Najbolja izložba 2003 >

Prva srpska fotografkinja

Goranka Matić, urednica fotografije u nedeljniku "Vreme", dobitnica je Politikine nagrade iz fonda "Vladislav Ribnikar" za likovno stvaralaštvo – njena izložba "Tiho teče Sutjeska...", koja je nedavno održana u beogradskom Salonu Muzeja savremene umetnosti, proglašena je za najuspeliju izložbu tokom 2003. godine

Da odmah pojasnim, zbog dežurnih sumnjičavaca opšteg usmerenja, Goranka Matić treba barem iz tri razloga da bude prepoznata kao prva srpska fotografkinja. Prvi – prva je dobitnica Politikine nagrade iz fonda "Vladislav Ribnikar" za likovno stvaralaštvo, tačnije, za najuspeliju izložbu tokom 2003. godine koja se isključivo i profesionalno bavi jednim umetničkim medijem koji se zove fotografija; drugi – prva je ovaj medij koristila u mnogobrojnim disciplinama i estetikama: od konceptualne umetnosti do andergraunda i čistog arta osamdestih, od rok i dokumentarne do novinske fotografije, od političke fotografije do promotivne i marketinške, itd.; treći – čak i administrativno gledajući, Goranka Matić je zapravo prva žena fotograf u svom staleškom udruženju. No, ni ovi argumenti ne moraju da budu prihvaćeni kao dovoljni za rečenu tvrdnju (što ne bi nimalo odstupalo od poslovičnog poricanja bilo čijeg i bilo kakvog uspeha ovde i sada), ali oko nekih činjenica koje se najdirektnije odnose za stvaralaštvo Goranke Matić nema spora.

Retrospektivno: Goranka Matić je istoričar umetnosti koja se od 1980. godine profesionalno bavi fotografijom, a od 1986. se pojavljuje na grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Na četiri samostalne izložbe – "Ulepšani svet Goranke Matić" (1986), "Dani bola i ponosa" (1995), "Deset godina protiv" (2001) i "Tiho teče Sutjeska..." (2003) – od kojih su neke pretočene u knjige, Goranka Matić je u ciklusima pokazivala nešto što se pokazalo zaista jedinstvenim mestom u našem fotografskom svetu – beskompromisnu, totalno izraženu subjektivnost u radu koja se na najneposredniji način tiče opštih mesta u našoj kolektivnoj memoriji, bilo da su ona u istorijskom smislu bliža ili udaljenija. Ta osetljivost na prepoznavanje zajedničkog socijalnog (i političkog) pamćenja kroz, do najmanjeg detalja izraženu, profiltriranu, izrazito individulanu optiku, izdvojila je Goranku Matić na posebnu poziciju iz mora fotografa koji danas istrajno i profesionalno deluju.

Od zagledanosti u sebe, u vlastiti svet intime, biografiju (porodičnu i ličnu), Goranka Matić je stvorila jedinstvenu poetiku nabijenu emocijama, sentimentima, potrebom da se sa drugima, gledaocima njenih radova, podeli radost (ili strepnja) spram onoga što je okružuje, što vidi, gleda i beleži svojim fotoaparatom. Pa čak i onda kada je, tokom osamdesetih objavljivala fotke u "Džuboksu", "Startu", "Svetu", "Politici", ili radila omote ploča za Idole, Bajagu, Balaševića i druge, nije krila afinitete ili odbojnost u zavisnoti od povoda, događaja i ličnosti koje su se našle pred njenim objektivom, čime je formirala autorski rukopis prepoznatljiv i ubedljiv po svojim vizuelnim karakteristikama. "Retorika" njenih slika (po tumačenju R. Barta) bukvalno transformiše datosti realnog sveta, ali obojenih emocijama ove žene koja ne želi samo da prenese vidljivo već i da ga protumači, zapravo da posmatraču ponudi mogući odgovor na pitanje šta gleda ili o čemu je reč.

Za fotografiju je rečeno da istovremeno govori hiljade reči, da samo jednim prizorom emituje na hiljade informacija, da samo jednom slikom proizvodi mnogobrojne vizuelne podsticaje... U epohi (pre)brzog apsorbovanja podataka fotografija je postala izrazito pogodan medij za sublimiranje, do trenutka jednog pogleda, svih vremenskih, predmetnih, oblikovnih, interpretativnih sadržaja koje neki autor, u ovom slučaju fotograf, želi da razašalje svojoj publici. U toj majstoriji Goranka Matić je dostigla svakako jednu od retko uspešnih celina. Ovaj fotografski opus prepoznao je vlastito vreme, ali ne na objektivistički način, već na ubedljiv rukopisni način saopštavanja očiglednog koje bi inače ostalo neuhvatljivo za dekoncetrisanog voajera preopterećenog najrazličitijim i istovremenim spoljašnjim podsticajima. Takav, nestrpljivi učesnik igre prepoznavanja voljno je spreman da se prepusti sugestijama upravo ovakvih autora.

Zaista, šta bismo stvarno videli, prepoznali i razumeli bez pomoći Goranke Matić?


 

Sa Gorankom na slikanju

Hajde da se igramo

Kada su mi tražili da napišem redakcijsku prigodničarsku belešku o njenoj nagradi, poslu sam prišao sa strahom. Ako napišem sve što znam, oni iz "Politike" bi mogli možda da joj oduzmu nagradu? Onda su mi objasniline brini, njeni umetnici će je sigurno nahvaliti, ti opiši samo kako izgleda pratiti je kao fotoreportera na intervjuima.

Odavno u redakciji "Vremena" novinara koji se vraća sa nekog važnog intervjua urednici ne sačekuju s uobičajenim pitanjem – je li sagovornik rekao nešto ekskluzivno, važno ili pametno, nešto što možemo da stavimo na naslovnu stranu. U ovoj redakciji u sličnim prilikama novinara koji se vraća s intervjua odavno čekaju s kontra pitanjima: "Šta je rekla Goranka, znam da nije ćutala, jesi li opet nosio nameštaj?"

Kao nekoga ko Goranku Matić (urednicu fotografije u "Vremenu") obično prati na (inače moje) intervjue i ponekad za redakcijske potrebe beleži njena pitanja i opaske, mnogo puta su mi preporučivali da o njoj napišem tekst za rubriku "Vreme uživanja". Uporno sam odbijao u strahu da se kasnije ne javi (kao u prošlom broju) neko od čitalaca ko bi primetio da sam bio samo još jedan od onih što su zloupotrebili prostor ove rubrike za zanovetanje ili jadikovanje, umesto za priču o nekom uživanju. A o Goranki bih imao mnogo toga da zanovetam. Doduše, sa uživanjem.

I ovoga puta kada su mi tražili da napišem redakcijsku prigodničarsku belešku o njenoj nagradi, poslu sam prišao sa strahom. Ako napišem sve što znam, oni iz "Politike" bi mogli možda da joj oduzmu nagradu? Onda su mi objasnili – ne brini, njeni umetnici će je sigurno nahvaliti, ti opiši samo kako izgleda pratiti je kao fotoreportera na intervjuima.

A izgleda otprilike ovako: pre ulaska u kabinet nekog premijera, predsednika ili važnog političara, Goranka dobije upozorenje da ne postavlja pitanja i ne oduzima novinaru dragoceno vreme, na šta ona obično klimne glavom i kaže – "razume se". Zatim posle srdačnog pozdrava sa sagovornikom i prva dva gutljaja kafe sledi njena obavezna rečenica – "sada se vi, dečaci, lepo igrajte, a ja ću malo da radim", na šta onaj vlasnik kabineta po pravilu zabezeknuto pogleda oko sebe, dok "drugi dečak" (novinar) ne zna za sebe. I onda se, zapravo, ona sve vreme igra. Koštunici kaže da malo "otvori okice" i ne deluje pospano; Čoviću dok škljoca kamerom savetuje da pročita dve nove knjige o Kosovu (ako ne stigne on, neka pročita neko drugi i neka mu podvuče važne delove); Đinđiću prigovori da se "malkice ugojio" na šta se on pomalo štrecne, pa je odvede u drugi kraj kabineta i pokaže traku za hodanje; Đukanoviću tri puta promeni kravatu da bi lepo ispao na predizbornom posteru; Milana Milutinovića nagovara da sakrije cigarete sa stola kako mu žena ne bi videla da je opet pušio; od Zorana Živkovića traži cigaretu jer je svoje zaboravila, a zatim se s njim gotovo posvađa oko jedne naslovne strane u "Vremenu", ubeđujući ga da nije dobro video to što je video; pokojnog Dušana Mitevića ubeđuje da malo pomeri "glavicu"; Milana Panića opominje da manje priča dok se slika; od 45-minutnog intervjua sa bivšim makedonskim predsednikom Kirom Gligorovom otkine bar pola sata na ćaskanje o svom Kumanovu gde je odrasla (dobro, predsednik je sutradan svojoj Kumanovki i novinaru koji je prati dao još tri neplanirana sata); nekadašnjeg portparola jedne stranke sa sve leptir mašnom izvede na sims bivše redakcije u Narodnog fronta da bi na boljem dnevnom svetlu uhvatila njegovu prestravljenu eleganciju; većini političara učtivo objasni da kada poziraju moraju da neprekidno misle o tome da glava i telo idu na različite strane; većinu ministara izgrdi za silan kič koji su navukli u svoje ofise, mešajući razne stilove...

Na kraju svakog intervjua sledi ono glavno. Ide još jedna njena obavezna rečenica – "Dečaci, još samo malo da se igramo", što u prevodi znači da će morati da se menja raspored nameštaja u nečijem kabinetu, ili bar neki važan detalj kako bi fotka bila bolja (ili bez kabinetskog kiča u pozadini). To u prevodu takođe, znači da novinar koji prati Goranku treba da se prihvati guranja nameštaja, najčešće uz pomoć domaćina koga ona pre toga preparira da malo pripomogne kako bi bio lepši. I uvek ih ubedi da nose bar stolice, dok meni pripadne nešto teže.

Za fotoreportere kažu (Ladislav Mnjačko, Ukus vlasti) da su ljudi koji spadaju u sferu "javne anonimnosti"– uvek su tu u nekom prikrivenom ćošku, susreću hiljade ljudi, protrčavaju im ispred očiju, ali ih najčešće ne pamte kao ljude sa licem jer je njihovo lice zapravo sočivo neke velike kamere. To najveće dete u "Vremenu" ne podleže ovoj definiciji fotoreportera. Onaj koga je Goranka jednom uslikala naprosto ne može da je zaboravi, ili se bar ne priseti onoga "dečaci, hajde da se igramo, ti pomeri orman".

Ko će s njom sada na neki intervju kada je dobila "Politikinu" nagradu "za umetnost". Njena pitanja sagovorniku uvek sam spreman da otrpim (eto, priznajem da ih je mnogo puta neuporedivo bolje otkravljivala za razgovor nego ja), ali šta ako umetnica ubuduće poželi da menja i raspored slika po zidovima.

N.LJ. Stefanović


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net