Dr Mijat Damjanović >

U vlasti siromašnih duhom

...Koji su razlozi za održavanje ambivalentnog stanja u poslovima dekoncentracije, decentarlizacije i delegacije vlasti? Svi smo svedoci da svi naši političari lako i jednostavno govore o ova tri pojma. Na izvestan način postoji apriorno opredeljenje da se to prihvati i da se održi, i uverenje da je to uslov stvaranja demokratske klime i demokratskih odnosa u jednom društvu. Međutim činjenice govore drugačije. Činjenice govore da smo vrlo neskloni tome i da zapravo nismo zakoračili ozbiljnije u ove procese. Mislim da je inercija prethodnog sistema koncentrisane i visoko centralizovane vlasti ostala prisutna s obzirom da mi nismo uspeli da na značajniji način promenimo opštu klimu koja bi trebalo da vlada u Srbiji. Zatim, prisutna je neotpornost prema politici i prema praksi delovanja simbioze autoritarne države i autoritarnih partija. Ta simbioza je pokazala mnogo veću vitalnost no što se to moglo očekivati i ona je i danas na delu. Za to postoji bezbroj primera i jednostavno se vidi da su naš politički život premrežile partije u lošem smislu, ne u smislu otkrivanja novih ideja, novih šansi za izbavljenje ovog društva. Ovo nije teško dokazati jer jednostavno postoji nataložena praksa koja je bila glavna karakteristika i glavni uzrok propasti socijalističkih društava. Postoji i nekonsolidovanost instituta i institucija sistema, to je problem koji stoji i pokazuje se upravo sada sa svom očiglednošću. Mi jednostavno nemamo jasno koncipirane institucije, nemamo čvrsto opredeljenje oko ključnih instituta koji treba da dominiraju. Dokaze za to imate na svakom koraku. I konačno to je nespremnost da se kroz decentralizaciju obezbedi konkurencija lokalnih zajednica putem njihove veće efikasnosti i kvaliteta demokratskog legitimiteta. Mi se nismo ni približili onome što u svetu danas postoji. To je konkurencija lokalnih zajednica oko važnih projekata, kao što postoji konkurencija u federalnim državama između država članica za dobijanje velikih projekata. Mi smo van svega toga zato što pojam konkurencije i kompetitivnosti kod nas oduvek izazivao podozrenje. To je bilo podozrenje u sferi ekonomskog života kad su bili jugoslovenski odnosi u pitanju, to je podozrenje kada je u pitanju politički sistem i stav prema političkim partijama koje su u našem slučaju potpuno kompromitovale i izmenile ideje političkog pluralizma. To je i nesklonost oko eksperimentisanja i traženja određenih originalnih pravnih postulata i rešenja bez kojih nema napretka...Mi moramo biti svesni da nije dobro da govorimo o decentralizaciji kao isključivo dobrom rešenju, nego je važno da se spomenu i neke negativne strane toga. Pobrojaću ih kratko. Prvo, decentralizacija ako nije brižljivo i dobro vođena može usloviti stvaranje autoritarnih enklava. U prošlosti smo imali nekih iskustava sa time. To može pogodovati podsticanju netolerancije i diskriminacije u odnosu na manjine... Može koristiti očuvanju i održavanju prostorno teritorijalnih nejednakosti koje uslovljavaju dalje neravnopravnosti sistema. Može jačati neefektivnost, neefikasnost i neekonomičnost. I može se podstaći etnička netrpeljivost, nacionalistička svest, lokalni šovinizam i lokal patriotizam.

...Važno pitanje je na koje kontradiktornosti u organizaciji funkcionisanja vlasti nije dopustivo privikavanje? Važno je ovo pitanje zbog opšte klime i ambijenta. Mislim da je nedopustivo privikavanje i saglašavanje sa ljudima koji podržavaju održavanje ili održavaju pseudo-demokratiju. Sa takvim ljudima se moramo neprestano konfrontirati. Oni dobrim delom kontrolišu medije i glavni su zagađivači jednog civilizovanog pravnog poretka i političkog sistema, služe očuvanju autoritarnog nasleđa, apatije i defetizma kod građana. Hegemonijom političkih partija ponovo je stvorena tragikomična situacija u kojoj su partijske knjižice uslov dolaska do određenih mesta. Nigde na svetu ne postoji rešenje da se formiraju ministarstva isključivo od ljudi koji pripadaju jednoj političkoj partiji, da bi se navodno izbegle blokade koji bi postojale kao mogućnost pri realizaciji drugačije organizovanog sistema. To jednostavno pokazuje da mi nismo dovoljno zreli kao politički ljudi, da uočimo šta je opšte dobro i javno dobro, jer kad je ono u pitanji i kad se ono razlikije onda političko opredeljenje i politička pripadnost bivaju od sekundarnog značaja.

Prenaglašeno jačanje formalnih i naročito neformalnih prerogativa izvršne vlasti stalno je prisutno pitanje. To je opasnost koja postoji svuda u svetu, ali u nekim sredinama se ljudi uspešnije bore, pokušavaju da obuzdaju bujanje izvršne vlasti u odnosu na zakonodavnu. Postoje dvostruki aršini u političkoj akciji i reakciji, na unutrašnjem i spoljno-političkom planu. Te kontradiktornosti se javljaju stalno i ljudi žive sa njima. Odstupanje od pravih i političkih stavova sa kojima se pojavljuju na političkoj sceni i lakoća napuštanja takvih stavova u ime političkog pragmatizma postaje ozbiljna boljka u ovakvom društvu.

Da li je opravdana zebnja od naslućenog jačanja retrogradnih sila u srpskom društvu? Mislim da ta opasnost postoji. I demokratski korpus u ovom društvu mora se suprotstaviti toj nadolazećoj i narastućoj opasnosti. Prvo generalno iskustvo postsocijalističkih država i duštva je pokazalo da jedno vreme ostaje u klinču borba između progresivnih i regresivnih snaga. To je potpuno očekivano i razumljivo iz prostog razloga što kapaciteti nove vlasti nisu takvi i ne mogu brzo da izvedu to društvo iz senke na svetlost dana. Devastacija ključnih razvojnih resursa, ekonomska paraliza i mnogobrojne socijalne napetosti je nešto što se ne treba dokazivati posebno. To je ono što opterećuje naš život i ono je hrana retrogradnim snagama. Ništa lakše nego se pozvati na kontejnere, na bedu, na nepismenost, na marginalizovanost i eto poena bez imalo velikog truda. To se kasnije, vrlo lako može eksploatisati u dnevnoj političkoj borbi. To je letargija i frustriranost intelektualnog potencijala idejno i interesno podeljenog. Imamo veliki problem što pojedine važne institucione forme, Akademija nauka i naš univerzitet i drugi centri, nisu bili na visini zadatka. Ćutali su dugo oko krupnih problema ove zemlje, a ne vidim šta su iščekivali i da li su mislili da će to njihovo ćutanje ostati na izvestan način van uticaja na realno reformisanje društva i očekivanja da će to neko drugi uraditi. Jednostavno, taj ceo vrlo važan blok se izvukao iz svega toga i ta pozicija je odmah bila popunjena ljudima koji nisu imali niti dovoljno jakog intelektualnog potencijala, niti su znali šta se u svetu dešava i odigrava i nisu podarili ono što su mogli da podare. Podarili su jednu prosečnost, a često i podprosečnost i to je počelo da vlada našom scenom. To su scene sa sednica našeg parlamenta, to su scene naše političke konfrontacije, to je stanje u našim medijima itd. Ta vrsta jedne nebudnosti počela je da naplaćuje cenu.

Ne treba da tražimo krivca u međunarodnoj zajednici. Ali tu stoji jedno upozorenje koje nije netačno. Jedna skromna, nedovoljna i nekoherentma podrška je takođe omela stvaranje demokratske vlasti i orijentacije. Nisu uvažavani prioriteti našeg društva, a na drugoj strani su bili drugi prioriteti. To je problem koji može biti opasan ukoliko tu saradnju ne bismo podigli na viši nivo i ukoliko ljudi koji dolaze iz sveta, sa krajnje dobrim namerama, ne budu prepoznali naše realne potrebe.

Mislim da je važno spomenuti održavanje pogrešne percepcije o stanju i perspektivi globalizacije. Tu smo podosta zalutali, a protagonisti druge strane maksimalno koriste tu konfuziju u sistemima ovoga tipa. Čitava stvar na strani razvijenog sveta davno je prečišćena i postoji uprkos razlika dosta čvrsta konzistentnost i granica ispod koje se ne ide kad je u pitanju briga o razvoju civilizacije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net