SPC i lov na Mladića >

Sila boga ne moli

Ako je i postojala mogućnost da SPC uzme učešća u nagovaranju Ratka Mladića da se preda Haškom tribunalu, nesposobnost srpske vlade da ovu ideju zadrži u tajnosti, kao i najava američkog ambasadora u SCG Majkla Kristijana Poltija da "Amerika i Srbija zajedno kreću u potragu za bivšim komandantom vojske bosanskih Srba" svela je verovatnoću ovakvog posredovanja na minimum

NIŠTA BEZ BLAGOSLOVA: Patrijaršija SPC;

Nejaka demokratska vlast u Srbiji, pa umesto preduzimanja konkretnih zakonskih koraka za privođenje lica za kojima su izdate i međunarodne poternice, pribegava "nekonvencionalnim" metodama pregovora i ubeđivanja. Vođeni valjda iskustvom komšija Hrvata, koji su uspeli da urazume sve svoje generale sa izuzetkom Ante Gotovine da se dobrovoljno predaju Haškom tribunalu, i na taj način sebi obezbede ulazak u Evropsku zajednicu sa svim pratećim razvojnim olakšicama za zemlje u tranziciji, predstavnici srpskih vlasti odlučili su za tajni pregovaračko-nagovarački modalitet. No, kako je u zemlji Srbiji tajna oduvek bila ono o čemu je čaršija najbolje obaveštena, već i vrapci po Beogradu diskutuju o tome ko bi mogli biti specijalni pregovarači kadri da Mladića ubede da se dobrovoljno preda (ako je ikako moguće na teritoriji Republike Srpske), a za koje postoji nagoveštaj da dolaze najverovatnije iz "neformalnih bezbednosnih struktura koje još uvek štite Mladića ili iz redova jednog dela sveštenstva za koji se smatra da je blizak haškim beguncima".

MANTIJA NIJE PANCIR: Iako formulacija o "bliskosti sa haškim beguncima" može imati unekoliko maliciozan ton u crkvenim krugovima, gde se odavno sviklo na etikete svih boja i dezena, takođe podseća i da je sveštenik, baš kao i lekar, u moralnoj obavezi da izađe u susret svakome, kako se to lepo kaže duhovnim jezikom "potrebitom" (u muci i nevolji). Kakve konsekvence ova moralna doslednost može imati u situacijama ekstrema, jer mantija ipak nije pancir, najbolje pokazuje slučaj prote Jeremije Starovlaha i njegovog sina Aleksandra koje su proletos teško povredili vojnici SFOR-a samo zbog sumnje da su se našli "potrebitom" Karadžiću! Postoji li potencijalna opasnost ovakve vrste i za onog vladiku ili sveštenika koga bi ideatori tajnog pregovaračkog rešenja da pošalju u ubeđivanje Mladića? Vrlo je verovatno da bi svaki potencijalni pregovarač mogao da posluži kao "zec" brojnim zainteresovanim goniocima, a još je verovatnije da bi se pretvorio u "kolateralnu štetu" koja bi lako bila opravdana ciljem, a možda i posthumno nagrađena i kakvim zvučnim odličjem. Ovakva verovatnoća je narasla do granica izvesnosti nakon najnovije izjave (ponedeljak 26. jul) američkog ambasadora u SCG, njegove ekselencije Majkla Poltija, da će "Amerika i Srbija zajedno krenuti u potragu za Mladićem". Konačno, sila Boga ne moli, a vazdan je bilo prirodno da pobednici diktiraju pravila igre u čije okvire ne treba iz sentimentalne navike umetati pojmove tipa razumevanje, etika, pravda i sl. Pored navedenih objektivnih opasnosti postoji i jedno logično pitanje, koje zapravo čini okosnicu problema zamisli o crkvenom posredovanju, pored nesumnjive činjenice da ova vrsta poslova ni po kom osnovu ne spada u nadležnost ma koje crkve, pa ni SPC-a. Kako su ideatori zamisli o crkvenom pregovaraču zamislili da "lekara pošalju pacijentu koji se ne oseća bolesnim", jer "potrebito" lice u ovom slučaju evidentno nije Mladić, već srpska vlada?

mitropolit Amfilohije demantuje učešće u pregovorima;

GREŠNICI I PRAVEDNICI: Nismo čestito uspeli ni da pokucamo na vrata Patrijaršije SPC-a u Beogradu sa valjano upakovanim pitanjem na temu eventualnog učešća crkve u nagovaranju Ratka Mladića da se preda Tribunalu (intrigantno je da više niko ne pominje Karadžića ni u jednoj od kombinacija!), a bosanski dnevni "Avaz" je već objavio "da će SPC učestvovati u tajnim pregovorima oko Mladićeve predaje", odnosno "da će glavni pregovarač biti mitropolit crnogorsko-primorski dr Amfilohije Radović"! Budući da se celokupan Sinod proteklog vikenda nalazio na ustoličenju Njegovog preosveštenstva episkopa gornjokarlovačkog gospodina Gerasima u manastiru Gomirju (Hrvatska), nastojali smo da makar posrednim putem dođemo do valjanih informacija. U crkvenim krugovima se moglo čuti da su i do njih doprle glasine, ali je sasvim sigurno da vlada nije uputila nikakav predlog Sinodu SPC-a, a kako se u crkvi, koja je po ustrojstvu najsličnija armiji (s tim što je disciplina na daleko višem nivou i nema ni "d" od demokratije), nikakvi, a pogotovo ovakvi koraci ne mogu preduzeti bez blagoslova starijeg, a u ovakvim slučajevima najstarijeg, odnosno samog svetog Sinoda. U krugovima bliskim crkvi smatra se, s druge strane, budući da je SPC uvek preduzimala korake radi dobrobiti naroda, kao i svih ljudi dobre volje (formulacija se odnosi na pripadnike drugih konfesija, pri. aut.), da spremnost čak i na žrtvu ove vrste ne bi bila iznenađenje. U istim krugovima, takođe, postoji mišljenje da je mitropolit Amfilohije "izvesno jedna od retkih ličnosti koja bi mogla da urazumi Mladića" i da bi Njegovo visokopreosveštenstvo, ako ikada uopšte dođe do ovakvih aranžmana, sasvim sigurno bio najbolji izbor. Konačno, prema uverenju naših izvora, SPC se uvek u okviru doktrine o Spasenju drži načela da "nebo više voli jednog pokajanog grešnika od 99 pravednika", s tim što sasvim sigurno neće žrtvovati pravednike da bi jednog grešnika privela pokajanju protiv njegove volje, jer je to i protivno učenju, a i nemoguće.

...otac Filaret na ratištu 1991.

STVARNO I MOGUĆE: Kako se demokratska dimenzija hrišćanstva ogleda u ličnom pravu svakog čoveka da bira put kojim će ići, odnosno da snosi konsekvence ili prima nagrade za taj izbor, tako je i sam mitropolit Amfilohije u utorak 27. jula posredovanjem podgoričkog dnevnika "DAN" reagovao na pisanje "Avaza". Izjavivši da je "reč o još jednoj insinuaciji čiji je cilj da nanese štetu Mitropoliji", vladika Amfilohije je posebno naglasio da poslovi tipa pregovora s Mladićem ne spadaju u nadležnost SPC-a. Mitropolit je zapravo samo još jednom podvukao apsurdnost ideje koja je od početka stajala na staklenim nogama. Razlozi su brojni, ali da navedemo samo neke od njih praktične prirode. U sklopu kvalifikacije o "sveštenstvu bliskom haškim beguncima" mora se primetiti da nije poznato da su se Ratko Mladić i mitropolit Amfilohije ikada sreli. Kakav uticaj može imati čak i jedan duhovnik formata mitropolita crnogorsko-primorskog na čoveka Mladićevog kova, koji je, kao i svaki primeran oficir školovan na vojnim akademijama Titove epohe, po svoj prilici još uvek dosledan ateista? Malo je verovatno da ove činjenice nisu poznate ideatorima crkvenog posredovanja u predaji Mladića. Ili, možda, smatraju da bi Mladić mogao i morao kao vojnik respektovati mitropolita već na osnovu nesporne činjenice da je vladika Amfilohije zajedno s patrijarhom Pavlom i nekolicinom episkopa u leto 1999. otišao na Kosovo da sahranjuje mrtve, da teši i hrabri žive, i to u trenutku kada se VJ povukla iz Pokrajine, a KFOR u nju još nije ušao. Postoji osnova razmišljanju da bi glas mitropolita crnogorsko-primorskog mogao da dopre do Mladića, ali ne i sigurne garancije da bi to dalo željene rezultate. Šta onda? Da li bi to nateralo vladu da preduzme radikalnije korake (što se nedvosmisleno naslućuje iz poslednje izjave ambasadora Poltija) ili će se ovog puta posegnuti za Božijom intervencijom? A, šta ako Bog smatra da Mladić ne treba da se preda?

Ako je vest o mogućoj posredničkoj ulozi SPC-a u pregovorima sa Mladićem o njegovoj predaji u prvi mah zazvučala kao neka nova operacija ODESA, tokom koje je rimokatolička crkva organizovano spasavala bivše naciste iz tek oslobođene Evrope dajući im nov identitet i šaljući ih u Latinsku Ameriku, prema svim dostupnim pokazateljima jasno je da pored nesumnjive volje da pomogne svom narodu SPC malo toga praktično može da uradi, jer bi to bilo, u krajnjoj konsekvenci, samoinicijativno uplitanje u državne poslove. Naposletku, dobro je postaviti pitanje zašto se ovakvim zadatkom, imajući u vidu opis radnog mesta i nivo pripremljenosti, ne bave vojska i policija? Da li i tu postoji test lojalnosti izjednačen s novim tumačenjem patriotizma, doživljaj o "izdaji svog čoveka" budući da je general Mladić penzioner vojske SCG, a i nije neka naročita tajna da je blizak s jednim brojem ljudi iz vojnih bezbednosnih struktura? Valja podsetiti da je sličan slučaj bio i s pukovnikom Šljivančaninom, ali su se u "stani-pani" situaciji njegovog skorašnjeg hapšenja pukovnikove dojučerašnje kolege "diskretno izmakle". Ni jedan od njih u medijima nije okvalifikovan kao izdajnik. Ima li mogućnosti da se elegantno izmicanje dojučerašnjih "jarana po oružju" desi i Mladiću? Poluglasni šapat iz vojnih krugova saopštava ovih dana da je to više nego izvesno. Obruč oko Ratka Mladića se steže, a to je jedna od onih situacija u kojima se i najhrabriji sete da im je sopstvena koža najskuplja.


 

SPC, rat i Hag

Znak jednakosti koji se spontano stavlja između pravoslavlja i srpstva posledica je viševekovnog srpskog ropstva pod Osmanlijama, kao i dugogodišnjeg izgnanstva jednog dela srpskog naroda i SPC-a na teritorijama nekadašnje Austro-ugarske imperije, kada je u pomanjkanju sopstvene svetovne vlasti narod u SPC-u video svoj najviši autoritet i zaštitu. Građanski rat na tlu bivše Jugoslavije je u paketu sa obnovljenim međunacionalnim animozitetima probudio i svest o konfesionalnoj pripadnosti, pa je pola veka ignorisano pravoslavno, ali i islamsko i rimokatoličko sveštenstvo ponovo postalo sastavni deo nacionalnih ikonografija. Iako se, osim u slučaju imama pristiglih iz islamskih zemalja diljem planete, a u sastavu mudžahedinskih jedinica, koji su najdirektnije pozivali "u sveti rat protiv nevernika", ne može upreti prst na neku bitnu političku ili vojnu aktivnost hrišćanskih sveštenika, sa ratom zahvaćenih područja uvek su se mogle čuti razne zgode ili poluanegdote vezane za aktivnost ljudi u mantiji. Tako je današnji episkop mileševski gospodin Filaret, docnije u velikim neprilikama i u matičnoj crkvi zbog otvorene podrške nekada vladajućem SPS-u, bio "glavna zvezda" inače partizanske Banije, iako je tamo isključivo delio humanitarnu pomoć. Za umirovljenog episkopa zahumsko-hercegovačkog gospodina Atanasija (Jevtića) kružila je pošalica da su mu hercegovački borci predložili da se ustoliči na tenku, budući da je u vreme njegovog postavljenja za vladiku episkopija bila zona ratnih operacija. Najviše pominjan je, ipak, bio episkop zvorničko-tuzlanski gospodin Vasilije (Kačavenda) jer ga je položaj njegovog silom dislociranog sedišta u Bijeljinu često dovodio u situciju da preko crkvenog amvona gleda u Radovana Karadžića, Vojislava Šešelja, Mirka Jovića, princa Tomislava ili princezu-prestolonaslednikovicu Katarinu Karađorđević. Zanimljivo je, međutim, da niko ne pamti Ratka Mladića na liturgiji u crkvi.

Kad je reč o Hagu, nema sumnje da je među sveštenicima SPC-a najviše prozivan iguman ostroški i episkop-dioklijski Jovan (Purić), koga je za sakrivanje Karadžića pod Ostrogom optuživala čak i Karla del Ponte. Istina je, pak, da je jedini Radovan pod Ostrogom bio i ostao kršni kuvar iz Nikšića, nadaleko poznat po receptu za posni puding. S druge strane, mitropolit crnogorsko-primorski dr Amfilohije najčešće je bio u žiži javnosti zbog tihog rata koji protiv njega vode vladajuće crnogorske strukture, koje su se nedavno i javno konfesionalno deklarisale pozivajući samozvanog vladiku Crnogorske pravoslavne crkve Miraša Dedeića da osvešta nove državne simbole Crne Gore. Mitropolit je svojevremeno izazvao pravu medijsku buru posetom haškim zatvorenicima i zadržavanjem u razgovoru sa Slobodanom Miloševićem. Motive svoje posete vladika Amfilohije objasnio je duhovničkom obavezom sveštenika da se naročito moli za utamničene, naglašavajući da je dobro poznato da se on sa Miloševićevom politikom nikada nije slagao, ali da je veoma obradovan činjenicom da je Miloševića zatekao u čitanju svetog jevanđelja.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net