120 godina Narodne banke Srbije >

Istorija NBJ(S), kratki kurs

Brzopotezna šetnja kroz istoriju naše emisione banke pokazuje da se država prečesto poigravala sa novcem, a da je on bio najpošteniji kada je bio politički i ekonomski neutralan

Slučaj je hteo da je 11. jula svečano ustoličenje novog predsednika Srbije bacilo u zasenak svečano obeležavanje 120. godišnjice jedne od najznačajnijih ekonomskih ustanova moderne Srbije – njene Narodne banke – koja je zvanično počela rad 2. jula 1884. godine. Do javnosti je povodom spomenutog jubileja doprla samo (ne samo prigodna) najava guvernera NBS-a Radovana Jelašića da će uskoro u opticaj biti puštena i nova novčanica od 500 dinara. Specijalno za jubilej NBS-a naručena predstava, po tekstu Dušana Kovačevića Dinar na dinar, izvedena je u Narodnom pozorištu u nedelju uveče, baš kada je Boris Tadić priređivao prijem u Predsedništvu Srbije, pa je u borbi za publicitet, da tako kažemo, politika opet pobedila ekonomiju.

KAPITAL I AFERA: Još u fazi osnivanja Privilegovane narodne banke Srbije, koja je nastala po Zakonu koji je donet 6. januara 1883. godine, došlo je do izvesnog natezanja između srpske države i srpskih trgovaca oko koncepcije centralne banke. Čini se da su kralj Milan Obrenović i njegov naprednjački ministar finansija Čedomilj Mijatović smatrali da centralna banka odmah treba da dovede u Srbiju i svež kapital iz inostranstva, a da su domaći trgovci bili zagovornici narodne banke kao akcionarske kuće koja će biti osnovana isključivo domaćim kapitalom. U njihov prilog išla je i afera "Bontu", to jest bankrotstvo pariske finansijske kuće Generalne unije, koja je finansirala izgradnju srpskih pruga.

Nakon "Majske konferencije" ministra Mijatovića sa članovima Trgovačkog društva 1884. godine, faktički su pobedili domaći trgovci, mada su kasnije bili prinuđeni da i eventualnim stranim akcionarima Narodne banke priznaju glasačko pravo jednako domicilnim vlasnicima deonica. Ipak je Privilegovana narodna banka Srbije osnovana isključivo domaćim kapitalom, a za upis akcija vladalo je ogromno interesovanje. Raspisani iznos osnivačkog kapitala morao je zbog toga biti povećan sa deset na dvadeset miliona dinara u zlatu, a upisano je oko 19,5 miliona (oko 39.000 akcija po 500 dinara po komadu). Međutim, od upisanog – uplaćeno je tek oko dva miliona u zlatu (neki izvori kažu dva i po miliona), a tek kroz narednih 12 godina Narodna banka je uspela da od osnivača realno naplati oko devet i po miliona dinara osnivačkih uloga (neki izvori pominju 11 miliona).

Treba ipak reći da je raspisani osnivački kapital bio veoma velik za ondašnje prilike. Prema proceni profesora Mihaila Vujića, koji je još 1886. godine pisao o problemima "novčanične banke", u Srbiji je u prethodnim godinama iskovano svega 3,2 miliona dinara od bakra i nikla, 9,6 miliona dinara u srebru i deset miliona dinara u zlatu. Po njegovom mišljenju, emisija banknota je zbog svega toga bila sužena – zbog uske metalne podloge (naročito u zlatu) i oskudnog fonda deviza zbog uglavnom uvoznog karaktera (i tadašnje) velike srpske trgovine, koja se brzo oslobađala deviza radi isplate obaveza prema inostranstvu.

Doista, emitovane stodinarke Narodne banke Srbije, štampane u Belgiji, na osnovnom vodenom otisku rezervne novčanice tamošnje emisione banke, primane su u početku teško i svako je gledao što brže da ih se oslobodi, a pošto su rezerve u zlatu bile nedovoljne, veoma brzo je formiran i "crni kurs" dinara, koji je u papiru vredeo za oko 20 manje od onog u metalu. Nepoverenje u dinarske banknote pojačavala je činjenica da je Privilegovana narodna banka svoje činovnike isplaćivala ne u banknotama, nego u zlatnicima – sve do Prvog svetskog rata. Uzgred, ni osnivačima te banke nije bilo loše, dobijali su godišnju dividendu na uloženi kapital od deset odsto, što je tada bilo veoma visoko i retko.

MEĐUNARODNO POKRIĆE: Kao jedan od ekonomski najobrazovanijih tadašnjih radikala, Mihailo Vujić je kao potonji ministar finansija prvi iskoristio mogućnost da državu zaduži kod nacionalne emisione ustanove, a to je bilo i poslednji put da iza takve pozjamice nije sledila inflacija. Bilo je to 1889. godine, kada je Vujić bio prinuđen da francuskom bankaru Hoskiju (na intervenciju francuske vlade) plati nacionalizaciju stranog Srpskog željezničkog društva, koje je imalo koncesiju na eksploataciju pruge Beograd–Niš. Kako Srbija nije imala novca, Vujić je morao da uzme novi državni zajam. Tako je Narodna banka kupila državne obveznice za pet miliona dinara, a Hoski je dobio obveznice za 15 miliona dinara, sa opcijom da uzme još 6,6 miliona – dok je "kurs" zajma bio 75 odsto. To znači da je nominala ovog zajma bila ukupno 26,6 miliona dinara, a efektiva je bila 20 miliona.

Pošto je Hoskiju morala biti plaćena kompenzacija za nacionalizovani železnički materijal od 9,25 miliona dinara – to znači da je od ukupnog zaduženja u državnu kasu realno ušlo nešto više od deset svežih miliona dinara (a 26,6 miliona se moralo otplaćivati narednih 60 godina, uz pet odsto kamate). Narodna banka je u ovoj operaciji, međutim, prošla veoma dobro, pošto su obveznice ovog zajma, koji je dobio naziv "Željeznička renta", išle odlično, pa je tadašnja srpska štampa pisala o lepom uspehu ovih srpskih papira na francuskim finansijskim tržištima. Čak se procenjivalo da je za oko 50.000 obveznica prijavljena tražnja za ukupno 140.000 komada, te je teorijski moglo biti sakupljeno 70 miliona dinara, što će reći da su se ti papiri čini se kotirali daleko iznad vrednosti nominale. Kasnije će uvek biti obrnuto.

Ipak, može se reći da se Privilegovana narodna banka Srbije afirmisala kao solidna novčana ustanova koja je odolevala apetitima države i stekla znatnu samostalnost u monetarnoj politici – zaklanjajući se "međunarodnim obavezama", to jest za okolnost da se Srbija pridružila Latinskoj monetarnoj uniji, međunarodnom sporazumu zaključenom još 1865. godine u Parizu (po kome je paritet valuta Francuske, Belgije, Švajcarske i Italije bio čvrsto povezan, a njihova vrednost bila izjednačena). Tada je i raširena legenda o stabilnom srpskom papirnom dinaru koji je Prvi svetski rat dočekao sa pokrićem koje je bilo preko 90 odsto. Samo u zlatu rezerve su iznosile blizu 70 miliona dinara, dok je u opticaju bilo 91 milion dinara.

U VLADINOM ZAGRljAJU: Posle rata, došla su nesrećnija vremena, nova država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (poput većine evropskih država) otkrila je čari inflacionog oporezivanja stanovništva – koje je sprovođeno bezdušnim zaduživanjem budžeta kod emisione banke. Najčuveniji od guvernera NBS-a Đorđe Vajfert (bio je guverner između 1912. i 1926. godine), koji je uoči rata pokazao čvrstinu prema vladi i nije prihvatio da se vojska priprema novcem bez pokrića, već tokom 1918. godine počeo je da popušta političkim pritiscima – pa se novostvorena država kod centralne banke već do 1925. godine zadužila za 4,36 milijardi dinara (što je bilo više od polovine državnog budžeta).

Zapravo, Narodna banka Srbije je praktično, januara 1920. godine, "prepravljena" u Narodnu banku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i na nju je pao kontroverzni posao zamene zatečenog raznovrsnog novca u novi jugoslovenski dinar. Na primer, srpski dinar se za novi dinar menjao po kursu 1:1, ali je za isti dinar uzimano četiri austrougarske krune što je u "prečanskim" krajevima, a naročito u Hrvatskoj, doživljeno kao srpska pljačka (kruna je bila totalno obezvređena tokom rata, ali je njena kupovna snaga na tlu Kraljevine SHS navodno bila samo dvostruko manja od kupovne snage srpskog dinara).

Koliko je centralna banka Kraljevine SHS tada potpala pod pogubni uticaj vlade jednostavno se da ilustrovati podatkom da se krajem 1919. godine na ciriškoj berzi za 100 dinara moglo dobiti 27,86 franaka, a na kraju 1922. godine – tek 5,65 franaka. Teškom mukom, zahvaljujući snažnim državnim deviznim restrikcijama, jugoslovenski dinar je na stranim finansijskim pijacama stabilizovan tek 1925. godine. No, kada je nakon zavođenja diktature, kralj Aleksandar Karađorđević rešio da i zakonski stabilizuje jugoslovenski dinar i ponovo ga veže za zlato, u julu 1931. godine – u 102 dana vladavine ovog "jakog dinara" (baš u vreme svetske krize) došlo je do bankarske katastrofe i neviđenog bekstva kapitala u inostranstvo. Taj neviđeni monetarni fijasko, koji je u znatnoj meri doprineo prepolovljavanju društvenog proizvoda Kraljevine Jugoslavije nakon krize, pokazao je da uz diktaturu nikad ne ide jak novac – što će se kasnije i kod nas potvrditi više puta, poslednji put u vreme Miloševićeve najveće vlasti 1989–1993. godine.

ŠTAMPANjE NOVCA: Narodna banka Kraljevine SHS (Jugoslavije) dugo je bila optuživana da je uporište srpske bogataške i političke elite, jer je najveći deo njenih akcionara bio i ostao iz Srbije, što je imalo odraza i na izbor poslova koje je finansirala. Na primer, od odobrenih kredita Narodne banke po menicama, po povoljnoj eskontnoj stopi od šest odsto, 1930. godine, od ukupno 1433 miliona dinara, partnerima iz Srbije bilo je odobreno 852 miliona, a svim ostalim "istorijskim pokrajinama" 581 milion dinara (slična proporcija održavana je skoro dve decenije). Našavši se među institucijama oko kojih se u Kraljevini Jugoslaviji počela voditi ogorčena politička borba, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije nije dočekala da je nacionalizuju komunisti, već je to posle sporazuma Cvetković–Maček oko "Hrvatskog pitanja" učinila kraljevska vlada krajem 1940. godine.

Malo je poznato da je nakon Drugog svetskog rata, kada su partizani zauzeli Beograd, u oktobru 1944. godine, poverenik za finansije NKOJ-a (avnojevske vlade), inž. Dušan Sernec predlagao da se nova moneta nove vlasti nazove lipa, jer je "dinar bio valuta starog omrznutog režima", ali je prevladao interes da DFJ održi spoljnopolitički kontinuitet Jugoslavije kao države (da se pravno ne zamrsi pitanje deblokiranja državnog monetarnog zlata koje se nalazilo u Londonu). Naravno, i ova nova vlast je, 1945. godine, prvo zamenjivala zatečeni raznovrsni okupacijski novac.

Neki nacionalno osvešćeni srpski ekonomski istoričari danas smatraju da je prilikom ove zamene došlo do svojevrsnog "revanša" za navodno nepravednu zamenu kruna 1920. godine, preko nepravde prema Nedićevom srpskom dinaru, u korist držalaca Pavelićeve kune. Tako se navodi da je kurs zamene: 100 srpskih dinara za samo pet dinara DFJ, bio nepravedan, jer je navodno opticaj tog novca tokom okupacije bio povećan samo 8,3 puta, a ne 20 puta. U stvari, u raspodeli novog DFJ dinara na republička područja, centralna partizanska vlast se oslanjala na proporciju novčane mase koja je postojala prilikom propasti stare Jugoslavije, pa se gledalo da Srbija (sa Banatom) dobije oko 47,7 odsto novog novca, a područje NDH (Hrvatska, BiH i Srem) oko 52,3 odsto. Tako se valjda došlo do toga da se kune u Hrvatskoj i Bosni menjaju po paritetu 1000 kuna za sedam DFJ dinara, a u istočnom Sremu 100 kuna za dva i po dinara – a na to su bile predviđene i rezervne dotacije, da bi se dobio željeni raspored novčane mase. To je rezultiralo posledicom da je područje kune zahvatilo 36,5 odsto novčane mase u dinarima DFJ, a područje srpskog dinara 28,55 odsto. Zanimljivo je, inače, da je od zatečenog okupacijskog novca kao najjači priznat albanski franak, pa se za 100 jedinica ove valute davalo 250 dinara DFJ. Inače, dinari DFJ bili su štampani u Moskvi i u leto 1944. godine Titovoj vlasti je odatle stiglo 10.653.660.000 takvih dinara. Kasnije su se i naši komunisti snašli sa štampanjem para.

Naime, ubrzo se ispostavilo da ni komunistačka vlast ne preza da neumereno koristi štampariju novca, pa se opticaj dinara od 1947. godine, kada je iznosio 29,6 milijardi dinara, do 1952. godine povećao na 49,9 milijardi dinara. Obezvređivanje novca nije zaustavila ni drastična centralizacija celog bankarskog sektora, pa je u Jugoslaviji između 1952. i 1954. godine postojala samo jedna banka, Narodna banka FNRJ. Naime, i u tom razdoblju je nastavljeno štampanje para bez realnog pokrića, pa je novčana masa porasla sa spomenutih 49,9 milijardi na 69,5 milijardi dinara.

Ova brzopotezna šetnja kroz istoriju naše emisione banke, povodom njene 120. godišnjice pokazuje da se država prečesto poigravala sa novcem, a da je on bio najpošteniji kada je bio politički i ekonomski neutralan.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net