer se borba Rimljana i Gota može preneti u kontekst savremenog društva, fatalno obeleženog sukobom američke civilizacije i muslimanskog sveta.

Da se ovaj sukob i s njim povezana tema terorizma nalaze u osnovi predstave, o tome svedoči i scenografsko rešenje koje presudno određuje celokupan rediteljski koncept Johana Simonsa. Jedan od vodećih svetskih scenografa i stalni saradnik Franka Kastorfa, Bert Nojman, bio je inspirisan terorističkim napadom u pozorištu Dubrovka, tako da je na sceni izgradio veliko gledalište i tu smestio (tačnije – zarobio) sve protagoniste. Ova vrlo upečatljiva scenografija ne mora da se poveže s konkretnim masakrom u moskovskom teatru, ali ona, ipak, uspeva da ostvari svoju izvornu funkciju, jer može da se shvati i doživi kao metaforički izraz teskobe i, pre svega, nemoći jednog sveta koji je osuđen na ulogu gledaoca u vlastitoj tragediji.

Ovaj utisak potvrđuje još jedno scenografsko i rediteljsko rešenje: za razliku od Rimljana zarobljenih u pozorišnoj sali (sede nekako umrtvljeno, s mukom se mimoilaze u tesnim redovima sale, besciljno menjaju mesta), Goti se nalaze na slobodi, u otvorenom prostoru (kamera ih prati na ulici), ali su, zahvaljujući video-projekciji, sve vreme prisutni u istom prostoru u kome i Rimljani. Oni su, zapravo, sve vreme među Rimljanima, samo što ovi to nisu na vreme shvatili – nisu shvatili da su odavno pokoreni. Taj poraz dobija snažan metaforički izraz u jednoj od završnih scena, kada se dekor uspravi do vertikalne pozicije, a Rimljani bukvalno počnu da propadaju, ispadaju, vise... Ovo vrlo maštovito, metaforično i značenjski otvoreno scenografsko rešenje može da ima još jednu funkciju: pošto je prava pozorišna sala osvetljena tokom cele predstave, stvara se dijalog između tri prostora – prave sale, dekora (sale izgrađene na sceni) i spoljašnjeg prostora prisutnog putem videa – tako da se otvara i pitanje odnosa prave i teatarske stvarnosti.

Ta pozicija nemoćnih posmatrača vlastite nesreće nije postignuta samo dekorom i odgovarajućim mizanscenom. Ona se ostvaruje i u glumačkoj igri koju odlikuje veoma promišljeno kombinovanje mimetičkog i epskog principa, uživljavanja i distance, učešća i komentara. Jednostavno rečeno, dramski likovi su nekad učesnici radnje, a nekad njeni posmatrači; jedini koji je od početka do kraja "u radnji", koji strada, pati i sveti se jeste sam Tit Andronik u odličnom tumačenju Andrea Junga... Na kraju treba staviti jednu ogradu: ova analiza samo je pokušaj da se protumači jedna izuzetno složena, inovativna i na trenutke zbunjujuća teatarska forma. To, drugim rečima, znači da se predstava Anatomija Tit Pad Rima verovatno može shvatiti i na drugačiji način, ali, bez obzira na intelektualno dešifrovanje, njen estetski efekat je neosporno veoma snažan i upečatljiv.

Tema terorizma nalazi se i u osnovi komada Komšije savremenog škotskog autora Henrija Edama, koji je na 38. Bitefu bio predstavljen u izvođenju Traverse Theatrea iz Edinburga. Ono što je vrlo neobično i specifično u ovom komadu jeste to da su neke ozbiljne društvene teme – pored muslimanskog fundamentalizma i terorizma, to su još i policijska tortura i zlostavljanje dece – tretirane na delimično komičan način. Tom subverzivnom komičkom pristupu podvrgnuti su i neki principi "političke korektnosti", tako da, recimo, imamo situaciju da Pakistanac ispoljava homofobična osećanja.

Kao što je već nagovešteno, taj komični ton nije apsolutno dominantan; naprotiv, u komadu se ostvaruje ravnoteža s nekim neobičnim i originalnim sentimentalnim tonom. Naime, ova priča o mladom Pakistancu koga beskrupulozni policajac hoće da iskoristi u borbi protiv nevidljivih terorista, završava se tako što se grupa komšija samoorganizuje i konačno uspeva da stane na put policijskoj torturi. Komad se zatvara sentimentalno-komičnom vizijom društvene utopije: mali ljudi uspevaju da se suprotstave sistemu. Nažalost, reditelj Ian Griv nije sačuvao tu ravnotežu između dramskog, sentimentalnog i komičnog, tako da, zahvaljujući nekim spoljnim i prenaglašenim komičarskim rešenjima, predstava skreće u vode površnog, zabavljačkog teatra.

Kao takva, ona pravi društvo Filumeni Marturano u onoj, na svu sreću, maloj grupi predstava zalutalih na ovogodišnji Bitef. Sve ostale predstave, bez obzira na razlike u njihovom umetničkom dometu, sasvim sigurno spadaju u tradiciju festivala "novih pozorišnih tendencija". Ako bi, na kraju, trebalo napraviti neku rang-listu najznačajnijih ostvarenja na 38. Bitefu, na njoj bi se sigurno našle upravo one najradikalnije predstave: Očišćeni, Anatomija Tit Pad Rima, Staljingradska bitka, Eden, Mletački trgovac, uz još jedan vrlo ozbiljan i važan umetnički projekat – Rat i mir. Početak romana. Scene... To što je žiri glasao drugačije, nije problematično (odluke žirija su autonomne i legitimne), osim što svedoči o prevlasti nekih, ipak, konzervativnijih kriterijuma.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net