Koncerti - Richard Galliano Septet >

Tango u Beogradu

Kolarčeva zadužbina, 24. april

Urednici programa u Francuskom kulturnom centru kažu da je svodeći utiske posle prošlogodišnjeg koncerta u Kolarčevoj zadužbini u duetu sa saksofonistom Mišelom Portalom, harmonikaš i bandoneonista Rišar Galijano izjavio: "Ovo je tako fenomenalna sala da bih voleo što pre da dođem sa svojim bendom." Da nam se i to desi! Tačno godinu dana kasnije slušali smo program Piazzola Forever, Galijanov poslednji hommage mentoru Astoru Pjacoli i jedan od najuzbudljivijih evropskih programa u aktuelnoj ponudi džezu srodne muzike. Gotovo bez ikakve reklame, Kolarac je bio tesan da primi sve poštovaoce Pjacolinog dela i one koji su već imali prilike da se upoznaju sa radom Rišara Galijana. Imali smo privilegiju da slušamo najboljeg među brojnim Pjacolinim sledbenicima, možda jedinog istinskog naslednika, u savršenom okruženju šest vrhunskih muzičara – lep i pametan Beograd se opet iskrao iz senke i uživao punim srcem.

Osim u slučaju teme Fou Rire (zanimljivo je da nije bila najavljena u programu koji je deljen na ulazu – organizatori iz Jugokoncerta su, izgleda, samo reprintovali spisak numera sa Galijanovog sajta), čiji je autor Galijano, sve ostale kompozicije napisao je legendarni argentinski kompozitor. U poređenju sa albumom koji je snimljen uživo na džez festivalu u švajcarskom gradu Vilisau (Dreyfus Jazz, 2003), dobili smo po koji komad više i ceo koncert za bandoneon i orkestar Aconcagua (na disku je samo finalni stav). Veći deo programa izveo je ceo septet, u kom je prvu violinu svirao Sebastijen Sirel, a klavir Erve Selin. Uvodnom kompozicijom Otono porteno sastav je praktično definisao emotivni okvir muzike koju će predstaviti. Dramatični otkucaji orkestra smenjuju se sa lirskim melodijama Galijana i Surela, tačno u duhu natpisa na zidu Nacionalne akademije za tango u Buenos Ajresu, da je "tango tužna misao uz koju se pleše". Muzika koju slušamo otkriva najintimnije tajne svake ljubavi, opisujući dramu koja je prati, nežnost i surovost u stalnom prepletu.

Orkestracija je pažljivo raspisana i ne ostavlja mnogo mesta improvizaciji. Improvizovanje i nije karakteristično za tango, a još manje je bio Pjacolin manir, ali Galijano se dovoljno često kreće u džez okruženjima da bi propustio priliku da interveniše impulsima sopstvene mašte, koliko mu aranžmani dopuštaju. Po sopstvenoj tvrdnji to nije više od 20 odsto vremena. Ali, moment nepredvidivog zato treba tražiti u zvučnim egzibicijama učesnika. Prevlačenja gudalom preko žica viole da se dočara vetar, nervozni otkucaji noktiju po telu violine i kontrabasa kao zamena za neki uobičajeni perkusioni instrument, razvlačenje i skupljanje harmonike na prazno kao imitacija uzdaha… nisu postupci koje je moguće lako zapisati na notnom papiru i neposredno zavise od individualnih sposobnosti muzičara angažovanih u interpretaciji Pjacolinih kompozicija.

Čista improvizacija uvek je rezervisana za Galijanovu solo tačku, vratolomno tumačenje poznate teme Libertango. A odmah potom, harmonikašu se pridužio Sebastijen Sirel za jedini valcer u programu, Galijanovu temu Fou Rire, koju je svojevremeno snimio u pratnji Birelija Lagrena i džez ritmičara Džordža Mraza (bas) i Ala Fostera (bubnjevi). Ovo izvođenje je nosilo višestruku simboliku. Kao da nam je stigla iz pariskih kafea između dva rata, tema je podsetila na činjenicu da je najčuveniji interpretator tanga Karlos Gardel rođen u Francuskoj i veliki deo života proveo u Parizu. A u filmu Fernanda Solanasa Tangos, el exilio de Gardel (Zlatni lav u Veneciji, 1986) jedna mlada trupa argentinskih emigranata u Parizu mašta o povratku u zemlju, igrajući upravo na muziku Astora Pjacole, za kog je veliki deo sveta tada prvi put čuo. Konačno, kakvu je bolju posvetu Pjacoli mogao da smisli Rišar Galijano nego da ostavi tango po strani i ponudi zvuke sa prostranih bulevara Pariza? Nešto ranije, septet je izveo kompoziciju iz drugog Solanasovog filma Sur, Regreso al amor, sa fascinantnom glavnom temom svih gudača i harmonike koja se probija kroz teški uvod klavira i perkusionog siktanja, a koju je u filmu pevao "duh" Karlosa Gardela.

Posle svake numere Kolarac je ključao od ovacija, kao i prilikom poziva muzičarima na bis. U pokušaju da produžim noć u nekom od beogradskih klubova, shvatio sam da je emocija koju su nam francuski umetnici isporučili suviše jaka da bi se misli lako okrenule bilo čemu drugom. Samo… te misli nisu bile isključivo tužne.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net