Hag i četvorica generala >

Pucanj u prazno

Iako i dalje ima onih koji uporno i netačno tvrde kako smo se u mnogo čemu vratili na oktobar 2000, kada je o Hagu reč, stiglo se negde do oktobra 2003. Četvorici generala se ponovo sugeriše da su taoci Ratka Mladića (ako on ode u Hag, njih bi navodno brzo vratili da im se sudi kod kuće); deo javnosti tvrdi da smo svi mi zapravo taoci generala koji ne žele da se isprse i odbrane sebe pred haškim sudom; vlada se kao i onda povija pod haškim teretom; i tada je bilo podsećanja da svi građani ove države nisu jednaki pred Hagom – optužnica protiv četiri generala gotovo je identična onoj na kojoj su imena generala Ojdanića, Milutinovića ili Šainovića, ali je njihov odlazak u Hag bio proglašavan nacionalnim interesom oko koga je postignut pun politički konsenzus i istovremeno šireno uverenje da je njihova odbrana njihova privatna stvar sa kojom država ne bi trebalo da ima nikakve veze, dok se danas ponovo potežu "viši nacionalni interesi" i ugrožena bezbednost države; Karli del Ponte je mnogo puta nuđeno da generalu Ojdaniću sudi u Hagu i od nje traženo da se četvorici generala sudi kod kuće, što ona naravno ne prihvata

ČETVORICA U ŽIŽI: Sreten Lukić,...

Traženje "dobrovoljca" koji bi se prihvatio funkcije predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom pretvorilo se izgleda u komplikovaniji posao nego traženje nekog od četvorice optuženih generala vojske i policije koji bi eventualno pristao da dobrovoljno ode u Hag. Istovremeno, utvrđivanje nadležnosti i procedure oko slanja optuženih u Hag, postalo je komplikovanija operacija nego sama promena Ustava. Oko Ustava se bar svi slažu oko redosleda poteza, oko Haga se svi slažu samo oko toga da se saradnja mora nastaviti. Ali, tu hašku kost iz grla svi bi da vade samo da njih ništa ne zaboli i svi bi da sarađuju samo da njih ništa ne košta. A ponovo je došlo vreme kada mora i da košta i da zaboli.

U tefteru glavne haške tužiteljice Karle del Ponte stoji da je prethodna dosovska vlast izručila Hagu 23 osobe (uključujući i bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića), dok nova kojoj je isteklo prvih sto dana poštede, nije ozbiljno raspakovala nijednu optužnicu. Gospođa Del Ponte je nedavno u Njujorku pred Savetom bezbednosti UN-a tvrdila da se na teritoriji Srbije krije bar 13 haških optuženika u koje je ubrojala i Ratka Mladića. U toj novoj vlasti postoji, inače, ozbiljna razlika u gledanju na Hag – jedni su očito protiv toga da se državni organi svedu samo na špeditera koji kao po nekoj beskrajnoj traci, "pomalo kapitulantski", organizuje putovanja optuženih u zatvor u Ševeningenu.

BEZ VEĆIH POTRESA: Drugi su da se taj neprijatan (makar i čisto špediterski) posao, koji se nikako ne može izbeći, obavi što pre dok se ponovo ne uđe u nove izborne cikluse kada se politički rizik saradnje sa Hagom neminovno povećava, a naše zaostajanje za evroatlanskim integracijama izmiče svim sagledivim vremenskim odrednicama. Ovi drugi uporno podsećaju da je Miloševićev odlazak u Hag prošao bez velike buke i masovnih protesta i iz toga izvlače zaključak kako ni eventualni odlazak četvorice optuženih generala vojske i policije (Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Sreten Lukić, Vlastimir Đorđević), ne bi trebalo da donese značajnije političke potrese, iako nema države na svetu koja se lako odlučuje da isporuči svoje vojnike drugima, ili čak i sama sudi svojim generalima. Oni prvi opet, tvrde kako je upravo izručenje Slobodana Miloševića, po njima bez ikakve zakonske osnove, otvorilo brešu i omogućilo Tribunalu da prihvati logiku – ako su tako lako poslali njega u Hag, niko od ostalih sa liste optuženih više ne može biti sporan. (Na srpskoj političkoj sceni, kada je Hag u pitanju, još nije bilo značajnije "treće opcije" koja bi napravila istinsku distancu prema zločinima, i koja bi svoj moralni i politički kredibilitet prema svetu gradila tako što bi, na primer, albanske leševe u hladnjači u Dunavu otkrila radi pronalaženja počinioca tog zločina, a ne samo radi pravdanja Miloševićevog odlaska u Hag. Ili dobijanja para i povoljnih kredita.)

...Vlastimir Đorđević...

Kako god da se unutar aktuelne vlasti rasplete ovaj tri godine stari haški spor koji je svojevremeno doveo i do prvog cepanja DOS-a, kao i ovaj novi spor oko nadležnosti prilikom izručenja (da li je u tom poslu stariji sud ili Nacionalni savet za saradnju sa Hagom, ko uručuje optužnice, ko hapsi, ko potpisuje odluku o izručenju i sl.), izgleda da je sasvim u pravu urednik časopisa "Nova srpska politička misao" Đorđe Vukadinović koji se ovih dana pita – kome je to u ovom trenutku, pre nego što je novoizabrani predsednik Srbije inaugurisan, bilo u interesu da otvaranjem pitanja četvorice generala baci u zasenak i poništi barem kratkotrajnu pozitivnu sliku o Srbiji u svetskom javnom mnjenju, kao i ovo kratko zatišje na domaćoj političkoj sceni. Vukadinović istovremeno nagađa da je to moglo doći spolja ("ti koji to čine ne žele dobro Srbiji bez obzira na retoriku"), ali i iznutra kao znak nečijeg potpunog političkog diletantizma ili zle volje. Šta god da stoji iza ove obnovljene generalske haške priče, ona zaista polako gura u drugi plan inauguraciju novog predsednika Srbije Borisa Tadića zakazanu za 11. jul. A bilo je nekih nezvaničnih nagoveštaja da bi taj događaj mogao da donese i nešto više od obične ceremonije – na put u Beograd tog dana trebalo bi da krenu ne samo visoke delegacije iz svih susednih država već izgleda i visoke delegacije iz država čiji predstavnici odavno nisu svraćali na ovu stranu.

Oko generalske priče u stvari i nema previše nedoumica. Svi predstavnici vlasti upozoravali su da izbori nisu baš dobro vreme za otvaranje ove haške teme, ali i da je to nešto što sledi neposredno posle izbora. Tako se doduše, govorilo i u oktobru prošle godine kada je dosovska vlast zaratila sa Karlom del Ponte upravo po pitanju četvorice generala koje nije želela da dira pre zakaznih parlamentarnih izbora.

Problem sa generalima je, međutim, neuporedivo stariji i pojavio se samo nekoliko meseci pošto je Milošević stigao u Hag. Te jeseni 2001. u Hagu je počelo da se govori kako su tadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković i tadašnji šef Resora javne bezbednosti Srbije, general Sreten Lukić, postali predmet ozbiljne istrage. U tom trenutku izgledalo je da bi dva krila upravo posvađane demokratske vlasti mogla baš na toj vesti da se konačano usaglase oko donjeg limita saradnje sa Hagom. Tadašnji zamenik tužioca Haškog tribunala Grejm Bluit pomenuo je na jednoj konferenciji za novinare (jesen 2001) imena Pavkovića i Lukića, rekavši: "Da je optužnica (protiv Miloševića) podignuta kasnije, ti pojedinici bi u optužnici bili imenovani kao učesnici zajedničkog zločinačkog poduhvata i imali bi isti status kao imenovani u optužnicama."

...Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević

SVI SMO MI GENERALI: I pre nego što je Bluit i zvanično najavio da se u Hagu vodi istraga protiv mnogih generala vojske i policije, "Vašington post" je u januaru 2000, pozivajući se na zapadne obaveštajne izvore, objavio detalje telefonskog razgovora između Sretena Lukića i Nikole Šainovića, po kome se njih dvojica navodno dogovaraju o uklanjanju tragova sa poprišta borbe u selu Račak gde se, prema haškim optužnicama, dogodio zapravo masakr lokalnog stanovništva. U maju 2001. o Lukiću se u jednom intervjuu Radiju B92 izjašnjavao i pokojni premijer Zoran Đinđić koga su pitali kako je ovaj general policije zauzeo tako visoko mesto u novoj demokratskoj vlasti, uprkos haškim sumnjama oko njegovog angažmana na Kosovu. "Mi smo bili svesni toga da je gospodin Lukić bio šef policije na Kosovu i Metohiji u vreme kada se tamo dešavao rat i ono predratno stanje, da će se možda tokom nekih ispitivanja njegovo ime pojaviti na listi odgovornih, ali to je za nas manji problem nego da je on uključen u neki lanac dilera drogom, naftom, oružjem da ima pet-šest butika po Beogradu, parfimerija, ili to što imaju drugi policajci. Tako da je od onih koje smo imali na raspolaganju on bio najprikladniji uz svu svest o tome da nije anđeo."

Zvanični Beograd je izgleda kasnije proveravao u Hagu i Briselu (i još ponegde) da li se general Lukić i još neki generali nalaze na listi osumnjičenih i dobio uveravanja da je reč o "čistim ljudima". Tako nešto je u oktobru prošle godine, takođe za B92 potvrdio i Dragan Šutanovac, u to vreme predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost, rekavši da je Hag bio diskretno pitan da li general Lukić može da se bavi poslovima bezbednosti, i da je odgovor bio pozitivan. Šutanovac je istom prilikom izjavio – "prvi put smo izigrani od strane Haškog tribunala i gospođe Del Ponte". Tvrdio je da je glavna haška tužiteljica obećala kako novih optužnica po tzv. komandnoj odgovornosti, bar kada je o Beogradu reč, više neće biti. Optužnice protiv četiri generala napisane su inače 20. septembra 2003. Početkom oktobra iste godine Karla del Ponte je došla u Beograd i spustila optužnice na sto tadašnjeg premijera Zorana Živkovića koji je odbio da ih primi. Kasnije je premijer Živković, zajedno sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova Dušanom Mihajlovićem, tvrdio da haška tužiteljka ugrožava bezbednost zemlje. Dragoljub Mićunović je išao i dalje primetivši da optužnice protiv generala "destabiliziju demokratski poredak i predstavljau udar na našu stabilnost, na policiju i vojsku". Sudeći po tadašnjim reakcijama, povremeno se činilo da je "antihaški lobi" najednom usisao čitav DOS. Čak se i Nenad Čanak koji je do tada uvek pozivao sve optužene da odmah odu u Hag i skinu sa naroda breme kolektivne krivice, oglasio s pričom kako je "ugrožena bezbednost i stabilnost države".

U vrhovima vlasti zaista je bilo procenjeno da bi izručenje Sretena Lukića Hagu ugrozilo bezbednost države, a ubrzo zatim i vojska je procenila da bi odlazak nekadašnjeg komandanta Prištinskog korpusa generala Lazarevića, takođe bio poguban po bezbednost. Pavkovića i Đorđevića u toj priči niko nije pominjao, ali je bilo jasno da će se o generalima odlučivati u paketu i da će njihova sudbina pasti u ruke novim vlastima. Stare su u sred Beograda organizovale miting podrške Sretenu Lukiću, na kome su se nosile parole "svi smo mi Lukić". Građani Babušnice su organizovali sličan miting podrške Lazareviću. Poruke su, naravno, trebalo da budu univerzalnije od sudbine dvojice generala. Ta nova haška optužnica prosto je preslikavala nekadašnju komandnu strukturu srpskih vojnih i policijskih snaga na Kosovu u vreme rata u čemu je neko mogao da vidi i pretekst za dokazivanje kolektivne krivice. Ili bar zanemarivanje činjenice da je na Kosovu postojala oružana formacija (OVK) čiji je cilj bio da nasilno odvoji Pokrajinu. U optužnicama za zločine počinjene na Kosovu i Metohiji nema mesta i za trećeg učesnika u sukobima na tom prostoru – NATO, pa nekako ispada da su vojska i policija napale tamošnje albansko civilno stanovništvo, ubijale ga i proterale, dok je OVK to isto stanovništvo branila. Aleksandar Simić, savetnik za pravna pitanja predsednika Vlade Vojislava Koštunice, podsetio je krajem juna u "Politici" na neke dileme oko slučaja četvorice generala koje su bile prisutne i u momentu kada je optužnica protiv njih bila obelodanjena. "Kako prihvatiti da se uhapse i isporuče četvorica generala koji su branili zemlju tokom agresije i secesionističkog gerilskog rata na Kosmetu 1999. godine, a ne priznati time da je odbrana države 1999. godine bila nelegitimna i da, iako nije postojao pravni razlog za NATO bombardovanje Srbije i stotine žrtava koje je ono izazvalo, moralno to bilo dopušteno? Kako sa takvim stavom očekivati da budući vojnici i oficiri brane zemlju, ako se njihova žrtva može smatrati mogućim ratnim zločinom, o kome će, da paradoks bude potpun, odlučivati upravo oni protiv kojih su se borili?", napisao je nedavno Simić.

FAKTOR KARLA: Upravo na sličnu argumentaciju pozivao se pre nekoliko nedelja, dok nije postao nedostupan, i general Nebojša Pavković, tvrdeći da nema razloga da ide u Hag jer je kao komandant Treće armije u VJ samo izvršavao naređenja, a da pri tom nije činio zločine, naređivao drugima da ih čine, ili pokušavao da ih prikrije. Pavković je u nekoliko navrata rekao da će u Hag putovati samo ako ga prethodno ubiju ("sasvim mi je svejedno da li sam poginuo na Kosovu ili će me ubiti policajac koji dođe da me hapsi i šalje u Hag"), a nešto kasnije je izgleda promenio retoriku i u novosadskom "Građanskom listu" pripretio da će osveta svakako stići one koji ga pošalju u Ševeningen (njegov advokat je doduše rekao kako ne veruje da je general tako nešto mogao da izjavi). U intervjuima koje je davao dok je još bio načelnik Generalštaba VJ, Pavković je uporno poricao da je na Kosovu za vreme rata uopšte bilo zločina. Hladnjača u Dunavu, masovne grobnice na nekoliko lokacija po Srbiji, optužbe da je u selu Meje ubijeno na desetine civila i mnoge priče svedoka iz haške sudnice, nešto su promenile ovu priču. Sam general Pavković je kasnije priznao da "u svakom ratu ima zločina prema civilnom stanovništvu. Ali, ja taj rat nisam ni prizivao niti odlučivao hoće li do njega doći. Zločine su činili pojedinci, pripadnici VJ ili pojedine grupe, prema civilima ili grupi civila. Ti zločini nisu bili planirani niti sa nekog komandnog mesta naređivani...".

Njegov saborac general Vladimir Lazarević, koji ovih dana takođe odbija bilo kakvu mogućnost da dobrovoljno krene u Hag, u mnogo navrata je do sada pobijao sve tačke optužnice. Poricao je da je njegova vojska učetvovala u deportaciji Albanaca, a odbacio je i optužbe da su na Kosovu masovno stradali civili. Po njegovim rečima, haška optužnica je sve stradale svrstala u civile iako su mnogi od poginulih bili teroristi. General Sreten Lukić nije do sada komentarisao optužnicu, niti po novinama govorio o svojim namerama. U oktobru prošle godine bilo je nagađanja da se možda pomirio sa sudbinom i da je spreman da dobrovoljno krene u Hag kako bi se tamo odbranio od svih optužbi. Četvrti optuženi, general Vlastimir Đorđević koji bi najviše mogao da zna o hladnjači sa leševima pronađenoj u Dunavu, davno je nestao. Nedavno je jedan nedeljnik objavio njegovo pismo u kome se oglašava da je živ (oko njega je bilo raznih spekulacija), ali verodostojnost tog pisma još nije dokazana.

Iako i dalje ima onih koji uporno i netačno tvrde kako smo se u mnogo čemu vratili na oktobar 2000, kada je o Hagu reč, stiglo se negde do oktobra 2003. Razlika je jedino u tome što je tadašnja vlast tvrdila da je prevarena i to dvostruko – od Amerikanaca koji su navodno obećali da će se svima osim Mladiću suditi u Beogradu i od Karle del Ponte koja je navodno još Zoranu Đinđiću obećala da više neće biti optužnica po komandnoj odgovornosti. Sadašnja vlast više ne pominje prevaru, ali sve je isto ko i lane – četvorici generala se ponovo sugeriše da su taoci Ratka Mladića (ako on ode u Hag, njih bi navodno brzo vratili da im se sudi kod kuće); deo javnosti tvrdi da smo svi mi zapravo taoci generala koji ne žele da se isprse i odbrane sebe pred haškim sudom; vlada se kao i onda povija pod haškim teretom; i tada je bilo podsećanja da svi građani ove države nisu jednaki pred Hagom – optužnica protiv četiri generala gotovo je identična onoj na kojoj su imena generala Ojdanića, Milutinovića ili Šainovića, ali je njihov odlazak u Hag bio proglašavan nacionalnim interesom oko koga je postignut pun politički konsenzus i istovremeno šireno uverenje da je njihova odbrana njihova privatna stvar sa kojom država ne bi trebalo da ima nikakve veze, dok se danas ponovo potežu "viši nacionalni interesi" i ugrožena bezbednost države; Karli del Ponte je mnogo puta nuđeno da generalu Ojdaniću sudi u Hagu i od nje traženo da se četvorici generala sudi kod kuće, što ona naravno ne prihvata.

Razlike sa oktobrom 2003, ipak ima. Izbori su prošli i Srbija je dobila predsednika, pa se do novih izbora saradnja sa Hagom naprosto mora odlediti. Razlika je i u tome što su u Hrvatskoj (čija je haška priča istina nešto jednostavnija), u međuvremenu pokazali kako se vadi ona kost iz grla koju je prethodna vlast takođe pomalo zlurado i pakosno ostavila svojim naslednicima. Beogradu tek predstoji da reši tu jednačinu u kojoj se naravno mora voditi računa i o političkoj doslednosti i o glasačima, ali i potpuno novoj atmosferi – nekada se iz vrhova vlasti tvrdilo da je država preča od Haga, sada se stiglo dotle da se rešavanje saradnje sa Hagom postavlja kao pitanje opstanka države.

Analitičar Đorđe Vukadinović tvrdi da uspešna državna politika mora da reši onu hašku jednačinu tako da bude potpuno jasno kako će se Hagu morati pružiti mnogo više nego što bi srpska javnost volela, ali isto tako mnogo manje u odnosu na bezgranične aspiracije haškog tužilaštva. Pravnik Aleksandar Simić taj posao naziva "kvadraturom kruga"‚ za koju će biti neophodna veština i to u uslovima oskudice s vremenom, pri čemu se ne mogu vući nikakvi nagli i spektakularni potezi. Simić inače, nema previše dobro mišljenje o ovdašnjoj političkoj eliti koja se do sada bavila haškim pitanjem. Kao najbolji dokaz za to on u jednoj prošlonedeljnoj TV emisiji pominje gospođu Del Ponte i zaključuje – kada jedna prosečna švajcarska pravnica uspeva da već godinama bude najvažniji faktor unutrašnje politike zemlje, sa političkom elitom nešto očito nije u redu.


 

Mej, Milošević, Olbrajt...

Nastavak suđenja bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću nije, kako je bilo najavljeno, počeo 5. jula zbog bolesti optuženog. Početak izvođenja dokaza odbrane i uvodna reč Miloševića zakazani su za 15. jul, do kada bi trebalo da postane jasno i na šta je mislio sudija Patrik Robinson kada je u glavnoj haškoj sudnici pomenuo "radikalno preispitivanje dosadašnjeg načina suđenja". Česta Miloševićeva odsustva iz sudnice zbog problema sa pritiskom i srčanih smetnji naterala su izgleda sudsko veće da razmisli o nametanju advokata koji bi optuženom pomogao u izvođenju odbrane iako on to uporno odbija. Milošević se prošlog ponedeljka prvi put žalio da je na silu doveden u sudnicu uprkos zabrani lekara – upućeni tvrde da ga je zatvorski lekar pratio sve do garaže gde je još jednom konstatovao visok pritisak.

Prošlog ponedeljka neki od haških izveštača tvrde da su u zgradi Tribunala nabasali i na bivšeg američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt koja ovih dana inače boravi u Holandiji. Ako je informacija tačna, reč je o svakako nezvaničnoj poseti Olbrajtove koju je svojevremeno londonski "Gardijan" nazvao "mamom od Tribunala". Poseta američkog ambasadora za ratne zločine Pjera Rišara Prospera, iako nenajavljena, bila je prošlog utorka sasvim zvanična. Američki ambasador je ponovio da Tribunal ne može da završi rad dok u Hag ne stignu Mladić, Karadžić i Gotovina.

Suđenje Slobodanu Miloševiću nastavlja se, inače, bez britanskog sudije Ričarda Meja koji je umro prošlog petka u 65. godini. Mej je poslednji put boravio u sudnici u januaru ove godine.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net