Vreme
VREME 666, 9. oktobar 2003. / VREME

EKSKLUZIVNO - "Vreme" istražuje:
Večni plamen

Kako je Državna bezbednost, odnosno Bezbednosno-informativna agencija, sačuvala strukturu i kadrove nakon obaranja Miloševića i kako je spasavajući sebe dovela sve ostalo na rub propasti

U senci obeležavanja trogodišnjeg jubileja petooktobarskog prevrata promakao je jedan važan datum. Prema preporuci Komisije za ispitivanje sistema obezbeđenja premijera Zorana Đinđića (tzv. Koraćeve komisije), Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i Bezbednosno-informativna agencija trebalo je da do utorka 7. oktobra završe rad na utvrđivanju odgovornosti onih čija je zla namera ili nemarnost omogućila atentatorima da ubiju premijera. Probijanjem ovog roka, vlast je jasno pokazala da nema nameru da dira u stubove Miloševićevog režima. Ne radi se ovde o odstranjivanju nekoliko loših jabuka iz korpe, već o nečemu mnogo važnijem: i pored nepobitno utvrđene činjenice da su gotovo svi od petnaestorice optuženih za neposredno učešče u atentatu bili aktivni službenici BIA ili dugogodišnji saradnici, i pored jasnih dokaza da su u atentatima na Vuka Draškovića, Ivana Stambolića i Slavka Ćuruviju bili uključeni veliki delovi Državne bezbednosti, država i dalje ne oseća potrebu da u toj službi nešto suštinski menja. Ukupan rezultat obećanih reformi od petog oktobra naovamo – promena zvaničnog imena Službe i njeno izdvajanje iz MUP-a, uz nešto personalnih promena u vrhu – nikako ne može da prođe kao raščišćavanje sa prošlošću. Najzad, reč je o organizaciji koja je decenijama bila omiljeno sredstvo političkog nadzora i represije, a koja je tokom Miloševićeve vladavine postala sasvim kriminalizovana. Ovo istraživanje nema za cilj da osvetli mračne tajne iz perioda pre i za vreme Miloševića – o tome postoji obilje podataka – već da objasni kako je Služba gotovo netaknuta opstala od 5. oktobra 2000. do danas, služeći se oprobanim metodama iz svog arsenala: lažima, manipulacijom, ucenom i likvidacijom, a sve pod velom tajnosti i u ime nacionalnih interesa.

Image
RUKOPIS RDB-a U POSLEDNJIM GODINAMA MILOŠEVIĆEVE VLASTI: Atentat na Ibarskoj magistrali,...

STRUKTURA: Da bi se ova priča shvatila, potrebno je u osnovnim crtama osvetliti strukturu Službe koju je Milošević ostavio svojim naslednicima prilikom napuštanja vlasti. U to vreme, Služba je imala oko 5000 zaposlenih (danas ih ima nešto manje) i bila je, kao i danas, organizovana u deset uprava, koje se zatim dele na odeljenja. Petog oktobra na čelu Službe bio je Radomir Marković, sa zamenikom Nikolom Ćurčićem, dok su mu pomoćnici bili Franko Simatović Frenki, Branko Crni i Miša Vilotić. Ovde nema potrebe baviti se svrhom i sastavom svih deset uprava, već samo osvetliti najvažnije: Prvu, Drugu, Treću i Desetu. Prva uprava je kontraobaveštajna i na njenom čelu je bio izvesni Stojanović; na čelu Druge, obaveštajne uprave bio je Miša Nikolić. Treća uprava bavi se takozvanim unutrašnjim neprijateljima, što je u vreme Miloševića obuhvatalo svu opoziciju, pokret Otpor i niz javnih ličnosti i svih struktura društva; ona postoji i danas, a na njenom čelu se 5. oktobra nalazio Milan Đurović, ličnost čija je naknadna karijera krajnje zanimljiva. Deseta uprava ima kriptičan naziv "Uprava za operativno-instruktorske poslove", i šef je bio Radiša Roskić, još jedna zanimljiva ličnost. Deseta uprava je neka vrsta Službe unutar Službe: ima sopstvenu tehniku za praćenje i prisluškivanje (drugi moraju da koriste usluge Sedme, tehničke uprave), a posao joj je, između ostalog, kontraobaveštajna zaštita republičkih funkcionera i šefova diplomatskog osoblja, te nadzor nad ostalim upravama. "Deseta uprava je, pored Treće, oduvek važila za najprljaviji deo Službe jer je zahvaljujući svom izdvojenom položaju bila pogodna za razne prljave poslove", kaže jedan dobro obavešten izvor za "Vreme" objašnjavajući dalje da je upravo iz ovog dela Službe bio angažovan deo kadrova za praćenje i logističku pripremu atentata na Draškovića, Stambolića i Ćuruviju. Roskić je, inače, odgovarao direktno Nikoli Ćurčiću, Markovićevom zameniku. Uzgred, postojanje Desete uprave opovrgava tvrdnje čelnika BIA da Služba nije imala zadatak da štiti premijera Đinđića jer je Šesta uprava, koja se u "starom" DB-u bavila obezbeđenjem vodećih političara, pre atentata bila izuzeta iz BIA i izmeštena u MUP. Kontraobaveštajna zaštita, koja je važnija od neposrednog obezbeđenja jer treba da predupredi atentat a ne samo da ga osujeti, ostala je, i još je, zadatak Desete uprave.

Image
...ubistvo Ivana Stambolića

Pored podele na uprave, ništa manje važan deo organizacione šeme Službe je podela po dubini na centre, kojih u Srbiji ima onoliko koliko ima gradova. Najvažniji je, naravno, Beogradski centar, na čijem se čelu 5. oktobra nalazio Milan Radonjić, optužen pa oslobođen za atentat na Ibarskoj magistrali, a njegov zamenik bio je Veselin Lečić, kasnije oficir bezbednosti u Jedinici za specijalne operacije (JSO). Na čelu Prvog, kontraobaveštajnog odeljenja Beogradskog centra bio je Goran Živaljević, sadašnji zamenik načelnika BIA, a na čelu Drugog odeljenja Miša Milićević, sadašnji načelnik. Na čelu Trećeg odeljenja nalazio se Stevan Basta, svedok u procesu protiv Markovića, koji je priznao da je aktivno učestvovao u praćenju Draškovića uoči atentata na Ibarskoj magistrali i u Budvi.

Ne treba zaboraviti ni JSO, udarnu pesnicu Službe, iz čijeg su sastava došli svi neposredni izvršioci atentata na Draškovića i Stambolića. Na čelu JSO-a bio je, kao što je poznato, Milorad Ulemek Luković Legija, koji je odgovarao direktno Simatoviću i Radetu Markoviću. Legijin zamenik Dušan Maričić Gumar optužen je da je likvidirao Stambolića, uz još nekolicinu kolega iz iste jedinice, a oficir bezbednosti je bio Milorad Bracanović, uhapšen pa pušten tokom operacije Sablja. Ovo je, dakle, bio sastav u kome je Služba dočekala 5. oktobar 2000. Kao što ćemo videti, niko od gore pomenutih ljudi iz vrha Službe, izuzev Radeta Markovića i Gumara, nije dopao zatvora, a mnogi su u poslednje tri godine lepo napredovali.

VISKI, SUZE I KOMPAKT DISKOVI: Iako je jedan deo Službe još pre 5. oktobra uspostavio mostove prema budućoj vlasti, na dan kada je pao Milošević vladali su zbunjenost i strah.

"Niko od nas nije znao kako će se sve završiti", svedoči jedan bivši visoki funkcioner Službe. "Mnogi nisu došli na posao. U nekim kancelarijama se plakalo, u drugima se točio viski." Ipak, neki nisu gubili vreme: već u petak 6. oktobra ujutru, Nikola Ćurčić, kao šef stambene komisije, okupio je svoje najbliže saradnike i podelio im četvorosobne stanove, a da se Vlasi ne bi dosetili, rešenja su bila uredno antidatirana i pohranjena u arhivu. Već u subotu pristupilo se ozbiljnijem poslu: uništavanju svega što bi moglo da kompromituje čelne ljude Službe i njihove prijatelje. Dok je Srbija mamurala, kotlarnice u Institutu za bezbednost radile su punom parom i nastavile su da rade puna tri dana. Spaljivani su dokumenti o praćenju "unutrašnjih neprijatelja", o ucenama i malverzacijama, o "saradničkim vezama" (doušnicima), i takozvani "omoti" – neobrađeni transkripti i informacije o licima koja zvanično nisu bila predmet istrage. Izvori "Vremena" tvrde da je uništenih dokumenata bilo toliko da nisu mogle da stanu u peći pa su spaljivana u dvorištu Instituta i u obližnjem parku. Primera radi, samo iz jednog ne baš velikog grada sa juga Srbije dopremljen je pun kamion dokumenata, to jest oko pet tona. Radilo se brzo, ali sistematski: od svih centara u Srbiji, jedino su dva manja grada u Vojvodini sačuvala kompletnu dokumentaciju. Naročito se vodilo računa da se zaštite doušnici, čiji su se spiskovi (registri) čuvali u sefovima načelnika uprava, odeljenja i centara. Najstariji datum sadašnjeg centralnog registra saradnika Službe pada u januaru 2001.

Verovatno se nikad neće saznati koliko je važnih dokumenata nestalo u vatri. Koristeći zbunjenost nove vlasti, Marković i saradnici imali su dovoljno vremena da pokriju tragove antidatiranim rešenjima o "redovnom i planskom" oslobađanju od viška dokumentacije. Tako se, kada je nova vlast konačno ušla u arhivu, ispostavilo da je tamo sve u redu i da ništa ne nedostaje. A kada je MUP više meseci kasnije velikodušno dozvolio građanima da pod određenim uslovima dobiju uvid u svoj dosije, ispostavilo se da, uz par izuzetaka, gotovo niko u Srbiji nije bio praćen, prisluškivan i cinkaren.

Mihail Bulgakov je još pre pola veka pronicljivo primetio da "rukopisi ne gore", i bio je u pravu. To što je ogroman deo važnih dokumenata spaljen ne znači da kopije nisu na vreme spasene i prebačene u privatne arhive. Naročito je zanimljiv slučaj dva kompakt-diska sa osetljivim podacima o Koštunici, Đinđiću, Čoviću i još dvanaest istaknutih opozicionara za koje se zna da su ilegalno presnimljeni i izneseni iz arhive. Upravo zbog ta dva diska 2001. godine uhapšen je Rade Marković sa grupom bliskih saradnika (Ćurčić, Radonjić, Crni). Suđenje zbog ta dva diska je završeno, poništeno, a zatim obnovljeno pred Okružnim sudom u Beogradu gde i danas teče. Razumljivo, potpuno je zatvoreno za javnost, a svi optuženi, izuzev Markovića, brane se sa slobode.

KONSOLIDACIJA: Uništavanje dokumentacije omogućilo je mnogima koji su strahovali za svoju budućnost (oni najbolje znaju šta su radili) da predahnu, ali ne i da odahnu. Trebalo je uveriti nove vlasti ne samo u lojalnost Službe već i u njenu neophodnost. Posle kratkog perioda prividne neaktivnosti, Služba je počela da simulira redovno stanje i da šalje izveštaje državnim funkcionerima, kao što ih je ranije slala starim. Neformalnim kanalima, pak, traženi su načini da se uspostave specijalni odnosi sa pojedinim liderima DOS-a, a da se formiranje Vlade odloži što je moguće više. Rade Marković se zbližio sa Koštunicom, a Ulemek Legija sa Đinđićem – sasvim verovatno na osnovu prethodnog dogovora. Pojedini lideri počeli su da "na uvce" dobijaju informacije šta drugi lideri privatno govore o njima u krugu prijatelja; informacije iz navodno nepostojećih dosijea dozirano su curkale u odabrane tabloide, gde su inače radili mnogi kadrovi bivšeg načelnika Jovice Stanišića, smenjenog u oktobru 1998. Jedan od takvih je i Zoran Miljatović, bivši načelnik Beogradskog centra RDB-a, koji se zaposlio u "Nedeljnom telegrafu", koji će kasnije odigrati važnu ulogu u spasavanju Službe.

Image
JEDNA OD PROSLAVA MUP-a POSLE POBUNE JSO-a: Milorad Bracanović, Dušan Mihajlović i Sreten Lukić

Nekako u isto vreme, nove vlasti su se našle suočene sa dve istovremene krize, koje su dodatno usporile formiranje Vlade, a morale su se hitno rešiti. Već početkom novembra 2000, manje od mesec dana od Miloševićevog pada, u gotovo svim zatvorima u Srbiji izbile su pobune, i to gotovo istovremeno. Još tada su se čuli glasovi da to nije moglo biti slučajno. "Organizacija pobune je pokrenuta iz samog vrha Državne bezbednosti preko upravnika zatvora i upravnikovih ljudi s ciljem da se popali sva dokumentacija kako osuđenika tako i firmi koje su radile za zatvore. Time bi se uništili dokazi o svim prljavim poslovima koji su rađeni u zatvorima. S druge strane, namera im je da se nova vlast predstavi kao nesposobna da bilo šta preduzme", tvrdio je neimenovani izvor iz Ministarstva pravde za "Glas javnosti" (8. novembar 2000). Činjenica je da je Rade Marković, koji je u društvu aktivista organizacija za ljudska prava obilazio zatvore, odigrao ključnu ulogu u smirivanju osuđenika. Da li je imao ulogu i u njihovom raspirivanju, nikada nije ispitano.

Druga velika kriza bila je oružana pobuna na jugu Srbije, koja je takođe izbila u novembru 2000. I tu je Rade Marković odigrao ključnu ulogu, obilazeći front u društvu sa Legijom i čitavim nizom novopečenih funkcionera. Ispostavilo se, naravno, da od njih dvojice nema boljih kadrova za smirivanje situacije. Nikada, međutim, nije objašnjeno zašto se nakon jednog napada na policijski punkt kod sela Končulj, kada su stradala četiri policajca, policija povukla sa gotovo cele teritorije uz administrativnu granicu sa Kosovom i dozvolila gerilcima da počnu da vršljaju po celoj teritoriji takozvane kopnene zone bezbednosti. Bilo kako bilo, Marković i saradnici dokazali su se kao neophodni i nastavili su da vode Službu više od tri meseca nakon petog oktobra. Legija je na funkciji opstao mnogo duže.

REFORME ZA NAIVNE: I pored svih problema, DOS je ipak uspeo da 27. januara 2001. formira Vladu, sa Zoranom Đinđićem na čelu i Dušanom Mihajlovićem kao ministrom policije. Rade Marković je smenjen i uhapšen, a Služba je dobila novo rukovodstvo: Gorana Petrovića za načelnika i Zorana Miljatovića za zamenika. O Goranu Petroviću se malo znalo, osim da dolazi iz relativno nekorumpirane Pete uprave (analitika); Miljatović je povučen iz penzije i "Nedeljnog telegrafa". Navodno je pokojni premijer Đinđić odobrio njihovo imenovanje nakon što ih je pitao da li su u stanju da raščiste mračne afere iz prošlosti, pre svega atentate na Ćuruviju, Draškovića i Stambolića. Dobio je odlučan potvrdan odgovor.

Tandem Petrović–Miljatović zaista je načeo neke (ne sve) od pomenutih afera, ali nijednu nije rešio. Umesto ozbiljne istrage, krenulo se u spasavanje kadrova. "Ideja je bila da se sva krivica svali na Radeta Markovića i Miloševića, a da svi ostali ispadnu čisti", objašnjava izvor "Vremena". U tu priču spada i izvođenje Markovića iz Centralnog zatvora na večeru sa Mihajlovićem, Petrovićem i Miljatovićem, kako bi ga uz jagnjetinu ubedili da svedoči protiv Miloševića. Nije uspelo: Marković ne samo što je odbio ovu ponudu nego je naknadno porekao i ono što je dotad u istrazi pristao da ispriča. "Video čovek da ima posla sa neozbiljnim ljudima, pa zaćutao", kaže izvor upućen u slučaj.

Ako se malo pogleda kadrovska struktura Službe iz perioda Petrović–Miljatović, vidi se da o ozbiljnoj reformi tu nije bilo ni govora. Naprotiv, većina starog kadra je malo zarotirana, ali zadržana na istim ili sličnim funkcijama. Uzmimo na primer Milorada Bracanovića, već pominjanog oficira bezbednosti JSO-a od pre 5. oktobra: on je postavljen za načelnika Sedme uprave, koja je nadležna za prisluškivanje, a Veselin Lečić, bivši pomoćnik Milana Radonjića, zauzima Bracanovićevo mesto u "beretkama". Neki kompromitovani kadrovi premešteni su iz Beograda u centre po unutrašnjosti, a drugi su iz unutrašnjosti prebačeni u Beograd. Možda je najbolja ilustracija simulirane reforme iz ovog perioda prepiska između advokata Vuka Draškovića i vlade Srbije iz aprila 2001, u kojoj se pominju Lečić i Živaljević (vidi okvir).

A kad je reč o JSO-u, treba se setiti izjave ministra Mihajlovića od 22. aprila 2001: "Želim da demantujem da je ta jedinica učestvovala u likvidacijama i da je bila odred smrti Radeta Markovića. Legija postaje žrtva jer je 5. oktobra stao na stranu DOS-a. Pitam se koji je zločin učinio zato što nije pucao na svoj narod i odbio naređenje? Umesto da bude podržan, pohvaljen od svih demokrata, sada je meta", požalio se ministar "Nedeljnom telegrafu" nakon što je Legija u dertu spalio diskoteku u Kuli. Mesec dana kasnije Legija je nakon sličnog incidenta u klubu "Stupica" penzionisan, ali nije snosio nikakve posledice. Naprotiv, on je birao mete, a poslednja je bio premijer Đinđić.

Ni u vreme Petrovića i Miljatovića nije nedostajalo kriza i afera: u junu 2001. ubijen je bivši pripadnik JSO-a Zoran Ristović Prika, a 3. avgusta je izrešetan bivši pripadnik Arkanove garde i visoki funkcioner Službe Momir Gavrilović. Oba ubistva i danas se vode kao nerasvetljena. Sem toga, imali smo i aferu Perišić, aferu oko upada u Biro za komunikacije Vlade Srbije i, kao posledicu svega toga, definitivan razlaz između Koštunice i Đinđića. Taj razlaz je oslabio Vladu i državu, ali ne i Službu. Naprotiv, pojedinci su uočili šansu da krenu u kontraudar.

POBUNA I ŠIBICARENjE: U novembru 2001, nakon hapšenja braće Banović i njihovog izručivanja Haškom tribunalu, dolazi do pobune JSO-a. Na insistiranje Legije i prijatelja, Petrović i Miljatović su smenjeni i premešteni u SID (obaveštajnu službu Ministarstva inostranih poslova). Za novog načelnika je postavljen Andrija Savić, akademski radnik sa JUL-ovim pedigreom, a za zamenika već pominjani Milorad Bracanović, veliki Legijin prijatelj. Šta je dalje bilo zna se: ređaju se otmice i ubistva, cena heroina pada na najniži nivo otkad se pamti, a između Zemuna i Surčina besni rat koji kulminira dizanjem u vazduh Difens Rouda u decembru 2002. O svemu tome mnogo se pisalo, naročito za vreme operacije Sablja, kada je nakratko izgledalo da je država krenula u odlučan obračun sa mangupima u Službi. I to je, kao i mnoge druge stvari od 5. oktobra naovamo, bila iluzija.

Za sve to vreme Savić i Bracanović su uspešno zamajavali Vladu navodnom reformom Službe, koja je najzad dobila ime BIA i samostalnost u odnosu na MUP. Ta reforma je prema prvobitnom planu trebalo da se završi do 27. jula 2002; u stvari je završena u januaru 2003, dva meseca pre ubistva premijera. U ime reforme, Savić i Bracanović su se oslobodili velikog broja nekompromitovanog mlađeg kadra i doveli stare, proverene kadrove od pre 5. oktobra. Kada su istog meseca, neposredno nakon Dana bezbednosti, i sami bili smenjeni, već je bilo kasno: posle mnogobrojnih rokada, penzionisanja i reaktiviranja niko živ više nije u stanju da odvoji žito od kukolja. Niko i ne pokušava jer trenutna politička kriza savršeno odgovara upravo ovakvoj Službi i njenom sadašnjem rukovodstvu.

Tokom gotovo deset meseci na čelu Službe, direktor Milićević i zamenik Živaljević nastavili su istu igru koju su pre njih odigrali njihovi prethodnici. Igra se zove "reforma i reorganizacija" a sastoji se u tome da se neprestanim rotiranjem istih kadrova sačuva neprikosnoven položaj Službe u novom sistemu. Evo primera: pomenuti Radiša Roskić, jedan od onih koji su 5. oktobra plakali, danas je načelnik Prve uprave, a na čelu Druge je blizak rođak načelnika Javne bezbednosti Sretena Lukića. Šef Sedme uprave (prislušna tehnika) je Miša Nikolić, ranije zamenik šefa Beogradskog centra, a na čelu Desete uprave je izvesni Mirko Vujadinović, rođak Jovice Stanišića, koji se istakao u organizaciji praćenja Ivana Stambolića uoči atentata (međuvreme je proveo sklonjen u detašman Službe na Savskom vencu, krajnje važnoj opštini). Sadašnji načelnik Beogradskog centra je Slaviša Milošević, načelnik Prve uprave iz vremena Stanišića. I tako dalje.

Koraćev izveštaj, koji je uz sve manjkavosti postavio izvesna nezgodna pitanja, bio je poslednja prilika da se ovo šibicarenje prekine. Uzalud: ni ubistvo premijera Đinđića ni nedavna tragedija u Nišu nisu bili dovoljan povod da se raščisti sa jednom strukturom koja je odavno prestala da služi bilo čemu osim samoj sebi, ne obazirući se na posledice. Na njen oltar dosad su položene nebrojene žrtve, ljudske i materijalne. Sva je prilika da će ih biti još.

Dejan Anastasijević




Prepiska

Pravni zastupnici oštećenih u slučajevima atetntata na Ibarskoj magistrali, ubistva Slavka Ćuruvije i otmice Ivana Stambolića – dr Rajko Danilović, Dragoljub Todorović i Nikola Barović – uputili su 17. aprila 2001. otvoreno pismo tadašnjem premijeru Vlade Srbije Zoranu Đinđiću. Od premijera se tražilo sledeće:

"Da se odmah rasformira borbena jedinica Resora državne bezbednosti Srbije (JSO), koja je, za potrebe bivšeg režima, likvidirala političke neistomišljenike i delovala po obrascu eskadrona smrti. Po rezultatima dosadašnje istrage, pripadnici ove državnoterorističke formacije učestvovali su u sva tri navedena zločina."

"Da se odmah suspenduju sa posla zamenik načelnika Resora državne bezbednosti Centar u Beogradu (prvi operativac) Veselin Lečić, načelnik i zamenik načelnika Trećeg odeljenja (Unutrašnji neprijatelji) Radovan Božović i Stevan Basta, načelnik i zamenik načelnika Devetog odeljenja (pratećeg) Zoran Pavić i Bogdan Tomaš, inspektor za specijalne zadatke Goran Živaljević, kao i svi pripadnici Trećeg i Devetog odeljenja Resora državne bezbednosti–Centar u Beogradu koji su u tim odeljenjima radili u periodu od 1. aprila 1999. godine do 10. januara 2001. godine, a da se rasformiraju i ukinu Deveto odeljenje RDB–Centar u Beogradu kao replikant policijske komunističke države i kao važan instrument otvorenog državnog terora diktatorskog režima Slobodana Miloševića. U sva tri zločina o kojima je reč, pobrojani funkcioneri i pripadnici RDB–Centar u Beogradu direktno su učestvovali, izvršavajući naloge već uhapšenih i okrivljenih za najteža krivična dela, načelnika Resora državne bezbednosti Srbije Radomira Markovića, njegovog pomoćnika Branka Crnog i načelnika RDB–Centar u Beogradu Milana Radonjića."

Vlada Srbije nije oklevala sa odgovorom. Već 18. aprila 2001. izdato je saopštenje:

"... Što se konkretnog povoda za ‘otvoreno pismo’ tiče, želimo da obavestimo javnost da je u ovom slučaju zabrinutost suvišna. Od šest službenika Državne bezbednosti, čiju suspenziju predlažu autori ‘otvorenog pisma’, njih pet je već odavno razrešeno dužnosti, tj. nedelju dana nakon formiranja Vlade. Ovu informaciju su autori ‘otvorenog pisma’ mogli da dobiju jednostavnim telefonskim pozivom.

Svesni smo teškoća na koje korenite reforme nužno nailaze, ali postoje neke teškoće koje se mogu lako izbeći, na primer, ako se direktno obratite na adresu od koje očekujete određenu aktivnost."