Privatni život u Srba >

Istorija svakodnevice

Do sada su u okviru istorijske nauke uglavnom izučavani ratovi, bitke, potezi vođa i državnika, ali retko svet porodice, život muškarca i žene, njihove navike, odnos prema rađanju i smrti, kako su se odevali, koja su jela voleli, kako su putovali, u kakve su škole išli, šta su čitali, kako su se zabavljali. Nedavno pokrenut projekat "Istorija privatnog života na tlu srpskih zemalja" ovakav pristup trebalo bi da promeni

DETE U LJULJAŠCI: Oko 1880, foto Petar Aranđelović

Podstaknuta petotomnom studijom "Istorija privatnog života", čije je objavljivanje započela pre četiri godine, izdavačka kuća Clio pokrenula je projekat "Istorija privatnog života na tlu srpskih zemalja". Naši stručnjaci, koristeći metode francuskih autora "Istorije privatnog života" Filipa Arijesa i Žorža Dibija, istražiće ovu temu na tlu srpskih zemalja od antike do danas. Knjige će biti objavljivane jednom godišnje počevši od naredne do 2006. godine. Trenutno je u toku priprema materijala za srednji vek koji će biti obrađen u prvoj knjizi, i odabir tema za naredne: u drugoj će biti opisan privatni život od Seobe Srba do Berlinskog kongresa, a u trećoj knjizi do 2000. godine.

PROJEKAT: Istorijska nauka se donedavno uglavnom nije bavila privatnim životom čovečanstva. Izučavani su ratovi, bitke, potezi vođa i državnika, ali retko svet porodice, život muškarca i žene, njihove navike, odnos prema rađanju, prema smrti, modeli po kojima su živeli, kako su se odevali, kakve su im bile kuće, koja su jela voleli, kako su putovali, u kakve su škole išli, šta su čitali, kako su se zabavljali. Osim što je otkrila ovu dosad zapostavljenu temu, "Istorija privatnog života" francuskih naučnika afirmisala je i nove metodološke koncepte savremene istorijske nauke.

"Bilo bi neodgovorno ne primeniti njihovo iskustvo i ne saznati koje su odlike privatnog života na tlu srpskih zemalja", kaže Zoran Hamović, direktor Clia i autor projekta. "Realizacija ove ideje podrazumeva angažovanje arheologa, istoričara, istoričara umetnosti, filologa, etnologa, muzealaca i bibliotekara, podrazumeva saradnju tih stručnjaka. Projekat je multimedijalni: osim tri knjige, podrazumeva predavanja, izložbe, CD ROM istorijsku čitanku za srednjoškolce, i radijsku i televizijsku seriju, što govori da je namenjen i nauci i obrazovanju. Naši suorganizatori su Kolarčeva zadužbina i Narodni muzej."

Priča o privatnom životu na tlu srpskih zemalja počela je 1. novembra predavanjima u Kolarčevoj zadužbini, a biće ih 45. Iznenađujuće velika posećenost na prvih pet (održavaju se sredom) pokazuje da je ideja o pokretanju ovog projekta dobro zamišljena. Zainteresovanima van Beograda predavanja su dostupna u emisiji "Riznica" Drugog programa Radio Beograda. "Mislim da će atraktivnost projekta najviše doći do izražaja na izložbama", najavljuje Zoran Hamović. "Taj deo posla organizuje i realizuje Narodni muzej tako što će simultano sa objavljivanjem knjiga organizovati izložbe u muzejima Srbije koji su najbogatiji materijalom iz vremena o kome se govori u knjizi. Na primer, antiku će predstaviti izložbe od Golupca do Sremske Mitrovice, tursko doba deo Srbije oko Novog Pazara, gde su i danas vidljivi tragovi iz tog perioda, muzeji u Vojvodini su najbogatiji materijalom iz perioda od Velike seobe 1690. godine do Prvog srpskog ustanka, beogradski muzeji će pokazati predmete iz srednjeg veka i od Berlinskog kongresa do 2000. godine."

BEOGRADSKI LETNJI TRAMVAJ: 1900-1910. foto Marko Stojanović

Odrednica "na tlu srpskih zemalja" u naslovu projekta znači da se istraživanje neće odnositi samo na srpski živalj već na sve narode koji su živeći sa Srbima uticali na njihovu kulturu i obrnuto. U sadašnjim geografskim okvirima ta odrednica označava, objašnjava dr Smilja Marjanović-Dušanić, profesor Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta i uz Hamovića autor ovog projekta, teritoriju sadašnje Srbije, Kosova i Metohije, i Vojvodine, i deo severne Makedonije i Bosnu koje su u srednjem veku bile srpske teritorije, i nekadašnju Duklju. Moderna istorija ne zna za sadašnje granice, i nema nikakve potrebe objašnjavati zašto se pominje Bosna kad se govori o srednjovekovnoj Srbiji.

ISTORIJA PUTOVANjA: Onome ko se bavi savremenom istorijom mnoštvo materijala omogućava da odredi nijanse svog istraživanja. Srednji vek je ostavio malo tragova o sebi, što istraživačima nije jedina otežavajuća okolnost. "Psihološki je mnogo teže da razumemo čoveka srednjeg veka od nekog iz skorijih vekova", kaže dr Smilja Marjanović-Dušanić. "Zato nam je dragoceno svako svedočanstvo. Zapisi koje su pisari beležili na marginama rukopisa, kratki sastavi najčešće ne duži od rečenice nastali u jednom dahu da odslikaju emociju ili trenutak, pravo su blago za istraživače života u manastirima." Posebno istraživanje biće posvećeno putovanju. "Postoji mišljenje da je srednji vek statičan. Jeste u smislu male socijalne pokretljivosti, jer je stalež u kojem se čovek rodi teško bilo napustiti, ali nije u smislu kretanja. Oni su u stalnom kretanju. I to ne samo zbog bežanja pred neprijateljem. Na primer, premeštali su se u potrazi za plodnom zemljom. Čim se jedan prostor isposti, odlazili bi sa svim što imaju. Posuđe preko leđa, sve ostalo u jednu škrinju i – kreću dalje. Bežali su pred epidemijama. Zatim, trgovci su išli iz grada u grad, na sajmove, o tome ima mnogo podataka u Dubrovačkom i Kotorskom arhivu. Dolazili su preduzetnici, majstori išli za zaradom na velika gradilišta. Išlo se na hodočašće u manastire, u Hilandar, do isposnica gde su čuvane relikvije, u Solun zbog sv. Dimitrija Solunskog da se u flašici donese sveto miro... Išlo se u rat, a kad i gde koji vladar počinje da prikuplja vojsku nije bilo teško saznati: katalonski najamnici čuju da će srpski kralj u rat, pa preko Ankone i Dubrovnika dođu u Srbiju da bi ratovali i zaradili. Ređe, ali takođe uobičajeno, bilo je putovanje zbog obrazovanja. Zahvaljujući Konstantinu Filozofu znamo da je u Beogradu despota Stefana postojala visoka škola pri Patrijaršiji, i da su se u njoj učile matematika, teologija, gramatika, i razne druge discipline."

I pre XV veka nesumnjivo je da se učilo pri dvorovima i manastirima. Zna se tačno šta se prevodilo u srednjovekovnoj Srbiji, pa po tome i kako se obrazovao mladi feudalac, kakvi su mu ideali. "Čitao se Roman o Troji, Tristan i Izolda, Aleksandrida. Srpska Aleksandrida ukazuje na aktuelnost ratničkog ideala, Aleksandar je doživljavan kao vitez koji se bori protiv nevernika, protiv Persijanaca, što našem čoveku srednjeg veka nije bilo strano. Ideal mučeničke smrti je stvoren nakon Kosovskog boja i smrti kneza Lazara. U naše vreme je, kaže dr Smilja Marjanović-Dušanić, taj ideal "zloupotrebljen, govorilo se da smo mi jedini narod koji slavi poraz. To je bilo gotovo uvredljivo, takva vrsta vađenja iz istorijskog konteksta i iz konteksta hrišćanskog spasenja. Potrebno je mnogo znati o idealima vremena, pa govoriti o njima. Ako ih merimo merilima našeg vremena, onda je to zloupotreba."

FRIZURE OČEVA I SINOVA: Deo druge i treća knjiga opisaće poslednja dva veka. Dr Milan Ristović, profesor Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta i urednik projekta, kaže da je to vreme dramatičnih promena u strukturi srpskog društva. Jedna od tih promena desila se uticajem Srba s jedne na Srbe s druge strane Save. "U Kneževinu Srbiju XIX veka između tridesetih i pedesetih godina stižu uticaji Srba iz južne Ugarske, zbog toga se menja porodični život i stvara se ono što će kasnije biti srpska građanska klasa. Uvozi se nameštaj, pribor za jelo, menja se moda. Promene u odevanju moguće je lako pratiti na fotografijama Anastasa Jovanovića: očevi su obučeni po turskoj modi, a sinovi po evropskoj. To su prve generacije koje su se školovale na Zapadu, što je i te kako uticalo na sferu privatnog života u Srbiji." U anegdoti po kojoj je Karađorđe naredio da ustanici odseku perčin, dr Milan Ristović vidi znak novog doba, a važeće objašnjenje da je to učinio zbog praktičnih razloga jer perčin u borbi može da olakša Turčinu da ustaniku odseče glavu, smatra neubedljivim. "Možda je to znak oslobađanja od turskih običaja, mada, perčin nije samo turska moda: Napoleonovi generali nose dve kike, u Vojvodini je perčin aktuelan sve do sredine XIX veka, a na Kosovu do posle Drugog svetskog rata."

Iz sačuvanih brojnih dokumenata o imovinskim problemima oko tridesetih godina XIX veka, navodi dr Ristović, u Beogradu počinju da se naplaćuju kazne u komšijskim sporovima iz kojih se otkrivaju promene u javnoj higijeni. Recimo, kažnjavao se onaj ko izbaci uginulo živinče u komšijino dvorište, znalo se gde se kopa nužnik. Od tada datiraju i prvi izveštaji lekara, umiralo se od sušice, bila je velika smrtnost dece do četiri godine, žene su umirale od babinske groznice. Moguće je otkriti i šta se jelo u gradu, a šta na selu: na selu meso samo o praznicima zato što je stoka blago i ne kolje se. "Početkom XX veka građanska klasa dobija identitet. Posle Prvog svetskog rata javljaju se teme o kojima se ranije nije govorilo: dr Aleksandar Kostić piše prvu knjigu o seksualnosti, među oglasima Politike moguće je naći i reklamu za mider, ili za sredstvo za povećavanje ženskih grudi i muške potencije. Veliki lomovi u XX veku navode na pitanje koliko država utiče na privatan život, šta znači privatnost na primer u vreme ratova ili tokom pedesetih, kad država i Partija pokušavaju sve da kontrolišu."

Za kraj projekta planirana je i pokretna izložba namenjena inostranstvu i izdanje na engleskom, posebna knjiga koja bi sublimirala temu i pratila izložbu. "Naš cilj je da to što jeste naše bogatstvo, a nije se videlo, pokažemo", kaže Zoran Hamović. "Mi ne možemo sliku o sebi da menjamo govoreći o državnim atributima ove zemlje zato što tu vrstu atributa koju mi imamo ne primaju u svetu. Ovaj projekat biće svuda primljen zato što ne postoji ni politički ni bilo koji drugi interes s kojim je u sukobu. I idejno i sadržajno, savremeno je koncipiran i sopstvenim modelom priziva jedno drugo vreme."


 

Prepisivačka muka

Da je prepisivanje bio mučan posao, jasno je iz zapisa zabeleženog na prepisu srednjovekovne povesti o Varlaamu i Joasafu, nastalom 1518. godine u manastiru Sv. Nikola na Svetoj gori: "O, zla hartijo, mrka li si mi kad pišem". Nepoznati, 1568. godine, žali se da dok piše, napolju "pevaju vuge i slavuji i svakakve ptice s kukavicama". O uslovima u kojima su radili govori prepisivač jednog rukopisa iz XIV veka u Dečanima: "Bog da prosti Milčina, koji mi dade staklence vina i kruha, jer bejah gladan mnogo". O istom govori i zapis iz 1375. godine: "Prepodobni Ratko, daj mi da ručam. Gladan siromah". Ili, o opasnom vremenu 1592/3. godine govori jeromonah Mojsije iz manastira Kuveždin pod Fruškom gorom: "Ao, ao, bede u to vreme rodu hrišćanskome, da se živi kriše u zemlji tih dana".

Nemanjino vino

Kako vizantijski pisac Metohit beleži, za trpezom kralja Uroša II jela se divljač, meso od divljeg vepra, jelena i ptica, a u posne dane, pored voća, sveža i usoljena riba. Vizantijski poslanici su se naročito divili krupnoj dunavskoj ribi kakva beše retka i neviđena u Carigradu. Iz povelja manastira Studenice vidi se da se u XIII i XIV veku pila neka vrsta piva. Medovina je bila omiljena u planinskim krajevima, a najotmenije piće bilo je vino. Nemanja je 1189. godine u Nišu dočekao cara Fridriha Barbarosu s njegovim krstašima i ugostio ih vinom i medovinom, mesom i hlebom.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net