Intervju - Siniša Nikolić, direktor Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda >

Moj san je Opera na Ušću

"U krugu Limesa trenutno se gradi oko 600.000 kvadrata: holandska firma GTC gradi 15.000 kvadrata poslovnog prostora, Izraelci grade kod Merkatora, tu su i Austrijanci, Kiprani i Englezi – preko 30 kranova je u okolini", kaže Siniša Nikolić za "Vreme"

Iako Beograđani svakodnevno gunđaju zbog zatvorenih ulica, raskopanih trotoara, bagera i kranova, i te kako su svesni činjenice da Beograd dobija novo lice. Skupština grada i Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda dali su prestonici mnogo toga – nove saobraćajnice, toplovod, supermarkete, dečja igrališta... Pod geslom "Beograd uvek pobeđuje", Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda proglašena je najuspešnijim beogradskim preduzećem u 2003. godini, zato što je pored finansiranja i izvođenja velikih gradskih projekata uspela da privuče i mnogobrojne strane investitore. Pre dolaska na čelo Direkcije, Siniša Nikolić je bio šef kabineta pokojnog premijera Zorana Đinđića, kao predsednika DS-a i predsednika Skupštine Beograda, zatim je radio kao advokat sa iskustvom u poslovanju s nekretninama, a sada ulazi u četvrtu "tranzicionu" godinu na mestu direktora Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda.

"VREME": Od vašeg dolaska u Direkciju, Beograd je postao najveće gradilište u Srbijineki rezultati su vidljivi i opipljivi običnim građanima, a neki, poput komunalno-kanalizacionih radova, ostaju u senci. Šta ste zatekli posle 5. oktobra, šta ste nasledili od prethodnika, šta vam je bio prioritet i da li ste zadovoljni brzinom izgradnje?

SINIŠA NIKOLIĆ: U tekućoj 2004. godini maksimalno je ubrzan razvoj Beograda, pre svega u infrastrukturi. Zatekli smo haos u gradskoj komunalnoj mreži – od vodovodnih instalacija koje su bile u raspadnutom stanju ili često toliko nestandardne da nigde u Evropi ne bi mogle da prođu, do toga da elitni krajevi kao što su Dedinje, Dorćol ili Dušanovac nisu imali kanalizaciju, već su ljudi pravili milionske vile praktično na septičkim jamama. Putevi su takođe bili u katastrofalnom stanju. Osnovni cilj nove gradske uprave bio je da napravi potku, takvu infrastrukturnu mrežu koja može da primi objekte kakve Beograd očekuje. A Beograd očekuje mnogo različitih objekata u hotelijerstvu, hipermarketima, novim stambenim zgradama, poslovnim kompleksima... U prvim kontaktima sa stranim investitorima posle 5. oktobra razgovarali smo o tome da li placevi odgovaraju standardima koje oni očekuju: da li imaju priključak za vodu, struju, kanalizaciju, toplu energiju, a toga pre nije bilo.

Za tri godine urađeno je preko 200.000 km vodovodnih instalacija koje su olakšale život delu Beograđana. Veoma sam ponosan na to. Važna je i kanalizaciona struktura koja se prostire kroz Beograd, a nevidljiva je. Problem s prethodnim garniturama bio je u tome što nisu započinjali ovakve nevidljive projekte, već samo one promotivne. Mi, na primer, gradimo mokroluški kolektor koji prolazi pored autoputa veličine metroa (dva kamiona mogu da se mimoiđu), koji je dosad koštao 20 ili 30 miliona evra; građanstvo to ne vidi. Prethodne vlasti su isključivo započinjale građevinske radove zgodne uoči izbornih kampanja. Uvek smo imali dobre stručnjake (i loše upravljače) koji su upozoravali da Makiško polje mora da se zaštiti da bi Beograd imao ispravnu pijaću vodu, a ne da se oko njega gradi ili pravi auto-otpad. Pre 12 godina započeti su radovi na kolektoru Železnik–Sava (uoči nekih lokalnih izbora), najavljen je brz završetak, a kada su uvideli da će to koštati 15 miliona dolara, stalo se sa radovima, zbog čega je Beograd čitavu deceniju imao vodu sumnjivog kvaliteta. Mi smo to završili, a to niko ne vidi.

Ipak, ono što se može videti na površini zemlje nije malo... Beograd svakim danom dobija nov vizuelni identitet.

Da, uradili smo i projekte koje građani mogu da vide: podzemni prolaz kod Sajma (gde su ljudi stalno pretrčavali i ginuli) i to je sad jedan od najlepših prolaza u gradu. Po puštanju u saobraćaj petlje kod Obrenovačkog puta, ovaj prolaz omogućava da bez ijednog semafora dođete u Beograd sa Čukarice. Istovremeno smo postigli bezbednost i ubrzanje saobraćaja. Drugi vidljivi projekti su kružne petlje kod beogradske hale Limes, jedna koja se upravo završava, i druga petlja koja će se završiti u septembru. To je praktično Autokomanda u vazduhu, slična onoj koja se trenutno gradi i u Atini. Što se tiče Beogradske arene, ona je u završnoj fazi i očekujemo kraj radova u junu – dream team će moći da odigra utakmicu na leto, a do Eurobasketa 2005. godine završićemo sve unutrašnje tehničke detalje.

Beograd počinje da liči na metropolu. To je omogućilo dodelu zemljišta i otvorilo mnogo lokacija. Prošle godine je dodeljeno 85 lokacija na javnom tenderu. Do lokacije je teško doći zato što nema planova, a ni infrastruktura još nije zadovoljavajuća. Naš posao nije lak, Direkcija svakodnevno kontaktira sa investitorima, imamo 300 zaposlenih od čega je 180 visoko obrazovanih. U Beogradu je u ovom trenutku oko milion kvadrata u fazi gradnje ili u završetku, i to u trećoj godini tranzicije. Pravili smo paralelu sa Varšavom i Budimpeštom, njima se to dogodilo znatno kasnije, u petoj i šestoj tranzicionoj godini.

Prošle godine je izgledalo kao da su strani investitori izgubili interesovanje za Beograd. U kojoj meri je politička turbulencija u našoj zemlji odvratila investitore od ulaganja?

Prošla godina je bila izuzetno teška (mislili smo da ćemo podbaciti plan) zato što se desilo nekoliko stvari koje su negativno uticale na celu zemlju, ali i na Direkciju: ubili su premijera, što je odvratilo investitore od ulaganja do ukidanja vanrednog stanja. U martu 2003. godine vratili smo se sa Sajma investicija u Kanu, gde je vladalo opšte oduševljenje Beogradom, najavljene su posete stranih ulagača. Tog, 12. marta imao sam zakazan sastanak sa premijerom u podne, trebalo je da razgovaramo o hotelijerima koji su hteli da dođu. Kad je pucano na njega, čekao sam ga u kancelariji. Tog trenutka prekida se svako interesovanje za Srbiju do maja. Onda je donesen novi zakon o planiranju i izgradnji kojim je promenjena procedura, zatim grad Beograd prilagođava svoje akte tom zakonu, a potom su krajem godine raspisani izbori. Međutim, u čitavoj toj konstelaciji događaja uspeli smo da prodamo 450.000 kvadrata budućih objekata, da napravimo ugovor sa Socijete ženeral bankom koja prvi put u istoriji gradi poslovnu zgradu od 7000 kvadrata izvan Francuske, što po meni znači regionalno delovanje iz Beograda. Uspeli smo da privučemo i Engleze koji grade multifunkcionalni sajamski Expo-centar na Novom Beogradu, došli su Rusi s novim hotelom i kuglanom preko puta hale Limes, došli su Izraelci koji grade hotel u Rajićevoj i položili su samo 2,3 miliona dolara depozita da bi učestvovali u konkursu, i to u zemlji Srbiji... Prošle godine ostvarili smo plan prihoda i rashoda od 85 miliona evra (oko šest milijardi dinara), zapravo premašili smo ga za oko milijardu dinara.

Novi Beograd ubzano gubi izgled "spavaonice", a poprima izgled

poslovnog centra grada.

Najinteresantniji za gradnju upravo je Novi Beograd, zbog toga što nije opretećen prethodnim odnosima i zbog toga što je lak za gradnju. U krugu Limesa trenutno se gradi oko 600.000 kvadrata: holandska firma GTC gradi zgradu od 15.000 kvadrata, Izraelci grade kod Merkatora, tu su i Austrijanci, Kiprani i Englezi. Preko 30 kranova je u okolini, završen je Treći bulevar i svuda je provučena infrastruktura, a kada se završe dve kružne petlje nad autoputem i most preko Save, to će veoma ubrzati život na toj destinaciji. Srećna okolnost je to što naši prethodnici nisu sve upropastili, i što sada možemo od Novog Beograda da napravimo klasičan city kakav postoji u Varšavi, a to podrazumeva i kulturne institucije. Kad bih mogao da biram od onoga što želim da uradim za svog mandata, sigurno bih izabrao gradnju zgrade Opere na Ušću. To bi bio veliki iskorak na Srbiju.

Beograd ima dve reke od kojih je sve odmaknuto, osim Železničke stanice i Starog sajmišta, što baš i nisu neke ugledne četvrti grada. Da li su u pravu zagovornici teorije da se Srbi plaše vode?

Beograd ima mnogo atrakcija, ali mora da ima neki svoj simbol. Odlično je što imamo Kalemegdansku tvrđavu, ali hajde da napravimo nešto što bi nas uvelo u civilizovani svet. Što ne bismo od Kosančićevog venca napravili naš Monmartr? Zašto je zapostavljena jedna takva urbana priča? U zgradama na Kosančićevom vencu u 90 odsto slučajeva dnevne sobe su okrenute ka unutrašnjem dvorištu zgrade, a WC prostorije gledaju na reku! Da li zbog straha od Austrougara, ko zna zašto... Nemamo nijednu pravu marinu, ali zato imamo najveće rečno ostrvo u Evropi od 200 hektara – Ratno ostrvo – i bar u jednom njegovom delu treba da postoji atraktivan sadržaj: luksuzan hotel preko puta, s marinom i razvijenim rečnim taksi-saobraćajem.

Jedan od simbola Beograda u budućnosti mogla bi da bude i žičara nad Adom Ciganlijom, ili most preko Savskog jezera.

Pokrenuo sam projekat gradnje gondola, uspinjače nad rekama, i ovih dana završavamo studiju fizičke i finansijske izvodljivosti. Mislim da bi Novobeograđani mogli da prelaze Adu Ciganliju žičarom preko Ade Međice. Javnost je odlično prihvatila tu ideju, ali odbornici su skeptični, kažu "nemamo ni puteva, a ti hoćeš da idemo kroz vazduh". Bitno je da se stvari presecaju – ako se nešto suviše odugovlači, onda to ostane samo na priči. Neko mora da preuzme rizik i kaže: "Sad hoću da napravim most." Dobra stvar je što se javnost uključila u internet anketu povodom mosta. Mi smo pozitivno zaprepašćeni ulaskom građana na sajt – javilo se preko 30.000 ljudi koji su želeli da se izjasne na tu temu, što pokazuje da je Beograđanima stalo da se nešto promeni, a ne da se bave samo dnevno-političkim problemima. Dobili smo pozitivan signal od Evropske banke za obnovu i razvoj da će nam omogućiti kredit od 50 miliona evra za izgradnju mosta pod veoma povoljnim uslovima i s velikim grejs periodom. Važno je istaknuti da Beograd od prošle godine nije više dužnički rob, sve smo dugove vratili i sad smo kreditno sposobni, znači možemo da pravimo metro i kružni prsten. To su radovi koji će trajati sledećih 15 godina, što onda povlači nova radna mesta i zapošljavanje. Nadam da će Beograd biti neka vrsta centra kružnice, vodenog prstena, kamenčića koji pravi koncentrične krugove pri ulasku u vodu, i da će se krugovi gradnje proširiti na ostale gradove... Zato projekti poput ovih nisu od lokalnog, već od nacionalnog značaja i mora da postoje koordinacija i podrška na svim nivoima uprave, ko god da je na vlasti.

Šta je suština projekta "Diplomiraj na svojoj budućnosti"?

Kada sam došao na mesto direktora, Direkcija je bila opterećena raznim pričama o korupciji i manipulacijama, istina je da je odavde mnogo stanova nestalo. Nenamenski je podeljeno preko 1100 stanova iz fonda koji je imao 1200 stanova! Informatički i mentalno bila je potpuno zaparložena (radili su samo ono što im kažu iz Skupštine grada), i mi smo, čini mi se, sada uspeli to da promenimo. Došli su neki novi, mlađi ljudi s novim inicijativama, i jedna od njih je akcija "Diplomiraj na svojoj budućnosti", koja bi mogla da bude internacionalnog karaktera – studentima je pružena prilika da promovišu svoj diplomski rad. Kome pođe za rukom da svoj diplomski rad stavi na uvid nekih budućih investitora i javnosti, ima više nego dobre šanse za početak karijere. Javio se velik broj ljudi, a akcija nije ograničena samo na građevinare, već je multidisciplinarna i podrazumeva timski rad.

Nagrađujemo i pratimo objedinjene timove koji učestvuju u projektu. Primera radi, radili smo projekat potencijalnog naselja u Višnjičkoj banji; u tom timu ima i sociologa, pravnika, ekonomista, i na kraju dolaze građevinci i arhitekte. Izdvojile su se celine, a svake godine kandidujemo nešto novo; prošlogodišnja tema bili su "imobilijari" koji čine grad prepoznatljivim, vizuelni mikroidentitet (klupe u parkovima, autobuska stajališta...) koji se pamti. To je zaživelo i nadam se da će ova akcija naći svoje mesto u statutu grada. Još jedna stvar koju smo uradili jeste pomoć deci oko uređenja igrališta. Na inicijativu Centra za brigu o deci uključila se Direkcija i uradili smo preko 40 škola čija su igrališta bila potpuno zapuštena i opasna po decu. Izgradnja Beograda podrazumeva i izgradnju duha Beograda, a to su školska dvorišta, "Diplomiraj na svojoj budućnosti", platforma za pecanje na Adi Ciganliji, čak smo i poribljavali jezera...

Projekat Skupštine grada "1000 stanova" takođe ulazi u završnu fazu, neke lokacije su useljene. Da li će grad Beograd nastaviti s tom akcijom beneficiranih stanova?

Radi se na nekoliko lokacija: Čukarica, Novi Beograd, Bežanijska kosa, kod Limesa i na Konjarniku. Izgradnja ovih stambenih objekata započela je u različitim fazama. Na Čukaričkoj padini puštena je u upotrebu grupa stanova, na Bežanijskoj kosi se sada završava. To su beneficirani stanovi građeni po građevinskim cenama, koja je depresirana na javnim tenderima, a u isto vreme su nađeni povoljni kreditni aranžmani u bankama, koliko je to moguće u Srbiji. To je bio najjeftniji način da se dođe do stanova, ustanovljene su komisije i obezbeđena transparentnost (i preko interneta), i javio se ogroman broj porodica, naravno bilo je i nezadovoljnih. Ipak, ne može grad Beograd da gradi stanove, budimo realni... Prvo, nije u redu prema građevinskim kompanijama koje treba da razviju svoje poslovanje. Drugo, Beograd ili država trebalo bi da bude neka vrsta garanta bankama za kredite svojih građana, koji imaju plate od 250 evra. Jedini način da se ostvare krediti građana jeste kroz poverenje banaka prema državi ili gradu.

Inače, u Generalnom urbanističkom planu postoji projekcija da će Beograđanima u sledećih 20 godina trebati 100.000 stanova da bi zadovoljili potrebe, što znači 5000 stanova godišnje. To je velika motivacija za građevinske kuće koje ostvaruju velik profit na izgradnji stanova, pa čak i kad su po obodima Beograda. Na primer, na Vračaru danas zidate dobar stan za 1000–1200 evra, a sutradan ga prodate za 2000 evra, ali možete i u Sremčici da zidate za 600, a da prodate za 1000 evra. Stanogradnja je u usponu, ali nažalost nema dovoljno lokacija, najviše zbog neplanske gradnje. Beograd je zasićen u samom centru, i moramo otvoriti nove lokacije.

Kako će izgledati Beograd za deset godina, da li će se razvijati vertikalno ili horizontalno?

Usvajanje novog Generalnog urbanističkog plana takođe je značajna stvar koju je uradila gradska vlada, jer tzv. urbanistički ustav nije postojao 25 godina unazad. Po novom urbanističkom planu, gradnja je limitirana na šest spratova za stambene objekte, s tim što su određene city zone (blok 26, lokacija kod Hajata i Ušće). Lično, Beograd doživljavam kao ušuškan grad, orijentisan na reke u kulturnom smislu (a ne samo kafane), lepo bi bilo da Beton hala najzad postane mesto gde bi slikari imali svoje ateljee, studenti pravili seminare i manifestacije. Novi Beograd će definitivno biti poslovni grad, postoji šansa da postane centar bankarskog turizma, mesto gde će banke dobiti priliku da podignu svoje zgrade i odatle deluju regionalno (prave seminare, kongrese...).

Da se ne zavaravamo, nikada nećemo napraviti dobar auto u Kragujevcu, naša šansa je u sektoru usluga i transporta. Beograd se nalazi na mestu gde se ukrštaju voda, vazduh i drum; a pri tom, nemamo kargo luku. Dakle, mi nemamo aerodrom koji ima kargo centar koji bi prihvatio svu robu što je DHL napravio u Budimpešti, i sad je poslednja prilika da pobedimo Zagreb koji se takmiči s nama. Nemamo ni pravu pretovarnu rečnu luku i puteve koji su neophodni, a to je naša prilika da ugrabimo tržišni kolač.


 

Hotelčić tik do Hrama

Izgradnja Hrama svetog Save i Vračarskog platoa tek sad ulazi u završnu fazu, iako je najavljivano da će biti završena do Sretenja.

Jedna od najvećih stvari koju je uradio pokojni premijer Đinđić jeste to što je pogurao izgradnju Hrama. Plato će biti završen najkasnije za mesec i po dana, fasada Hrama je urađena, sada se radi na unutrašnjosti, obezbeđen je novac za mermerni pod, a onda dolazi na red oslikavanje. Gradonačelnik Moskve Luškov, koji je bio u poseti prošle godine, nije mogao da veruje da takav pravoslavni hram postoji u Evropi, a po mom mišljenju, njegov značaj je u Srbiji potcenjen. Mislim da bi obavezno trebalo napraviti jedan mali hotel pored Hrama svetog Save, jer će on ubrzo postati turistička atrakcija koja će generisati velik broj znatiželjnika. Postoji jedna lokacija iza Hrama, do starog tržnog centra (koji će morati da se ruši jer se širi porta Hrama i pravi se trg), na mestu gde je sada parking Zavoda za transfuziju krvi. Tu je predviđena izgradnja poslovno-hotelskog kompleksa (radnje sa pratećim crkvenim suvenirima i mali hotel), sada smo u fazi pripremanja lokacije...

Čija je Rajićeva

Pomenili ste lokaciju u Rajićevoj ulici na kojoj se predviđa izgradnja poslovnog kompleksa i hotela. Međutim, pojavio se vlasnik te parcele, američki građanin srpskog porekla koji tvrdi da je to njegova svojina.

Priča o lokaciji u Rajićevoj ispričana je pre desetak godina – to je jedna od mnoštva lokacija koje su dodeljivane po nekadašnjoj proceduri. Sada investitor Union inženjering uvodi svog partnera, Izraelce (IsrAsia). Prvo, ne postoji zakon koji bi regulisao te odnose, a drugo, ne postoji dokaz o vlasništvu tog gospodina. Teško je ispraviti globalnu nepravdu sa stanovišta lokalne samouprave... Da je država rekla da se ništa ne dodeljuje dok se ne donese rešenje, to bi bila druga priča.

Saobraćajna petlja kod Beogradske arene

Limes sa dve petlje

Izgradnja Arene ulazi u završnu fazu, završetak radova na petlji B očekuje se u maju, dok će petlja A biti završena do oktobra. Kako stvari sada stoje, prva utakmica u Limesu biće odigrana u junu

Krajem novembra 2002. godine, Direkcija za građevinsko zemljište počela je izgradnju saobraćajne petlje na ukrštanju ulica Proleterske solidarnosti i Španskih boraca sa postojećim autoputem na Novom Beogradu u neposrednoj blizini Beogradske arene.

Prema projektu, nova petlja će biti specifičnog izgleda budući da su raskrsnice ulica Proleterske solidarnosti i Španskih boraca u svojoj osnovi kružnice (elipse), postavljene na razmaku od oko 600 metara. Priključak na autoput ostvaruje se direktnim rampama koje se vezuju za saobraćajnice sa obeju strana autoputa. Na saobraćajnicama je predviđeno postavljanje autobuskih stanica, kao i pristup budućem parkiralištu kod Beogradske arene. Ukupna dužina mostovskih konstrukcija iznosi oko 150 metara, formiranih na visini od oko pet metara iznad autoputa. Predviđeno je postavljanje po tri saobraćajne trake, ukupne širine 10,5 metara.

Obavljeni su i kompletni radovi na izmeštanju i izgradnji komunalne infrastrukture (vodovod, PTT i kišna kanalizacija, energetski kablovi, toplovod i javna rasveta), na potezu između petlje B (Proleterske solidarnosti) i petlje A (Španskih boraca). Radovi teku paralelno na obema petljama (kružnice), a sinhronizovani su sa finalnim radovima na izgradnji sportske hale.

Završetak petlje B (Proleterske solidarnosti) očekuje se krajem aprila ili početkom maja 2004. godine, a do oktobra 2004. godine trebalo bi da se završi i petlja A (Španskih boraca), odnosno kompletna saobraćajnica. Direkcija je za radove na obema petljama izdvojila oko 900 miliona dinara. Direkcija za građevinsko zemljište je investitor, a izvođač radova je GP Ratko Mitrović.

U toku izvođenja radova nijednog trenutka nije zatvoren saobraćaj na pomenutoj deonici autoputa. Saobraćaj se sve vreme odvija u po dve trake u svakom smeru.

Završetkom saobraćajne petlje znatno će se rasteretiti autoput na jednoj od njegovih najfrekventnijih deonica. Takođe će se ostvariti direktna veza okolnih blokova sa Arenom i autoputem. Velika propusna moć buduće petlje omogućiće da oko 25.000 posetilaca napusti Arenu za samo petnaestak minuta, što je važno imajući u vidu najavljeno održavanje međunarodnih sportskih manifestacija kao što su Dijamantski turnir u košarci i Eurobasket 2005. godine.

Izgradnja petlje, zajedno sa finalizacijom radova na Areni, imaće presudnu ulogu u kreiranju vizuelnog identiteta prestonice.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net