Oliver Ivanović >

S Beogradom ili bez

 

Albanci su listom odbili taj plan. To smo očekivali. Na kraju krajeva, to nije prvi put. Oni su apriori odbili sve što je dolazilo iz Beograda. Međutim, sada su po prvi put doživeli da zbog toga budu kritikovani, da im se jasno i glasno stavi do znanja kako ne mogu tako jednostavno da gledaju na dokument koji dolazi iz Beograda, jer on možda sadrži nešto što bi moglo da bude korisno. Ja sam u Lucernu imao lakonsko rešenje – šta ako promenimo prvu stranu, šta ako to nazovemo plan koalicije Povratak koja je legitimni predstavnik Srba u privremenim institucijama i ako se zna da smo mi jednodušno podržali taj plan i stali iza njega? Da li to menja na stvari? Mislim da za tako nešto nisu bili spremni, tako da diskusija nije išla u konstruktivnom pravcu, da se ponudi odgovor na pitanje šta u tom slučaju. Međutim, prva reakcija jeste da je predsednik vlade gospodin Redžepi formirao komisiju koja ima predstavnike vlade, dva ili tri ministra, ako se ne varam, predstavnika Savet Evrope, predstavnika Unmika i očekuju jednog predstavnika Srba – to je komisija koja bi trebalo da radi na njihovom predlogu za decentralizaciju ili, kako to zovu, reformu i reorganizaciju lokalne samouprave. Zovite ga kako god hoćete, suština je ista.

Nama treba funkcionalna lokalna samouprava a istovremeno, kao poseban zahtev Srba, treba nam i bezbednost koja bi se kroz institucije i kreiranje takvih novih institucija stvorila, kao i pristup institucijama lokalne samouprave. Jer, da prostim rečnikom to kažem ovako – Srbi u Prištinu do sada nisu ulazili. Mi smo jednom periodu od 2000. do 2002. imali potpredsednika Skupštine opštine Priština koji nije primio ni jednu jedinu stranku, Srbina koji ni jedno jedino pitanje nije rešio, koji je, na kraju krajeva, dolazio svega nekoliko dana na posao. Znači, u ovakvim uslovima je apsolutno besmisleno insistirati na postojećoj lokalnoj samoupravi jer je sad već svima jasno, pogotovu posle 17. marta, da situacija nije tako idilična kako je to izgledalo na osnovu izveštaja koje je Unmik slao u Njujork. Šta mi očekujemo od toga? Očekujemo uslove da se na Kosovu i Metohiji zadržimo kao etnička zajednica i samim tim, svojim opstankom zapravo, kreiramo uslove za povratak onih koji su proterani 1999. godine. To je suština, cilj i motiv ovog plana. I tu nema ništa novo, osim jasnog izjašnjavanja oko teritorijalne autonomije. U ranijim konceptima Koordinacionog centra bežali smo od tog termina, bežali smo od pominjanja teritorijalne autonomije, jer to asocira na konačno rešenje. I to su nam stranci u pet-šest navrata, bar nama koji smo predstavljali Koaliciju u mnogim razgovorima, a takvih razgovora je jako mnogo, zamerili. Mi smo dosta čvrsti u stavu da to ni slučajno ne smeju da gledaju kao neku vrstu konačnog rešenja. Ne možemo prihvatiti da se pitanje konačnog statusa rešava u Prištini. To je, čini mi se, jedan od zaključaka nedavnog sastanka u Lucernu, zaključak koji je saopštio visoki predstavnik Evropske unije, govoreći o dvema zabludama. Zabluda po kojoj Albanci misle da će samo u razgovorima s Vašingtonom i Briselom otvoriti pitanje nezavisnosti. Primedba o drugoj zabludi upućena je na našu adresu, adresu Beograda koji misli da će se Kosovo vratiti pod jurisdikciju Srbije dogovorom između Beograda, Vašingtona i Brisela, bez razgovora sa privremenim institucijama, sa Albancima na Kosovu. To su te dve zablude. Nema konačnog statusa koji će biti održiv ukoliko se Beograd s tim ne složi. Ja u ovom trenutku ni u dogledno vreme ne vidim u Beogradu nikoga ko će biti spreman da prihvati nezavisnost Kosova kao konačno rešenje. Iz tog razloga trebalao bi tražiti neko kompromisno rešenje. Kako to, u ovoj situaciji? Imamo nepodeljen blok Albanaca koji vide samo jedno rešenje, nezavisnost. Istovremeno imamo plan Vlade Srbije koji kaže: nećemo prejudicirati status Kosova, ali izbrišite iz glave da nezavisnost može biti podržana od Srba. To su nepomirljivi stavovi. Teško je zamisliti kako će ta dva stava da se pomere za toliko da bi se eventualno našlo kompromisno rešenje. Ako imate tako udaljene stavove iluzorno je, po meni, pokušavati, to je trošenje energije, vremena i mnogo čega još. Pre godinu i po dana predložio sam da se jednostavno stavi tačka na tu priču, da se to pitanje odloži za narednih pet, šest ili deset godina. Znam da će to automatski izazvati reakcija Albanaca, da će istog trenutka pokušati oružanim sredstvima, kako to inače rade, da probaju da stvore atmosferu ili svršeno stanje i onda, s još jednim talasom proteranih Srba, kažu: da, ali za koga se vi ovde trudite, kakva autonomija kad ovde Srba više nema? To je još jedna od zabluda Albanaca. Apsolutno sam ubeđen da brojke neće igrati ulogu u konačnom statusu. Ili će pitanje brojki i odnosa snaga igrati sasvim malu, minornu ulogu. Srbi su se iskristalisali u drugu etničku zajednicu, drugi politički entitet. Nisam siguran da će treći entitet, ostale zajednice na Kosovu i Metohiji ikada igrati ozbiljnu ulogu, pre svega svojom krivicom. Do 1999. oni su bili uglavnom privezak tadašnjeg režima, predstavnici trećih zajednica su uglavnom radili ono što se od njih tražilo iz Beograda. Sada uglavnom rade ono što od njih traži albanska strana. Tako nikada neće formirati svoj identitet. I to je, takođe, deo problema – oni vrlo vešto koriste u svim komunikacijama da to kvazimultietničko stanje predstave kao uspešan recept, uspešno rešenje.

Možemo očekivati da će Albanci izaći s određenim predlogom. Može se očekivati da će veliki broj međunarodnih predstavnika insistirati da se plan Vlade Srbije stavi ravnopravno u diskusiju i raspravu o tome. Ja mislim da ćemo sasvim sigurno deo tog plana uspeti da proguramo. Ono što je vrlo važno jeste da razgovor o planu moramo voditi mi, srpski predstavnici na licu mesta. Mi smo igrači. Nije Beograd u prvom krugu tih razgovora. Zašto to kažem? Zato što, nažalost, postoji jedna tendencija u političkim krugovima u Beogradu da dole imaju svoje ekskluzivne Srbe. I onda, s promenom vlasti, svi pomalo nastoje da ostvare tu dominaciju i patronat nad predstavnicima Srba, da imaju nekakvu kontrolu nad njihovim mišljenjima i njihovim ponašanjem. Mi zbog toga nismo nikada izgradili političku elitu i to je katastrofalna posledica jednog nerazumevanja kosovskog problema, da tako kažem. Kosovski problem je vrlo star. On je jako zapušten i ja smatram da je to jedan od važnih razloga zašto mi taj problem nismo pravilno rešavali. Iz Beograda to sve malo drugačije izgleda. Beograd se ne može nikako isključiti iz razgovora o konačnom statusu, niti se može isključiti iz bilo kog razgovora o bilo kom vitalnom pitanju, ali je šteta što mi u prvom stepenu ne rešavamo ta pitanja, jer mi smo dovoljno snažni, dovoljno jaki, priznati kao politički entitet. Nas ne mogu izbrisati. Ne može niko da kaže: "Ima vas tamo pet, šest ili sedam posto i zato ne možete biti ravnopravni". Naprotiv, mi smo se izborili za ravnopravan status. Ne dođe Solana da razgovara s Albancima trideset minuta, a s nama deset, nego razgovaramo jednako i naši stavovi se sada, posle 17. marta nažalost, uvažavaju jednako.

Šta je problem sa planom? Iskreno rečeno, vidim ga samo u jednoj činjenici – što se, po meni, pojavio prerano. Nismo iskoristili 17. mart, nismo izvršili dodatni pritisak na predstavnike međunarodne zajednice da sprovedu čišćenje među predstavnicima Kosovskog zaštitnog korpusa, kosovske policijske službe i političarima. Podsekretar Mark Grosman rekao nam je nekoliko za nas vrlo važnih stvari – Beograd je aktivni učesnik, neće više biti one formulacije "Beograd se konsultuje"; moraju biti kažnjeni izvođači, organizatori i oni koji su pokušali da politički profitiraju; decentralizacija je neminovna i to ćemo objasniti Albancima. Još je rekao da koalicija Povratak mora delovati aktivno, jer inače isključujemo sami sebe. Po meni, taj "Grosmanov paket" bio je prihvatljiv. Međutim, šta se dogodilo? Čini mi se da nas je bukvalno uspavao tom pričom. On je iskusan diplomata, razumete. Ima svoje interese i slažem se da nema tajnih planova, nego se gleda faktičko stanje na terenu i onda se to faktičko stanje prilagođava trenutnim interesima velikih sila. Mislim da 17. mart kao takav, ružna je reč – nije iskorišćen na pravi način. Nismo ostvarili dodatni pritisak, nismo uspeli da izguramo priču o drastičnom kažnjavanju onih koji su stajali iza. Naprotiv, okrenuli smo se raspravi o planu Vlade Srbije i to je, na neki način, gurnulo u drugi plan tragične konsekvence 17. marta. Bojim se da se veliki broj od četiri i po hiljade ljudi neće vratiti. Posle pet godina, posle puno napora, teško je dovesti te ljude ponovo u istu situaciju, pogotovu ako zaštita ne bude očigledna i efikasna u samom startu da im garantuje da se tako nešto više neće ponoviti.


 

Tri teške teme i Hag

Tri teške teme i Hag

OLIVER IVANOVIĆ: Ne postoji nijedan značajniji sastanak na kome se ova tema ne pojavljuje. Imamo tri stalne teme. Bezbednost i sloboda kretanja, povratak raseljenih, nestala i kidnapovana lica. Slažem se s Goranom da je to politički marketing ako mi svaki put kad izađemo pred novinare kažemo da smo sve te teme pomenuli. Neko će stvarno misliti kako na izvestan način koristimo u marketinške svrhe tu nesreću naroda. Moram da kažem kako neće biti rešenja tog problema ukoliko Kfor i Unmik ne promene svoj koncept. Haški tribunal je reč koja rešava taj problem. Neki od Albanaca koji su osumnjičeni za etničko čišćenje 1999. i 1998. godine vrlo brzo će dobiti optužnice. Bez ljudi u Hagu, bez tih odgovornih za etničko čišćenje 1999. godine mi nećemo rešiti ni to etničko čišćenje, ni nestala i kidnapovana lica, ni odgovorne za 17. mart, niti buduće organizatore takvih ili sličnih nesreća i tragedija. Ako je Haški tribunal bio dovoljno dobar za one koji su odgovorni u Bosni i Hrvatskoj, ako je dovoljno dobar za sva nasilja i nepostupanja po pravilima rata, onda bi dovoljno dobar morao biti i za albanske lidere i vođe OVK koji se po komandnoj odgovornosti, ako ne po čemu drugom, moraju smatrati odgovornim za etničko čišćenje 1999, ali i za ono što je usledilo u 2000. godini i traje do današnjeg dana. GORAN SVILANOVIĆ: Sud u Hagu je jedna od tema. Da li ste me nekad čuli da sam javno rekao da će odgovorni za zločin protiv Srba na Kosovu da odgovaraju u Hagu? Niste. Nikad to nisam rekao, zato što nisam siguran da će se to dogoditi. Ja mogu da kažem samo: možda, daj bože. Ali, moram da kažem, po onome što znam o tome kako funkcioniše Tribunal, šta je do sada uradio i šta će možda raditi sutra, od kako je doneta rezolucija o tzv. izlaznoj strategiji Tribunala. Izlazna strategija znači da će se suditi samo krupnim ribama, što otvara pitanje kategorizacije, šta su to i ko su to krupne ribe. Drugo, kraj ove kalendarske godine je krajnji rok da se sve optužnice podignu i ko ne bude optužen do 31. decembra – neće biti optužen. Da li me sada razumete zašto govorim uzdržano i pažljivo? Možda bi vama prijalo da sam ja pre dve godine rekao: Tači i Haradinaj će sigurno završiti u Hagu, kao što su neki govorili. Nisam to nikad rekao zato što prosto vidim šta se događa. Ne mogu to da vam obećam i ne želim da vas lažem. Po onome što znam, nisam siguran da će biti optuženih. NEBOJŠA ČOVIĆ: Pitanje nestalih i kidnapovanih je jedno od pitanja koje se najviše politički upotrebljavalo, zloupotrebljavalo i komercijalno upotrebljavano. Ne radi se samo o 1100 ili 1300 Srba i nealbanaca, već se radi o oko 4500 ljudi, građana ove zemlje – a tu su i Albanci. To je prvo. Drugo, oslobađanje zatvorenika. Kao država ne smemo da funkcioniše po principu držanja talaca. U zatvorima je bilo ljudi koji su optuženi zato što ih je neko našao u šumi, bez ikakvih dokaza. Ozbiljna država mora da funkcioniše po principu vladavine prava i vladavine zakona. Da li je među njima bilo i onih koji su napravili velike prestupe i terorističke akte? Pa, bilo je. Naravno, mislim da problem nestalih zahteva vreme. Problem nestalih nije još uvek do kraja rešen ni u Vijetnamu. Tačno je da je taj naš problem onako gurnut u stranu i ispod tepiha odmah po dolasku Kfora, 1999. godine. Tačno je da tragamo za dokumentacijom, tačno je da pitamo ima li je, nema li je, ali mislim da na ovom problemu ne treba da pravimo politiku, na ovom problemu ne treba da strančarimo i dajemo bilo kakva lažna obećanja. Znam da je za najveće rešenje pronaći nekog živog. Dok nemate dokaz da li je neko živ ili nije, nemate pravo da bilo kome uzimate nadu. A mi nemamo dokaze ni za jedno ni za drugo. Što se tiče Haškog tribunala, problem rešavanja Kosova i Metohije u velikoj meri će zavisiti od toga kako se mi postavljamo prema nekim drugim problemima, koliko mi kao zemlja možemo da se harmonizujemo, homogenizujemo, koliko smo mi kao zemlja spremni za evropske i evroatlantske integracije, da to nije samo jedna isprazna priča. Svi su za Evropu. Svi će to da vam ispričaju. Ali šta znate pored toga što znate da pričate? Znači, i od saradnje sa Haškim tribunalom zavisiće kakva će naša pozicija biti u rešavanju problema Kosova i Metohije, odnosno kakav će biti naš imidž, kao i oko mnogih drugih pitanja koja su otvorena kada smo mi u pitanju. Da li se mi politički vraćamo unazad ili idemo napred? Gde idemo? Kuda putujemo? Da li imamo strategiju za evroatlantske integracije? Ako se bude ušlo u Evropu, da li je uopšte bitno menjati bilo kakve granice na prostoru jugoistočne Evrope? Da li se, na primer, zakon u nekoj oblasti usklađuje sa Evropskom unijom brže u kosovskometohijskoj oblasti nego u centralnoj Srbiji, pa ispadne da centralna Srbija trči za Kosovom i Metohijom? Srbija treba da bude ispred i da na taj način stvara bolju poziciju za rešenje problema Kosova i Metohije.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net