Imenovanja - Vladimir Vukčević >

Posao za specijalistu

Izbor Vladimira Vukčevića za specijalnog tužioca za ratne zločine ne daje nadu da vlast ima iskrene namere da se obračuna s Miloševićevim nasleđem

OSAM GODINA ZATAŠKAVANJA: Ispraćaj poginulih u "Grmeču"

Odlukom koja će imati dalekosežan značaj za srpsko pravosuđe, Skupština je krajem prošlog meseca na predlog Vlade izabrala Vladimira Vukčevića na novoustanovljenu funkciju specijalnog tužioca za ratne zločine. Vlasti su ovim činom želele da stvore utisak da je naše pravosuđe konačno – tri godine nakon petooktobarskog prevrata – spremno da se pozabavi ovim mučnim i osetljivim pitanjem. Međutim, pažljiviji uvid u Vukčevićev lik i delo daje osnov za sumnju da njegova glavna kvalifikacija za ovaj posao nije rešenost da se istera pravda, već bespogovorna lojalnost bivšem i sadašnjem režimu.

U zvaničnoj biografiji Vladimira Vukčevića nema ništa sporno: reč je o pravniku od karijere, rođenom Beograđaninu sa gotovo trideset godina staža u pravosuđu. Vukčević je od 1994. do 2002. bio zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu, a zatim prvi zamenik republičkog javnog tužioca, odnosno drugi čovek u Tužilaštvu. U biografiji objavljenoj u dnevnom listu "Politika" navodi se da on sam kao poseban uspeh izdvaja istragu protiv takozvane Makine grupe (ubistvo generala Boška Buhe, čeka se suđenje) i slučaj trostrukog ubistva na Zrenjaninskom putu u Beogradu, gde je optuženom Marku Markoviću izrečena smrtna kazna. Vukčević je bio i tužilac u postupku za tešku saobraćajnu nesreću pre nekoliko godina u Terazijskom tunelu, kada su četiri osobe poginule. Tada je optuženom izrečena kazna od devet godina zatvora, a tu odluku potvrdio je i Vrhovni sud Srbije. I konačno, njemu je zapala i istraga protiv lica koja su kidnapovala i likvidirala sedamnaest građana muslimanske nacionalnosti iz autobusa u Sjeverinu 1992. godine (postupak u toku).

Vladimir Vučković

SRPSKA KARLA: S obzirom na sve gore navedeno, donekle je razumljiva izjava ministra pravde Vladana Batića data neposredno nakon skupštinske sednice, da će "Vukčević biti kompetentniji tužilac za ratne zločine od Karle del Ponte". Sam Vukčević je rekao da će prvi predmet koji će uzeti da radi biti "slučaj Ovčara", tj. ubistvo preko dve stotine hrvatskih ratnih zarobljenika tokom "oslobađanja" Vukovara 1991. Zbog tog zločina, trojica bivših oficira JNA sa komandnom odgovornošću čekaju suđenje u Hagu, dok je obrada nekolicine neposrednih izvršilaca, koji su pohapšeni u okviru operacije Sablja, prepuštena srpskom pravosuđu.

Pomalo je čudno, međutim, da ni Batić ni Vukčević nisu našli kao shodno da pomenu jedan poznati slučaj u kome je ovaj potonji imao ključnu ulogu. Reč je o aferi "Grmeč" tj. eksploziji koja je 1995. godine u istoimenoj zemunskoj fabrici odnela živote jedanaestoro ljudi, a o kojoj je "Vreme" više puta pisalo (poslednji put u novembru prošle godine). Ukratko, ispostavilo se da je do eksplozije došlo prilikom pokušaja tajne i ilegalne proizvodnje raketnog goriva u pogonu firme koja inače proizvodi nešto sasvim drugo; da je posao rađen pod punim pokrićem Resora državne bezbednosti, odnosno tadašnjeg načelnika Jovice Stanišića i njegovog pomoćnika Radosava Lukića Luleta, a po nalogu Slobodana Miloševića; da su u poslu učestvovali i direktor "Grmeča" Rajko Umčanin, kao i grupa ljudi iz privatnog preduzeća JPL Systems sa izvesnim Radoslavom Čobaninom na čelu, ali da većina poginulih nije znala o kakvom je poslu reč; i konačno, da su Čobanin i ekipa krajem 2002. uhvaćeni u pokušaju da Sadamu Huseinu prodaju isto to raketno gorivo, plus neke projekte za bespilotne letelice, ovog puta pod okriljem SDPR Jugoimport (afera "Orao").

Međutim, sve što je gore navedeno otkriveno je zahvaljujući istraživačkim naporima novinara ovog lista i rodbine unesrećenih. Zvanični organi gonjenja, sa Vukčevićem na čelu, godinama su davali sve od sebe da se istina nikad ne sazna kako bi zaštitili šefa države i njegovu svemoćnu Službu od bilo kakve odgovornosti za tragediju. Prvostepeni proces okončan je skandaloznom presudom sudije Živote Đoinčevića od 3. oktobra 2000. godine (zanimljiv datum), po kojoj niko ne treba da odgovara jer je posao rađen na osnovu "odluke na nivou predsednika Republike i načelnika Službe državne bezbednosti". Đoinčevićevu presudu, na koju se Vukčević nije žalio, ukinuo je Vrhovni sud Srbije u decembru 2000, a na obnovljeni proces još se čeka. Inače, Života Đoinčević je uhapšen tokom akcije Sablja zbog ilegalnog posedovanja oružja i sumnje da je primao mito. U međuvremenu je optužba zbog mita odbačena, a sudija je pušten da se brani sa slobode.

PO NALOGU ODOZGO: Vukčević je međutim unapređen, iako je njegova uloga u prikrivanju uzroka eksplozije i zaštiti krivaca od odgovornosti u najmanju ruku ravna Đoinčevićevoj. Mihajlo Mučibabić, otac jednog od poginulih, tvrdi da je Vukčević najpre punih šest meseci "sedeo" na predmetu, tvrdeći da je nenadležan, ali odbijajući da ga ustupi nižem sudu. "Ponašanje tužioca u službenom odnosu bilo je takvo da sam od 1997. morao da prekinem sve kontakte sa njim", kaže Mučibabić i dodaje da Vukčević od juna 1995. do juna 1998. nije saslušao nijednog svedoka, da je izbegavao da zainteresovanim stranama ustupi ključna dokumenta kao što su nalazi veštaka i iskazi osumnjičenih, te da je na kraju, uoči suđenja, zahtevao da se dokumenti iz postupka zapečate kao državna tajna, pozivajući se na ratno stanje koje u to vreme nije postojalo. "Bilo mi je potpuno jasno da je sve radio po nalogu", kaže Mučibabić. "Nije bio jedini."

Advokat Rajko Danilović, koji na osnovu privatne tužbe zastupa porodice stradalih, slaže se da je način na koji je Vukčević vodio postupak bio skandalozan. "Vukčević je godinama opstruirao proces i sve učinio da dođe do njegove zastarelosti", kaže Danilović. "To je činio po zadatku Jovice Stanišića i Državne bezbednosti. Oduvek je bio poslušnik vlasti." Na pitanje kako komentariše Vukčevićev izbor za specijalnog tužioca za ratne zločine, Danilović kratko odgovara: "O njemu mislim sve najgore."

Mučibabić ne krije da je bio zaprepašćen kada je video koga je Vlada predložila, a Skupština imenovala. "Pitao sam se kako je ovaj čovek prošao pored ministra Batića s obzirom na to da on vrlo dobro poznaje slučaj." Batić je još 1996, dakle u vreme dok je bio u opoziciji, bio obavešten o sumnjama u vezi sa "Grmečom", pa je čak objavio i autorski članak u "Našoj Borbi" na tu temu. I ne samo to: porodice žrtava su polovinom jula ove godine, čim su čule za predlog Vlade, napisale pismo Batiću podsećajući ga na Vukčevićevu ulogu u tragediji koja ih je zadesila. Dobili su kratak odgovor da se obrate Vrhovnom sudu Srbije, iako nije jasno kakve veze taj sud ima sa Vukčevićevim imenovanjem.

DRŽAVA IZNAD SVEGA: U razgovoru za "Vreme", ministar Batić kaže da je, s obzirom na to da je od eksplozije u "Grmeču" prošlo toliko vremena, razumljivo što se nije odmah setio ko je bio tužilac u tom predmetu. Njegovo poštovanje prema Vukčeviću, međutim, i danas je neokrnjeno. "Nemam šta da zamerim tužiocu, on je savesno radio svoj posao. Naložio je nekoliko veštačenja i obavio na desetine saslušanja. Ono u 'Grmeču' je proizvodila država a tužilac ne može sam da isfabrikuje optužnicu", kaže Batić. "Čovek je respektabilan, ceo parlament je stao iza njega, čak i DSS." Ministar je na kraju izrazio lično žaljenje zbog tragedije u "Grmeču" i obećao da će urgirati da se proces protiv Umčanina, Čobanina i ostalih, koji na jesen treba da počne u Okružnom sudu u Beogradu, ubrza.

Pitanje je, međutim, da li se od čoveka koji je u svom dosadašnjem radu pokazao toliko razumevanja, pa čak i oduševljenja za pitanja "državnog interesa", može očekivati da će goniti ratne zločince koji, kao što smo se uverili, najviše vole da svoja dela pravdaju istim tim interesom. U slučajevima koje je sam Vukčević naveo kao svoje najveće uspehe (Maka, Terazijski tunel, Zrenjaninski put) ni na koji način nije morao da se zamera nikom iz vlasti. Kada je reč o zločinu nad muslimanima u Sjeverinu, pak, pred sudom su se našla samo dvojica manje važnih izvršilaca. Prvooptuženi Milan Lukić i dalje je u bekstvu, a nema dokaza ni da je Vukčević pokušao da istraži brojne indicije da je otmica bila organizovana u Beogradu, kao deo neuspelog plana da se oteti razmene za pripadnike jedne specijalne jedinice iz Srbije zarobljene nešto ranije u okolini Goražda. Takođe nije tražio da se utvrdi kako je Lukić, koji je u jednom trenutku bio uhapšen u Beogradu, potom prebačen u Republiku Srpsku, gde je odlikovan i gde navodno živi i dan-danas.

Vukčević, međutim, nije ratni zločinac, a nema sumnje u to da je sposoban pravnik. On, na kraju krajeva, nije ni jedini koji je karijeru napravio služeći moćnicima. On nije problem, nego simptom: simptom rešenosti vlasti da ni po koju cenu ne dozvoli da pravda ugrozi njene interese.


 

Cena podobnosti

"Politička pripadnost oduvek je bila i ostala vrhunski kriterijum pri izboru državnih tužilaca i njihovih zamenika jer je svrha tužilaštva prevashodno zaštita vlasti. Oni su, pored policije, glavni odbrambeni bedem vladajuće elite", objašnjava za "Vreme" donedavno jedan od zamenika Tužilaštva u Beogradu. "Stručnost i iskustvo nisu više prioriteti, traži se bespogovorna poslušnost u sprovođenju volje političara koja se nagrađuje uglavnom napredovanjem u službi."

Najsvežiji primer je bez sumnje nedavno oglašavanje zamenika okružnog tužioca u Beogradu Dragoljuba Stankovića povodom afere Janjušević – Kolesar. Odmah po dobijanju dokumentacije od G17 plus Stanković je pogledao spise i javno obznanio: "nema elemenata krivičnog dela". Doduše, nekoliko dana kasnije je referirao i naložio policiji da obavi neke pretkrivične radnje. No, svejedno, njegova prvobitna tvrdnja se podrazumevala, budući da je reč o ljudima visoko kotiranim u državnom vrhu. Stanković je, na predlog ministra pravde, viđen za jednog od zamenika republičkog tužioca. Inače, sad tužioce bira Skupština na predlog Vlade, koja očevidno ima uvid u političku pripadnost i spremnost kandidata na koje može računati kad to zatreba. Indikativno je da prema nedavnim izmenama zakonskih odredaba o izboru tužilačkih kadrova, republički tužilac, odnosno kompletna tužilačka organizacija, nema nikakvog uticaja na kadrovsku politiku.

Nema milosti za one koji se striktno drže zakona i misle svojom glavom ma koliko oni bili stručni i iskusni. Najsramniji čin te prakse jeste ono što se dogodilo Miroslavu Vlajiću, bivšem zameniku, takođe bivšeg okružnog tužioca Radeta Terzića. Vlajić nije bio reimenovan niti primljen na kasnijem konkursu jer nije podlegao opštoj halabuci i nastojanju "da se ne mora držati zakona ko pijan plota", odnosno da predloži određivanje pritvora uhapšenom Draganu Iliću Limaru, a za šta inače nije bilo zakonskog osnova. Ni po oceni istražnog sudije ni vanraspravnog krivičnog veća sastavljenog od trojice sudija Okružnog suda. Svejedno, besramno obmanjujući javnost tvrdnjom da je u krivičnoj prijavi protiv Ilića bilo i ono što nije (umešanost u organizovani kriminal), mnogi ljudi koji obavljaju odgovorne državne poslove žestoko su se bili okomili na Vlajićev "propust" a što je većina javnih glasila zdušno podržavala ne obazirući se na činjenično stanje. Naravno, posle toga Vlajić je "lustriran" iz redova Tužilaštva.

"Po dolasku mladog Radeta Terzića na mesto okružnog tužioca u Beogradu započelo je odstranjivanje njegovih zamenika bez ikakvog objašnjenja", kaže sagovornik "Vremena". Pod udar su došli profesionalci, iskusni i hrabri, koji su se držali tužilačkih principa, ali bez političke pripadnosti. Terzić je doveo mlade zamenike, gotovo klince bez iskustva i sposobnosti u procenjivanju. Naravno, sami teško da mogu donositi odluke. Oni rade po diktatu policije koja selektivno podnosi krivične prijave, a Tužilaštvo procenjuje šta je bezbedno za izvršnu vlast i ti se predmeti procesuiraju. Ono što je tugaljivo i eventualno rizično, čami u fiokama sve dok ne zastari da bi potom sa rešenjem ‘nema elemenata krivičnog dela’ završilo u arhivi i bilo nedostupno."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net