Nobelova nagrada za književnost - Dž. M. Kuci >

Kuci, neprijatelj

Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost je južnoafrički pisac Džon Maksvel Kuci. Arijana Božović, prevodilac Kucijevih knjiga na srpski jezik, za "Vreme" piše o iskustvu prevođenja njegovih romana i svojim susretima sa aktuelnim laureatom najznačajnije nagrade za književnost

NOBELOVAC: Dž.M.Kuci

Prošlog četvrtka slavni afrički pisac Dž. M. Kuci koji se trudio da nikad ne postane slavan postao je još slavniji. Kako se čestita Nobelova nagrada? Dear John, happy Nobel? Zbog legendarne tajnovitosti pisca, potpisnik ovih redova citiraće svoju bliznakinju, takođe Arijanu, prevodioca nekih Kucijevih knjiga. Ime zvuči fiktivno, ali je istinito, kao i mnogo štošta drugo.

"Godina je 1996, mesto jug Afrike. Prvi put prevodim Kucija. Majstor iz Petrograda je blizanac F.M. Dostojevskog, koji prvo poglavlje novog romana naslovljava Stavrogin. Istorijski Dostojevski je u Drezdenu, dok se onaj drugi vraća u Petrograd. Tamo, od izvesnog Nečajeva, transvestita, pokušava da dozna istinu o smrti svoga pastorka koji će ga u istoriji nadživeti. Tako počinje, knjigom kakvu je Dostojevski mogao napisati samo da je, umesto Dikensa, čitao Kafku, Muzila i Beketa.

Pišem profesoru Kuciju na adresu Univerziteta u Kejptaunu. Odmah dobijam odgovor: naravno da će mi pomoći u prevodu. I pomaže, velikodušno i duhovito. Učio je ruski, prepoznaje srpske reči, na engleskom upoređujemo anglosaksonski i slovenski genitiv. U početku imam tremu, ali ubrzo shvatam da je tu najgluplje praviti se pametan.

Prepiska se nastavlja, stižemo i do Dear John, Dear Ariana (engleski je demokratičan, ne znamo da li smo na ti ili na vi). Sada već prevodim Dečaštvo, autobiografsku fikciju pisanu u trećem licu jednine. Kuci to naziva autre-biografijom. Dečak je uvek On, mada ga otac jednom oslovi sa Džon. Rođen je nedaleko od svetionika na Rtu dobre nade, na kraju običnog i početku fiktivnog sveta. Priča je okrutna i nežna, otprilike kao istina.

Dok ja izneveravam njegovo dečaštvo, Džon na Čikaškom univerzitetu predaje predmet Autobiografija. Sledeće godine će to biti Prustovo vreme, pa Tolstojev rat i Tolstojev mir. Na tom univerzitetu provela sam, davno, jednu studentsku godinu (što nema veze i ima).

Pominjem u mejlu kako bezuspešno tražim De Kvinsijev esej Poslednji dani Imanuela Kanta, a htela bih da ga prevedem za Petra. Kroz nedelju dana u Kalahari stiže ukoričena kopija iz čikaške biblioteke, sa komentarom: mračno-zabavno. Prevodim De Kvinsija dok na Beograd padaju bombe, a Džon me ubeđuje da nisam varvarka. De Kvinsi nikada nije objavljen jer su nas Gradac i Aćin preduhitrili.

U romanu kojim je stekao ime, Kuci u Kavafijevo ime nastavlja da čeka varvare, koji su nekakvo rešenje. Krivo mi je što Varvari nisu moji, ali stalno ih iznova čitam, i Džonove i Jelenine.

Oktobar 1999. Prevela sam već polovinu Sramote kad Kuci dobija drugog Bukera. Juna sledeće godine, na putu za Beograd, ostajem dva dana u Amsterdamu da bih se videla sa Džonom. Čini mi se da je to bio moj predlog, mada on tvrdi da je bio njegov. Sedimo sat-dva u kafiću, zatim odlazimo na ručak s Rankom, mužem druge Arijane. Džon ima afričke oči, blag glas i nepogrešivi smisao za humor, što samo tvrd na ušima ne prepoznaje u njegovim ozbiljnim knjigama. Vegetarijanac u kožnoj jakni. Za ručkom razmenjuje sportske priče s Rankom. Svake godine vozi biciklističku trku uz planinu iznad Kejptauna. S tračkom ponosa kaže da još postiže sasvim dobre rezultate. (Ne, nismo se slikali.)

Konferencija za novinare u Beogradu povodom prevoda Sramote. Dosta novinara, kamere. Sutradan, prekosutradan, nakosutradan, niko o knjizi ne piše. Za godinu dana, dva prikaza. Odlično, jer ostale, bar u mom prevodu, nisu dobile ni toliko.

Kasnije, Džon opisuje šta je još radio u Amsterdamu. Holandska TV kuća pozvala je grupu intelektualaca na razgovor o Lepoti. Snima se pet sati programa, svako može da priča do mile volje. Džon je sve vreme ćutao jer su tri ili četiri medijska lika držala banku. Razume se da niko od njih nije bio lep. Onda čitam esej Dubravke Ugrešić, očigledno o istom skupu. Ćutala je i ona, i još jedan prisutni. Džon je čitao njene članke, jasno se seća i njenog ćutanja u Amsterdamu. Pa zašto njih dvoje nisu razgovarali? A mogli su.

Sledeći prevod: Životi životinja, predavanje na Prinstonu o predavanju na izmišljenom američkom univerzitetu. Junakinja je književnica Elizabet Kostelo. Podseća na Doris Lesing ili Kristu Volf ili Dž. M. Kucija. Imaju li životinje dušu? Biografiju? Zašto se razum kotira bolje nego srce? Smemo li klanice porediti sa holokaustom? Stvari o kojima izbegavam da mislim; a pokazuje se da je mišljenje uzbudljivo. Donekle sam i besna, pošto knjiga nema rupa, polemiše sama sa sobom. Dok govorim o Životima u Draškovoj emisiji, pomišljam da ja to možda vičem u rupu – nešto o kozjim ušima.

Nekako u to vreme, Džon mi šalje Roman u Africi, tada još neobjavljenu basnu o Elizabeti Kostelo. Prevodim, nudim po Beogradu robu koja nikome ne treba. Na kraju je pročitaju na Trećem programu. Ura.

I ponovo Amsterdam. Prošle godine, opet u junu. Šetamo pored kanala Herengraht. Džon je upravo objavio Mladost, nastavak Dečaštva. Sa diplomom iz matematike i engleske književnosti, otišao je u London 1961, odradio četiri godine kao programer u IBM-u i oksfordskoj laboratoriji za razvoj softvera, a zatim pobegao. Doduše, prethodno je u Nacionalnoj biblioteci pronašao temu za svoj prvi roman, Zemlje sumraka. London je tada bio siv i negostoljubiv, a mladi Džon smotan, miteleuropski smešan.

Ali, hajde da razgovaramo o jednom Poovom eseju – onom u kom tvrdi da je Gavrana napisao po receptu, bez trunke inspiracije ("Ja nisam zanimljiv", kaže Džon, prividno bez veze s temom). Ili o godini kada je svet čuo za Borhesa, a Andrić dobio Nobela. U prikazu Borhesovih sabranih dela kritičar Kuci piše da Andrić, premda neosporno veliki romansijer, svakako nije bio inovator. Kasnije, kada isti tekst objavljuje u zbirci eseja, upotrebljava oprezniji pridev, "značajan". "Mislim li ja da je Andrić veliki?", pita. Šta da kažem? Andrić mi je bio školska lektira, viđala sam ga u parku, gde su mu svi govorili: "Dobar-dan-gospodine-Andriću." Uočavam izvesne sličnosti između njih dvojice, ali to zadržavam za sebe.

Džon se pomalo stidi nagrada kojima zasipaju Kucija. Mislim, ipak, da mu je prijalo priznanje apokrifne Kraljevine Redonde. Nagradu i titulu Vojvode od Sramote dobio je od Havijera Marijasa, samozvanog kralja Havijera Prvog, u čijem žiriju su sedeli vitezovi – Savater, Ešberi, Almodovar, Peres-Reverte, Burdije, Zebald... Tih dana Džon je biciklirao po Pirinejima. A onda se preselio u Adelaidu.

Deset dana pre onog četvrtka, selim se i ja, u Beograd, s novim prevodom u koferu. Kucijev Fo. Pisac se nije promenio, ali Beograd od četvrtka pokazuje zanimanje.

Fo je začetnik engleskog romana, pre no što je oplemenio svoje flamansko prezime; ali i stara engleska reč sačuvana u izrazu friend or foe. Džonu se više dopada srpski naslov Fo nego Neprijatelj. Pripovedačica je jezičava Suzan Barton, koja iz Defoove Roksane zaluta na Krusoovo ostrvo. Pošto se spase, u Londonu odlazi kod pisca Danijela Foa. Taj će od njene priče sačiniti knjigu. Kao pekar hleb ili obućar cipele. Ali pisac izmišlja, menja, zakida. On je njen fo. Čini mi se ili priviđa, da je epilog Foa istorijski komadić fikcije.

A fikcija je, po Kuciju, sušta neodgovornost; ili odgovornost za nešto što tek treba da se rodi. Pisac je lažov i izdajnik. Prevodilac ništa manje. Sedam godina s Kucijevim knjigama nisu bile godine vernosti. Varala sam ga s drugim piscima, u drugim svetovima. Još jedan Džon, čudesni Banvil, drska Dženet Vinterson, virtuozni Ijan Mekjuan.

Ako je prevod borba s piscem – a ume da bude, još kako – onda je Džon K. moj najopasniji protivnik. Njegove mejlove ne čuvam dugo, osim u glavi. Mislim, odavno: tako neću pasti u iskušenje ako ga jednog dana nobelizuju."

Ponešto je ovde zaboravljeno, ponešto iskrivljeno ili prećutano. Savet da se u cajtnotu osloni na bliznakinju autorka je dobila od svog omiljenog beogradskog pisca s kojim je, inače, u kreativnoj zavadi.


 

Dž. M. Kuci

Džon Maksvel Kuci (John Maxwell Coetzee) rođen je 1940. godine u Kejptaunu, Južnoafrička republika, gde je završio studije matematike i književnosti. Doktorat iz lingvistike odbranio je u SAD. Radi kao profesor Univerziteta u Adelaidu, Australija. Kuci je romansijersku karijeru počeo 1974, a međunarodnu slavu stekao je 1980. zahvaljujući romanu Iščekivanje varvara. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (1983. i 1999) i Nagrade grada Jerusalima (1987), kao i brojnih drugih književnih priznanja u Južnoj Africi, Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD. Kuci je šesti književnik iz Južne Afrike koji je dobio ovo najveće i najuglednije književno priznanje za literaturu koje mu donosi i sumu od 10 miliona švedskih kruna, odnosno 1,11 miliona evra, ili 1,3 miliona dolara. Njegovo delo snažno je obeleženo idejama i ponašanjima nastalim kao posledica aparthejda, koji kod njega poprimaju univerzalni karakter. Kod nas su objavljeni Kucijevi romani: Iščekivanje varvara (Bigz, 1990) u prevodu Jelene Stakić, Zemlja sumraka (Prosveta, 1999) u prevodu Lene Petrović, i u prevodu Arijane Božović dela: Majstor iz Petrograda (SKC, 1997), Dečaštvo (Paideia, 1999), Sramota (Paideia, 2000), Životi životinja (Paideia, 2001). Paideia, će uskoro, u prevodu Arijane Božović objaviti Kucijev nešto stariji roman Fo, ali i najnoviji – Elizabeta Kostelo: osam lekcija.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net