Sveta gora >

Požar stoleća

Prema prvim procenama, požar u Hilandaru uništio je dve trećine manastirskog kompleksa. Iako bi šteta bila mnogo veća da je vatra krenula u pravcu juga umesto u pravcu severa, ono što je u ovom požaru nestalo nemoguće je volšebno povratiti objavljivanjem brojeva žiro-računa i uplaćivanjem milionskih iznosa na ime pomoći

Legenda kaže da su hilandarski monasi, "jednom kada je gorela Gora i kad je plamen počeo da liže i hilandarska vrata, izneli pred žežene jezike Trojeručicu". Legenda još kaže i da se potom "vatra uplašila i pobegla u more". U noći između 4. i 5. marta 2004. ovakvo čudo, međutim, nije ni moglo da se dogodi: vatra koja je jedan sat posle ponoći planula na krovu igumenarije ubrzo je zahvatila i potpuno uništila čitav severni deo manastirskog kompleksa. Zvanično, bilans štete svodi se na to da su izgorele skoro sve monaške ćelije, nedavno restaurirana Gostoprimnica, Beli konak, četiri paraklisa (male pomoćne crkve unutar zidina), administrativni deo manastira i knjižara. Šta je sve zapravo izgorelo još nije tačno poznato, ali je već i sada nesumnjivo da je požar u Hilandaru jedna od najvećih devastacija srpskog umetničko-istorijskog blaga. Sve u svemu, katastrofa koja bi potresla svaki narod na kugli zemaljskoj.

Ono po čemu je ovaj događaj za sada poseban jeste ipak činjenica da je već tokom prvog dana dobio onaj specifičan domaći ton: dok se vatra na Svetoj gori još nije pošteno ni stišala, u ovdašnjoj javnosti počelo je skoro histerično licitiranje s procentima uništenog, vremenom neophodnim za restauraciju, kao i sredstvima potrebnim za taj poduhvat. I dok su se (ne)zvaničnici utrkivali u tome čija će procena zvučati "jače", čitava priča je nešto upućenijima počela da liči na poznatu morbidnu sentencu koja se onomad ticala Dubrovnika: "Sagradićemo stariji i lepši". Zaboravilo se pritom da ono najvrednije što je uništeno ne može da se volšebno povrati objavljivanjem broja žiro-računa i uplaćivanjem milionskih iznosa na ime pomoći.

OD DIMNjAKA DO PIRGA: Vatra je, dakle, izbila na dimnjaku u zapadnom delu kompleksa u kojem se nalazi igumanova kelija i koji se zbog toga obično naziva igumenarija. Ovaj deo manastira građen je i dograđivan u više faza – u XVII, XVIII i XIX veku. Kako je plamen zatim krenuo u pravcu severa, posle igumenarije stradale su crkve (ili paraklisi) Sv. Dimitrija i Sv. Save sagrađene 1778. godine u vizantijskom stilu – uz dragocenu dvorišnu fasadu ovih paraklisa, u vatri su nepovratno izgubljene i freske iz 1779. sa prikazima svetitelja, ciklusom života Bogorodice, ali i sa (u srpskom srednjovekovnom slikarstvu) prilično retkim scenama, kakav je prikaz Hristove priče o prostranim vratima i širokom putu pakla. Još severnije, stradali su zatim konaci – najpre stari, sagrađeni u XVII i XVIII veku, a zatim i novi, iz 1814. i 1846. godine. Na najsevernijoj tački hilandarskog kompleksa, požar je posle konaka zahvatio pirg (kulu) svetog Nikole i ulazni trem manastira. Upravo u ovom delu čini se da je šteta i najveća. Naime, u pirgu svetog Nikole nalazio se paraklis posvećen istom svetitelju, građen u XIV i XVII veku i bogato živopisan. Do noći 4. marta, na njegovim zidovima bila su dela popa Danila, čuvenog srpskog slikara iz XVII veka: pored portreta kralja Milutina sa Stefanom Dečanskim, istorijski najznačajnija freska bila je ktitorska kompozicija. Uobičajena scena, u kojoj svetitelj kome je crkva posvećena privodi Hristu ktitora s modelom crkve u rukama, ovde, naime, predstavlja svetog Nikolu sa hilandarskim igumanom Viktorom. Ovaj vrlo preduzimljiv iguman je s manjim pauzama proveo više od 30 godina na hilandarskom prestolu, a freske u crkvi Sv. Nikole verovatno su jedini slikani tragovi njegovog doba. Kako za sada nije poznato da li su monasi u poslednji čas uspeli nešto da spasu iz vatrom zahvaćenih crkava, nije poznato ni da li je iz crkve Sv. Nikole izvučena bar neka ikona sa ikonostasa – ako nije, u nepovrat je otišlo još jedno neprocenjivo umetničko delo. Ovaj ikonostas oslikao je 1667. takođe pop Danilo, ovog puta u saradnji s grčkim majstorima, a po lepoti (i, što ne reći, broju reprodukcija u različitim publikacijama) isticala se srebrom okovana prestona ikona svetog Nikole.

Sledeća žrtva velikog požara bila je ulazna kapija. Jedini ulaz u manastir prvobitno je bio sagrađen u XIV veku, ali je zbog zemljotresa bio praktično obrušen – obnova čitavog ulaznog dela obavljena je tokom XVII veka, a sadašnji trem sagrađen je 1636. godine. Sistem je podrazumevao spoljašnju i unutrašnju kapiju: posle otvorenog istočnog dela (s niskim ozidanim sedištima duž severnog i južnog zida i kupolastom tavanicom) sledila su debela drvena vrata i malo četvorougaono dvorište okruženo visokim zidovima, a zatim i druga masivna vrata i još jedan prolaz. Svi ovi delovi bili su živopisani: u prvom hodniku bile su prikazane scene iz života Bogorodice, poučne parabole, scene iz ciklusa Velikih praznika (sve to s kraja XVIII ili početka XIX veka); u drugom delu, iznad drvenih vrata, bila je kompozicija poklonjenja Hrista i Bogorodice koja potiče iz XIX veka; konačno, u poslednjem prolazu je iz XVII veka sačuvana prilično retka predstava arhanđela Mihajla na konju, a iz XVIII likovi Bogorodice, proroka, kao i srpskih svetitelja Save i Simeona (Stefana) Nemanje. Iako neki izvori ovih dana tvrde da je taj deo živopisa ipak sačuvan, u tu tvrdnju teško je poverovati, pošto su freske u ulaznom delu i inače bile jako oštećene. Čak i ukoliko ih vatra nije direktno zahvatila, freskama je u svakom slučaju nepovratno promenjena boja.

Posle ulazne kapije, vatra je zahvatila Bele konake, smeštene na severoistočnoj strani kompleksa – inače građevinu iz 1598. godine koja je u trenutku požara bila pod posebnim tretmanom revitalizacije. Južno od ovih konaka, uništena je i crkva (paraklis) Četrdeset sevastijskih mučenika koja je podignuta početkom XVII, dograđena početkom XX veka i koja nije živopisana. Požar je konačno zaustavljen kod paraklisa Sv. Arhanđela, odnosno kod pirga svetog Save. Kako je pored svega pobrojanog stradao i administrativni deo zgrade, kao i deo knjižare, tek bi trebalo utvrditi broj dragocenosti i istorijski važnih dokumenata koji su izgoreli.

SEVER I JUG: Koliko god jezivo delovao spisak nestalih bogatstava, već i sam pogled na plan Hilandara pokazuje da je ovog puta, uprkos svemu, bilo mnogo sreće. Naime, da je vatra krenula u pravcu juga, umesto u pravcu severa, stradali bi mnogo značajniji delovi manastira: brojni paraklisi koji se tu nižu bukvalno jedan za drugim, riznice, trpezarija, bolnica...Osim živopisa u paraklisima, u ovom delu manastira čuvaju se najveće dragocenosti Hilandara – između ostalog oltarska zavesa koju je tkala monahinja Jefimija 1399. zlatnim i srebrnim nitima, kao i jedina srpska mozaička ikona (s likom Bogorodice Odigitrije – Putevoditeljice) pred kojom je, kaže legenda, umro Stefan Nemanja. Što u riznici, što u biblioteci, ovde se još nalaze mošti svetitelja, zbirke srednjovekovnih ikona, bakrorezi i bakropisi, razni bogoslužbeni predmeti, pečati, minijature i hiljade dragocenih rukopisa i dokumenata – ukratko, sve ono što je hrišćanska, odnosno pravoslavna civilizacija nekada mogla da ponudi nauci, književnosti i umetnosti.

Konačno, da je vatra krenula ka južnom delu manastira, ni glavna crkva posvećena Vavedenju Bogorodičinom ne bi bila previše daleko – ako se zna da se upravo u toj građevini nalaze najbitnije freske, najpoznatije ikone i najveće svetinje, moglo bi se reći da je prava katastrofa (koliko god to bilo čudno) ipak izbegnuta. Podsećanja radi, u glavnoj crkvi smeštena je Bogorodica Trojeručica, a na ikonostasu su ikone Deizisnog čina iz 1360. godine po kojima je hilandarsko slikarstvo zapravo poznato.

Za razliku od glavne crkve, biblioteke i riznice, koje požarom uopšte nisu zahvaćene, trpezarija koja se nalazi s južne strane igumenarije donekle je ipak stradala. Ova prostorija, građena početkom XIV veka, poznata je prvenstveno po freskama: prvobitni živopis iz XIV veka očuvan je samo u fragmentima u potkrovnom delu, dok je sloj iz 1621. i 1622. delo slikara Georgija Mitrofanovića. Najpre tokom gašenja požara, a potom i laganim tinjanjem potkrovnih greda, oštećeno je upravo slikarsko blago trpezarije – reč je o živopisu složene ikonografije, s brojnim ciklusima (između ostalog i ciklusom sv. Save u 29 scena), ilustracijama psalama i portretima vladara i svetitelja.

POŽARI I POUKE: Iako ga je tokom osam vekova postojanja zadesilo nekoliko manjih, Hilandar je do ovogodišnjeg velikog požara znatnije oštećen u još dva: 1722. i 1896. godine, s tim što se drugi dogodio u trenutku kada posledice prvog još nisu bile otklonjene. Naime, baš kao i u poslednjem požaru, 1722, najpre je izgorela igumenarija, a zatim i svi konaci: igumenarija će biti obnovljena 1779, dok deo konaka s istočne strane kompleksa nikada nije ponovo podignut. Inače, zapisano je da su ovi požari na neki način i ujedinjavali tadašnje Srbe i druge balkanske narode. U hilandarskim dokumentima (sada izgorelim?) navodi se da su u XVIII i XIX veku monasi uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni, baš kao i sa Bugarima: briga o očuvanju duhovnog života bila je manifestovana pre svega prilozima koje su ove zajednice velikodušno davale posle velikih požara.

S druge strane, požari su imali i edukativnu funkciju. O tome možda najbolje govori pokretanje Hilandarskog naučnog projekta i osnivanje tzv. Hilandarske sobe na univerzitetu u Ohaju, sve s ciljem očuvanja pisanih hilandarskih dokumenata. Projekat je 1969. osmislio i realizovao profesor katedre za slavistiku tog univerzita, inače protojerej-stavrofor, dr Mateja Matejić. O ideji i njenoj realizaciji, Matejić će kasnije ispričati: "Upravnici manastira Hilandara su bili zabrinuti za blago koje čuvaju. Tamo su česti požari, ima i zemljotresa, a u to vreme je i politička situacija bila zabrinjavajuća. Predsednik grčke vlade je bio Papadopulos i, govorilo se, postojala je namera da se od Svete gore napravi ‘turistička atrakcija’. Sudbina atonskih manastira i kulturnog blaga koje su vekovima čuvali bila je zabrinjavajuća. Otuda su upravnici... zamolili oca Mitrofana... da me u njihovo ime upita da li bih došao da procenim da li bih mogao organizovati snimanje rukopisa, povelja, ikona i drugih znamenitosti koje se tamo čuvaju." Rezultat ove inicijative bilo je ne samo snimanje svih rukopisa u Hilandaru već i dela rukopisa iz još tri svetogorska manastira.

No, poslednji požar ipak pokazuje da pouke ne moraju baš uvek da imaju pozitivne posledice. Naime, kako za sada izgleda, čini se da se baš u strahu od požara krije uzrok požara koji je zadesio Hilandar 4. marta: vatra se najverovatnije pojavila zbog neispravnih instalacija, a ove su opet postavljene upravo zbog opasnosti od nekadašnjih peći koje su se ložile drvima.

1 Novi konaci (XIX vek), 2 Stari konaci (XVII i XVIII vek), 3 Crkva Svetog Dimitrija (1778), 4 Crkva Svetog Save (1778), 5 Igumenarija, 6 Trpezarija, 7 Crkva Svetog Nikole (XIV i XVII vek), 8 Ulazna kapija (XVII vek), 9 Beli konak (1598), 10 Crkva četrdeset sevastijskih mučenika (XVII), 11 Crkva Svetih arhanđela (XIV vek), 12 Pirg Svetog Save, 13 Biblioteka, 14 Glavna crkva

U MILOSTI: Za razliku od mnogih drugih stvari koje su gorele i izgorele tokom poslednjih decenija, Hilandar će, po svemu sudeći, ubrzo biti pomognut na sve načine. Već prvog dana posle požara otvoreni su žiro računi za građane voljne da doprinesu obnovi "najveće srpske svetinje", a jedna od prvih akcija nove vlade bila je odluka o finansijskoj pomoći manastiru. U tom smislu, moderni vernici i vladari srpski nimalo se ne razlikuju od svojih prethodnika, pošto je Hilandar (uz uglavnom kraće periode zanemarivanja) od svog nastanka uživao podršku, milost i posebnu pažnju matice.

Prvi put Hilandar se pominje kao grčki manastir 1076. godine, a još iz 985. potiču prvi dokumenti o svetogorskom monahu Georgiju Helandariosu koji je izgleda bio osnivač i ktitor prvobitnog zdanja. Posle 1169. manastir je propao i opusteo, a obnoviće ga Stefan (u monaštvu Simeon) Nemanja i njegov sin Rastko (sveti Sava). Naime, Rastko je na Svetu goru došao 1191, gde je primio monaški postrig i 1196. dočekao svog oca koji se posle odricanja od prestola zamonašio u Studenici. Njihova ideja o o podizanju srpskog svetilišta realizovana je u junu 1198, kada vizantijski car Aleksije III dodeljuje opusteli Hilandar i oblast oko manastira "Srbima na poklon večni". Od tada pa nadalje, svaki srpski vladar trudiće se da doprinese bogatstvu svetinje: Simeon i Sava obnavljaju staru crkvu i grade prateće objekte, kralj Uroš podiže bedeme s kopnene strane, Milutin na temeljima stare gradi novu centralnu crkvu posvećenu Vavedenju Bogorodice, car Dušan "obasipa ga bogatim darovima", knez Lazar gradi ulazni deo nove crkve... Posle Drugog svetskog rata, Hilandar naravno nije bio povlašćen, ali se situacija znatno menja već početkom devedesetih. "Sezonu" je otvorio Slobodan Milošević lično: tek što se oporavio od devetomartovskih demonstracija i pokrenuo ratnu mašineriju, 17. aprila 1991. posetio je Hilandar, ali na svoj način. Suprotno svim pravilima, doputovao je helikopterom (tačnije, bilo ih je pet), spustio se direktno u manastirsku portu, a igumana po jednoj verziji pozdravio sa "Dobar dan", po drugoj "Zdravo, druže igumane", a po trećoj "Zdravo, pope". U svakom slučaju, monasi su se neposredno pre te posete sklonili iz manastira, a posle nje uveli dodatni post, osvetili svako mesto na koje je stala predsednička noga i odustali od uzgoja paradajza na mestu na koje su sleteli helikopteri. Sledile su posete generala (Blagoje Adžić), ministara (nezaboravni Danilo Ž. Marković), opozicionara (Vuk Drašković), a posle 5. oktobra 2000. pristigli su Vojislav Koštunica (sa još 1500 uglednih gostiju), Miroljub Labus i Mlađan Dinkić (tokom predizborne kampanje 2002) i mnogi drugi. Jedna od poslednjih zvaničnih delegacija u nizu posetila je manastir 23. juna 2003, a činili su je tadašnji premijer Zoran Živković i ministar inostranih poslova Goran Svilanović. Tom prilikom premijer je obavestio starešine da je Vlada iz budžeta izdvojila 310.000 evra za rekonstrukciju konaka i biblioteke, a manastiru su poklonjeni dijaprojektor, laptop, kompjuter i štampač. U međuvremenu, čak i tokom Miloševićeve vladavine, Hilandar je više puta preuređivan i adaptiran, obnovljena je kanalizacija, uvedeni su struja, centralno grejanje i klima-uređaji, a požar 4. marta prekinuo je radove na popravci konaka i osavremenjavanju biblioteke.

Legenda kaže da je, kada su Simeon i Sava krajem XII veka posećivali svetogorske manastire, naišao neki čovek i poručio im: "Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše već da stvorite pribežište svome otačestvu, gde će i drugi ljudi iz vašeg plemena moći poći vašim putem." Legenda još kaže da su ga Simeon i Sava poslušali. Čini se zbog toga da je, pored neispravnih instalacija, za sve probleme koji su usledili pre svega zaslužno (neposlušno) pleme.


 

Galerija izgubljenog

Pored fresaka i ikona iz izgorelih crkava, tokom požara u Hilandaru nepovratno su izgubljene i savremenije slike. Prema rečima Milivoja Ranđića, direktora Zadužbine svetog manastira Hilandara, u konacima su izgorele dve slike Paje Jovanovića: "Krunisanje cara Dušana" iz 1821. (monumentalna kompozicija čija se vrednost procenjuje na više od 100.000 evra) i "Portret kralja Aleksandra". Sreća u nesreći je i to što su se mnogi vredni slikarski eksponati, koji bi inače bili smešteni u izgorelom delu kompleksa, u trenutku požara nalazili u jugoistočnom, sačuvanom delu Hilandara – namera je bila da se trajno izlože, ali su zbog renoviranja konaka i biblioteke odatle izmešteni.

U požaru Nesagorevša

Ikona Presvete Bogorodice koja nije postradala u požaru ili, popularnije, Nesagorevša u požaru jedna je od glavnih svetinja Hilandara i ubraja se u hilandarska čuda. Tokom jednog od velikih požara, iako se nalazila u prostoriji koja je potpuno izgorela, ova ikona ostala je u celosti očuvana – čim je izvađena iz pepela, Nesagorevša je postavljena u oltar glavne crkve gde se i danas čuva.

Srpkinje i Bogomajka

Uz zemljotrese i požare, na spisku neželjenih gostiju na Svetoj gori nalaze se i žene. No, za razliku od prve dve nedaće, ova treća objašnjava se crkvenim predanjem. Ono, naime, kaže da se onomad Bogorodica sa svetim apostolima uputila u posetu kiparskom episkopu Lazaru (istom onom kojeg je Hristos vaskrsao), da je tokom tog putovanja započelo strašno nevreme i da je potom njena lađa izbačena na istočni deo Svete gore, upravo na mesto gde se danas nalazi grčki manastir Iviron. Pre nego što je nastavila putovanje, Bogorodica je, navodno, rekla da će "biti zaštitnica mesta ovoga i topla molitvenica za njega pred Bogom", ali i da "blagodat Božija bude na mestu ovom i onima koji ovde borave s verom i pobožnošću čuvajući zapovedi Sina mojega". Kako su se tom delatnošću (boravku s verom i pobožnošću, tj. monaštvom) u to doba bavili isključivo muškarci, ustanovljeno je pravilo da na Gori budu prisutni isključivo oni. U manastiru Iviron čuva se čak i ikona Bogorodice Portaitise – "Vratarke", koja ima zadatak da čuva svetogorske dveri od ženskog roda.

No, kako to već biva, neke žene pokušale su da prekrše pravila. I, kako to takođe biva, ispada da su neposlušne Srpkinje bile najuspešnije. Jedina nesrpkinja koja je došla na Svetu goru bila je ćerka vizantijskog cara Teodosija Velikog, Pulherija – kada je krenula ka manastiru Vatoped, nju je, međutim, zaustavio "glas Bogomajke zapovedajući joj da se vrati". Osim nje, na Goru je dospela i carica Jelena, supruga cara Dušana, za koju je onomad rečeno da "nije žena, već carica" i da, stoga, za nju ne važe uobičajena pravila. Sledeća posetiteljka bila je princeza Marija, ćerka srpskog despota Đurđa Brankovića i supruga turskog sultana Murata I, kojoj je (nadomak manastira Sv. Đorđa) Bogorodičin glas takođe naredio da se vrati.

Odžak i domaćin

Odžak je najstarija i najvažnija instalacija u građevinama u kojima žive i rade ljudi. Služi da dim koji se oslobađa sagorevanjem ogreva sprovede van prostorije sa ložištem, u atmosferu. Na dnu, obično u podrumu, i ispod vrha, na tavanu, ima dvoje vratnica koje služe za tekuće održavanje i kontrolu: kroz donje vratnice se čisti pepeo koji izlazi sa dimom iz ložišta, kroz gornje se kontroliše koliko je vrh začađavljen. Iako naizgled jednostavna ozidana cev od podruma do krova, odžak funkcioniše po vrlo suptilnim zakonima dinamike fluida.

Zbog razlike u vazdušnim pritiscima kod ložišta i na "ustima" odžaka, kroz njega stalno struji vazduh – promaja ili cug, koji nosi dim napolje. S obzirom na to da se temperatura vazduha u dimnom kanalu smanjuje s povećanjem udaljenosti od vatre, na vrhu je brzina strujanja najmanja, gustina dima najveća a temperatura najniža. Tu se, vremenom, već hladan gar lepi za zidove odžaka smanjujući poprečni presek otvora. Što je otvor manji, smanjuje se brzina strujanja vazduha, sve niže i niže prema vatri. Sa smanjenjem protoka dima povećava se temperatura unutar odžaka. U jednom trenutku, a to se događa najčešće kad je vazdušni pritisak nizak, vlažnost povećana a pažnja uspavana, nataložena čađ, smola i katran se pale. Zbog nedostatka kiseonika, u delimičnoj oksidaciji ugljenika oslobađa se ugljen-monoksid, otrovan i veoma zapaljiv gas. Žeđ za kiseonikom unutar odžaka čini da se smer kretanja gasova obrne, od usta ka unutrašnjosti, što dovodi do eksplozije, u blažem slučaju "varničenja". Veliki pritisak izbija gornje vratnice iz ležišta, gorući ugljen-monoksid se širi tavanom...

Za održavanje odžaka u iole uređenim društvima postoji organizovana odžačarska služba. Kao što sveštenici imaju svoju parohiju, tako i odžačar "duži" određeni rejon: pretplatnike obilazi dva puta godišnje, na početku i kraju grejne sezone, oko Đurđeva i Mitrova dana, i održava odžake prohodnim za dim. Kaže se: "Odžačar donosi sreću u kuću", zato što njegova poseta otklanja opasnost od požara. Kad požar plane zbog loše održavanog odžaka, niko ne kaže "kriv je odžak", već da je "domaćin loš" i da ga je Bog kaznio. Kada izgori manastir Hilandar, onda je "uzrok požara varničenje iz dimnjaka". "Hilandar je naša svetinja", ali niko ne kaže da svetinja nema domaćina koji je kadar očistiti odžak. Hilandarski monasi, za koje se kaže da čine manastir živućim, zahvalili su svevišnjem i Bogorodici Trojeručici što ceo manastir nije izgoreo, već samo pola.

Z.M.

Monasi komandosi

Atina, 8. 3. 2004.

Počelo je banalno, od peći u potkrovlju. Gorelo je dobar deo noći, i tinjalo veći deo dana. Završilo se ograničenom katastrofom, a kulminacija je – tvrde očevici – bila dostojna vizantijskog "Imena ruže". Vatra iz zapaljenog dimnjaka na Igumenariji je oko jedan posle ponoći prošlog četvrtka zahvatila drvenu krovnu konstrukciju susednog zdanja, a za 20 minuta i celu severnu polovinu manastirskih konaka, sve do crkve Svetih Arhanđela i pirga Svetog Save. Plamen je lizao zidine "najistorijskog" od svetogorskih manastira, nedavno obnovljeni severozapadni konak iz 1821. i sasvim progutao severoistočni Beli konak iz 1598.

Noć, loše vreme i težak teren bez puteva zadržali su vatrogasce u Kareji i Poligirosu do jutra, dok je vatra grabila ka onome što je po svaku cenu trebalo sačuvati – riznici i trpezariji. Prepušteni sebi i jedni drugima, bratstvo, radnici i monasi iz manastira Simonopetre i Esfigmena spasavali su šta se spasti dâ i sklanjali svetinje i umetnine koje datiraju od kada je 1198. Stefan Nemanja podigao manastir. Među njima – i jednu od najvrednijih kolekcija slovenskih rukopisa na svetu.

Neke od dragocenosti su bile toliko dobro sakrivene da je samo pretnja uništenjem naterala dvojicu monaha da otkriju tajno sklonište. Zamolili su braću iz manastira Karijes, u svetovnom životu komandose po zanimanju, da iznesu blago. Konopci su razapeti preko noćnog neba, i, osvetljeni plamenom, bivši komandosi su sa visine od tridesetak metara iznosili jednu po jednu dragocenost, tvrde očevici.

Prema saopštenju Zadužbine svetog manastira Hilandara, u požaru je stradala polovina manastirskog kompleksa, Beli konak sa najstarijim i jedinim autentičnim monaškim ćelijama na Svetoj gori. Izgoreli su paraklisi Sv. Nikole (XIV–XVII vek), Sv. Save (1778) i Sv. Dimitrija (1778), a od konaka Igumenarija i Dohija, kao i od jednog renoviranog iz XIX veka ostao je samo deo spoljnih zidova. Južna zdanja obnovljena posle poslednjeg velikog požara 1722. ovoga puta nisu stradala, a pošteđen je i Saborni hram, Katolikon, čime je "izbegnuta katastrofa nesagledivih razmera i sačuvana najbogatija riznica duhovnog, kulturnog, istorijskog i umetničkog blaga srpskog naroda".

Štetu uzrokovanu jednim od najvećih požara na Svetoj gori, kako tvrde monasi, u ovom trenutku nije moguće proceniti. Prema nekim tvrdnjama, sreća u nesreći je što osnovna manastirska konstrukcija nije pretrpela nepopravljivu štetu i da će moći da se rekonstruiše bez znatnih odstupanja, dok drugi smatraju da će biti potrebno sedam-osam godina za saniranje. Svešteni Sabor manastira Hilandar će u saradnji sa grčkim Centrom za zaštitu svetogorskog nasleđa (KEDAK) i drugim institucijama doneti plan rekonstrukcije.

Sonja Seizova


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net