Pozorište - Elektra, Danilo Kiš >

Lažne emocije

produkcija BELEF
režija; Jagoš Marković;
igraju: Vanja Milačić, Đurđija Cvetić, Stefan Kapičić i dr.

Pozorišni program Beogradskog letnjeg festivala (Belef) prevashodno se zasniva, već drugu godinu zaredom, na ambicioznoj vlastitoj produkciji, a ne na dovođenju stranih predstava i organizovanju uličnih performansa i sličnih pučkih projekata, čija je osnovna namena bilo najdirektnije animiranje gradskog života za vreme letnje fjake. Iako je novi koncept isuviše elitistički za potrebe bajpasovanja letnjeg kulturnog vakuuma, on je apsolutno prihvatljiv ukoliko ostvaruje svoju osnovnu funkciju – animiranje grada, izmeštanje publike iz institucionalnih (da ne kažem – zimskih) prostora, oživljavanje zapostavljenih i/ili neobičnih gradskih lokacija.

Tu funkciju uspešno je ostvarila prva ovogodišnja Belefova premijera, Elektra Danila Kiša u režiji Jagoša Markovića, koja je bila izvedena u, doduše, dobro poznatom, ali za pozorište uvek veoma atraktivnom prostoru Barutane na Donjem Kalemegdanu. Ovaj prostor je bio, reklo bi se, vrlo inspirativan jer se projektovani koncept Jagoša Markovića nalazio u saglasju s njegovom kakvoćom: monumentalan, jednostavan, grubo oblikovan prostor Barutane odgovarao je nekoj herojskoj i arhaičnoj svedenosti i snazi pozorišnog izraza koji je reditelj želeo da izgradi. Takvom izrazu doprinosila je i redukovanost rekvizite (samo nekoliko panjeva i jedna sekira), kao i doslovna redukovanost kostima Božane Jovanović: svi kostimi, osim Klitemnestrinog, sašiveni su od grubih i sirotinjskih materijala, muški su i vrlo oskudni (reditelj insistira na polugolim, znojavim telima), i pre prave asocijaciju na arhaični nego na klasični period grčke antičke kulture.

Ipak, koliko god važni, rekvizita i kostim ne mogu sami da iznesu željeni rediteljev koncept, jer bi on, u prvom redu, morao da se ostvari putem glumačke igre. A kad dođemo na teren glume, tu, nažalost, počinje nezaustavljivo urušavanje koje se završava potpunim krahom ovog projekta. U načinu na koji Vanja Milačić igra Elektru prepoznaje se rediteljeva namera da, putem ekspresivnog scenskog izraza, ostvari snažne emocije jedne tragičke priče. Baš ništa, osim nagoveštaja te namere, ne postoji u ovoj ulozi, jer ona zveči od spoljnih sredstava, prenaglašenog gesta, dramske neartikulisanosti i lažnih emocija, što sve zajedno stvara suprotan efekat od željenog: ovakva Elektra liči na nenamernu parodiju, pa umesto iskrenih suza izaziva prigušeni smeh. Posebno se "izdvajalo" jedno rešenje koje je reditelj nametnuo glumici: neki neprirodni govor, neko nelogično i dramski neutemeljeno "zapevanje" koje je, valjda, trebalo da izrazi poetsku snagu teksta (neshvatljivo je da je ovakvu glupost autorizovala Ljiljana Mrkić-Popović, naš vodeći stručnjak za scenski govor).

Još neki glumci bili su žrtve ove grube rediteljeve manipulacije, njegove namere da spoljnim putem postigne snažan tragički izraz i odgovarajuće emocije. Tako Zidar, koga igra Aleksandar Srećković, bukvalno grebe lice u dramatičnim trenucima radnje i nepotrebno viče, dok Pilad, koga tumači Konstantin Kostjukov, stvara nedoumicu da li je ovaj junak Orestov najbolji prijatelj ili čovekov najbolji prijatelj, jer njegov stav, gest i mimika sugerišu neko zveroliko biće. Naravno, ovo je čisto rediteljski propust, jer je Marković, kada je odlučio da ulogu bez teksta poveri baletskom igraču, prevideo činjenicu da je glumački izraz u belom baletu mnogo naglašeniji nego u dramskom pozorištu... Sudbinu svojih kolega uspeli su da izbegnu Stefan Kapičić, čiji je Orest bio znatno odmereniji u izrazu, ali ne i do kraja dramski razgovetan, i posebno Đurđija Cvetić. Pored toga što je bila doneta svedenim sredstvima, njena Klitemnestra je bila i dramski plastična i iznijansirana; bilo je u njoj i strasti povređene žene, i pomirljivosti zrele ličnosti i sumnjičavosti prokažene vladarke.

Uloga Đurđije Cvetić je značajna i zato što tek ona otkriva vrednost ove drame Danila Kiša, koja obrađuje čuvenu antičku priču o bratu i sestri koji ubijaju majku sveteći se tako za smrt oca. U svojoj verziji Elektre, Kiš je zadržao osnovni sižejni tok istoimene Euripidove tragedije, jedine tragičke priče koja je sačuvana u obradi sve trojice velikih grčkih tragičara, nije razvio njen dramaturški sklop, ali ju je zato, putem elaboriranog poetskog iskaza, misaono obogatio i to u skladu s intelektualnim težnjama vremena u kome je napisana (1968), a koje odgovaraju i našem dobu. Tako dramu odlikuju duboke misli o poštenju kao težem bremenu od nevaljalstva, o mahnitosti kao glavnom pokretaču osvete, o relativnosti ljudskih htenja (što nam se obznanjuje iz perspektive vremena i prolaznosti), o oprostu kao mnogo mudrijem postupku od osvete...

Kao što se iz prethodnog može da zaključi, rediteljski postupak Jagoša Markovića ne samo da je rezultirao nekim parodičnim ulogama koje potpuno osujećuju željenu emocionalnost predstave, već je narušio i misaono bogatstvo Kišovog teksta. To misaono sakaćenje nužno je moralo da se desi u predstavi u kojoj su teme, situacije, odnosi i većina likova ostali nerazgovetni. Ovaj neuspeh deluje začuđujuće kada se ima u vidu generalna reputacija Jagoša Markovića, a posebno njegovi skorašnji rezultati s predstavama Skup i Govornica, ali se, bar donekle, može protumačiti. Stiče se, naime, utisak da Marković postiže mnogo bolje rezultate kada postavlja slabije ili drastično adaptirane komade, što pruža zamajac njegovoj snažnoj scenskoj invenciji; takođe, njegove predstave postižu pravi emocionalni efekat onda kada su te emocije ostvarene posrednim putem, preko scenske travestije i groteske. Onda kada hoće da radi "dramu", reditelj puca iz najtežeg naoružanja, bez osećanja za meru i dobar ukus, što onda stvara utisak patetičnih, lažnih emocija – upravo kao u ovoj nesrećnoj Elektri.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net