Nuspojave >

U Vranje nema laganje

Čini se da će "postdosovskom" Srbijom vladati tipovi najsličniji onim balkanskim čilagerima što povazdan čuče i čibuće pred kafanama i magazama i uprazno filozofiraju

Ovih dana neki naši sugrađani u znoju lica svog sastavljaju Vladu, skrpljenu ne od koca i konopca kako ste, onako zlobni, pomislili, nego sve od samih Domaćina i Legalista – vladu u kojoj će, čak štaviše & dapače, stanoviti građanin Kojadinović Dragan biti ministar kulture, što je upravo dadaistički ekscentričan i bizaran akt kakav se ne bi očekivao od tobože pompezno tradicionalističkog SPO-a – a za to vreme neki se drugi ležerno baškare u bioskopu, blenu u šarene sličice, baš ih briga što nam je Država u opasnosti! A kad nije bila, majke ti? Šalu na stranu, biće da nije baš bezopasno dopustiti novinskom kolumnisti da povazdan blene u filmove na Festu, kao što to gorepotpisani čini ovih dana: čoveku, drugu i kolumnisti lako se može učiniti da mu Filmska Umetnost može reći više o "našoj društvenoj stvarnosti" nego ta real-time stvarnost po sebi. Usput budi kazano, kolateralna korist (mi) je i to što, ovako eskapistički okapajući u bioskopskom mraku, ni ne stižem da se nasekiram kad pogledam mile i produhovljene likove naših budućih vladara, sve samih Nušićevih miljenika... Ipak, šta je tu je, sada mi samo preostaje da preuzmem rizik i – usred fertutme oko Vlade i ostalih kratkotrajnih kerefeka – podelim s vama jedan poseban doživljaj, koji je festovskoj publici upriličila bugarska rediteljka Adela Peeva, autorka dugometražnog dokumentarca Čija je ovo pesma.

Adela je Peeva krenula tragom jedne melodije koje se seća iz detinjstva, ali ne zna joj poreklo. Neću vas mučiti neizvesnošću: radi se o pesmi kod nas poznatoj po uvodnim stihovima "Ruse kose curo imaš, žališ li gi ti?" Dalje pevušite sami. Elem, pošto pesma "vuče" na Orijent, Peeva odlazi u Istanbul; tamo joj sagovornici lepo objašnjavaju da se radi o staroj turskoj popevci, ilustrujući to drevnim filmskim snimcima. Bugarka, međutim, nije zadovoljna odgovorom, i kreće u Grčku: na Lezbosu joj lokalne čičice načičkane pred tavernom odmah gorljivo objašnjavaju da se radi o staroj grčkoj pesmi, što joj smesta i demonstriraju, vokalno i instrumentalno, uz prigodno proklinjanje zlikovaca koji svojataju ekskluzivnu grčku baštinu. Istraživački raspoložena Peeva potom odlazi u Albaniju gde joj – guess what! – već prvi prolaznici na nekakvom vašaru, šta li, objašnjavaju da se radi o staroj albanskoj pesmi koju peva stanovita Tereza iz Korče. A da nije možda turska? – provocira Peeva. Ih, svašta, Turci su je sigurno uzeli od nas! A grčka? Ma, ni govora! A srpska? Glupost, Srbi nikada ne bi mogli da stvore takvu pesmu. Zašto, bre, ne bi? "Srbi su narod bez tradicije", objašnjava jedan nadobudni bata. Zna on, izučio problematiku na Sorboni, valjda. Peeva pronalazi dotičnu Terezu koja potvrđuje sve – poreklo pesme naročito – održavši usput pred kamerama jedan mali solilokvij o neuporedivim vrlinama albanskog naroda "kao takvog"... Sofijska filmska antropološkinja zatim putuje u Sarajevo gde, jakako, doznaje da se u ovoj našoj priči-trakavici zapravo radi o staroj bosanskoj pesmi: ovaj put možemo čuti čak dve verzije, "svetovnu" sevdalinku ("Oj djevojko, Anadolko") i religioznu kasidu o Alahovoj veličini. U Makedoniji autorka pronalazi novu varijantu iste pesme u derviškoj tekiji, ali i kod pravoslavnih Makedonaca (tu se zove "Paca Drenovčanka"). Rediteljku nije mrzelo da ode u te opevane Drenovce, da pronađe tragove davnog življenja te opevane Pace Lepotice... A onda – Vranje! Ciganski/romski dernek na Đurđevdan, živopisni starci iz cigan-male koji se kunu da su Koštanini unuci lično & personalno, mladi i nadobudni pravoslavni pop koji se žali na "ciganizaciju svega postojećeg" iz Naše Srpske Tradicije, pa tako i lajtmotivske pesme ovog filma, za koju je inače opšte poznato i naučno dokazato da je – nikada ne biste pogodili – stara srpska pesma iz vranjanskog kraja. Što pop & društvo i lično demonstriraju. Lepo pevaju, vaistinu. A onda se Adela s nekim Uglednim Građanima Male Varoši opušta u nekoj vranjanskoj mehani, i sve ide lepo i dobro dok im ne pusti njihovu "svetu" pesmu u obliku bosanske kaside: svi s gnušanjem ustaju od stola i odlaze, spominje se provokacija, špijuni, šta ti zapravo hoćeš, imaš li dozvolu za snimanje, psovke, gurka... malo je falilo da padnu i batine. Preživevši nekako Vranje i lokalne Čvoroviće, Adela P. se vraća u domaju, gde se njena turneja završava na "narodnom zboru" podno planine Strndže – to vašarisanje tamo ali baš strašno liči na ravnogorski Vudstok, njen vodič čak nosi trešnjev top na dernek! – gde Adeli Provokatorki prete kamenovanjem jer se usudila da pitanjem odrekne "bugarstvo" naše pesme: jedan čiča, violinista, hoće da bije i pobije sve koji kažu da je to turska pesma, grupa mladih bilmeza-motorista krvavooko objašnjava da se radi o svetoj pesmi bugarskih ustanika, o "relikviji", usput filozofirajući o tome kako treba pobiti sve Cigane i Turke, kako oni koji nisu Bugari zavređuju odlazak "pod nož"... I tu se negde ovaj briljantan filmski esej o banalnosti mržnje završava.

Ono što je Adela Peeva ovim filmom uradila upravo je (antropološki, etnološki, kulturološki...) ideal ove kolumne: "izolovala" je jedan tobože marginalan detalj iz svakodnevice i iz živuće povesti naših žilavih etno-mitova i od tog "materijala" napravila priču u koju (vazda krvava) Istorija i (vazda barapska) politika nasilno, bakandžama provaljuju, kao Kojadin i njegovi kadgod u Studio B...

Dobro bre, Pančiću, sve je to lepo, ali kakve to veze ima s Našim Aktuelnim Trenutkom? Ma nikakve, časna reč. Samo mi se pokadšto pričini da će "postdosovskom" i koštuničarsko-veljailićevskom Srbijom vladati tipovi najsličniji svim onim balkanskim čilagerima iz Adelinog filma što povazdan čuče i čibuče pred kafanama i magazama našeg Potkontinenta i uprazno filozofiraju prežvakavajući svoje petparačke mitove o Nama i Njima, zaljubljeno zagledani u vlastiti pupak (ili ono drugo) kao u Centar Kosmosa, duboko ubeđeni da im je dindušmanin svako ko ne vidi svu imaginarnu lepotu jedne umišljene autentičnosti.

Nego, čija beše ona pesma? Žalim slučaj, pogrešno pitanje!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net