Lisica i ždral >

Dunajska cesta

Moji domaćini i moji susedi imaju čarke na granici, majku mu, da se ne ponovi Čukur-česma, ili neki sličan incident

Svak ima svoju dvadesetčetvorku. Shodno potrebama službe, došao sam na dve nedelje u Ljubljanu. Pitam kojim autobusom mogu do kraja Dunajske ceste, ide vam broj šest i broj osam. Ima i dvadeset jedan, s tim što je dvadesetjedinica danas možda već prošla.

Otel sa deset zvjezdica. Sarajlije koje sam ovde upoznao pričaju kako je preko puta "otvoren otel, ima deset zvjezdica". Ćutim, prijatno iznenađen koliko je hotelijerstvo otišlo napred.

Skrajni čas za nove obraze. Kako su lepi plakati koji nisu namenjeni nama, nigde snuždenog Vukse ni ushićenog Vučića, evo ga pano "Skrajni čas za nove obraze", da nije reklama za dijetu ili estetsku hirurgiju? Ne, krajnje je vreme za nove likove, za nova lica, e, uzeste mi reč iz usta!

Mezimica Japana: Svi autobusi blistavo su čisti, Japan se izgleda isprsio mnogo više nego u slučaju Beograda, Slovencima je poklonio i međugradske autobuse, i njih neko svako jutro pere.

Slovenija je bogata poštama. Ljubljana ima sigurno najviše pošta po glavi stanovnika i po kvadratnom kilometru, jedna je tik uz moje radno mesto (iznad kojeg i stanujem), i da prozor ne gleda na meni nepoznat planinski venac, imao bih pogled pravo u poštu. Sve razglednice iz Ljubljane uveliko sam razaslao, na svakom koraku mogu da kupim marke (znamke); u gradovima malo većim od Ljubljane dešavalo se da satima ne nabasam ni na jednu poštu pa sam razglednice docnije krčmio i slao ih iz Beograda, sa našim markama. Ovde ne, gde god se okrenem, izvolite, to su vam marke za Evropu – što se tiče PTT-a Slovenije, moj poneseni pa upušteni zavičaj pripada porodici evropskih zavičaja.

Kad već govorimo o poštaluku, zašto u pošti uvek mora da radi neka otrovno lepa devojka? Kad čovek u parfimeriji vidi lepu prodavačicu, to dođe normalno, drugo, u parfimeriji budu dve ili tri lepe radenice, ali podjednako lepe, dok u pošti neka mora da odskače. Jednom uđem u poštu – tri službenice baš lepe (četvrta onako), ode moja teorija u paramparčad! U taj mah bude smena, stiže šalteruša sine qua non: ove četiri bile su tu samo da nagoveste istinsku zvezdu nastupajuće šihte.

Kroz prozor moje sobe vide se izvesni alpi. Da nisu Karavanke? Naslov "Snegovi Karavanki" bi mi baš legao za moj domaći, raspitam se, ne, to su Kamniški Alpi.

Zupanova ulica. Živim na Dunajskoj cesti. U potrazi za internet-kafeom odem u hotel sa deset zvjezdica (gde je internet fraj, ama samo za goste), poprečna ulica vidim Zupanova, pitam je li ime dobila po Vitomilu, ljubazni domorodac ne zna, je li Zupan ovde često prezime, jeste... Pa to je kao kad bi u Beogradu bila Petrovićeva ulica: Njegoš, Karađorđe, Pižon, Borivoje Petrović koji je predsedavao Skupštinom, pa onaj blizanac iz DS-a za kojeg sam glasao na prvim izborima a koji se posle fino snašao u nekom telekliku...

U nečemu je Evropi ipak udareno čifte. U Austriji će vozač koji na semaforu skreće udesno obavezno propustiti pešake, Ljubljančanin ne: svoje zeleno ne deli ni sa kim, gde god se istovremeno zelene dva displeja, onaj ko je jači ima prednost.

Ljubljana je ogrezla u biciklizmu. Mlađi maloletnici (sa kacigama), penzionerke i radnosposobno stanovništvo gologlavi, samo zuje, prvi komšija koga još ne poznajem u dvorištu radi generalnu na bračnom biciklu (sa dva sica), najviše mi se svideo bicikl kojim se na pijacu dovezla časna sestra, bicikl u tonu sa njenom radnom uniformom, ovo mu je barem druga farba, možda i treća, besprekorno održavan, ima dve svetiljke, one izdužene, metalne, jednu na šipki ispod kormana, drugu pričvršćenu za korpu nad blatobranom, farovi očito treba zaista da osvetljavaju put, a ne tek da obeleže učesnicu u saobraćaju, ko zna gde je samostan i nije li opatica možda bila reprezentativka u biciklizmu? (Video sam je ponovo na pijaci pokraj Ljubljanice gde se nedeljom prodaju antikviteti, razgledala je stare ure i lampe nehajno naslonjena na manastirski antikvitet; velosiped ima pozadi i majušnu tablicu koja je čista šminka; ima dva zvonceta i truba pride, ogroman retrovizor... Vozačica ne može biti nesvesna bentlija na kojem je dojezdila, oko nje je krug veći nego oko trgovca kraj čije se tezge zaustavila, da sam joj ja igumanija – mada je i to taština i muka duhu: da sam ja igumanija! – palo bi koje prekoredno zdravomarija zbog oholosti i samoisticanja.)

Osvobodilna fronta. U "Jutarnjem listu" kojim sam hteo da se uspavam vidim da moji domaćini i moji susedi imaju čarke oko granice, majku mu, da se ne ponovi Čukur-česma, ili neki sličan incident: "Početak hrvatsko-slovenačkog rata slavnog novinara zatiče u Ljubljani, odmah po dizanju ustanka pristupa Osvobodilnoj fronti; gine na Dunajskoj cesti braneći kazino i otel sa deset zvjezdica."

Pomanjkanje bogoljuba i jasmina. Na svim prozorima hotela "Evropa" piše da je klimatizovan, da ima internet, to vidim iz autobusa, odem tamo, na vratima katanac, zaprto! I to zaprto ne danas, nego malo dugoročnije!

Prokleti internet. Da ne bi interneta ne bih znao kako se moj predsednik preporučio američkom koji se nije pretrgao da lepo lepim vrati – ili je Junior odgovorio a "Kurir" nije dobio kopiju?!

Prokleta televizija. Video sam dva krasna Ševčenkova gola, ali i Branu Crnčevića kako evocira uspomene na ranog Slobu sa kojim je godinama provodio tri debela sata dnevno, ne shvata da je u ratnom požaru (koji mu napravi toliko posla oko izbeglica) on sam bio i te kakva hepo-kocka; uz veliko srpsko koljeno mu korenita Violeta sa besmrtnom robespjerovskom frizurom, od SRS-a ne očekuje nikakvu fotelju, "samo fotelju u pozorištu", dakle ipak zna za šta se bori, Branko Hepokocka nam odade kako ga je Sloba zamolio da o voždu on knjigu sastavi, makar ga u njojzi ocrnio, al’ je Hepo tvrda srca bio, iako je rujni viski pio.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net