Sonja Liht >

Mala velika žena

Odlazak Sonje Liht s čela Fonda za otvoreno društvo može da se posmatra kao samo jedna promena u inače uglavnom nepromenljivom svetu fondacija i nevladinih organizacija. S obzirom na to da dosadašnja predsednica Fonda uskoro osniva školu za političke lidere, to takođe može da se posmatra kao mogućnost da u nekom pristojnom roku dobijemo političare kakvi dolikuju pristojnoj državi. No, ako se ima u vidu da je Fond za otvoreno društvo u proteklih 12 godina najčešće bio identifikovan sa ženom koja ga je vodila, odlazak Sonje Liht s čela te organizacije može se posmatrati i kao definitivan kraj jedne prilično burne epohe

NOVINARI: Sonja Liht u društvu Stojana Cerovića i Dragoljuba Žarkovića

Fond za otvoreno društvo, odnosno jugoslovenska kancelarija fondacije Džordža Sorosa osnovana je u oktobru 1991. godine, kada je Soros s predstavnicima tadašnje jugoslovenske vlade potpisao ugovor koji je, između ostalog, podrazumevao i to da na svaki dinar koji ta fondacija uloži u razne humanitarne projekte drugi dinar dotira vlada. No, kako se tadašnja država ubrzo posle toga raspala, od prvobitnog dogovora nije bilo ništa – Fond se razdelio po nekadašnjim republikama, a rukovodilac beogradske kancelarije postala je Sonja Liht. Dotadašnju aktivnost na polju društvene teorije i u već započetoj antiratnoj kampanji Liht će sublimirati u delatnostima Fonda: pod njenim rukovodstvom Fond se fokusirao na humanitarnu aktivnost, obrazovanje, zdravstvo, civilno društvo, medije, pomoć manjinama, negovanje kulture. Tokom 12 godina postojanja podržao je oko 20.000 projekata i u njih uložio preko sto miliona dolara. Što se rezultata tiče, o njima možda najbolje govori činjenica da je 2001, odgovarajući na pitanje poznatog američkog TV voditelja o tome šta smatra svojim najvećim uspehom, Džordž Soros spremno odgovorio: "Jugoslaviju."

Iako čak i u ovakvoj zvaničnoj verziji priča o Fondu za humantirano pravo, odnosno njegovom delovanju za vreme Sonje Liht deluje dovoljno impresivno, nezvanična verzija mnogo više govori o mraku Srbije devedesetih i nivou hrabrosti i strpljenja potrebnog da se taj mrak koliko-toliko razbije. "Kad je Sonja počela da radi, Fond je bio smešten u jednoj sobi na Trgu Nikole Pašića: ona i Vera Vukelić i jedan kompjuter. Kad sam došao da ih posetim, to mi je delovalo potpuno neverovatno. Kakva fondacija, kakav Soros, šta je sve to? U roku od dve godine, kad su se preselili u ulicu Kralja Petra, vladalo je isto osećanje da je to nešto privremeno. Onda su došle sankcije i sećam se kako su svi zaposleni danima i noćima prebrojavali i pakovali lekove. Jedna od prvih velikih donacija bila je u lekovima u rinfuzi, u burićima i bačvama, pa se onda to naknadno raspoređivalo. Kroz takve akcije postalo je jasno koliko je sve to ozbiljno. Niko od nas u to vreme nije imao predstavu o tome koliko je bogatstvo i kakve su namere Džordža Sorosa. Mislim da se to iskristalisalo 1993. i 1994, da bi 1995. Fond već postajao problem tadašnje vlasti", priča za "Vreme" Velimir Ćurguz Kazimir, koji je više godina radio u Fondu.

Tek što se, dakle, deo javnosti privikao na postojanje različitih fondacija i nevladinih organizacija, sve aktivnosti Fonda bile su automatski označene kao sumnjive, špijunske, izdajničke: kada je 1993. intenzivirana humanitarna aktivnost, takve kvalifikacije bile su samo deo histerične medijske propagande vođene filozofijom "to je američko – fuj, fuj". Dve godine kasnije, kada je već postalo jasno da bez takve pomoći više ne može da se funkcioniše, optužbe su postale mnogo ozbiljnije. U periodu od marta do juna 1995. javnost je tako upozorena da će jednog dana čak i unuci onih koji primaju bilo kakvu inostranu pomoć morati da se postide; da Fond uvozi bajate i štetne lekove; da umesto lekova bolesnicima daje sredstva za kontracepciju; da bi bilo najbolje da sva deca koja su spremna da prime Sorosove stipendije i njihovi roditelji napuste zemlju. Pored toga, događalo se da direktori bolnica i domova zdravlja sa skupocenih aparata koji su im poklonjeni skidaju donatorske pločice Fonda. S druge strane, kada je nekoliko meseci kasnije, posle akcije Oluja, Sonja Liht otputovala na razgovor sa Sorosom tražeći za decu izbeglice jednogodišnju pomoć od sedam miliona dolara, a vratila se sa saopštenjem o dvogodišnjoj pomoći od 15 miliona dolara, vest o tome jedva da je objavljena u uvek agilnim državnim medijima.

Konačno, kampanja protiv Fonda ozvaničena je 23. marta 1996. odlukom Vrhovnog suda Srbije o poništavanju njegove registracije. Ministarstvo kulture tražilo je izvesne izmene u aktima o osnivanju, što je, kako već red nalaže, zahtevalo određeno vreme i (uzevši u obzir odluku Vrhovnog suda) privremeni prekid rada. Ali, pošto ovde slične situacije mogu da potraju i pošto su se izjalovile najave da Fond "uskoro ponovo počinje s radom", Sonja Liht se u junu 1996. sastala s tadašnjim potpredsednikom SAD Alom Gorom, brojnim američkim senatorima i predstavnicima Evropske unije apelujući da Beograd konačno Fondu omogući rad. Rezultat takvog "presinga" bilo je to da se tadašnja ministarka kulture Nada Popović-Perišić konačno smilovala i potpisala dokumente o ponovnoj registraciji.

NASLEĐE: Sonja Liht i Jadranka Jelinčić

GODINE RASPLETA: Po rečima Velimira Ćurguza Kazimira, najmirniji, ali i najizazovniji period u radu Fonda za otvoreno društvo bilo je vreme protesta 1996-1997. Slučaj je hteo da, posle silnih seoba, prostorije baš tada budu smeštene u jednom od epicentara studentskih šetnji – u Tolstojevoj ulici, nedaleko od kuće Slobodana Miloševića. Isto tako apsurdan slučaj hteo je da tokom jedne od šetnji, baš ispred kuće u kojoj se nalazio Fond, bude uhapšeno nekoliko studenata – baš kao što su u tom periodu zaboravili na svoje arhineprijatelje u vidu fondova i nevladinih organizacija, nadležni su valjda bili zaboravili i na opasnost da iste te neprijatelje brane i odbrane od "pobesnelih plaćeničkih hordi". Slični apsurdi nastavljeni su i tokom 1997. godine. Kada je u maju 1997. Džordž Soros najavio posetu Jugoslaviji, a posle te najave usledila histerična antidonatorska kampanja u državnim medijima, bilo je za očekivati da Soros na kraju neće ni dobiti dozvolu da uđe u zemlju. Tokom nastupa na niškoj TV5, Sonja Liht je na pitanje o Sorosovom dolasku rekla da će, ukoliko u roku od dva dana ne stignu potrebne dozvole, Soros otkazati posetu. Iako to nije bilo tačno, efekat je postignut: verovatno strepeći od reprize vašingtonskih razgovora iz 1995, nadležni su se pobrinuli da poseta protekne bez većih problema.

Kako bilo, ubrzo je sledilo bombardovanje, ključno iskušenje za čitav nevladin sektor. Do tada jedinstven antimiloševićevski front raspao se već početkom 1999. na one koji su "za bombardovanje", na one koji su "protiv bombardovanja" i na one koji su bili negde između tih dveju opcija. Njujorška centrala Fonda za otvoreno društvo sugerisala je zatvaranje beogradske kancelarije, ali ta sugestija ipak nije do kraja prihvaćena – radilo se smanjenim intenzitetom. Pored toga, za razliku od brojnih drugih organizacija, sklonjenih u bezbednije metropole, Fond je tokom bombardovanja više puta izdavao saopštenja u kojima se zalagao za prestanak rata i isto tako u više navrata uplaćivao novčanu pomoć Crvenom krstu Srbije i Crvenom krstu Crne Gore. A onda je nastupilo totalno raslojavanje nevladinog sektora o kojem se i danas povremeno priča. "Na ideju Sonje Liht, Ivana Vejvode i još par intelektualaca, napisano je pismo međunarodnoj javnosti i ovdašnjim političkim vođama sa apelom da se zaustave bombardovanje, ratna i vojna dejstva na Kosovu, kao i s apelom Albancima, policiji i vojsci. Taj apel nije mogao sam po sebi ništa da promeni, ali je bio značajan trenutak kad je objavljen. To je bilo u aprilu, rat je uveliko trajao. Kad je pismo objavljeno u ‘Danasu’, to je i za medije bio znak da cenzura olabavljuje. S druge strane, posledice su bile dalekosežne u odnosu na položaj Fonda i njegove odnose s predstavnicima radikalnijih, fundamentalnijih struja u našem civilnom pokretu koji su kritikovali Sonju. Nikada nisu zaboravili taj apel i to pismo", kaže Velimir Ćurguz Kazimir. Po njegovim rečima, pismo protiv bombardovanja bilo je važno, iako nije bilo nade da će ono imati nekakvog efekta: "Bilo je jako važno pokazati da Fond, ljudi iz Fonda i Sonja ostaju tu i da ih neće pomeriti ni Milošević ni bombardovanje. To neki ljudi nisu shvatili i iz raznih razloga su napustili zemlju, čekajući da se stvari same od sebe reše. Sonja nikada nije bila takva. Umela je da donese brze i dobre odluke, bukvalno preko noći."

U međuvremenu, paralelno s antiratnom kampanjom Fonda, tekla je antifondovska kampanja RTS-a. Prevazišavši verovatno sve do tada viđeno, nezaboravljena reporterska legenda Milovan Drecun je u reportaži iz Drenice 17. aprila prikazao i napušten kamp za obuku OVK – kamp u jaruzi, okružen šumarcima, za terenske uslove dobro opremljen, a među stvarima koje su ostale rasute po terenu, prljava crvena vrećica Fonda za otvoreno društvo puna puščanih metaka. Analitičan kao i uvek, Drecun zaključuje da je to "dokaz da se Fond ne bavi samo humanitarnim radom već i finansiranjem terorističke OVK". Najavljujući tužbu za klevetu, Fond je demantovao takve Drecunove zaključke, navodeći da "Fond nije odgovoran za korišćenje svoje ambalaže isto onako kao što i Kartonka "Avala" ili Centroprom ne može biti odgovoran za moguće razne vrste zloupotrebe vrećica za zubni pribor". Ispostavilo se, naime, da je vrećica koja se videla u prilogu RTS-a originalno sadržala pribor za zubnu higijenu: dečiju četkicu za zube, pastu za zube "dinosaur", tablu od 30 fluorid tableta, tablete indikatore nečistoće i brošuru o zdravlju zuba na srpskom, mađarskom i albanskom jeziku – sve to u sklopu kampanje namenjene prvacima započete u maju 1997. "Kome je potrebno izmišljanje ideoloških neprijatelja u vreme kada je protiv naše zemlje ustremljeno preko hiljadu aviona NATO-a, a na naš narod ispaljeno preko šest stotina krstarećih raketa i ko zna koliko hiljada tona različitih bombi?" navodilo se u tim povodom izdatom saopštenju Fonda koje je potpisala Sonja Liht. Odgovor je, naravno, bio jasan svima.

NOVO DOBA: Za razliku od uloge većine drugih sličnih organizacija, uloga Fonda u petooktobarskim događajima nikada nije posebno isticana i hiperbolisana, ali o njegovom uticaju možda najbolje govori skup povodom odlaska Sonje Liht na novo radno mesto, održan u petak 17. oktobra 2003. Pored direktora i urednika većine nezavisnih medija, u sali Centra za kulturnu dekontaminaciju bili su ministar vojni Boris Tadić, ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, Dragoljub Mićunović, Miroljub Labus, nekoliko ministara republičke vlade. Ukratko, "everybody who is anybody" u nekadašnjem antimiloševićevskom taboru. Takav sastav, naravno, ne bi trebalo da čudi: dugo godina osuđeni na puki opstanak, nezavisni mediji, nezavisne obrazovne institucije, pa i političke stranke verovatno bi mnogo teže preživeli u Srbiji devedesetih da nije bilo projekata, akcija i donacija Fonda za otvoreno društvo.

Što se tiče situacije posle petog oktobra, Fond je nastavio donacije zdravstvenim ustanovama i školama, stipendiranje stručnih putovanja i specijalizacija, ali je počeo i da ulaže u razvoj i reformu pravosuđa. Najavljujući dalje aktivnosti Fonda, tadašnji izvršni direktor Ivan Vejvoda je u razgovoru za NIN 2001. najavio da će Fond svoja sredstva nadalje usmeravati na institucionalne reforme: "Pošto smo bili viđeni kao neprijatelji ovog društva, bili smo u porodici NATO izdajnika, nismo mogli da pomognemo državi u najosnovnijem vidu. Na primer, Ministarstvo prosvete zvanično je zabranilo školama da sarađuju s Fondom, što, opet, nije sprečilo četrdesetak gimnazija u Srbiji da prihvate poklon, kompjuterske učionice sa po deset kompjutera i servera. Sada smo u normalnom okruženju, putevi su potpuno prohodni. Država ima normalnu saradnju s donatorima." U tom smislu, s Agencijom za razvoj Ujedinjenih nacija napravljen je Fond za kadrovsko jačanje s ciljem da pomogne ekspertskim timovima ministarstava u njihovim reformskim nastojanjima. UN u tom programu učestvuje s 400.000, a Fond sa 700.000 dolara.

U periodu tranzicije i reformi predstavnici Fonda su se, opet za razliku od predstavnika nekih drugih sličnih organizacija, uzdržali od (recimo tako) previše žustrih tonova upućenih aktuelnoj vlasti. Beogradska čaršija je za takvo ponašanje pronašla više desetina mogućih objašnjenja, ali se za ono zvanično ipak treba vratiti u mart 2001. Odgovarajući na pitanje "Vremena" o sukobima NVO sektora i državnih organa, Sonja Liht je tada rekla: "Da, u poslednje vreme osećam jednu vrstu tenzije ili napetosti, ili čak više od toga između ljudi koji rade u nevladinom sektoru i ljudi koji rade u državnoj strukturi, iako su često i oni bili u nevladinom sektoru. To još nije alarmantno, ali mislim da je jako važno da svi shvate da smo na istom zadatku. Nevladine organizacije, protiv kojih je bivši režim vodio pravu hajku, sada moraju da se repozicioniraju, da budu, u stvari, saradnici na istom poslu. Naravno, da budu istovremeno i kritika, forma kroz koju će građanin moći da kritikuje državu, kao što su uostalom i sindikati, profesionalne organizacije. Država mora da ima saradnika u nevladinom sektoru. Naravno, i ona ima pravo da bude kritična prema tom sektoru."

Od tada su protekle dve godine, "tenzija ili napetost" na liniji NVO–država postala je otvoreni rat, ali to nije tema ove priče. Tema ove priče je da posle 12 godina seoba, prestanka rada, najživopisnijih optužbi i tračeva, dovijanja, pregovora i dogovora, Sonja Liht odlazi s čela Fonda za otvoreno društvo. U prevodu, da neko ko je uložio mnogo vremena i snage da mesto na kojem živimo bude bar za nijansu pristojnije oseća da sada konačno može da ode. Odgovor na pitanje da li smo se toj pristojnosti bar delimično primakli prilično je diskutabilan. Ono što ipak ne može da se dovede u sumnju jeste da je kakvo-takvo novo doba ipak počelo. Jer, kao što na gorepomenutom oproštajnom skupu reče urednik jedne beogradske redakcije, "da mi je neko pre deset godina rekao da će glavni gost na oproštajnoj žurci Sonje Liht biti aktuelni ministar odbrane, rekao bih mu da je lud".


 

Eks-predsednica o...

... ratu koji se spremao: "Strah naših ljudi, Jugoslovena, sam je po sebi razumljiv. Strah pre svega od toga da ćemo biti uvučeni u jedan rat čije krajnje posledice i ne znamo, ali direktne znamo. Gubitak ogromnog broja ljudskih života i odlaganje demokratskog razvoja, boljeg života za ko zna kad... U tenkovima, u helikopterima, u kasarnama nisu naši neprijatelji, već tragični zatočenici politike koja nije htela da prihvati činjenice." ("Borba", jul 1991)

... optužbama raznim: "Činimo sve da Srbija i SR Jugoslavija budu deo sveta i sve što radimo, radimo za dobrobit njihovih građana. Kome bi to moglo da smeta i šta je u tome 'antisrpsko'? Ili neki možda misle da je otvaranje prema svetu opasno za ovu zemlju?" ("Vreme", 1995)

... bombardovanju: "Još jednom naglašavam da Fond za otvoreno društvo deli sudbinu ovog naroda. Svaka vrsta nasilja, a posebno masovna odmazda protiv jedne čitave zemlje i svih njenih građana, predstavlja potiranje osnovnih vrednosti na kojima počiva civilizovani svet." (Saopštenje Fonda, 1999)

... tezi da bi mediji sačuvali svoj obraz da su prestali s radom tokom bombardovanja: "Volela bih da vidim jednu ozbiljnu analizu u kojoj se navodi šta znači boriti se protiv cenzure, kao i da mi ti kritičari objasne kako bi izgledalo ovo vreme posle rata da tih medija nema." ("Reporter", 1999)

... budućnosti: "Ja verujem u budućnost ovog društva i svi ljudi koji su sa mnom radili veruju u tu budućnost. Ja sam verovala i onda kada je izgledalo da budućnosti za nas nema, verujem i danas, mnogo više, iako sam svesna situacija i svakodnevnih muka. Međutim, ovo su muke građenja nečeg novog, ovo su muke izgradnje jedne demokratske Srbije. Ja verujem u tu demokratsku Srbiju, za nju ću da radim, za Srbiju koja će biti zemlja u kojoj će se svi osećati kao njeni građani i građanke, i koja će zaista biti i u ovom regionu i u Evropi poznata kao zemlja koja ima i dignitet, i koja zna kako da poštuje svoje građane i koja zna kako da se bori za jedan bolji svet."

(CZKD, 17. oktobar 2003)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net