Politička publicistika >

Zaboravljeni disident

Zašto je Milovan Đilas, komunistički disident pre Saharova i Solženjicina, ostao sam i zašto nije bilo njegovog uticaja na političku misao u višestranačkoj Srbiji

Desimir Tošić: Ko je Milovan ĐilasDisidentstvo 1953-1995.
Otkrovenje, Beograd 2003.

Desimir Tošić

Bilo je mnogo disidenata na istoku Evrope i u Kini, od Trockog i Keslera do Solženjicina, Saharova do Valense. Trocki je pristao na izgnanstvo i izgubio život na najdivljiji način, Solženjicin i Kesler napustili su svoje zemlje, ostali su Saharov i Valensa. Ali, nijedan od njih, izuzev književnog dela Solženjicina, nije ostavio onaj trag među disidentima širom Istočne Evrope kao Milovan Đilas. Ovako piše Desimir Tošić u jednom eseju o Milovanu Đilasu, koji se sada pojavljuje u zborniku Ko je Milovan Đilas. To je zbirka tekstova koje je Desimir Tošić o Đilasu pisao u londonskoj "Našoj reči" i tekstova koje je Đilas sam pisao dok je tamnovao. Tošić je jedan od pripadnika sadašnje vladajuće klase koji je kao građanski političar bio aktivan pre onog rata i u dugom periodu, sve do 1990, bio politički emigrant. Đilas je bio njegov politički protivnik, jedno vreme i glavni ideolog režima zbog koga je Tošić ostao u inostranstvu po izlasku iz nemačkog radnog logora.

NARODNI FRONT: U Literarnoj družini "Javor" Treće gimnazije, Njegoševa ulica u Beogradu, u jesen 1936. godine birana je uprava sa liste "narodnog fronta", protiv "nacionalista". Predsednik te liste bio je "neutralni" Živojin Hiba, potpredsednik je bio Desimir Tošić, a dva odbora družine držali su komunisti, Slobodan Dimitrijević (treba da je izgubio život na Golom otoku) i Mića Zdravković (o kome niko ništa ne zna). U družini su glavnu reč među komunistima vodili Miodrag Popović, Dragoslav Marković i Marko Nikezić. Posle nekoliko meseci rada došlo je do žestokog sukoba, kako piše Tošić, zbog problema tolerancije. Rad "Javora" je prekinut.

Godine 1938. u Ujedinjenoj studentskoj omladini demokrate Ljube Davidovića komunisti su opet bili u novom "narodnom frontu". Komunisti su bili, piše Tošić, manjina na Univerzitetu, ali dobro organizovana i tako ispolitizovana da je predstavljala snagu na univerzitetu. Demokrate se nisu mirile s tim što su komunisti u rukama držali sve što se ticalo studenata i što je ta vladavina ličila na diktaturu proletarijata. Dve grupe sukobljavaju se zbog nemačko-sovjetskog pakta avgusta 1939.

U proleće 1939. Tošić na Pravnom fakultetu sluša Milovana Đilasa, za koga tada ne zna da je član Politbiroa Komunističke partije Jugoslavije, kako čita jednu svoju ratnu priču. Tošić tada ne zna Đilasa ni kao književnika, mada je ovaj pre 1941. samo u "Politici" objavio četrdeset priča.

Tošić navodi ove detalje da bi ukazao na to da tadašnja Demokratska omladina i Demokratska stranka nisu bile nikakve "antikomunističke organizacije" kakvima se danas smatraju. Demokrate su, piše Tošić, bile protiv diktature proleterijata, ali nijednog trenutka nisu stavljali znak jednakosti između nacizma i komunizma, kako to sad neki pričaju. Reklo bi se da su komuniste smatrali delom naprednih snaga.

Rat i revolucija dodeljuju različite sudbine Milovanu i Desimiru. Đilas je jedan od vođa revolucije i ideolog Komunističke partije. Tošića 1943. hapsi Gestapo i preko Sajmišta ga deportuje u Nemačku na prinudni rad. Od 1946. on je emigrant, a od jeseni 1949. godine jedan od organizatora Saveza "Oslobođenje". Od 1951. on kraći period radi u Međunarodnom centru slobodnih sindikata u Parizu, sa Živkom Topalovićem, starim socijalistom koji nije prihvatio jedanaest principa Kominterne a koji je rat proveo kod Draže. U jednoj drugoj knjizi Tošić svedoči kako mu je Dragoljub Jovanović, vođa zemljoradnika iz Beograda pisao kako je dobro što radi s Topalovićem, od njega će mnogo naučiti, a naročito kakav čovek ne treba da bude.

"Sastaju se" u Leksikonu bezbednosti sedamdesetih – jedan u odrednici "spoljni" a drugi u odrednici "unutrašnji" neprijatelj. Demokratska stranka je od strane Komunističke partije zgažena, njeno partijsko glasilo "Demokratija" onemogućeno.

ANATOMIJA: Đilas je od 1954. godine komunistički disident.

Milovan i Aleksa Đilas

Početkom godine 1954. godine među članovima Uređivačkog odbora londonske "Naše reči" (Branko St. Marinković, Đorđe Marinković, Marko Krstić) dolazi do "pobune u odbranu Milovana Đilasa" koji se tada nalazi pred sudom svoje partije, kao perjanica malograđanskih elemenata i reakcije koja diže glavu.

Članci zbog kojih će Đilas biti ekskomuniciran iz Komunističke partije počeli su izlaziti u "Borbi" 11. oktobra 1953, svake nedelje do 20. decembra, a od tog dana pa sve do 7. januara svakog drugog dana. Časopis "Nova misao" počela je izlaziti januara 1953, a prestala januara 1954. U poslednjem januarskom broju izlazi čuvena "Anatomija jednog morala". U uređivačkom odboru časopisa bili su Milan Bogdanović, Dobrica Ćosić, Oskar Davičo, Bora Drenovac, Milovan Đilas, Dušan Kostić, Skender Kulenović i Mihajlo Lalić, a kasnije, od septembra 1953. i Vladimir Dedijer.

Petar Stambolić je malu grupu okupljenu oko časopisa "Nova misao" opisao kao "Mekartijev kabinet".

Reakcijom čitalaca londonske "Naše reči" na pokušaj odbrane Đilasa bila je negativna – ko je bio komunista treba da bude smrvljen. Pored "Naše reči" u emigraciji još jedino Slobodan Jovanović u "Poruci", pod uredništvom Radoja L. Kneževića, prema Đilasu ima tolerantan stav. Emigranti uopšte ne raspravljaju o Golootočanima. "Naša reč" nije raspravljala ni o isključenju KPJ iz Informbiroa. Emigracija je tu činjenicu, sa izuzetkom Slobodana Jovanovića u londonskoj "Poruci" posmatrala, kaže Tošić, kao "podvalu" Zapadu. Jedan nekadašnji profesor Beogradskog univerziteta objavio je knjigu Titotrojanski konj.

Doduše, novembra 1949. "Naša reč" počinje da objavljuje međusobne optužbe između jugoslovenskih i sovjetskih komunista, odnosno jugoslovenskih informbiroovaca koji su u inostranstvu.

Do susreta emigranata iz Saveza "Oslobođenje" s Milovanom Đilasom dolazi 1968, kada se on vraćao iz Sjedinjenih Država. Nisu se vraćali u prošlost, ni pre 1941. ni posle 1945. Đilas iznenađuje sagovornike predlogom, koji izlaže nezainteresovano, o "ujedinjenju emigracije" u "izdavanju jednog jedinstvenog glasila", što oni opravdano smatraju nemogućim.

PRETNjA: Po dolasku Alekse Đilasa, Milovanovog sina u London 1975. uspostavlja se saradnja emigranata iz grupe "Oslobođenje" i "Naše reči" s komunističkim disidentom. Godine 1987. u jednoj kući van Londona, North Harrow, došlo je do tajnog sastanka između Milovana i Alekse Đilasa s jedne i ljudi iz "Oslobođenja" s druge strane (Vlastimir Stojanović i Bogoljub Kočović, Milić Cvijanović, Toma Mardaljević, Stojanka Aleksić, Mihajlo Kojčinović, Aleksandar Petrović, Nenad Petrović i Desimir Tošić). Po Tošićevoj tvrdnji, konspiracija je potpuna. Sastanak ne beleži ni Udba niti se o njemu zna u emigraciji.

Tošić, kao predsedavajući izgovara rečenicu: "Ovo je naš susret s istorijom..." Đilas uzvraća opaskom: "Dovoljno sam dugo bio crven. Nemojte gospodine Tošiću da me terate svojim komplimentima da crvenim..."

Šta predstavlja taj susret? Grupa "Oslobođenje" očito ne odražava dominantni duh tadašnje emigracije rastrzane međusobnim optuživanjima. Ona zastupa ideju demokratske obnove Jugoslavije i u jednom saopštenju proklamuje delimično odricanje od nacionalnog suvereniteta radi uključenja u zajednicu zapadnih evropskih država.

Na tom sastanku se, međutim, susreće komunistički i građanski deo raspolućenog političkog bića. Četrdeset godina ranije takav susret bi bio mnogo dramatičniji. Priča koju je objavio sa sedamnaest godina u omladinskom časopisu "Venac" Đilas je posvetio školskom drugu Milanu Bandoviću. Taj Bandović je u vreme rata bio jedan od intelektualnih vođa nacionalnog četničkog pokreta u Crnoj Gori. Partizani su ga 1944. zarobili, ali se on pozvao na druga Đilasa. Drug Đilas je otišao u partizanski zatvor i, prema pisanju Tošića, što je možda netipično za te okolnosti, spasao mu život. Bandović je skončao život kao emigrant u Španiji 1993, a pred smrt se počeo prijateljski dopisivati s Milovanom.

Đilasovog sina Aleksu tadašnje beogradske vlasti optužuju za saradnju sa "četničkom" "Našom reči", mada ona teško da je četnička. Emigracija u pismima s poštanskim žigom Čikaga preti da će ga ubiti, ako njegov otac Milovan Đilas ne bude sarađivao sa emigrantima u raskrinkavanju komunističkih zločina. U isto vreme Đilasovog sina Aleksu, koji tada, 1981, ima 28. godina, napadaju komunistički funkcioneri Dolanc i Bilić. Oktobra 1982. "Večernje novosti" posvećuju čitavu stranu Đilasu ocu i Đilasu sinu pod klevetničkim naslovom: "Đilas iz izdaje u izdaju!" Milovan Đilas tada objavljuje otvoreno pismo u kome obaveštava javnost o napadima na svog sina, koji živi pod pritiscima od svoje prve godine života i koji je izložen napadima na ličnost i na život zbog tobožnjih grehova njegovog oca. Prilično nedvosmisleno tvrdi da iza čikaškog pečata stoji beogradska Služba. Procenjuje zapravo da ga Udba navlači da piše o partizanskim zločinima kako bi ga ponovo uhapsila.

Đilas je dva puta robijao, u kraljevskoj robijašnici u Sremskoj Mitrovici od 1933. do 1936, a potom u komunističkim robijašnicama punih devet godina. Milovanu Đilasu je posle II svetskog rata suđeno četiri puta, ako se ne uzme u obzir (peto) suđenje za prekršaj zbog učešća u izdavanju časopisa na geštetneru "Časovnik". Posle prvog suđenja 1955. Đilas je dobio 18 meseci, a posle drugog 1956. tri godine, posle trećeg suđenja 1957. sedam godina, a na četvrtom 1962. osuđen je na 13 i po godina strogog zatvora. Pomilovan je 1966, ali ostaje u izolaciji.

Porodična istorija Đilasovih je takođe veoma tragična. Oca Nikolu ubili su 1943. albanski nacionalisti za vreme nemačke okupacije pošto su ga Nedićeve vlasti proterale iz Srbije na Kosovo. Milovanova sestra Dobra poginula je u borbi s četnicima u Srbiji 1942. Brata Milovanovog Aleksu ubili su četnici 1941. u Crnoj Gori. Drugog brata Milivoja ubili su Nemci na Banjici 1942.

ODBRANA: U nekim delovima knjige Tošić otvoreno istupa u odbranu Đilasa – na primer onda kada kaže da je kampanja protiv Đilasa, koja traje četiri decenije, zasnovana na dve najobičnije balkanske laži. Jedna je da je Milovan harao po Crnoj Gori skoro sve vreme građanskog rata, a druga da je Milovan "izmislio" crnogorsku naciju. Tošić Đilasove kritičare upućuje na Zbornik dokumenta iz NOB-a, koji sadrži nekih 150 knjiga, gde registruje da je Milovan Đilas u Crnoj Gori bio samo nepuna četiri meseca, od jula do oktobra 1941, a ostalo vreme je proveo u Vrhovnom štabu Josipa Broza, od prvih dana novembra 1941. pa sve do kraja rata. Tošić naglašava da je u svakom slučaju istorijska istina da Đilas nije bio u Crnoj Gori u vreme pojave "pasjih grobalja" i levih skretanja, što mu prebacuju. Tošić citira jednu Aleksinu izjavu: "Moj otac nije bio svetac..." Odmah posle toga postavlja retoričko pitanje – da li su u građanskom ratu sveci bili na četničkoj strani, pop Đujić, Keserović, Kalabić, Radović Kondor, Raković, gardijski oficir Lazović u smederevskom kraju... Na partizanskoj Sava Kovačević, Ivan Milutinović...

Da li je taj reprint tekstova o Milovanu Đilasu i nekih tekstova samog Đilasa koji organizuje jedan bivši emigrant, sada aktivan politički radnik, Desimir Tošić, znak nekog nacionalnog pomirenja? Tošić u jednom tekstu negativno odgovara. "Ne, ne treba da se mirimo s Milovanom Đilasom jer je on sam u svojoj sveobuhvatnosti pomirenje s prošlošću. On je u sebi i u svojim stradanjima sažeo revolucionare i konvertite, mučitelje i mučene, prošlost i sadašnjost..."

Izgleda da je ta odbrana istovremeno i polemika unutar sadašnje vladajuće klase, odraz kontroverzi u fazi konstituisanja višestranačja u Srbiji devedesetih, proizašlih iz jedne specifične uskogrudosti i jedne kulture manihejstva, ekstrema, emigrantske i udbaške hajke na Đilasa, kao i loše savesti. Đilasa su, piše Tošić, devedesetih napadali kao komunjaru oni komunisti koji su tek 1990. postali perjanice antikomunističkog pokreta. Morbidno i osvetoljubivo osećanje krivice pretvorilo se u pravu hajku. Nisu mogli da zaborave Đilasu što nije bio podoban u vreme kada su oni vedrili i oblačili, naglašava Tošić.

SAM: Iz Tošićeve zbirke proizilazi da je tadašnja (1990) vlast možda bila i širokogrudija od tadašnje opozicije – dozvolila mu je da u zemlji objavi nekoliko knjiga koje su već bile objavljene u inostranstvu između 1956. i 1986. Kada je pri osnivanju Demokratske stranke 1990. bio pozvan i Đilas neko je histerično pitao zašto, a tri godine kasnije u glasilu te stranke, neko, za koga Tošić upotrebljava neuobičajeno oštar izraz, "naučni kepec našeg vremena", paranoično je napao Đilasa. Tošić na to kaže da se Đilas zalagao za višestranački sistem od 1953. i to platio zatvorom, a da nijedan od naših slavnih disidentskih doktora nije.

Neinteresovanje za Đilasa Tošić objašnjava konstatacijom koju naziva ciničnom – da jedno "malo vreme", vreme malih ljudi nije moglo da se koristi jednom izuzetno značajnom našom istorijskom ličnošću, kojoj, kaže Tošić, u toj vrsti, nema premca ni kod nas ni na istoku.

Tako je Đilas ostao sam, a opozicija i vlast u jedno prelomno i dramatično vreme ostali su bez njegove pomoći. I vlast i pozicija odustali su (izuzev pojedinaca) čak i da se poklone senima čoveka koji je izašao na megdan četiri decenije pre njih. Starije generacije bi bar morale znati, konstatuje Tošić, da je Đilas bio jedan od najiskrenijih pobunjenika protiv sovjetske agresije 1948. usmerene na Jugoslaviju, uprkos činjenici da je ratne 1942. pisao panegirik Staljinu. Morale bi znati da je on preteča pokreta borbe za demokratizaciju još od pre četiri decenije i da je zbog toga platio dugom robijom. Demokrata Tošić očito uvažava komunističkog disidenta Đilasa, koga karakteriše kao najznačajnijeg političkog disidenta između 1954. i 1990. Kaže da je Đilas disident pre Saharova i Solženjicina. Njegova Nova klasa je jedno od najprevođenijih disidentskih dela. Konstatuje čak da u našoj istoriji nema nijednog društvenog radnika takve biografije u toku poslednja dva veka... Podseća da je, kao dobitnik Nagrade slobode Freedom house-a, Đilas u društvu generala Ajzenhauera, generala Maršala, Čerčila, belgijskog socijaliste Spaka, nemačkog socijaliste Branta, francuskog evropejca Monea, američkih predsednika Trumana i Džonsona, španskog čeliste Kazalsa...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net