Tema broja >

Terorizam, Evropa i Srbija

Onaj ko organizuje onakve napade na Njujork i Vašington, ko u Madridu pobije onoliki narod, taj sigurno ne vidi u Beogradu nikakav cilj dostojan borbe u koju se upustio. Em Srbija nije ušla u američki rat protiv terorizma, nikakve vojnike još nigde nismo poslali, em su naše građevine ionako ruševne, em su nas sasvim nedavno gađali upravo današnji neprijatelji Al Kaide, pa smo valjda već i time stekli neki imunitet. Ako bi nekome još bio potreban kakav dokaz o tome koliko se suluda politika u Srbiji vodila, on bi se mogao naći i u tome što u ovom velikom globalnom sukobu imamo samo neprijatelje na svim stranama. I među muslimanima, i u Americi i u Evropi. Nema toga s kim nismo razmenili makar najteže uvrede i ko nas nije makar sankcijama kažnjavao

Dvesta mrtvih, stotine ranjenih, to je naravno kasapnica. Takve vesti u poslednje vreme obično stižu iz Izraela i s okupiranih palestinskih teritorija; cifre su nešto manje ali redovne, a žrtve su Jevreji i Palestinci, naizmenično. Ovog puta klanica je evropska. Ne ni balkanska, nego evropska u najužem smislu.

Ne samo što su žrtve građani EU-a, nego je u pitanju rat u kojem učestvuje Evropa ili barem neke od evropskih zemalja, među kojima je Španija bila jedna od najrevnosnijih. Bombe na madridskim železničkim stanicama bile su, dakle, odgovor islamskih terorista, odgovor koji je najavljivan, kojeg su se mnogi plašili i koji je ispao stravično efikasan. Kao i jedanaestog septembra. I kao i tada, ovi teroristi, recimo da svi oni potiču iz Al Kaide, demonstriraju zastrasujuću sofisticiranost. Ništa tu nije urađeno brzopleto, očajnički, tek radi osvete, nego pažljivo pripremljeno, planirano da proizvede određene posledice i nema sumnje da se sve i dogodilo baš kako je planirano.

Ni u tome nema ničeg zajedničkog s balkanskim tipom kasapnice. Ovde se sve, pa i pokolji loše organizuju, a posledice po pravilu ispadaju neočekivane i neželjene. U Španiji se, međutim, brzo kao nikad pre, pokazalo da su teroristi pogodili cilj. Vlada je izgubila izbore, pošto je prethodno panično pokušala da za zločin optuži ETA. Da je to uspelo, vlada bi pobedila verovatno ubedljivije nego da bombi nije bilo. Ishod izbora zavisio je od toga čije su bombe, a bilo je preostalo taman dovoljno vremena da se to pouzdano ustanovi.

Španci su, dakle, kaznili vladu koja je zemlju uvukla u rat u Iraku, rat koji nije ni španski ni evropski, ili barem nije trebalo to da bude. I te bombe i rezultat izbora dali su za pravo onima u Evropi koji su od početka bili protiv američke avanture u Iraku. Ali, nikom od njih ne pada na pamet da sada seiri. Širak i Šreder koji su se sastali prošlog utorka izbegli su da novinarima daju bilo kakav komentar na provokacije tipa "da li je rezultat španskih izbora potvrda da su Nemci i Francuzi bili u pravu". Naravno da su bili u pravu, Španci su već najavili povlačenje svojih vojnika iz Iraka, ali evropski političari ne trljaju nos jedni drugima.

Nema sumnje da se dogodilo nešto što će bitno uticati na Evropu, na režim graničnih kontrola i viza, na policijsku tehnologiju, na odnos prema strancima, ali i na spoljnu politiku Unije koja bi morala da postane znatno jedinstvenija. Ako, naime, terorizam uđe u Španiju, ušao je u Evropu i lako može da ugrozi i Nemačku, ni krivu ni dužnu. Otuda opšta panika.

Da li se išta od ovoga tiče Srbije (i Crne Gore) osim što se zgražamo nad zločinom i saosećamo s unesrećenima, u meri u kojoj smo za to sposobni?

U ovdašnjem Ministarstvu spoljnih poslova neko je bio predložio da se istaknu zastave na pola koplja, ali je preovladalo uverenje da bi to zvanično izražavanje saučešća bilo pretenciozno guranje u Evropu. Toliko malo toga delimo s Evropom da nemamo pravo ni na deo evropske tuge. Isto važi i za evropski strah. Plašiti se Al Kaide u Beogradu bilo bi krajnje neumesno. Ako nemamo kakav drugi dokaz da pripadamo Evropi, ne treba nam ni taj.

Istina je da se ovde u nedavnoj prošlosti dogodilo ponešto što spolja liči na današnji evropski problem. Bilo je mnogo mrtvih, govorilo se o islamskom faktoru i o terorizmu, a bilo je i sporova s Amerikom u kojima se Srbija ponekad postavljala kao predstavnik, čak i zaštitnik Evrope (mada ni s njom nije bilo manje sporova). Ali, naši mrtvi bili su drugačiji, ubijeni iz sasvim drugih razloga; ovdašnji muslimani takođe malo liče na one s kojima danas Zapad ratuje i sve nas to više više udaljava nego što nas čini delom Evrope.

Onaj ko organizuje onakve napade na Njujork i Vašington, ko u Madridu pobije onoliki narod, taj sigurno ne vidi u Beogradu nikakav cilj dostojan borbe u koju se upustio. Em Srbija nije ušla u američki rat protiv terorizma, nikakve vojnike još nigde nismo poslali, em su naše građevine ionako ruševne, em su nas sasvim nedavno gađali upravo današnji neprijatelji Al Kaide, pa smo valjda već i time stekli neki imunitet. Ako bi nekome još bio potreban kakav dokaz o tome koliko se suluda politika u Srbiji vodila, on bi se mogao naći i u tome što u ovom velikom globalnom sukobu imamo samo neprijatelje na svim stranama. I među muslimanima, i u Americi i u Evropi. Nema toga s kim nismo razmenili makar najteže uvrede i ko nas nije makar sankcijama kažnjavao.

Ako, dakle, što se tiče Al Kaide možemo mirno da spavamo i da se vozimo železnicom do mile volje, nije isključeno da se u budućnosti ovde mogu pojaviti neki lokalni imitatori tih bombaša. Ali, mi ovde nismo ni uspeli da se odviknemo od prizora nasilne smrti, tako da se ne vidi šta bi teroristi tu mogli da postignu. Koji bi to novi kvalitet ubijanja mogao da nas dodatno užasne? Zar je onakvo ubistvo premijera manje stravično od nečega što bi se zvalo terorizam?

Kad bi znali kako se ovde vode sudski procesi i koliko su dobre šanse da se ubica izvuče i onda kad je svakome jasno šta se dogodilo, to bi sigurno od Srbije napravilo obećanu zamlju za sve vrste zlikovaca. Od terorista nas spasava samo to što ovde nemaju dobar cilj. Ali, baš bi mogli da se sete da regrutuju neke od domaćih, odavno dobro obučenih i iskusnih boraca. Tako bi se još moglo desiti da se u Avganistanu ili na kakvom drugom bojištu naši sudare i kidišu jedni na druge.

Ako se između Evrope i Amerike, posle masakra i izbornih rezultata u Španiji, otvori neka dublja polemika, ako se još i Rusija pojavi kao značajniji faktor, to bi moglo i za nas da otvori neke nove mogućnosti, ali to je trenutno više razlog za strah nego za nadu. Naime, za zemlju koja se nalazi pod pojačanim nadzorom i s kojom se razgovara ultimatumima, u načelu je lakše ako svet ne govori jednim glasom. Ali, tu zasad nema prostora za neku veću igru i za spektakularne diplomatske prodore. Niko odavde ne bi smeo da bude previše ambiciozan, a u novoj vlasti sigurno ima nestrpljivih.

Premijer Koštunica je već mnogo puta pružio dokaze da čeka i veruje u sukob između Evrope i Amerike – čemu se uostalom i Milošević nadao – ali ako se tu neka šansa i pojavi, Koštunica bi je mogao pogrešno razumeti. U njegovom okruženju ima više ljudi sklonih istorijskim podsećanjima i paralelama nego onih koji barataju svežijim podacima. To znači da premijer teži da na Evropu gleda pomalo kao na Francusku iz Prvog svetskog rata i nada se nekom pomalo sentimentalnom prijateljstvu. Osim toga, sigurno mu pada na um da još jednom pokuša da objasni kako je Srbija u nedavnim ratovima na Zapadu loše shvaćena i nepravedno kažnjavana.

Ako to pokuša, izgubićemo vreme. Kakvi god bili odnosi Evrope i Amerike, poruka iz Beograda ne može da bude "mi smo bili u pravu", nego samo "mi smo se promenili". To je ono što je poručivao Đinđić, a što Koštunica gotovo sigurno neće reći. On niti veruje u promene niti je spreman da iz razloga pragmatičnih kaže nešto što ne misli. On, dakle, nije čovek današnje Evrope. Ako je toga svestan, verovatno misli "tim gore po Evropu".


 

Crna statistika

Nakon 11. septembra 2001. godine, kada se napadom na Njujork i Vašington Al Kaida zloslutno predstavila svetu kao najopasnija teroristička organizacija na planeti, a njen vođa Osama bin Laden postao najtraženiji terorista (potera za njim po avganistanskim planinama upravo je intenzivirana početkom marta), Al Kaida, odnosno njena mreža islamskih ekstremističkih organizacija, potpisala je više terorističkih napada.

Na meti se najpre našla Indonezija, u bombaškom napadu na noćne klubove na ostrvu Bali, 12. oktobra 2002. godine poginule su 202 osobe, uglavnom turisti; nepunu godinu kasnije 5. avgusta 2003. bombaški napad na američki luksuzni hotel u Džakarti odneo je 12 života.

U jesen 2002. godine, tačnije 28. novembra u Mombasi u Keniji na udaru su se našle dve izraelske mete: zajedno sa trojicom bombaša samoubica u jednom hotelu poginulo je 16 osoba, ali je, gotovo istovremeno, ispaljena protivavionska raketa na putnički avion, promašila cilj.

U proleće 2003. teroristi su se oglasili u Maroku, gde je u seriji napada poginula 41 osoba, među kojima i 12 bombaša.

U Saudijskoj Arabiji ciljano je luksuzno naselje gde uglavnom žive stranci: 12. maja 2003. godine u tom napadu poginule su 34 osobe; nekoliko meseci kasnije (8. novembra), prilikom napada na naselje u Rijadu gde uglavnom žive strani radnici, život je izgubilo 17 nedužnih žrtava.

Proleće prošle godine bilo je fatalno i za 21 osobu, među kojima i 18 turista iz Nemačke koji su boravili u jednom odmaralištu na ostrvu nedaleko od tuniske prestonice; ovaj napad izveden je 15. marta.

Konačno, prošlog novembra iznenadnim tragedijama uzdrmana je i Turska; u dva razorna bombaška napada na sinagoge u Istanbulu 15. novembra poginule su 23 osobe, dok ih je više od 300 ranjeno; pet dana kasnije u sinhronizovanim napadima na britanski konzulat i predstavništvo "HSBC"-a u Istanbulu poginulo je 27 ljudi, a više od 400 povređeno.

Seška Stanojlović


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net