Rekonstrukcija haosa

Idealan slogan bio bi "Mi ne damo ništa". Posle izbora biće, naravno, daj šta daš

Da li je moguće da će se u Srbiji dogoditi još jedno čudo, veće nego sva prethodna?

Čudo je bio Slobodan Milošević i sve što je uspeo da uradi. Čudo je bio i Peti oktobar, to kako su se svi ujedinili i kako su odjednom nestali i Milošević i gospođa Marković i Šešelj i Drašković. I sad dolaze izbori i svi oni koji su onda pobedili spremaju se da načine još veći podvig i vrate na vlast poražene i ponižene snage i stranke i to bez njihovih velikih vođa koji su dopali robije i čije velike misli sad tumače zamenici i pomoćnici. Pa i oni izgledaju prejaki za bivše pobednike, lidere bivšeg DOS-a.

Ovo je jedna od onih situacija kad čovek pogleda u nebo i prizna nemoć da shvati puteve gospodnje. Mada bi se možda ponešto od ove kolosalne istorijske besmislice moglo objasniti i ako bismo bili u stanju da se zagledamo u svu dubinu ljudske gluposti, mržnje i zluradosti. Mislim, naravno, na ljude koji vode bivše pobedničke stranke, ljude koji su stekli svetsku slavu predvodeći jednu spektakularnu revoluciju bez žrtava, najbolju koja se još mogla naći u ovom delu sveta.

Ti ljudi sad više ne vide ni prst pred okom, suviše su zabavljeni vađenjem očiju jedni drugima. Samo su oni važni sebi, svima nama i delu sveta koji prati ovu scenu, važnije je to što zemlji preti poništavanje demokratskih promena izvršenih u poslednjih tri godine. Ili, možda i ne preti baš to, jer niko više ne bi ni umeo da rekonstruiše onaj haos, da sve porazbija na baš isti način. Ali, dovoljno bi bilo i to da se pokaže kako su glavni korisnici demokratizacije postale nedemokratske snage, već jednom poražene u pokušaju da spreče te promene.

Bili bismo jedini narod koji je srušio nedemokratski režim, da bi onda za njega glasao i vratio ga kao demokratski.

Dakle, postalo je mogućno, to jest lako zamislivo, da iz izbora radikali izađu kao najjača stranka, da u Skupštinu uđu i SPS i ona koalicija Vuk i Velja, te da oni zajedno dobiju većinu i sastave vladu od koje će se svakome treznom zavrteti u glavi. Pritom, oni sami ništa nisu krivi, nisu čak ni mnogo doprineli da to postane mogućno. Prosto, bivši DOS je gotovo rastrgao sam sebe.

Nema sumnje da je DS kao glavna stranka vlasti mnogo kriva i dužna. DSS, recimo, nikad nije zaboravio i oprostio ono izbacivanje iz parlamenta. Pa, onda, tu je bio ljubopitljivi Čeda Jovanović koji je baš voleo da uživo, izbliza vidi podzemlje. Pa oni mladi, pametni, uspešni i na pare lakomi. Najzad, afera sa glasom Nede Arnerić i s neobjašnjivim laganjem koje je usledilo i koje je urnisalo najmoderniju stranku u Srbiji. I kao da to nije dosta, sad još Boris Tadić priznaje grešku usred izborne kampanje. Gest plemenit, ali umereno inteligentan i može doneti neke rezultate tek na nekim sledećim izborima. Sada je od toga više štete nego koristi.

Zatim, tu su Koštunica i DSS i njihove priče o zakonu i poštenju. Oni nikad nisu ni imali većih primedbi protiv Miloševića, osim da je bio komunista. Ostalo bi uglavnom potpisali. To znači da su se užasavali Đinđićevih brzih promena, koje su hteli da odagnaju zakonom kao đavola krstom. Za tu nevestu ni sad nije jasno bi li radije pošla za radikala ili za demokratu.

Ako DSS barem postupa po savesti i iz uverenja, u slučaju G17 plus nema mesta takvoj pretpostavci. Labus i Dinkić bili su uvereni jedino u to da žele da zauzmu viša mesta, a pošto su već sedeli veoma visoko, ispada da im je bilo stvarno važno jedino da uklone neke druge, pre svih Đinđića i DS. Kad bi kojom nesrećom u svemu uspeli i ostali sami, bilo bi zabavno otvoriti kladionicu na to ko će koga prvi ujesti.

Koliko je u politici opasna nepromišljenost toliko je, barem u ovom slučaju, ispalo opako to njihovo hladno, pažljivo i bezdušno planiranje ubistva dosovske vlade. Tolika posvećenost tom cilju sprečila ih je da razmisle šta posle. Radikale sigurno nisu planirali, a morali su ako su pametni kao što kažu.

I tako sad imamo sve same negativne kampanje u kojima se manje nudi a više nešto odbacuje. Svi izgleda polaze od iste pretpostavke da će narod upravo pred Novu godinu biti na vrhuncu svog čuvenog inaćenja i prkosa. Jedni viču da ne daju Kosovo, drugi ne daju nikoga u Hag, treći ne daju ništa privatnicima i bogatašima, četvrti ne daju vojnike u Avganistan… Idealan slogan bio bi "Mi ne damo ništa" i ne znam zašto se toga niko nije setio.

Posle izbora biće, naravno, daj šta daš. I Kosovo, i u Hag, i privatluk i vojnici gde god hoće. I tu nema ništa neobično i neviđeno. Ali, čemu ipak sva ta negativna obećanja? Zar vam se ne čini da političke stranke na ovaj način podilaze jednoj u najmanju ruku preteranoj, možda sasvim netačnoj, a sigurno ružnoj i nepoželjnoj predstavi o vlastitom narodu.

Ispada, naime, da se veruje kako je uspešan političar u Srbiji danas onaj ko obeća da će svemu terati inat, da će njegov odgovor na svako pitanje biti NE, a ako slučajno ima kakvu pozitivnu ideju, recimo hoće u Evropu, najbolje će biti ako to izrazi kao "nećemo da ostanemo izvan". Da sam ja narod – uvredio bih se. Baš šteta što nemamo neku borbenu grupu, poput feministkinja, koja bi skakala na noge i vrištala do neba kad god neko iznese neku ovako politički nekorektnu pretpostavku o narodu.

Ali, šta ako grešim? Šta ako većina naroda ode na glasanje čvrsto rešena da ne da glas nekome? Ovog puta sve stranke su složno pozivale da se ne da glas DS-u. Čak pomalo i sam DS, iako njegova lista izgleda bolje nego sve druge. Koga će ljudi poslušati? Da li je glavna izborna zagonetka – protiv koga će Srbija ovog puta najviše glasati?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net