Politički portret - Dušan Mihajlović >

Vidra iz Valjeva

Ukoliko je kriterijum za političku uspešnost dužina participiranja u vlasti nakon smrti Josipa Broza, Dušan Mihajlović u Srbiji ima samo jednog potencijalnog konkurenta – potpredsednika Vlade Nebojšu Čovića

DUŠAN MIHAJLOVIĆ: Na početku političke karijere...

Da je u nekadašnjem kompletnom DOS-u bilo samo malo više sluha za teorije Dušana Mihajlovića, "privremeni" ministar policije ne bi uspeo da, tokom aktuelnog trogodišnjeg učešća u vlasti, zada toliko glavobolje kako partnerima u vladi tako i političkim konkurentima. Mnogo lakše, u tom slučaju, bilo bi i samoproklamovanom knjazu Milošu današnjice jer ne bi morao da se onoliko zlopati trpeći "božju kaznu" u vidu Mlađana Dinkića, predstavljajući "gromobran" koji štiti policiju (ili, beše, celu vladu?) i "izigravajući", prema sopstvenom priznanju, "finog i glupog ministra".

Jer, sam Mihajlović je, sasvim na vreme, precizno objasnio da budućnost valja graditi na novim ljudima, a ne na onima koji su, poput njega, učestvovali u vlasti u prethodnom sistemu – ali se nije našao niko da tu pouku ozbiljno shvati.

Objašnjavajući zašto sam nije imao ministarsku funkciju u periodu između potpisivanja Dejtonskog sporazuma i početka priprema za rat na Kosovu, kada je njegova Nova demokratija bila deo koalicione vlade sa socijalistima i julovcima, Mihajlović je u oktobru 1999. za "Vreme" doslovce rekao: "Ja sam već jednom bio u vladi. Da se vraćam, da ne kažem na mesto zločina, to mi nije bio nikakav izazov. Mislim da svi mi koji smo bili u jednom pređašnjem sistemu, koji imamo to iskustvo, nismo dobar materijal za budućnost. Budućnost ne treba da se gradi na nama, nego na novim ljudima."

A onda mu je, valjda, za trenutak popustila koncentracija i neko je, kao onomad Slobodan Milošević, uspeo da ga "prevede žednog preko vode" i ubedi da, kao kompromisno rešenje već solidno zaraćenih Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, početkom 2001, prihvati mesto "privremenog" ministra unutrašnjih poslova. I tako su počele sve one brojne prozivke njegovog imena, koje su ovih dana samo kulminirale: Mihajlovićevu ostavku tražili su mnogi – Sindikat policije, Šešeljevi radikali, DSS i mnoštvo drugih stranaka i organizacija. U raznim situacijama, takvim činom i sâm je umeo da zapreti: jednom, reklo bi se, sasvim ozbiljno – u vreme pobune "crvenih beretki" – pa je potpredsednik Vlade Čedomir Jovanović, po sopstvenom priznanju, morao da cepa papir sa već napisanim tekstom ostavke.

MUP NIJE GLUP: Morao je Dušan Mihajlović tokom postmiloševićevskog ministrovanja i da objašnjava zašto ga nije trebalo shvatiti ozbiljno kada je, recimo, samouvereno i više puta ponovljajući, tvrdio da je ubistvo vlasnika "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina" Slavka Ćuruvije "rešeno sa stanovišta policije". Neobično obdaren za verbalno izražavanje (po internetu i danas kruži tonski zapis jednog od njegovih briljantnih govorničkih pasaža – "sada nemamo jednu vladu sa ove strane Save, a drugu sa druge strane vlade... ovaj, Dunava... odnosno Save"), morao je i da demantuje tvrdnje o prisluškivanju političkih protivnika i stranih ambasadora. Pripala mu je i dužnost da ćuti na temu realizacije najavljenog obračuna sa ključnim ljudima policije iz mračnog miloševićevskog perioda u vidu rokade istih tih ljudi po važnim pozicijama u istoj toj "reformisanoj policiji". A morao je i da javno prizna da se "oseća odgovornim i da ima problema" zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, ali i da ustvrdi kako smatra da je preduzeo sve što je mogao da se to ne dogodi. Posle istrage koja je pokazala da je Đinđića ubio pripadnik policije, i to nakon tri neuspela pokušaja atentata (Limes, Kopaonik, savezna skupština), uprkos tvrdnjama Đinđićevog telohranitelja o brojnim propustima u lancu premijerovog obezbeđenja, Mihajlović je s uobičajenim mirom objasnio građanstvu da se "jasno pokazalo da nije bilo zavere i da propusti koji su učinjeni nisu mogli da spreče atentat". Uostalom, to je utvrdila i komisija čiji je zadatak bio da istraži da li je bilo propusta u premijerovom obezbeđenju, na čijem je formiranju, kako voli da istakne, lično insistirao.

A onda su, iz dva pravca, stigle neprijatne vesti koje su političara i biznismena izbacile iz uobičajenog raspoloženja. Iz Haga je stigla optužnica protiv četvorice vojnih i policijskih komandanata iz vremena rata na Kosovu, među kojima je i drugi čovek Mihajlovićeve policije, načelnik Resora javne bezbednosti, general-potpukovnik Sreten Lukić. Ne baš sasvim iznenađujući dopis iz Haga naterao je ministra da naprasno promeni odnos prema Sudu, čije je zahteve za izručenjem donedavno bez gunđanja izvršavao: "Ako Lukić ode u Hag, nema tog policajca koji će sa voljom i bez razmišljanja braniti zemlju od terorista, nema tog inspektora koji će bez kalkulacija vijati Legiju i noćima ne spavati zbog nerešenih slučajeva Ćuruvije i Pantića, i zato nema više smisla izigravati finog i glupog ministra. MUP nije više glup, a neće biti tako fin kao dosad" , rekao je Mihajlović, precizirajući da, ako nekome to zvuči kao pretnja, "to je, svakako problem njegove nečiste savesti". Osim tvrdnje koja nije pretnja, ministar policijski otkrio je i da "stiže glas" da će i protiv njega biti potpisana haška optužnica "na osnovu dokaza koje su pružila trojica haških zatvorenika da je parama iz primarne emisije finansirao paravojne formacije".

Ne mnogo prijatnije vesti objavljene su i u Beogradu, gde su, kako je ustanovila Mihajlovićeva preimenovana stranka, "miševi sa kalašnjikovima" pokušali "da izgrickaju državu", pri čemu je "očigledno da je poslednja prepreka miševima sa kalašnjikovima ministar Mihajlović, a kap koja je miševima sa klašnjikovima prelila čašu jeste poverenje koje ministar Mihajlović ima u svoju policiju i policija u svog ministra". Liberali Srbije, kako se nekadašnja Nova demokratija zove od 9. marta ove godine, odbili su da objasne u kome su prepoznali naoružanu sitnu životinjsku vrstu koja bi grickala državu da nije lidera njihove stranke. Prema opšteprihvaćenom prevodu na uobičajeni jezik, međutim, inspirisani pisac živopisnog stranačkog saopštenja mislio je na predstavnike G 17 plus koji su, iznošenjem optužbi za sukob interesa i nanošenje ozbiljne štete državnoj kasi, upravo ovih dana pokušali da još jednom provere ocenu o briljantnom talentu za opstanak na vlasti, davno uočenom kod brkatog Valjevca.

Jer, ukoliko je kriterijum za političku uspešnost dužina participiranja u vlasti nakon smrti Josipa Broza, Dušan Mihajlović u Srbiji ima samo jednog potencijalnog konkurenta – potpredsednika Vlade Nebojšu Čovića (njih dvojica su, povremeno i po potrebi, u koaliciji DAN, koju sem Mihajlovićeve i Čovićeve stranke čini i Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića). Svi ostali današnji srpski zvaničnici, iz tog ugla gledano, imaju se smatrati totalnim amaterima.

Život u opoziciji

CIA NE SPAVA: Prve političke lekcije Mihajlović je savladao u rodnom Valjevu. Rođen je 27. septembra 1948, partijsku knjižicu je zaslužio već u trećem razredu gimnazije, zahvaljujući odličnom uspehu u školi i ozbiljnoj dozi iskazanog aktivizma ("drugovi su me od 7. razreda osnovne škole pa do kraja gimnazije birali za predsednika odeljenske zajednice, u prvom razredu gimnazije napravio sam Društvo prirodnjaka koje se bavilo arheologijom, u drugom razredu bio sam skaut, pa istraživač i tu logiku i organizaciju zadržao sam i danas") i uprkos lošoj oceni iz vladanja i tada ne sasvim uobičajenom velikom poštovanju prema vladici Nikolaju Velimiroviću i Crkvi. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali je na čaršiju mnogo jači utisak od pravničke diplome ostavilo nekoliko godina rada u Službi državne bezbednosti u Valjevu, odakle potiče i nadimak – Dule CIA. "Na pokušaj diskvalifikacije zbog mog rada u Odeljenju SDB RSUP-a u Valjevu, davno sam rekao da je bolje profesionalno i javno raditi par godina za platu nego doživotno dobrovoljno i tajno, kao neki moji kritičari", reći će tim povodom Mihajlović, u pismu građanima "poslatom" ove jeseni, nakon prvih prozivki iz G17 plus.

Nakon školskih funkcionerskih vežbi, prve ozbiljne političke funkcije Mihajlović je zabeležio u biografiju takođe u Valjevu, gde je bio potpredsednik, pa predsednik gradske vlade, a onda i gradonačelnik. Prema sopstvenom sećanju, u to vreme je "okupljao sve Valjevce bez obzira na njihovu političku pripadnost, a kulturu pretvorio u najbolju investiciju". A onda je, baš nekako u vreme završetka Mihajlovićevog gradonačelničkog mandata, Slobodan Milošević, u to vreme (1989) na vrhuncu svoje popularnosti, došao na ideju da Mihajloviću ponudi funkciju potpredsednika "prve nepartijske, tranzicione vlade koja je trebalo da obezbedi reformu i prelazak iz komunističkog u višepartijski sistem parlamentarne demokratije". Dobitnik primamljive ponude je, kako tvrdi, tada verovao da je njegova obaveza da ostane u Valjevu i "prihvati se nekih obaveza u Krušiku".

"Sedam dana nisam spavao smišljajući kako da mu objasnim da tu ponudu ne mogu da prihvatim, a onda se ispostavilo da je naš susret trajao pet minuta i da sam bio pobeđen", opisao je, sa bezbedne vremenske udaljenosti, prvo od, prema sopstvenom priznanju, tri "prevođenja žednog preko vode" koje mu je Milošević priredio.

PRIJATEljI: Prva etapa saradnje sa Miloševićem završila se relativno brzo, a povod je bio stvaranje Socijalističke parije Srbije i preuzimanje imovine i Saveza komunista i Socijalističkog saveza, suprotno Mihajlovićevom zalaganju da se SK transformiše u socijaldemokratsku partiju, a da se imovina Soc-saveza dâ opoziciji. Zahvaljujući tome, međutim, Mihajlovićevi liberali danas mogu da se hvale kako su jedna od prvih političkih partija osnovanih u Srbiji po uvođenju političkog pluralizma (deo bivše omladinske organizacije SK, koji nije sebe video u ulozi podmlatka SPS-a, osnovao je Socijaldemokratski savez mladih Srbije, koji se, potom, 10. jula 1990, udružio sa nekoliko gradskih pokreta, od kojih je najveći nastao u Valjevu). Ime stranci dao je Mihajlovićev lični prijatelj Dobrica Ćosić, program je, najvećim delom, napisao takođe prijatelj Ljuba Tadić, a na osnivačkoj skupštini govorio je još jedan Mihajlovićev prijatelj – Matija Bećković. Niko od njih, međutim, kao ni drugi Mihajlovićevi prijatelji zvučnih imena, kao što su Ljuba Popović, Desanka Maksimović ili Brana Crnčević, nije uzeo partijsku knjižicu ND-a.

Mnogo više reči Mihajlović je morao da potroši objašnjavajući razloge za obnavljanje saradnje sa Miloševićem, u februaru 1994, nego za prvu epizodu iz tog serijala. U parlament Srbije ND je, naime, tada ušla kao članica opozicionog DEPOS-a, pa Mihajlović i danas mora skepticima da garantuje svojom "ličnom čašću i svim drugim što čovek ima na moralnom, političkom i materijalnom planu" da među četiri poslanička glasa, koji su u momentu izbora predsednika Skupštine socijalistima obezbedili većinu, nije bilo glasova ND-a. Ipak, uz tvrdnju da je to glasanje pokazalo da je "opozicija probušena i da SPS ima partnere za formiranje vlade" i uz obrazloženje da je motiv za donošenje mnogo krtikovane odluke bila želja da se "kuća popravi i spolja i iznutra", ND je ušao u vladu i pomogao režimu da izgradi nešto prozapadnog i mirnodopskog imidža (upravo se Mihajlović prvi setio da se založi za ulazak u Partnerstvo za mir, recimo, a ND je podneo i Predlog zakona o privatizaciji, koji je u parlamentu usvojen u znatno izmenjenom obliku). Sloga je trajala do sledećih izbora, na kojima su novodemokrate nastupile u koaliciji sa SPS-om i JUL-om – Miloševićeva potreba da, ulaskom u savez sa radikalima, najavi novu ratnu fazu, označila je kraj te faze participacije ND-a u vlasti.

Razni izvori su tih godina tvrdili da je ulazak članice DEPOS-a u Miloševićevu vladu unapred odobrio Vuk Drašković i njegov Srpski pokret obnove. ("Ti uđi, jer ako uspeš, svi smo pobedili, a ako ne uspeš, makar nismo svi izgubili", navodno je tvrdio Drašković.) Drugi izvori su, opet, tvrdili da je pravi razlog bio poslovne, a ne političke prirode. Prema jednoj školi mišljenja, naime, Mihajlović i nije naročito vešt trgovac i bio je gotovo prinuđen da uđe u koaliciju sa socijalistima kako bi njegova firma Lutra (vidra) izašla iz nevolja (pominjao se i navodni kredit od oko 500.000 nemačkih maraka, dobijen od Karić banke, koji je nekako valjalo vratiti). Tih godina, navodno, Lutra (formirana 1991) nije imala preteranog uspeha u poslovima sa malinama i bikovima, a profitirala je "samo" na cementu.

SKAUT: Dušan Mihajlović

VIDRA NA ISPITIVANjU: Druga škola mišljenja, pak, govori o izrazitom poslovnom umeću i enormnom bogatstvu Dušana Mihajlovića, ali i drugih članova stranke, za koju deo javnosti veruje da je pre interesna grupacija, nego politička organizacija (na šta Liberali mogu da uzvrate činjenicom da pripadaju Liberalnoj internacionali, koja je u oktobru ove godine u Dakaru izabrala baš Mihajlovića za potpredsednika organizacije). Sam Mihajlović, izgleda, ne misli da je preterano bogat – kao danas Dinkiću, nekada je i Zoranu Đinđiću na kritike odgovarao ponudom da zamene imovinu (ponuda Dinkiću još je bogatija – Mihajlović je potpredsedniku G17 plus ponudio da se obojica povuku iz politike).

Dinkićev G17 plus možda se ne slaže sa ocenom o poslovnom umeću lidera Liberala Srbije, makar ne u onom smislu koji podrazumeva ravnopravno učešće u poslovnoj utakmici sa drugim konkurentima, ali se svakako slaže sa ocenom o Mihajlovićevom bogatstvu. Saopštenja G17 plus svakodnevno imaju nove momente, a prema izjavi Gorana Paunovića, predsednika Izvršnog odbora G17 plus, broj Mihajlovićevih firmi koje iz dana u dan otkriva ta stranka mogao bi porasti sa najčešće pominjanih 16 na čak 36 ili više.

U najnovijem ratu između Dinkića i Mihajlovića, u kome bi, zbog prenošenja navoda G17 plus, prema najavi advokata ministra policije, i novinari mogli završiti na sudu, na račun Mihajlovića stigle su mnoge optužbe. Nakon već poluzaboravljenih tvrdnji G17 plus da je Mihajlović prikrio pismo mađarske policije nadležnom činovniku Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, kojim se traži provera nekih transakcija sa računa netom oporezovanih Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, i da je tako pokušao da zataška aferu pranja novca, iz te stranke stigla je optužba da je zloupotrebljavajući službeni položaj, ministar omogućio firmi Arius, za koju tvrdi da je pod Mihajlovićevom vlasničkom kontrolom, da na tenderu za nabavku informatičke opreme za MUP dobije posao u vrednosti od oko dva i po miliona evra.

NI MINISTAR NIJE GLUP: Iako Mihajlović lično tvrdi da nije "toliko glup da bi ušao u konflikt interesa" jer je "davno naučio da tamo gde jede hleb ne treba da pravi nikakve probleme", mnogima su Dinkićevi papiri delovali ubedljivo, pa se Beogradom raširio glas da je ministar policije podneo ostavku. Te priče demantovao je premijer Zoran Živković lično (ipak, uz dodatak da "niko nije vezan za fotelju" i da će svaki ministar odgovarati ako se utvrdi da je počinio prekršaj), a Mihajlović je, sa svoje strane, krenuo u kontraofanzivu, podnevši krivičnu prijavu protiv Dinkića, ali i predsednika Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać, koju je optužio za pronošenje lažnih optužbi.

Pred sudskim organima sada je zaista mnogo posla: moraće da provere navode G17 plus, samog Mihajlovića, kao i demantije MUP-a i firme Arius (koja tvrdi da Mihajlović više nije niti je u trenutku raspisivanja tendera bio akcionar tog preduzeća, kao ni firme Vidra info, u čijem se sastavu Arius nalazi – "bez obzira na to što u Srbiji nije donet zakon o sprečavanju sukoba interesa, Mihajlović je u aprilu 2001, po stupanju na dužnost ministra, otuđio svojih šest odsto u firmi Arius, što nije bio dužan ni po najrigoroznijim evropskim pravilima", tvrdi njegov advokat Aleksandar Lojpur). Na proveri će biti i anonimna prijava koja govori o neslaganju pokojnog premijera Đinđića sa tenderskim postupkom vezanim za dodelu posla firmi Arius, a u međuvremenu mediji su zatrpani novim skandaloznim otkrićima koje svakodnevno saopštavaju G17 plus (navodne mahinacije Mihajlovića i njegovih partijskih drugova) i Liberali Srbije (navodna zloupotreba položaja Mlađana Dinkića vezana za poslovanje Nacionalne štedionice).

Priče su zaista zanimljive i raznovrsne – G17 plus optužuje prvog srpskog policajca da koristi položaj u vladi, kako bi u susretima sa stranim delegacijama privrednog karaktera pronalazio kupce za 3500 junadi i bikova koje uslužno tovi sedam srpskih farmi. Mediji pominju i navodnu poslovnu prevaru u kojoj je "stradao" izvesni Španac, u čiju je čast ND prošlog decembra priredio čuvenu novogodišnju žurku (pod sloganom "Čist kapitalizam") na kojoj su kubanske plesačice zabavljale više od 1500 gostiju stešnjenih u Klubu poslanika na Dedinju. Oglasio se i Samostalni sindikat kompanije IMPA iz Zemuna, koji podseća na tender za nabavku i opremanje policije s početka 2002, u čijem je delu, vezanom za nabavku 23.000 džepnih višenamenskih peroreza, i ta kompanija učestvovala. Posao je, prema tim navodima, dobila Lutra iz Valjeva, iako je imala ponudu skuplju za četiri marke po komadu.

Tezu o sveobuhvatnosti Mihajlovićevog poslovnog umeća mogli bi da potvrde i navodni dokazi o malverzacijama u vezi sa firmama na čijem su čelu Mihajlovićevi Liberali a koje je G17 plus prezentovao u utorak, baš u vreme nastajanja ovog teksta. Reč je o navodnom "naduvavanju" faktura sa 140.000 na 287.000 evra prilikom sprovođenja tendera za izgradnju magistralnog vodovoda Makiš–Mladenovac, pri čemu je ceo posao išao preko firme "Kolubara d.o.o. Mionica", čiji je većinski vlasnik, prema tvrdnji G17 plus, Miroslav Stefanović, funkcioner LS-a, a manjinski – Dušan Mihajlović.

Osim istražnih organa, dosta posla imaće i građani, jer: "Ostaje na građanima Srbije da procene zašto gospodin Dinkić baš danas puca u ministra, i to istim mecima koje je već mafija koristila", pita Mihajlović, ističući da su o Dinkićevim tvrdnjama već pisali u vreme akcije obračuna sa organizovanim kriminalom zabranjeni listovi "Identitet" i "Nacional".

"Sada se bar zna čije su vlasništvo bili ti listovi i, samim tim, čiji posao Dinkić nastoji da završi u duhu pisma koje je njegovom predsedniku, pred atentat, uputio gospodin Legija", naveo je Mihajlović u jednom od skorašnjih saopštenja.


 

"Masonerija"

"Veliki Štetočina", kako Dušan Mihajlović već godinama zove Vojislava Šešelja, voleo je da za ministra policije ustvrdi da je – mason. Pre nego što je upoznao zatvorsku ložu u Ševeningenu, Šešelj je, tako, tvrdio da se "u Beogradu sukobljavaju, poslednjih godina, dve masonske lože", od kojih je jednu okarakterisao kao "Tapijevu, čisto kriminalnu, gde je bio i određen krug političara", dok je opisujući drugu naveo imena niz poznatih političara, među kojima i Mihajlovićevo.

Sam Mihajlović nije se mnogo obazirao na priče o masoneriji, tvrdeći da je svestan da živi u vremenu u kome nema nikakve šanse da demantuje laž, ali i da "u masoneriji nije bilo nečasnih radnji u smislu da je neko pratio vaš rad ili bio doušnik", kao i da su za njega "masoni udruženje građana, baš kao i društvo golubara".


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net