Odgovornost lekara >

Nedodirljiva gospoda u belom

Uprkos više nego brojnim "greškama" zbog kojih umiru zdrave bebe i porodilje, zbog kojih se u utrobama zaboravljaju gaze i žice, zbog kojih se ponekad gube zdrave noge i testisi, ovdašnji lekari zadržali su poziciju nedodirljivih. Zaštićeni pravnim začkoljicama, međusobnom solidarnošću i činjenicom da malo ko želi da im se zamera, uspeli su da (za razliku od svojih svetskih kolega, koji takođe često greše) nikada zapravo ne plate za grešku koju su načinili

SOLIDARNOST I LOŠA ZAKONSKA REŠENJA: Idealno za nesavesne lekare

Posle tri skandala koja su izbila u vezi s nesavesnim i nestručnim lečenjem tokom avgusta 2004, ovdašnji lekari mogli bi da razmotre mogućnost da na vidnom mestu podignu spomenik kratkom pamćenju građanstva Srbije. Jer, po svoj prilici, samo to kratko pamćenje će ih i ovog puta verovatno spasti nekih radikalnih (da ne kažemo revolucionarnih) mera koje bi isto to građanstvo protiv njih moglo da preduzme. Naime, gaza koja je ostavljena u stomaku pokojne Dragice Senić nije prva gaza zbog koje su ljudi gubili život, bubrege i materice. Dete porodice Nikolić nije prvo dete koje je pod čudnim okolnostima umrlo prilikom dolaska na svet. Noga koja je odsečena Draganu Ivanoviću, posle inače banalne operacije diskus hernije, nije i prva noga koju je neko izgubio "greškom". Takvih i sličnih slučajeva bilo je napretek.

Međutim, dok su u trbušnim dupljama ostavljana pomoćna operativna sredstva, dok su umirale bebe i porodilje koje su mogle da žive, dok su se gubile ruke i noge, gospoda u belom zauzimala su malo prostora u medijima. Nije se mnogo pisalo o tome da svaki besplatan porođaj porodilju koja želi iole pristojan tretman košta bar 500 evra; nije se mnogo pisalo o tome da banalna besplatna operacija debelog creva zvanično košta 700, a nezvanično još koju stotinu evra više; nije se pisalo o tome da se cista na materici besplatno uklanja po ceni od nekih 400 evra. Nije se pisalo ni o tome da većina lekara svoje pacijente tretira kao stoku; da se prema istim tim pacijentima medicinske sestre ponašaju još gore i da je u zemlji Srbiji u većini slučajeva sigurnije da dopadnete šaka komšijskom nadrilekaru nego da završite u nekoj od bolnica. No, kako se čini, ni to nije bilo dovoljno. Zaštićeni pravnim začkoljicama, međusobnom solidarnošću i činjenicom da malo ko želi da im se zamera ("zlu ne trebalo"), gospoda u belom uspela su da zadrže poziciju nedodirljivih i da, koliko je poznato, nijednom zapravo ne plate za grešku koju su načinili.

POVLAŠĆENI: Upravo zbog tog tradicionalnog neplaćanja za sopstvene grehe, potpuno je razumna sumnja i u vezi s tri poslednja slučaja nesavesnog i nestručnog lečenja. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević jeste rekao "da su istrage u toku", jeste obećao da će "rezultati specijalističke istrage povodom smrti novorođenčeta u KBC ‘Zvezdara’ biti saopšteni 13. septembra" i jeste najavio "sankcionisanje nesavesnih lekara". Problem je, međutim, u tome što je takvih najava i obećanja bilo i ranije i što najave i obećanja realno ne vrede ništa u državi koja jednostavno nema mehanizam za bilo kakvo sankcionisanje lekara koji pogreše. O čemu se zapravo radi? Ukratko, radi se o krivičnom zakonu, solidarnosti i uzročno-posledičnim vezama.

Naime, najstroža kazna koju predviđa Krivični zakon Republike Srbije za "lekara koji pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja, ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica" jeste trogodišnja zatvorska kazna. Ista kazna predviđena je i za "drugog zdravstvenog radnika" koji počini istu stvar, dok se u slučaju da je sve to "učinjeno iz nehata", predviđa jednogodišnji zatvor. Šta se, međutim, dešava ukoliko se zdravstveno stanje "nekog lica" pogorša do te mere da uzrokuje smrtni ishod ili gubitak dela tela? Prema našem zakonu, ništa posebno. Upravo zbog toga, u razgovoru za "Vreme" predsednik Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo dr Jakov Radišić ističe da je položaj lekara u odnosu na druge profesije prilično povlašćen. "To delo je retko gde u svetu kvalifikovano kao nesavesno lečenje. Osim kod nas, tako se tretira i u zemljama bivše Jugoslavije, dok na drugim mestima krivično delo nesavesnog lečenja zapravo ne postoji. Ako pacijent umre, onda lekar odgovara za krivično delo ubistva. Ako je lekar svojim akcijama uzrokovao telesnu povredu, onda odgovara za nanošenje telesne povrede. Uostalom, svaki čovek koji pogreši i time usmrti nekog drugog čoveka, odgovara za ubistvo, a ne za nesavesnost", kaže Radišić.

No, zakonski tretman nesavesnog lečenja još je i najmanji problem u utvrđivanju odgovornosti lekara i njegovog eventualnog sankcionisanja. Naime, ne samo što je retko koji lekar – autor teksta nije uspeo da pronađe nijedan takav slučaj – odležao tri godine u zatvoru zato što je uzrokovao smrt nečijeg deteta ili na onaj svet spakovao praktično zdrave ljude, nego se tokom dugogodišnjih sudskih procesa teško dokazuje čak i puka povezanost lekara sa određenim medicinskim ishodom.

PRIJATEljI I KOLEGE: U svom radu "Problemi dokazivanja krivičnopravne odgovornosti lekara za krivično delo nesavesnog lečenja bolesnika", profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu dr Branislav Simonović objašnjava da je tokom procesa neophodno najpre utvrditi kako se u konkretnom slučaju ponašao lekar (koje je dijagnostičke, terapijske, higijenske i ostale mere preduzeo); da se zatim (analizom medicinske dokumentacije, obdukcionog nalaza, uzimanjem iskaza od lekara i eventualno od oštećenog ili njegove rodbine) ustanovljava objektivno postupanje lekara i da tek nakon toga sud utrvđuje koji "medicinski standardi, pravila postupanja važe kao uzor optimalnog medicinskog tretmana u tipičnim situacijama" koje su slične situaciji o kojoj se presuđuje. U tom trenutku na scenu stupaju veštaci, a tu dolazimo i do dva najveća problema. "Ove medicinske standarde optimalnog postupanja sud pribavlja od veštaka medicinara koji su specijalisti za dotične medicinske oblasti. Korisno je da pravnici (tužilac, sudija, advokat tj. zakonski zastupnik oštećenih) konsultuju medicinsku literaturu kako bi mogli da postave kritična pitanja veštaku, razumeju i procenjuju njegovo izlaganje. Za razliku od inostranih, naši pravnici koji učestvuju u sporovima ove vrste to ne čine", navodi dr Simonović. Glavni problem u ovakvim procesima i dr Jakov Radišić vidi upravo u nestručnosti domaćih pravnika i u međusobnoj solidarnosti lekara. "Kod nas se na pravnim fakultetima ne izučava medicinsko pravo, naše sudije ne znaju kako da sude ovakve procese. Oni prepuštaju lekarima da budu sudski veštaci, a takvi veštaci su kolegijalni, skrivaju lekarske pogreške", kaže Radišić, napominjući da će tek od ove godine na privatnom Fakultetu za poslovno pravo početi da se izučava predmet medicinsko pravo. "Inače, taj predmet se predaje u svetu još od početka XX veka, pa je lekarima teže kad se nađu na sudu, jer imaju posla sa specijalistima."

I dok je problem nestručnosti pravnog kadra ipak nekako rešiv, čak i u domenu već postojećih institucija i zakona, problem međusobne solidarnosti lekara zahtevao bi znatno veći trud. Jedno od mogućih rešenja predlaže i dr Simonović, tezom da bi "daleko bolje bilo usvojiti zakonsko rešenje o dozvoljenosti kontradiktornih veštačenja": pored veštaka koga je odredio sud, tako bi bio saslušan i veštak koga je angažovao oštećeni ili njegova porodica. Ovako, događa se da su veštaci na suđenjima stručnjaci zaposleni u istoj ustanovi u kojoj i optuženi lekar, da su optuženi i veštak prijatelji ili da, naprosto, veštak oseća da odbranom optuženog na neki način brani profesiju. Kad se pritom uzme u obzir da isti taj veštak najčešće koristi stručne termine, formulacije i jezik koje sudija i advokati ne razumeju, prirodno je da se većina procesa završava u korist tuženog. Apsurdnih primera te vrste ima mnogo, a posebnu pažnju zaslužuje slučaj koji navodi dr Simonović. Kada je prilikom ortopedske operacije ruke pacijentkinji umesto kiseonika u pluća ubrizgan azot-oksidual (aparat za anesteziju je prethodno popravljan, pa su greškom zamenjena gumena creva i priključci) i kada je pacijentkinja potom umrla, sa tuženog anesteziologa skinuta je svaka odgovornost iako je po pravilima svog posla bio obavezan da proveri uređaj. Komisija veštaka je, naime, utvrdila da on proveru nije mogao da obavi zato što njegova bolnica ne poseduje opremu kojom je to mogao da učini. Da bi stvar bila još skandaloznija, u stručnom Mišljenju još se navodi: "Anesteziolog N.N. je u izvođenju pripreme za anesteziju, same anestezije i reanimacije, koju je izvršio zbog nastalog poremećaja zdravlja izazvanog samom anestezijom, postupao po pravilima savremene anesteziološke nauke i prakse, odnosno u njegovom postupku nije bilo propusta."

MOŽ' DA BIDNE, ALI...: Pravu avanturu, što za pravnike što za oštećene, ipak predstavlja formulacija iz člana 126 Krivičnog zakona po kojoj je neophodno dokazati da je lekar svojim nesavesnim postupanjem "prouzrokovao pogoršanje zdravstvenog stanja". Naime, zahvaljujući činjenici da svaka greška može, ali ne mora da uzrokuje pogoršanje nečijeg zdravstvenog stanja, mnoga nesavesna i nestručna gospoda u belom izbegla su robiju. "Od dva lekara koji su načinili grubu grešku, odgovaraće samo onaj kod čijeg pacijenta se pogorša zdravstveno stanje (i to samo ako se dokaže uzročni odnos). Jedan lekar koji je nesavestan i načini grubu grešku neće biti krivično odgovoran, ukoliko kod pacijenta nije došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja, recimo zbog izuzetne odbrambene snage organizma. Drugi lekar koji je nesavesno postupao i načinio grubu lekarsku grešku neće biti odgovoran ako se ne dokaže da je pogoršanje zdravstvenog stanja pacijenta prouzrokovano upravo njegovim delanjem", navodi dr Simonović, dodajući još da se u "sudskoj praksi u veštačenjima kod očiglednih grešaka lekara dozvoljava mogućnost nesavesnog postupanja, ali se dovodi u pitanje (ili pak negira) kauzalitet". Još preciznije, odbrana može da tvrdi da bi teških posledica bilo i da se lekar ponašao drugačije: "Lekareva odgovornost za nesavesno lečenje bolesnika pokriva se nepredviđenim komplikacijama, dopuštenim rizikom lekarske intervencije, slabostima organa, statistikom. Time se u praksi vezuju ruke sudu i tužiocu."

Kako to zapravo izgleda u praksi, najbolje se vidi po još jednom primeru iz Simonovićevog naučnog rada. Još davne 1985, roditelji su doveli ćerku na pregled kod očnog lekara zbog povrede na oku; lekar ne obavlja detaljan pregled, već samo sanira ranu na očnom kapku; devojčici je sve lošije i roditelji je opet dovode lekaru; lekar opet ne obavlja pregled, već previja ranu; pošto je devojčici još lošije, pet dana posle povrede, ona biva upućena na beogradsku Očnu kliniku, gde je ustanovljeno da joj je u jabučicu oka upao iverak od drveta i da oko ne može biti spaseno. Pošto je slučaj završio na sudu, Sudskomedicinski odbor Medicinskog fakulteta u Beogradu navodi da je lekar trebalo da obavi pregled, ali napominje i da je "pitanje da li bi ishod lečenja bio isti da je lekar N.N. obavio potpuni pregled oka i ekstrakciju stranog tela, jer su ovakve povrede same po sebi veoma ozbiljne i ishod lečenja je neizvestan". U (za zdrav razum zaista neverovatnom) zaključku navodi se da bi, čak i da je N.N. sve uradio kako valja, "ishod lečenja verovatno bio isti, odnosno došlo bi do gubitka vida na desnom oku".

Utvrđivanje uzročno-posledičnih veza još je apsurdnije ukoliko je nesavesno lečenje imalo smrtni ishod, odnosno ukoliko je za dalju istragu neophodan obdukcioni nalaz. Naime, tek u tim slučajevima filozofija "mož' da bidne, ne mora da znači" dobija na snazi. Kada je u aprilu 2000. prilikom porođaja u Institutu za ginekologiju Kliničkog centra Srbije umrla zdrava 32-godišnja Ivana Đurđić, njen suprug je od prijatelja lekara saznao da se radi o "ubistvu anestezijom", odnosno da je anesteziolog kanilu za anesteziju ubacio u jednjak, umesto u dušnik porodilje. Kako su istovremeno lekari tvrdili da je uzrok smrti "embolija plodovom vodom", Saša Đurđić je zatražio obdukciju koja je i obavljena četiri dana posle smrti. Međutim, kako je iz nepoznatih razloga (???) telo čuvano van frižidera i kako je proces raspadanja tkiva već započeo, uzročno-posledične veze bile su teško dokazive. U ovom slučaju, dugogodišnja borba Slavoljuba Saše Đurđića još traje, suđenje još nije počelo, ali čak i oni najmaštovitiji teško mogu da zamisle šta je sve moglo da bude navedeno u inače živopisnim nalazima veštaka imajući u vidu da se telo pacijentkinje već raspadalo. Tu se, naravno, opet postavlja pitanje o solidarnosti kolega i o razlozima zbog kojih je telo ostavljeno van frižidera, iako zakon nalaže da je obdukcija neophodna u slučaju sumnjive, nasilne ili smrti u zdravstvenim ustanovama kada postoji sumnja na krivično delo.

Kad se imaju u vidu ovakve komplikacije, jasno je zašto se protiv nesavesnih lekara retko potežu prijave, advokati i sudovi i zašto je retko ko uopšte spreman da ulazi u borbu sa blagim zakonom, esnafskom solidarnošću i pravničkom neupućenošću. Unapred svesni da će proces ili izgubiti ili ga voditi decenijama, oštećeni čitavu stvar najčešće završavaju u tišini, što s jedne strane srpskom zdravstvu daje bolji imidž nego što ono u suštini ima, a s druge omogućava nesavesnim lekarima da i dalje budu nesavesni. Pritom, ne bi se moglo reći da pravu istinu niko ne zna: znaju je i pravnici koji su svesni manjkavosti sudskih procesa protiv lekara, znaju je (što je posebno tragično) i savesni lekari koji žmure na greške svojih kolega, zna je svako ko je ikada kročio u ikakvu domaću zdravstvenu ustanovu. U čitavoj toj priči, možda bi bilo lepo videti bar jednog lekara koji izlazi pred javnost, priznaje grešku i izražava spremnost da za nju plati – tako bismo znali da su nam životi, ako ništa drugo, ono bar u rukama pristojnog sveta. Ovako, ostaje samo užas pred svakim odlaskom u bolnicu ili u dom zdravlja. Ostaje svest o tome da ćete u (velikoj) većini tih bolnica i domova zdravlja biti tretirani kao humanoidno stvorenje sposobno da čeka satima, da trpi uvrede i da pritom ne prigovara. Ostaje gađenje nad gospodom u belom koja koriste svaku priliku da zakukaju nad svojim bednim platama, a da istovremeno, uz tek reda radi izgovoreno "Nije trebalo, hvala", primaju sve što im se stavlja u džep. Naravno, sve to vam preostaje samo pod uslovom da posle njihovog "Ups... greška" iz bolnice izađete živi i čitavi.


 

Hiljade i milioni

Prema rečima predsednika Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo dr Jakova Radišića, svetska praksa je da oštećeni pacijenti mnogo češće traže i dobijaju naknadu materijalne i nematerijalne štete nego što podnose krivične prijave protiv lekara. "U Nemačkoj godišnje bude svega 5000 prijava, a čak 30.000 zahteva za naknadu štete, jer od toga što će neko krivično odgovarati niko nema ništa", kaže Radišić, ističući da odštete koje pacijenti dobijaju ponekad dostižu i milion američkih dolara. "U jednom nedavnom slučaju u Nemačkoj, zbog greške lekara isplaćena je odšteta od 600.000 evra. I to samo kao naknada nematerijalne štete, jer je lekar, odnosno zdravstvena ustanova obavezna da plati i materijalnu štetu. Naime, detetu je tokom porođaja oštećen mozak i ono je ostalo doživotni invalid, pa će mu biti neophodno specijalno lečenje i školovanje."

Radišić još kaže da ovakve naknade pokriva ili osiguranje (ukoliko je pacijent lečen u državnoj ustanovi) ili sam lekar koji je obično osiguran od odgovornosti. On, naime, plaća godišnju premiju, a u slučaju da pogreši i završi na sudu, troškove dosuđene naknade snosi osiguravajuće društvo. U tom smislu, zanimljivo je da domaći lekari retko uplaćuju ovakvo osiguranje, iako ga ovdašnja osiguravajuća društva nude: "Kad bi bilo rizika, lekari bi se osigurali. Ovako, zašto da se osiguravaju?", objašnjava Radišić.

Poređenje

Koliko god bili nesavesni i nestručni, domaći lekari se po broju "grešaka" ne razlikuju baš mnogo od svojih svetskih, mnogo bolje plaćenih i opremljenih kolega. Naime, neke statistike kažu da u SAD od posledica lekarske greške godišnje umre između 120.000 i 150.000 pacijenata, odnosno 6,7 odsto od ukupnog broja onih koji se obrate lekarima. Razlika je, međutim, u posledicama: već decenijama je u SAD slučaj da je svaki deseti lekar tokom svoje karijere bio bar jednom tužen, a premije i osiguranja za slučaj greške porasle su samo od 1965. do 1975. osam puta.

Recepti i procedure

Kada je na sajtu jednog beogradskog suda nesavesno lečena pacijentkinja potražila savet o svojim daljim potezima, nadležni pravnik dao je sledeći odgovor: "Ukoliko smatrate da ste nesavesno lečeni, možete podneti krivičnu prijavu opštinskom javnom tužiocu (prema mestu gde se nalazi bolnica) protiv lekara za kojeg smatrate da vas je nesavesno lečio. Krivično delo nesavesnog lečenja bolesnika predviđeno je članom 126 Krivičnog zakona. Nezavisno od toga, možete u parničnom postupku zahtevati naknadu materijalne i nematerijalne štete, tužbom protiv bolnice i lekara. Kao oštećeni u krivičnom postupku, odnosno tužilac u parničnom postupku, ne morate biti zastupani od strane advokata." Zaista jednostavno, samo ako se zaboravi na osmogodišnji proces protiv ginekologa Dejana Dinulovića (zbog više uzastopnih "grešaka"), na (za sada) četvorogodišnju borbu Saše Đurđića kojem je supruga umrla na porođaju ili na bilo koji drugi slučaj tužbe za nesavesno lečenje.

U međuvremenu, čini se da na takve slučajeve zaboravlja čak i ministar zdravlja Tomica Milosavljević. Ističući da Ministarstvo podnosi krivičnu prijavu "nakon pažljivog merenja" i da je "tokom prošle godine bilo deset takvih slučajeva, a u prvih šest meseci ove godine pet", on je 3. septembra 2004. samo između redova dodao da "ishod zavisi od sudskog procesa i od radno-pravnog procesa". Koliko god pozitivnih poena pobrao zbog svog izvinjenja za lekarske greške počinjene samo tokom avgusta, nejasno je zašto se istovremeno nije osvrnuo na problem dugogodišnjih procesa i oslobađajućih presuda za nesavesne lekare. Umesto toga, slavodobitno je objavljeno da je za prvih šest meseci 2004. izvršeno "11 vanrednih istraga po ozbiljnim prijavama, preko 2000 inspekcijskih provera, doneto 465 rešenja za otklanjanje nedostataka, 76 rešenja o zabranama i podneto pet krivičnih i sedam prekršajnih prijava". U međuvremenu, nije bilo pitanja o tome koliko je od tih prijava rešeno u korist oštećenih, koliko je naknada isplaćeno i zašto se do sada još nije učinilo ništa po pitanju izmene zakona koji je kritikovan sa svih strana.

Komora

Uz neadekvatne zakone, nestručna pravna lica i esnafsku solidarnost, problem nesavesnog lečenja dodatno komplikuje i nepostojanje Lekarske komore Srbije. Prema rečima dr Jakova Radišića, ova institucija (koja je u Srbiji postojala još u XIX veku, a zatim ukinuta posle Drugog svetskog rata) trebalo bi da sankcioniše nesavesne lekare bez obzira na sudske procese jer "oni kaljaju ugled profesije". Iako zakon o njenom osnivanju postoji još od 1996, telo koje kontroliše, daje dozvole i kažnjava lekare još ne postoji. Istine radi, ministar Milosavljević najavio je da će donošenje novog zakona o komorama (koji je iz skupštinske procedure povučen prošle godine) rešiti tu situaciju, kao i da će lekari potom biti obavezni da obnavljaju svoju licencu na svakih pet godina.

Samo neke greške...

1992 – Potpuno zdrava porodilja Vladana Stojković umrla od posledica sepse devet dana posle porođaja (u prijavi njenog oca protiv dr Dejana Dinulovića navodi se da pacijentkinja od porođaja nije detaljno pregledana, da je lekar ostavio pod temperaturom i otputovao privatnim poslom u Beč); ubrzo posle ove prijave, protiv Dinulovića je podneta još jedna: tokom abortusa koji je on obavljao, pacijentkinji je perforisala materica, koja je potom morala da bude odstranjena.

1998 – Petogodišnjem Aleksandru Trajkoviću prilikom operacije bubrega ostavljena gaza u utrobi; 2000. lekari od trule gaze pomisle da je tumor, pa mu zajedno s gazom odstranjuju i drugi bubreg, deo debelog creva i nadbubrežne žlezde; posle tri godine života na dijalizi, Aleksandru je u Francuskoj presađen majčin bubreg; zanimljivo je da su Trajkovići 2002. nudili nadležnom ministarstvu da odustanu od krivičnog gonjenja ukoliko država plati presađivanje bubrega, ali da to nije prihvaćeno.

2001 – Prilikom operacije bubrega, Slavici Đorić ostavljena gaza u stomaku; gaza je izvađena posle pet meseci, a spor sa dr Ivanom Ignjatovićem iz niške Urološke klinike još traje.

2001 – Zbog sumnje na tumor, Velizaru Đorđeviću izvađena je zdrava bešika, iako je kasnije utvrđeno da tumora nije bilo; nadležni dr Ivan Ignjatović (prethodno već naveden) kasnije objasnio da je "bešika bila toliko oštećena da bi i bez tumora bila stalni izvor infekcija".

2001 – Novici Vasiću prilikom operacije u stomaku ostao komad žice posle čega je pacijent umro; isti dr Ignjatović objasnio da je "tačno da je pacijent umro, ali žica nije bila uzrok"; posle svega, Ignjatovićeve kolege za podizanje afere optužile lokalne medije.

2001 – Zaječarac M.Nj. podneo krivičnu prijavu protiv dr Ljubiše Narodovića u kojoj tvrdi da mu je ovaj, prilikom operacije kile, uz oboleli, izvadio i drugi, zdravi testis.

1999–2000 – Isti dr Narodović izvršio tri operacije nad pacijentom Dušanom Jovanovićem, da bi na VMA kasnije konstatovana infekcija rane celom dužinom; Jovanović jedva ostao živ.

2000 – Isti dr Narodović operisao žučnu kesu Snežane Vuković prilikom čega je pacijentkinji zasečeno debelo crevo i presečen glavni žučni kanal, zbog čega je žuč curila u trbušnu duplju; bile su neophodne još dve operacije da bi joj se spasao život.

2002 – Ministarstvo zdravlja podnelo prijave protiv desetoro lekara Kliničkog centra za nehat usled kojeg je preminula Ljiljana Arambašić (19), inače dovedena u bolnicu zbog zapaljenja slepog creva.

2003 – Milosav Mića Prelić okliznuo se na ledu, pri čemu mu je pukao mišić; operisan je pet dana posle pada, a zbog neadekvatnog lečenja umro je od komplikacija nastalih usled zgrušavanja krvi.

U međuvremenu, sumnjive smrti zdravih trudnica i njihovih beba više se i ne broje.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net