Slučaj Moldavke S.Č >

Odbrana javnog interesa

Afera trgovine ljudima potresla je Crnu Goru najviše zahvaljujući Ljiljani Raičević koja je hrabro slučaj gurala u javnost

Zašto je slučaj Moldavke S.Č. više od godinu dana u središtu interesovanja medija, političke elite i predstavnika raznih međunarodnih organizacija? Kako se dogodilo da monolitni režim Mila Đukanovića najjače uzdrmaju jedna devojka iz Moldavije i jedna podgorička nevladina organizacija i zbog čega čitava stvar nije dobila iščekivani sudski završetak? Zašto se pokazalo da u sukobu između pojedinca i predstavnika neke od vlasti prvi nema velike šanse da ostvari ono što se naziva pravdom i zbog čega je mlada crnogorska država propustila priliku da se kroz pošten sudski proces izdigne iz taloga patrijarhalnih, primitivnih društvenih zajednica? Da li to znači da na ovim prostorima nikada neće biti uspostavljena vladavina prava koja je osnov svake dobre vladavine

Ovo su neka od pitanja koja posle 14 meseci od otvaranja slučaja Moldavke S.Č. još ostaju bez pozitivnog odgovora, jer proces pred sudom nije nikada započeo. Poslednje preporuke predstavnika međunarodne zajednice oličene u izveštaju tima nezavisnih eksperata, koji je javnosti predstavljen tek krajem novembra i koji ne donosi spektakularna otkrića, nisu dovele do pomaka ili preokreta, niti je to učinilo obraćanje nekadašnjeg prvog čoveka Andrije Jovićevića u kome je ovaj naveo crnogorskog premijera Mila Đukanovića kao direktno umešanog u aferu trgovine ljudima. Ono što se najpre u javnosti ukazalo kao paradigmatična tragedija hiljada bezglasnih žena koje su proteklih godina preprodavane na "prostorima jugoistočne Evrope ili zapadnog Balkana", vremenom je postao politički problem bez presedana. Od hapšenja Irfana Kurpejovića, Ekrema Jasavića, Bajrama Orahovca i bivšeg zamenika državnog tužioca Zorana Piperovića krajem novembra 2002. godine pa do danas, javnost je mogla da čuje različite teorije o tome ko je kome smestio čitavu aferu, a jedino je podgorički istražni sudija Ana Vuković, koja je vodila istragu, ostala na mestu na kome je bila pre 14 meseci. Devojka iz Moldavije napustila je Crnu Goru u januaru 2003. u invalidskim kolicima i o njenom životu se staraju humanitarne organizacije.

MOLDAVKINA PRIČA: Dvadesetosmogodišnja devojka iz Moldavije krenula je 1998. godine trbuhom za kruhom u Vojvodinu ne bi li radila na poljima tokom letnje sezone. Iza sebe je ostavila dvoje dece. Prešavši ilegalno granicu između Rumunije i Srbije, polja je mogla da vidi samo iz vozila kojim je doputovala u Novi Sad. Prvi je posao bio u kafani, a zatim su počeli da je preprodaju – od Beograda, preko Republike Srpske do Crne Gore. Za razliku od drugih devojaka koje su imale sreću da dođu do neke od sigurnih kuća u regionu i na taj način pokušaju da se izvuku iz zagrljaja trgovaca ljudima, devojka iz Moldavije je ispričala svoju priču i bila je spremna da je ponovi na sudu. Njena priča u podgoričkoj Sigurnoj ženskoj kući, pred predstavnicima specijalnog tima crnogorske policije za borbu protiv trgovine ljudima, dovela je do hapšenja pomenute četvorice i do pokretanja opsežnije istrage. Moldavka S.Č. će narednih dana ponavljati svoju traumu više puta, njen će iskaz biti snimljen i zabeležen, u istrazi će je nekoliko puta vraćati da razjasni neke delove. Ozbiljno narušenog zdravlja i traumatizovanu, ovu će devojku ispitivati danima, ponovo joj vraćajući slike najmučnijih trenutaka njenog života. Sve što znamo o njoj na kašičicu je stizalo od predstavnice Sigurne ženske kuće Ljiljane Raičević, jer je ona, razumljivo, želela da odbrani integritet žrtve trgovine ljudima. Situacije kroz koje je prošla ta devojka, imena ljudi koji su je iskorišćavali i mesta na kojima se sve dešavalo – sve postoji u iskazu, koji je specifičan po tome što se pominju imena visokih državnih funkcionera. Time se ukazuje na umešanost državnog vrha u ilegalne poslove trgovine ljudima. Prema docnije sastavljenom izveštaju tima nezavisnih eksperata za OEBS, vidi se da je pomenuto mnogo više osoba nego što ih je uhapšeno. Suprotno u svetu usvojenim načinima tretiranja žrtava trgovine ljudima, neprestanim ispitivanjem devojka je ponovo doživljavala traume, što dovoljno govori i o sposobnosti crnogorske policije. Moldavka je imala hrabrosti da ispriča sve što zna o trgovcima ljudima i korisnicima usluga preprodavanih žena i bila je spremna da se pojavi na eventualno pokrenutom suđenju kao glavni svedok. Kako crnogorska država nije uspela da stvar izgura do tog stepena, S.Č. je bilo preporučeno da podnese privatnu tužbu protiv onih koji su je stavili u ropski položaj, preprodavali i seksualno iskorišćavali.

DRŽAVATAČKA GLEDIŠTA: Na početku, kada je četvorka osumnjičenih uhapšena, izgledalo je da je Crna Gora odlučna da se obračuna s jednom vrstom organizovanog kriminala, kakva je trgovina ljudima. Odlučnost koju su pokazali policijski krugovi predvođeni eks-ministrom Andrijom Jovićevićem nagoveštavala je radikalan zaokret u odnosu na vremena kada je kriminal bio deo šireg državnog projekta. Međutim, posle prvih hapšenja, od kojih je najdramatičnije bilo ono Zorana Piperovića, zamenika državnog tužioca, čoveka koji bi trebalo po službenoj dužnosti da se bori protiv kriminala, sve je nekako stalo. Jovićević je ubrzo smenjen, a novi-stari premijer Đukanović zapretio je sa skupštinske govornice da će biti kažnjeni svi koji su organizovali ovu aferu. Izveštaj eksperta OEBS-a pokazuje da je propusta u istrazi bilo na sve strane, da se iskazi pojedinih policajaca ne poklapaju s osnovnom pričom. Ništa se ne zna o umešanosti određenih policijskih krugova u posao trgovine ljudima, niti je bilo hapšenja pripadnika MUP-a Crne Gore. Bivši državni tužilac Božidar Vukčević nije ni u jednom trenutku osetio potrebu da se osvrne na slučaj ili da podnese ostavku jer se i njegovo ime provlačilo u postupku istrage odakle je neprestano curila informacija po informacija. Tužilac osnovnog tužilaštva u Podgorici Zoran Radonjić u junu prošle godine stavio je tačku na čitav slučaj jer, navodno, nije bilo dovoljno elemenata za podizanje optužnice. Prema izveštaju OEBS-ovog tima, i njegovo se ime pominje u iskazu devojke iz Moldavije. Ranije prošle godine, Ljiljana Raičević je naglasila da od suđenja neće biti ništa jer je Radonjiću pripao slučaj. Tužilac Radonjić je smenjen prošle jeseni po odluci novog državnog tužioca Vesne Medenice i ta odluka je potvrđena u parlamentu Crne Gore. Pošto je u junu Radonjić doneo odluku da slučaj stavi ad acta, posumnjalo se u dobre i poštene namere crnogorskog tužilaštva, pa je uz veliki pritisak međunarodne zajednice pozvan u Podgoricu ekspertski tim OEBS-a da bi videli da li je bilo grešaka u postupanju državnih organa. Izveštaj ekspertskog tima bio je završen u septembru, ali je javnosti postao dostupan tek krajem novembra prošle godine. Stekao se utisak kako je "svet" ostavio prostor vladi premijera Đukanovića da pronađe neko suvislo rešenje povodom čitavog slučaja. Sam izveštaj, urađen za veoma kratko vreme, pun je ocena koje ne idu u prilog crnogorskom pravosudnom i policijskom sistemu. U njemu su pobrojani brojni propusti policije i tužilaštva, istaknute su nejasnoće u onome što je urađeno. Zajedničko u ponašanju predstavnika međunarodnih organizacija i Vlade Crne Gore je da su i jedni i drugi insistirali na izbegavanju političkog konteksta čitavog slučaja, ali taj nivo priče nije mogao da bude zaobiđen kada se ima u vidu ko je sve potencijalno umešan u aferu. Međutim, procena da u Crnoj Gori još na postoji opcija koja bi na bolji način reprezentovala javni interes od Đukanovićevog DPS-a – Grupa za promjene Nebojše Medojevića još nije pokazala političke aspiracije – uslovila je da pritisak međunarodne zajednice bude blag i bez velikog uticaja. U malenoj Crnoj Gori gotovo je nemoguće formirati novu političku opciju i pronaći ljude koji nisu "prljavih ruku", što možda javnost očekuje. Milo Đukanović još troši veliki kredit koji je 1997. godine dobio kada se odrekao skuta Slobodana Miloševića. Svi predstavnici države – izuzev Ane Vuković – koji su komentarisali slučaj u javnosti iskoristili su priliku da diskredituju kako žrtvu, glavnog svedoka, tako i organizaciju koja je Moldavku uzela u zaštitu. Čak su o S.Č. govorili pogrdno pred predstavnicima ekspertskog tima OEBS-a. Izbegavanje odgovaranja na pitanja i bavljenje kredibilitetom svedoka nešto je što smo viđali u postupku koji se u Hagu vodi protiv Slobodana Miloševića u načinu na koji optuženi tretira svedoke. Takav stav visokih predstavnika vlasti samo je mogao da pojača sumnju o njihovoj umešanosti u lukrativni posao trgovine ljudima i organizovanja prostitucije. Ni Vlada Crne Gore ni predstavnici tužilaštva nisu uspeli da ubede javnost da će slučaj Moldavke S.Č. zaista do kraja biti rasvetljen, da će biti razrešena svaka dilema. Nepodizanjem optužnica i nepokretanjem sudskog postupka propuštena je prilika da se slučaj razreši na civilizovan način, ovako se može čekati samo na pojavu deus ex machina.

ŽENSKA I MEDIJSKA PRIČA: Afera trgovine ljudima potresla je Crnu Goru najviše zahvaljujući Ljiljani Raičević, upravnici podgoričke Sigurne ženske kuće, koja je hrabro slučaj gurala u javnost. Njena aktivna uloga je omogućila da se za slučaj zainteresuju i ljudi van granica Crne Gore, da priča o devojci koju su seksualno iskorišćavali viđeniji crnogorski biznismeni i predstavnici vlasti i koja je uspela da se izvuče iz njihovih ruku obiđe čitav svet. U situaciji kada u društvu institucije države zavise samo od političke volje vlastodržaca, pokazao se značaj delovanja specijalizovanih nevladinih organizacija. Ljiljana Raičević i njena organizacija uspele su da sačuvaju integritet žrtve i da je delimično zaštite od napada koji su dolazili i iz vlasti i posredno od medija. Dogodilo se da slika S.Č. bude objavljena u jednom podgoričkom dnevniku, da slika Sigurne ženske kuće dospe na prve stranice štampe. Mediji su jedva dočekali aferu trgovine ljudima, ali su se na njoj i pokazali kao neprofesionalni i portparoli određenih političkih krugova u Crnoj Gori. Problem je bio u tome što je trebalo pisati o problemu koji je iznela osoba o čijem identitetu se ne može ništa doznati. Neko je proglašen za žrtvu bez sudske provere. To je jedna strana medalje, jer je potrebno objasniti javnosti problem bez glavnog izvora. Međutim, u ovako osetljivom slučaju insistiranje na pojedinostima tipa s kim je bila i koliko puta, te šta su i gde sve radili, kao i potenciranje da je sve to potrebno doznati samo iz razgovora sa žrtvom bilo je neopravdano i profesionalno pogubno. Na kraju, u jednom beogradskom tabloidu pojavili su se delovi iz iskaza S.Č., čime je direktno ugrožen istražni postupak, a posledica po počinioce nije bilo jer su njihova imena izostavljena, a pojedinosti iz iskaza nisu provereni "na terenu".

Integritet posla kojim se bavi uspela je da sačuva istražni sudija Ana Vuković, što su potvrdili i eksperti OEBS-a. Ona pak nije imala mogućnosti da stvar istera do kraja. Njeno se delovanje kretalo u okvirima koje zakon propisuje i u tom smislu njena savest može biti čista. A oni koji su se oglušili o zakon i koji su organizovali čitavu stvar mogu u miru da čekaju naredne dane.

Do sledećeg "slučaja".


 

Ko je smenjen

Prvo je s položaja ministra unutrašnjih poslova smenjen Andrija Jovićević, čovek pod čijom je palicom istraga pokrenuta i koji je javnosti ostao dužan odgovor na pitanje zašto je smenjen i do kakvih je saznanja došao.

Državni tužilac Božidar Vukčević otišao je prošlog leta s tog položaja u starosnu penziju. Na njegovo mesto stupila je Vesna Medenica.

Nacionalni koordinator Vladimir Čejović, kum okrivljenog Irfana Kurpejovića, premešten je na drugo mesto u crnogorskom MUP-u, pošto je 30. aprila prošle godine zatražio od Vlade da ga razreši sa funkcije na kojoj se nalazio.

Šef specijalnog policijskog tima za borbu protiv trgovine ljudima Milan Paunović, koji je vodio akciju od početka, smenjen je s te funkcije. MUP je u martu prošle godine ukinuo ovo odeljenje i formirao Odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala.

Osnovni tužilac podgoričkog suda Zoran Radonjić smenjen je s funkcije s jeseni prošle godine.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net