Vreme
VREME 666, 9. oktobar 2003. / VREME

Jubileji – 200 godina Prvog srpskog ustanka:
Karađorđe opet jaše

Državni čelnici učinili su više od njihovih prethodnika za obeležavanje godišnjice Prvog srpskog ustanka jer taj jubilej sada ima poseban značaj
Image
VOŠTANI...

Autori otužnih šala o sličnostima između Muja, Hasa, Srbina, Amerikanca, Engleza, plavuše... i ko-zna-već-čega, našli su povod da odmore svoje posustale junake, jer je sastav "Odbora za obeležavanje 200 godina od Prvog srpskog ustanka i stvaranja moderne srpske države" postao nepresušan izvor za pitalice tipa "šta je zajedničko Radomiru Konstantinoviću i Slobodanu Rakitiću" ili "gde za istim stolom sede Dobrica Ćosić i Latinka Perović".

Mada ti odgovori bude nelagodu koja uvek prati tu vrstu humora, rešenja ovih narodskih mudrolija redovno ukazuju na državno telo u kome se nalazi šezdesetak političara, akademika, naučnika, umetnika i sportista. Vlada Srbije uspela je barem na papiru da okupi, pored ostalih, pretendente na presto i zaklete antimonarhiste, sveštene ljude i ateiste, generale i pacifiste, miloševićevce i one koji su zbog Miloševića prestajali da se bave svojom profesijom, zagovornike ratova za etničke granice i one koji su to nazivali srpskim fašizmom, poklonike Radovana Karadžića i one koji su klečali na beogradskim ulicma zbog bombardovanja Sarajeva, akademike i okorele protivnike SANU, dakle, gotovo sve one koji su poslednjih godina okretali glavu jedni od drugih kada bi se slučajno sreli na ulici, i to u cilju što dostojanstvenijeg obeležavanja godišnjice koja se navršava 15. februara naredne godine.

Onima koji su gadljivi na tu vrstu humora, ipak će zaigrati uglovi usana kada čuju da će u slavu velikog vožda Đorđa Petrovića biti formiran međunarodni big bend, o čemu je republički premijer Zoran Živković već razgovorao sa džezerom Dušanom Gojkovićem, i da će čak i policija, kako je čvrsto obećao resorni ministar Dušan Mihajlović, do tog datuma, postati evropska. Tako je Odbor za obeležavanje godišnjice postao samo daleki odblesak one munje koja, kako davno zapeva Filip Višnjić u Početku bune protiv dahija, "sinu na Časne verige", pozivajući Srblje da se na ustanak dižu, jer u njenoj senci već mesecima teku grandiozne pripreme za obeležavanje jubileja, kakve nisu zabeležene od obeležavanja šest vekova Kosovske bitke na Gazimestanu.

Image
...I POŠTANSKI KARAĐORĐE: Markice povodom 150. godišnjice Ustanka

SPOMENIK: Teško je bez zavirivanja u agendu premijera Srbije Zorana Živkovića, predsednika Odbora za obeležavanje godišnjice Prvog srpskog ustanka, dokučiti šta se sve sprema u čast predstojećeg jubileja. Tek s vremena na vreme, u zavisnosti od nadahnuća i trenutnog raspoloženja, predsednik Vlade je otkrivao poneku stavku tog tajnog programa. Tako se, na primer, sasvim slučajno saznalo da će se Istorijski muzej Srbije sledeće godine useliti u zgradu Narodne banke Srbije, a da će Karađorđev park ispred Narodne biblioteke Srbije biti pretvoren u portu hrama Svetog Save. Muzej ko muzej, za njega državni čelnici prstom nisu mrdnuli prethodnih četrdeset godina, puštajući ga da tavori bez zgrade, sale za eksponate i stalne adrese, da se neko nije dosetio da bi u njegovim, još nepostojećim prostorijama, valjalo u Beogradu obeležiti 200 godina od Prvog srpskog ustanka. Tako je barem pisalo na listićima Živkovićevog planera koji su leteli naokolo, dok je premijer govorio o nekim drugim, mnogo ozbiljnijim stvarima. Zbog toga će centralna banka iz svojih prostorija u ulici Kralja Petra biti preseljena na Slaviju gde se već dugo gradi mamutsko, stakleno zdanje, namenjeno za centralnu banku neke stare, zajedničke i velike države.

To što je premijer rekao zateklo je kustose muzeja, rukovodioce banke, a možda i samog Živkovića, ali kada je izgovoreno, povratka nije bilo. Narodna banka na Slaviju, Istorijski muzej u banku, čime će stara zgrada napravljena krajem XVIII veka prema projektu Konstantina Jovanovića promeniti svoju namenu. Ukoliko one koji su spremni da čine sve u ime slavnih predaka i svetle tradicije to uopšte zanima, to zdanje jedan je od retkih javnih objekata koji je od početka sačuvao prvobitni izgled i namenu. Na istorijskoj vetrometini, gde se gradski kvartovi više prepoznaju po temeljima nego po očuvanim zgradama, to i nije bez značaja. Dakle, banka na Slaviju, spomenik i kosti Dimitrija Tucovića sa Slavije, jer valja osloboditi prostor za spomenik Prvom srpskom ustanku na koji će bronzani Karađorđe gledati pravo iz crkvene porte, kao što je jednom davno, kažu, sa tog mesta posmatrao Beograd, neposredno pred bitku za oslobođenje grada.

Jubilejski zanos nije poštedeo ni druge ustanove. Narodni muzej Srbije priprema tri prigodne postavke, u Muzeju primenjene umetnosti biće predstavljena srpska heraldika i tradicionalne nošnje, dok će novoprobuđeni Istorijski muzej Srbije organizovati izložbe posvećene ustanku, istoriji moderne državnosti i znamenitim srpskim porodicama. Slavljeničkom entuzijazmu nisu odolele ni lokalne manifestacije poput aranđelovačke "Mermer i zvuci", tako da će učesnicima međunarodnog festivala "Svet keramike" biti predloženo da svoje radove posvete upravo toj temi, dok se istovremeno pripremaju prigodni suveniri, večeri poezije i proze posvećene ustanku. Opera Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada uveliko se sprema za premijerno izvođenje opere Prvi ustanak Svetomira Nastasijevića, čije su originalne partiture tek nedavno pronađene, pa se uveliko razmišlja o tome ko će tumačiti Karađorđa Petrovića, ko hajduka Stanoja Glavaša, a ko će zapevati sudbonosne reči Mehmed Fočić-age. Izazovu obeležavanja godišnjice nije odolela ni Radio-televizija Srbije. Dokumentarna serija Tragom Karađorđa ubrzano je narasla sa planiranih pet na petnaest epizoda, mada ni tu nije kraj. Pre nekoliko dana u Topoli je počelo snimanje igranih delova od kojih će nastati dugometražni film o Karađorđu, ali to nije ništa u odnosu na otkriće jedine sačuvane kopije Života i dela besmrtnog vožda Karađorđa čiča Ilije Stanojevića iz 1911. godine, najstarijeg srpskog filma koji je nedavno otkriven u Beču, što je čist dar nebesa u slavu predstojeće godišnjice. Dobar glas daleko se čuje, pa će dve stotine godina od Prvog srpskog ustanka biti obeleženo u manastiru Dobrunu pored Višegrada, za šta se lično zauzeo i nesuđeni pretendent na presto, inače član Odbora za obeležavanje jubileja, Aleksandar II Karađorđević.

NADGRADNjA: No, glavna proslava godišnjice ustanka održaće se ipak u Orašcu, gde će biti postavljen monumentalni spomenik Karađorđu, rad Drinke Radovanović. Na figuri koja će biti viša od tri metra već se uveliko radi, ali će Karađorđe zbog boje venčačkog mermera u kome nastaje ovaj rad, barem vizuelno, promeniti svoju ćud, postajući u umetničkoj viziji beli Đorđe. U zabačeni, obično tihi gradić pod Bukuljom, poslednjih meseci sjatili su se stručnjaci različitih ustanova za zaštitu spomenika kulture, najavljujući rekonstrukciju i obeležavanje istorijskih događaja vezanih za Prvi srpski ustanak, kao i zaštitu, konzervaciju i prezentaciju najvrednijih objekata narodnog graditeljstva – okućnice Jakovljevića i Joksimovića, gde je pripreman ustanak, a Karađorđe izabran za vođu.

Kao i uvek u sličnim prilikama, neki u ovoj vrsti zanosa odu korak dalje, doživljavajući ovu uzavrelu atmosferu na neki jurodivi način. Tako je jedan emigrant iz Amerike, nakon kratkog boravka u zavičaju, sasvim slučajno otkrio grobove Karađorđevog strica Mirka Jovanovića i njegovog brata od strica Milinka. Istovremeno se čuju, srećom, usamljeni glasovi o tome da Marićeva jaruga, tamo gde su se ustanici okupljali i zaklinjali, nije baš zgodno mesto za obeležavanje jubileja jer to ime, valjda, asocira na sunovrat i propadanje, a nisu sasvim utihnuli ni predlozi da se svečana sednica republičkog parlamenta održi u Ostružnici kraj Beograda. Pri tom, niko ne razmišlja o tome gde će se nagurati dve stotine pedeset prisutnih i odsutnih članova republičke skupštine.

U svakom slučaju, državni čelnici učinili su više od njihovih prethodnika za obeležavanje godišnjice Prvog srpskog ustanka jer taj jubilej sada ima poseban značaj. Na sličan način je i sto pedeset godina ustanka proslavljeno u duhu tog vremena, pa je opštinska vlast u Aranđelovcu oduzela deo privatnog, porodičnog imanja u kome se nalazila Marićeva jaruga, da bi na tom mestu postavila spomen-obeležje sa česmom. Za naredni jubilej, 175 godina od ustanka, na tragu teorije o bazi i nadgradnji, postojećoj česmi pridodata je ploča sa reljefnim likom vožda Karađorđa, dok je istovremeno obavljeno i ritualno bratimljenje sa jednom slovenačkom opštinom. Zajedno sa spomen-česmom i stihovima iz Početka bune protiv dahija, u korov su poslednjih godina zarasle reči Miroslava Krleže izgovorene u susret toj godišnjici, da je "srpski ustanak u svakom pogledu progresivan signal naše historije, jedan od najslavnijih barjaka u dugotrajnim bitkama za ujedinjenje naših naroda".

To, međutim, više nema vrednost za dnevnu upotrebu pa se odbacuje i zaboravlja sve dok ponovo ne zatreba, tako da je vlastima u Srbiji, nakon svega što su uradili, preostalo još jedino da se pomole svecima nebeskim o kojima je lepo pevao Filip Višnjić, jer Srblji hrle u susret jubileju bez Ustava i državnih simbola. Zapravo, postoji Ustav iz Miloševićevog doba i simboli iz vremena socijalističke Jugoslavije, ali bi oni koji vode ovu zemlju više voleli da ničega nema, da umesto grba sa klasjem, zupčanikom napretka i zvezdom petokrakom zjapi belina, na koju će se lako nalepiti grb Kraljevine Srbije iz 1882. Nekako bi se u tom paketu promakli i stihovi o srpskom kralju u himni Bože pravde, kao što se, uostalom, prokrijumčario i sam Aleksandar II Karađorđević kao "Njegovo Kraljevsko Visočanstvo" u zemlji koja nema nijedno obeležje monarhije, osim te rogobatne kovanice koja je zaživela u jeziku. Bilo je predloga da se o grbu, himni i zastavi izjasne građani na predstojećim izborima za predsednika, ali se shvatilo da bi obeležavanje jubileja bez državnih simbola bilo mnogo veći problem od dočekivanja tog datuma bez prvog čoveka zemlje, pa se referendumsko odlučivanje pominje sve tiše i tiše.

Pitanje je, naravno, kome je danas uopšte stalo do svega toga, ko još drži do dahija, janičara, spahija, pašaluka, hatišerifa i nahija, mada je članicama vladajuće koalcije očito potrebna neka vrsta pojasa za spasavanje, kada već ne mogu da nađu čvrsto tlo u biračkom telu koje se opasno komeša. Oslobođenje od viševekovnog ropstva, začetak moderne države, prvi ustav i temelji građanske države već dovoljno liče na mesto gde se sme čvrsto stati nogom. No, pre toga bi barem trebalo raščistiti onu gomilu đubreta i svakojake truleži koja se gomila na kalemegdanskoj kapiji Karla VI kroz koju je Karađorđe ušao u oslobođeni Beograd. Tako će, bez zatvaranja nosa i zadržavanja daha, moći lakše da se udahne vazduh pri tom simboličkom ulasku u evropsku Srbiju.

Slobodan Kostić