Pozorište - Pop Ćira i pop Spira >

Popadije i papučići

Stevan Sremac, Pop Ćira i pop Spira; adaptacija dramatizacije i režija Jug Radivojević; igraju Ljiljana Stjepanović, Aleksandar Hrnjaković, Ana Zdravković i dr.; Pozorište na Terazijama

Šta u savremenom pozorištu može da se uradi s tako opštepoznatom nacionalnom klasikom kao što je roman Pop Ćira i pop Spira Stevana Sremca? Kako ova pripovest o provincijskim ljubavima, surevnjivostima, spletkama i ambicijama, koja je ozvučena nekim humornim, naivnim i nostalgičnim tonom, može da se približi modernom senzibilitetu, njegovoj sklonosti ka ironiji, oporosti, oštrini? Suočen s ovakvim i sličnim izazovima, reditelj Jug Radivojević je u predstavi izvedenoj u Pozorištu na Terazijama posegnuo za rešenjem koje kao da se prvo nametalo – poigrao se formalnim odlikama romana, ironično izokrenuo njegovu naivnost i, jednom rečju, pokušao da sprovede (kemp?) stilizaciju.

Ovakva scenska stilizacija uspostavlja se već u uvodnoj sceni predstave u kojoj karikirano prikazani popovi, popadije i njihove ćerke sede za ogromnom trpezom sa ostacima raznih "svinjarija" i, uz nešto muzike i pesme, vare obilat prečanski ručak. Osnovni elementi željene stilizacije prisutni su, dakle, već ovde: od duhovitog, stripovski pojednostavljenog prikaza zaraćenih popadija i njihovih ćerki, koje vizuelno neodoljivo podsećaju na Pepeljugine zle sestre (mala i debela mama s ćerkom adekvatnog izgleda nasuprot visokoj i mršavoj mami s istom takvom ćerkom), do lakih i prigodnih muzičkih aranžmana čiji je autor Vojkan Borisavljević. Bitan gradivni element ovakve ikonografije, ovakvog stilskog koncepta, jesu i kostimi Vanje Popović koji, u osnovi, pripadaju epohi, ali su podvrgnuti željenoj stilizaciji (šareno, naglašeno), s jednim detaljem kao autorkinim komentarom na vojvođanski ambijent – cvetovima suncokreta.

Međutim, jasno postavljene osnove ovakvog koncepta nisu sveobuhvatno razvijene, tako da ima rediteljskih rešenja koja, u svojoj stilskoj nedoslednosti, deluju veoma aljkavo i improvizovano; nedopustivo je, recimo, da u jednoj sceni imamo nakaširano pečenje (što se stilski potpuno uklapa), dok se u drugoj jede prava pita (što predstavlja potpuno narušavanje željene stilizacije). Ovaj primer nije nikakvo kritičarsko cepidlačenje, već upečatljiv pokazatelj nedovoljne stilske usklađenosti, koja se posebno ogleda u glumačkoj igri. Naime, da bi ovakav koncept mogao da profunkcioniše, reditelj i glumci su morali da budu veoma pažljivi u stilskoj i žanrovskoj postavci likova, da imaju osećanje mere. To osećanje je izostalo u dobrom broju uloga, koje su se pretvarale u tipološki neizdiferencirane, prenaglašene, iskarikirane, spoljne i samodovoljne numere nekakve humorističke revije: Valentina Čerškov Pavličić kao popadija Persa, Jelena Jovičić kao njena ćerka Melanija, Ljiljana Stjepanović kao popadija Sida.

Ali, u glumačkom ansamblu postojao je i pravi biser koji je ukazivao na ono što je predstava mogla da bude da je bila stilski zaokružena: reč je o sjajnoj ulozi Ane Zdravković kao popovske ćerke Jule. U pogledu karakterizacije, njena Jula je bila jasno postavljen tip veoma simpatične, iskrene, namćoraste, pomalo autistične džambas-devojke, dok je u pogledu žanrovsko-stilske postavke lika ona oličavala željenu stilizaciju, onu kemp ravnotežu između ironije i emocije; u tom pogledu posebno se izdvaja njena zaista sjajna pevačka numera (nešto o utapanju u Tisi), koja je bila i smešna i dirljiva. Dobrog partnera Ana Zdravković je imala u Miroljubu Turajliji, tako da su ljubavne scene na drvetu između Juce i Šace bile najsimpatičniji momenti predstave. Duško Radović i Aleksandar Hrnjaković doneli su prilično uopštene prikaze dvojice popova papučića, Ćire i Spire.

Sâm kraj svedoči da reditelj Jug Radivojević nije nameravao da napravi samo smešnu, na savremen način stilizovanu predstavu, već da je imao i nekih značenjskih ambicija. Naime, poslednja scena, koja odgovara melanholičnom epilogu Sremčevog romana, svodi se na efektnu živu sliku u kojoj dominiraju mračni i zloslutni tonovi: lišće je popadalo, pada i sneg, hladno je, svi junaci su u crnom, sa zebnjom iščekuju nešto nepoznato i preteće. Ovaj scenski akcenat kao da nas opominje da se iza naizgled nedužne priče o provincijskim ljubomorama i spletkama kriju znatno opasniji sadržaji, ali on ne može da odnese prevagu nad prethodnim tokom predstave koji nije bio dramski fokusiran, a imao je naglašeno revijalnu prirodu (s glumačkim numerama usmerenim na bespoštedno kamčenje aplauza).

To je šteta jer se čini da, koliko to god izgledalo čudno, roman Pop Ćira i pop Spira može da pruži vrlo aktuelnu teatarsku građu: i danas dobro znamo šta može da izrodi fašistoidna malograđanština provincijskih gospođa, i danas smo svedoci sebičnih pobuda naših dičnih popova, koji izbacuju decu sa specijalnim potrebama iz njihovog doma, grabe da im se vrate svi posedi oduzeti od srednjeg veka do danas, guraju veronauku i u vrtiće... U nedostatku ovog ili nekog drugog značenjskog zaokreta, predstava Pop Ćira i pop Spira Pozorišta na Terazijama iscrpljuje se u duhovito zamišljenoj stilizaciji (koja se samo sporadično ostvaruje) i u jednoj vanserijskoj komičarskoj kreaciji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net