Miodrag Kostić, vlasnik MK Komerca >

Mister pedeset odsto

U izjavi novosadskom "Dnevniku" Miodrag Kostić kaže da njegov MK "kod nas, realno vredi oko 150 miliona dolara". Ako pođemo od njegove druge izjave da je u privatnom biznisu 1983. startovao novcem od prodaje dvosobnog stana u Vrbasu postavljamo hipotezu da je za 20 godina Kostić svoj kapital uvećao sa 20.000 na 150.000.000 dolara

DRUŠTVO: Miodrag Kostić, Nataša Bekvalac i Nenad Čanak

Pri kraju jednosatne emisije na Prvom programu državne televizije (RTS), u udarnom večernjem terminu prošlog četvrtka, jedini gost Miodrag Kostić, vlasnik novosadske kompanije MK Komerc (MK Commerce) i nekrunisani "srpski kralj šećera", na pitanje voditelja: kako se brzo obogatiti, odgovorio je skromno. On je rekao da se bogati već 20 godina i da sve to vreme radi i 10–12 sati dnevno. Pre toga je sve vreme odbacivao tvrdnje Otpora da je njegova kompanija umešana u bilo kakve nezakonite špekulacije u trgovini šećerom sa Evropskom unijom, koje su eventualno izazvale poznatu suspenziju beneficija pri izvozu na to tržište.

Pošto Miodrag Kostić ovom prilikom nije precizno odgovorio na pitanje kako se obogatio, ovde ćemo pokušati da skiciramo jednu brzometnu analizu veličine i brzine njegovog bogaćenja, koristeći se samo podacima koje je sam ponudio javnosti. Uzmimo, na primer, Kostićevu izjavu novosadskom "Dnevniku" (29. jun ove godine), kada je rekao – "po zapadnim kriterijumima, da je MK u Evropi ili SAD, vrednost kompanije iznosi oko milijardu dolara", a "kod nas, realno vredi oko 150 miliona dolara".

NOVINARSKA MATEMATIKA: Prvo treba primetiti da je ova izjava prilično neprecizna, pošto je i data onako usput, u jednom gotovo neobaveznom razgovoru za rubriku "Klinč". U tom smislu je i ova analiza hipotetična i neobavezna i pravi se uz određene uslovne pretpostavke. Naime, pretpostavićemo da se Kostić gornjom procenom od "oko milijardu dolara" poslužio kao svaki naš domaćin koji voli da se pomalo preterano pohvali svojim imetkom, to jest svojim uspehom, pa ćemo "američko-evropsku vrednost" izbaciti iz ove analize (uzgred, Kostić je verovatno u ovu vrednost ukalkulisao vrednost šećerana u SAD i EU-u, pa svoje tri šećerane, koje je kupio za po tri evra, verovatno u tom proračunu nije vrednovao po toj ceni). Zatim, pretpostavićemo da Kostić, kao diplomirani ekonomista, refleksno zna da tačno odvagne akutnu tržišnu (prinosnu) vrednost jedne kompanije, koja se danas pretežno bavi šećerom, kada o njoj u domaćim medjima iz nekog razloga ima preko 600 negativno konotiranih napisa i kada je na snazi gore spomenuta suspenzija beneficiranog izvoza u EU – refleksno, pošto njene akcije nisu na berzi.

Miodrag Kostić i bivša zgrada CK

Zatim, poći ćemo od pretpostavke da Kostić, takođe, zna da vrednost jedne kompanije uključuje, na negativnoj strani, i njene dugove – pa ćemo zapravo njegovu izjavu shvatiti kao da je rekao da je kapital MK Komerca danas 150 miliona dolara, to jest taj kapital ćemo tretirati kao neto imovinu. Ukoliko je Kostić zaboravio koliko je njegov MK Komerc dužan domaćim i eventualno stranim bankama, pa taj iznos nije "odbio" od cene, onda on pravi onu istu grešku koju čine njegovi kritičari koji ga optužuju da je vojvođanske šećerane kupio za tepsiju ribe.

Pošto ne raspolažemo tačnim podatkom sa koliko je kapitala startovao sam MK Komerc (formalno je to bilo verovatno oko 5000 dolara), već se samo prisećamo jedne njegove stare izjave, da je 1983. godine u privatnom biznisu startovao novcem koji je stekao prodajom svog dvosobnog stana u Vrbasu – moramo uprostiti naš pristup, pa poći od (sigurno netačne, ali indikativne) hipoteze da je on u posao ušao sa oko 20.000 dolara (koliko je možda dobio za pomenuti stan). Dakle, uz svu silu ograda i ne uzimajući u obzir Kostićevu nemalu današnju ličnu imovinu (koju on, valjda, nije uračunao u vrednost MK Komerca), uspostavićemo krajnje uprošćeno dve vrednosne tačke: 20.000 i 150.000.000 dolara. Dakle, postavljamo hipotezu da je za 20 godina Kostić svoj kapital uvećao sa 20.000 na 150.000.000 dolara.

Kad pođemo od tih brojki, koristeći "novinarsku matematiku", dolazimo prvo do prosečne godišnje stope rasta Kostićevog kapitala u MK Komercu od preko 50 odsto, tačnije – 54 odsto. Svaka čast! Ako odbacimo ekstremne brzine bogaćenja kakve su krasile braću Daltone i sličnu bratiju, Kostićev uspeh je zavidan i u međunarodnim i u istorijskim koordinatama, jer, kako on sam kaže u pomenutom intervjuu, nije se nikad bavio "alkoholom, naftom, drogom, oružjem, cigaretama..., ničim što je akcizna roba". Pošto u nastavku citirane rečenice eksplicitno kaže da je "sve što je zaradio, zaradio na trgovini poljoprivrednim proizvodima", odbacujemo i slučajeve Rotšilda (nafta i banke, dakle rudna renta na prirodna bogatstva i zelenašenje) ili Gejtsa (jedna vrsta tehnološke rente). Kostić, uostalom, sam kaže, kako smo gore citirali, da je stopu rasta kapitala ostvario na poljoprivrednim proizvodima, dakle klasičnoj robi čija cena na svetskom tržištu (pa, moglo bi se reći i na domaćem) u poslednjih dvadeset godina praktično nije rasla, nego je uglavnom padala. Jednostavno, nije Kostić trgovao "informatičkom revolucijom" i nije se mešao u robu s kojom radi naša mafija, dok je očigledno da nije bio ni neki važan akter novčanih tržišta, a zasad nije poznat ni kao virtuoz u operacijama sa vrednosnim papirima (iako je odigrao nekoliko atraktivnih privatizacionih operacija). Pa kako je onda tokom dve decenije ostvario prosečnu godišnju stopu rasta kapitala od 54 odsto?

VEČERE: Pitanje je intrigantno tim više što se Kostić u više navrata žalio zbog objeda da je "blizak vlastima", te da je svoje bogatstvo stekao rentirajući svoja politička poznanstva (takve biznismene je dr Danko Cvijetičanin nazvao "blizmismenima"). On je čak nekoliko puta ustvrdio da bi naša država trebalo da podrži uspešne srpske biznismene, umesto što dozvoljava da ih javnost "valja po blatu" – što bi moglo da znači da Kostić nije zadovoljan svojom pozicijom prema državi i onim političarima koje je ranije zadužio, a koji sada presudno utiču na formiranje javnog mnjenja.

Miodrag Kostić je, na prvi pogled, svoj kapital doista stekao "uprkos" tome što se strankama opozicionim Miloševićevom režimu približavao praktično još od 1993. godine, kada je bio među osnivačima Građanske stranke Vojvodine (koja je bila kratkog veka, trajala je tek dva-tri meseca), a koja nije uspela da ostvari nikakav uspeh na izborima, mada su njeni kandidati bili na listama tadašnjeg Mićunovićevog DS-a, dakle u koaliciji čiju su kampanju morali da podrže znatnim dotacijama. Polovinom devedesetih godina, međutim, bio je bolje sreće jer se zbližio sa sada već Đinđićevom Demokratskom strankom i sa Nenadom Čankom, liderom Lige socijaldemokrata Vojvodine (pa je između 1996. i 2000. godine čak bio i direktor DS-a, postao Čankov venčani kum, a da pašenoga Opačića i njegovu "zemunsku struju" ovde ne mešamo). Ta bliskost omogućila mu je da u gradskoj vlasti u Novom Sadu dobije sigurnu bazu.

Pošto se približio opozicionim strankama pod Miloševićem, doista je teško objasniti kako je MK Komerc, ipak, i u to vreme dobijao spoljnotrgovinske dozvole za šećer, dakle robu koja je (suprotno činjenici da je Srbija imala 15 šećerana) stalno nedostajala u našim prodavnicama – gotovo čitavu deceniju. Ta neobjašnjiva okolnost da smo tokom Miloševićevog režima gotovo stalno bili u redovima za kilo šećera, sigurno je povoljno uticala na Kostićeve poslove, ali ostaje misterija kako je on u tim poslovima opstao, pored sve sile sličnih biznismena koji su bili nahrupili u stranku predsednikove supruge.

Istina, Kostić se u Novom Sadu, devedesetih, nije krio kada je ručavao i s Jovicom Stanišićem, šefom Miloševićeve tajne policije, i Miloradom Vučelićem, ideologom Miloševićevog propagandno-zabavnog aparata, dok se istovremeno nije krio ni kada je večeravao sa Zoranom Đinđićem ili Nenadom Čankom. Vojvođanski reformisti, koji sada preko Kostićevih leđa ratuju sa Čankovom strankom, čak iznose hipotezu da je on sve vreme bio i drugar s nekadašnjim srpskim premijerom Radovanom Božovićem i idu čak dotle da tvrde da je Kostiću "softver" stalno obezbeđivao upravo dr Božović, koji je, dakako, bio pri vrhu (ekonomske) vlasti u Miloševićevo doba i koji je bio mnogo bolji student ekonomije od Kostića. Povodom ovih poznanstava sa obe političke strane u Srbiji postavlja se pitanje nije li junak ove priče u stvari bio jedan od onih ljudi kakvi postoje u svim državama i u svim političkim prilikama, preko koga su išli uobičajeni kontakti između pozicije i opozicije (takvi kontakti postoje i u najgorim režimima, jer jednostavno – akteri su prinuđeni da nekako pregovaraju, čak i kada su u stalnom ratu).

No, čak i ako bi ova neverovatna hipoteza bila tačna – ta okolnost, sama po sebi, ipak ne bi mogla potpuno da objasni briljantan poslovni uspeh Miodraga Kostića. Na jednoj strani, treba uočiti činjenicu da je Kostić za "Dnevnik" upadljivo istakao da je još 1996. godine imao promet od 108 miliona maraka, dakle još pre nego što se zbližio sa Đinđićem, što bi uz normalnu profitnu stopu od oko deset odsto moglo da znači da je te godine imao čistu zaradu od oko pet miliona dolara. Na drugoj strani, treba imati u vidu da je u nekim razdobljima doista bio šikaniran, pa mu je na početku NATO bombardovanja čak uzapćena sva roba sa zaliha u Novom Sadu (nadamo se da je posle 5. oktobra za tu štetu dobio kompenzaciju). Ipak, sve je to, i pri kraju Miloševićeve vladavine, bilo još dosta daleko od imovine od 150 miliona dolara, koju danas spominje.

BOGATSTVO I KAZNA: U trgovini šećerom tokom DOS-ove demokratske vlasti, prema podacima koji su dostavljeni Vladi Srbije do kraja juna, ne može se dokazati da je zaradio pare koje bi bile presudne za dostizanje 150 miliona dolara kapitala. Prema tom izvoru, tokom 2001, 2002 i 2003. godine MK Komerc je uvezao ukupno 59.727 tona rafinisanog šećera (u čemu 10.384 tone šećera od trske), a izvezao 47.485 tona šećera (sve od repe). Fakturna vrednost uvezenih količina ukupno je iznosila 28,6 miliona dolara, ali Kostić tvrdi da je, nakon distribucije tog šećera na domaćem tržištu, na tom uvozu zarađivao samo oko 50 evra po toni, što bi moglo da znači da je na tim poslovima ukupno zaradio blizu tri miliona evra ili nešto više od tri miliona američkih dolara.

U istom razdoblju, MK Komerc je (prema podacima dostavljenim Vladi) izvezao 47.485 tona šećera (u čemu čak 32.955 ove godine, što jednostavno upućuje na zaključak da je u šećeranama koje je jeftino kupio, pored dugova i viška radne snage, ipak zatekao i neke zalihe). Pošto ne znamo po kojoj je ceni kupovao ovaj šećer ( ili, koliko će ga na kraju izaći onaj šećer koji je pronašao kod otkupljenih šećerana), u proceni zarade koju je ostvario ovim izvozom moramo se osloniti na procene. Recimo da ga je izvezeni šećer ovde koštao oko 500 dolara za tonu, a da je uspevao da na tržištu EU-a ostvari 700 dolara za tonu – ispada da je na ovim poslovima trenutno (ne znači dugoročno) zaradio tokom tri godine još oko 9,5 miliona dolara.

Dakle, po ovoj amaterskoj računici, na trgovini šećerom Miodrag Kostić je u poslednje tri godine navodno zaradio (izvozom i uvozom) oko 12,5 miliona dolara ili prosečno oko 4,5 miliona godišnje. Eto još jednog razloga da posumnjamo da je Kostić "sve što je zaradio, zaradio od trgovine poljoprivrednim proizvodima", mada ne treba potceniti ni njegove transakcije sa žitaricama, brašnom i drugim prehrambenim artiklima. Jer, čak i da je svih tih 20 godina zarađivao u proseku oko pet miliona dolara godišnje, stigli bismo samo do 100 miliona dolara kapitala.

Gde je greška u ovoj improvizovanoj računaljki? Prvo je moguće da je Kostić startovao sa mnogo više svog, a naročito tuđeg novca, i da je stalno uspevao da dobija povoljne kredite i garancije (a za to, pored mogućnosti za dobijanje uvozno-izvoznih dozvola, najviše služe političke veze u našim uslovima). Zatim, treba imati u vidu da je stalna inflacija proteklih 20 godina, koja je kulminirala hiperinflacijom 1993. godine, sigurno stalno devalvirala Kostićeve obaveze prema bankama i drugim kreditorima – te da je on, za razliku od svih nas ostalih, stalno dobijao na inflaciji, pa je logično što se učlanio u Udruženje koje nije bilo zadovoljno Dinkićevim fiksnim deviznim kursom. I na kraju, mada je to trebalo da kažemo na početku, verovatno je i najniža vrednost MK Komerca, kojom se pohvalio njegov vlasnik, a koju smo ovde uzeli u račun, ipak malo preterana, mada je činjenica da je Miodrag Kostić bogat čovek – nesporna.

Kako danas stvari stoje, za to nesporno bogatstvo, po prirodi stvari (u svim zemljama na svetu), on će biti kažnjen društvom uvek nesigurnih političara, gomilom telohranitelja, novom mladom ženom, ali i stalnim javnim ogovaranjima, pa je smešno, čak gotovo sumnjivo – što mu sve to toliko smeta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net