Lustracija >

Ko seje dosijea

Demohrišćanska stranka Srbije pustila je u parlamentarnu proceduru još jedan zakon o dosijeima službi bezbednosti, tako da sada imamo dva predloga: taj i onaj Centra za antiratnu akciju iz 2002. Predlozi su veoma slični, osim u ključnom delu koji se odnosi na to: ko postavlja organ za rukovanje dosijeima i kome taj organ odgovara

DA LI STE BILI OVDE: Soba za čitanje dosijea

Kada je nedavno Skupština Srbije donela Zakon o lustraciji, bile su jasne dve stvari: prvo – da je taj akt skoro pa beskoristan bez donošenja zakona o dosijeima službi bezbednosti, jer će se bez uvida u njih teško ustanoviti ko je sa zlom namerom kršio ljudska prava u prethodnim režimima, pa sada zbog toga ne može da obavlja iz tog niza državnih i javnih funkcija; i drugo – da za neke slučajeve nije ni potreban uvid u dosijea službi bezbednosti, jer su ti slučajevi očigledni. Taj drugi slučaj, međutim, duža je i tužnija priča, pa se valjda zato niko još ne žuri da komisiju za lustraciju već jednom imenuje, pa da počne da radi barem ono što može, kad već ne može ono što bi morala...

ŽIVI I "MRTVI" PREDMETI: DHSS podneo je 21. jula ove godine Narodnoj skupštini svoj predlog zakona o dosijeima državne bezbednosti. Taj je predlog umnogome identičan predlogu zakona o dosijeima koji je u januaru 2002. sačinio Centar za antiratnu akciju (grupa sa Bogoljubom Milosavljevićem na čelu), ali se u nekim segmentima i razlikuje. Pre svega, predlog DHSS-a odnosi se na dosijea i podatke koje su razne službe skupljale o "građanima, grupama građana i organizacijama od 13. maja 1944. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona". Predlog Centra za antiratnu akciju navodi 1945. godinu kao početnu; Zakon o lustraciji kreće od 1976. godine (kada je SFRJ pristupila Helsinškim paktovima); neki drugi predlažu jesen 1990. kao datum od koga treba krenuti (navodno realistički i manje bolan pristup). Stvar je političke percepcije naše poluvekovne prošlosti koji bi datum trebalo uzeti kao razdelnicu za lustraciju, odnosno od kada bi trebalo krenuti sa raskrinkavanjem zloupotreba ranijih režima. Nije da nije bilo zanimljivih saradnika okupatora i domaćih izdajnika koji su se provukli i bili kasnije korišćeni od strane "organa" na bazi ucene; ali to je bilo davno. Tu igra ulogu i donekle izveštačeni antikomunizam dela vladajuće koalicije koji misli da je to sada u modi, mada se niko ne seća da su se lideri i aktivisti tih stranaka nešto isticali kao disidenti za komunističkog jednopartijskog vakta. U svakom slučaju, to otvaranje dosijea – kako u svrhe lustracije tako i radi demistifikacije prošlosti – proces je delikatan, složen i bolan, podložan pritom manipulacijama i podvalama.

Pre svega, pojam "dosije" previše je uopšten i u javnosti se pogrešno shvata samo kao lični dosije, to jest zbirka podataka o pojedincu. Takvi dosijei vodili su se, vode se i biće vođeni sve dok postoji i najmanji trag civilizovanog društva, bez brige. To zato jer su arhive kolektivna i sistemska memorija svake policije i službe bezbednosti, bez koje ove ne mogu da funkcionišu. U dobro uređenoj službi ti su dosijei uredni, ažurirani i međusobno unakrsno referencirani, tako da se mogu pratiti i rekonstruisati veze "bezbednosno interesantnih" lica i istorijat tih veza. Za lustracione poslove uvid u takve arhive od velikog je značaja; ali, za društvo u celini i njegovo oslobađanje od hipoteka prošlosti mnogo su značajnije neke druge arhive. Reč je o arhivama koje se odnose na davanje zadataka organima bezbednosti, vođenje politike nadzora, percepciju pretnje u datom trenutku i – što je najvažnije od svega – arhive akcija i operacija raznih službi, periodični i godišnji zbirni izveštaji i sve što se odnosi na strategijske aktivnosti službi. Ti su podaci mnogo značajniji od čaršijskih ogovaranja i bezveznih informacija koji čine najveći deo sadržaja ličnih dosijea pojedinaca. Nažalost, nijedan predlog zakona o dosijeima ne upušta se u ove razlike niti traži mogućnost ni za Narodnu skupštinu, a kamoli za javnost, da budu upoznate sa takvim podacima.

Drugi metodološki problem je nedovoljno precizno razlikovanje "živih" od "mrtvih" dosijea pri traženju uvida. Oba predloga predviđaju da će sadašnja Bezbednosno informativna agencija (BIA) zadržati originale dosijea (ali predati kopije) u slučajevima kada je – oba predloga imaju okolišnu i eufemističku definiciju –ugrožena bezbednost Republike, javna bezbednost, ili ako je u toku ili u izgledu sudski postupak. Ovakav izuzetak, nažalost, ne pokriva životnu praksu: veoma često operativni rad službi bezbednosti sticajem neizbežnih okolnosti tokom dužeg vremena obuhvata i nadzor i sakupljanje podataka o licima ("živi" predmeti) za koje se na kraju ispostavi da su neinteresantna i da nema potrebe baviti se dalje njima. Tada ti dosijei postaju, da kažemo, "polumrtvi" i arhiviraju se za slučaj da se ipak pojavi potreba za daljim radom na njima. Sasvim "mrtvi" dosijei su oni koji su zaključeni jednom zauvek iz raznih razloga (smrt lica, procena da je slučaj završen itd.). U svakodnevnom operativnom radu službi bezbednosti, međutim, uvek postoji mogućnost da se pojavi potreba za uvidom u stare dosijee: pojavi se nova potvrda stare sumnje, na primer; ispostavi se da je neko ipak znao nekoga na koga smo već zaboravili; dođe se do saznanja do kojih nismo bili došli pre deset godina itd. To je slučaj pogotovo u kontraobaveštajnom radu, gde vreme igra ulogu jer su operacije dugoročne i igre se igraju ponekad i decenijama. Da ne govorimo o tome da se vremenom režimi i, shodno režimima, percepcije spoljne pretnje menjaju: dojučerašnji protivnici mogu da postanu današnju saveznici – i obrnuto. Ustupanje "živih" predmeta (dosijea lica i operacija) u takvim kontraobaveštajnim stvarima i poslovima, kao i po linijama transnacionalnog organizovanog kriminala velikog kalibra, stvar je rizična i graniči se sa lakomislenošću, bez obzira na garancije bezbednosti agencija ili komisija koje treba da rukuju dosijeima. Ova dva predloga zakona predviđaju takve garancije, posebnu zaštitu podataka i obavezu čuvanja službene tajne za osoblje organa koji bi trebalo da rukuje podacima. Uprkos tome, sama činjenica da se broj upućenih u tajne operativne podatke povećava izazvaće opravdanu zabrinutost ljudi iz službi bezbednosti, vaspitanih i uslovljenih da se drže principa da svako može da zna samo ono što treba da zna (need to know) i da svako širenje kruga upoznatih nosi neizbežnu statističku opasnost "dekonspiracije", kako oni to zovu.

SLUČAJ ILIJE ČVOROVIĆA: Jedno od mogućih rešenja bilo bi preciznije razlikovanje "živih" od ostalih dosijea, a u saradnji sa profesionalcima iz službi. Sadašnja rešenja iz oba predloga zakona predviđaju vremensko ograničenje pri zadržavanju dosijea u službama – dve godine najviše od stupanja zakona na snagu, uz "stvarno opravdane razloge" (predlog Centra za antiratnu akciju). Ne ulazi se uopšte u pitanje: šta sa dosijeima koji nastanu posle stupanja na snagu zakona ili dve godine nakon toga? Službe rade i radiće, dosijei će se formirati po prirodi stvari kao osnovni alat službi... Neki će se slučajevi završiti na sudu, a dosijei, kao pretkrivični materijal, biće uredno arhivirani kod organa koji zakon odredi; neki slučajevi, međutim, po prirodi stvari ostaće živi, ali ispod krivično-pravne površine, kao trajne operacije od interesa za bezbednost države (u smislu kontraobaveštajnom ili po liniji nadzora i rada po organizovanom kriminalu). Hoće li, na primer, BIA svake dve godine tražiti novo izuzimanje tih predmeta od zakonske obaveze predaje? Takav slučaj, iako verovatan, nije predviđen u ova dva zakonska predloga.

Postoji tu i tugaljivo moralno pitanje: pitanje sistema vrednosti u kome je neko postupao svojevremeno sasvim bona fide, u najboljoj nameri, dakle, a sada je u opasnosti da bude lustriran zbog toga. Uzmimo kao primer saradničku vezu Službe, izvesnog građanina Čvorović Iliju, koji krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih sektorskom radniku Službe Žunić Aleksi dostavlja informacije o jugoslovenskoj neprijateljskoj emigraciji (JNE), iskreno i intimno uveren da ta emigracija radi o glavi državi i njemu.

Uostalom, Čvorović je mogao da bude i u bioskopu "20 oktobar" ili na beogradskoj željezničkoj stanici u vreme kad su tamo pukle one dve bombe, pa to sa glavom više nije metafora. Mogao je neko da se nađe 1972. u sukobu sa onom infiltriranom grupom oko Bugojna, pa da jugoslovensku neprijateljsku emigraciju shvati veoma ozbiljno. Šta ćemo s njima?

Drugim rečima: šta ćemo sa opšteprihvaćenim sistemom vrednosti u kome je saradnja sa Organima percipirana kao stvar društveno poželjna, moralna i za svaku pohvalu, a naivčina koji u to veruju uvek ima i previše, mada mnogo manje od onih koji bi iz toga izvukli neku korist? Na tom se planu od agencija ili komisija, kako god ih nazvali, za rukovanje dosijeima i lustraciju očekuje mnogo. Treba se nadati da će se kroz te delikatne i bolne poslove provući kako treba: korektno, mudro i humano.

Osim toga, ljudi iz službi bezbednosti imaju svoje primedbe na ceo koncept; one, otprilike, glase: mi po prirodi posla stalno razgovaramo sa mnogim ljudima od kojih većina nisu registrovane saradničke veze Službe; ponekad tako stečene informacije uđu u proizvode Službe (izveštaje, procene, analize itd.); ponekad su to informacije iz druge ruke, nesvesno prenete nama; ne bi, dakle, bilo u redu da se sada imena tih ljudi, ni krivih ni dužnih, povlače po kojekakvim lustracionim natezanjima, kažu oni; kažu i da se plaše da im saradničke i ostale veze počnu da se predomišljaju.

Da se vratimo zakonskim predlozima: sastav, nadležnost i organizacija tela koja će rukovati dosijeima manje-više je identična u oba predloga. Savet od sedam članova, predsednik i stručna služba; svi prethodno lustrirani kako treba i bez udbaškog pedigrea. Razlika se javlja tamo gde je najvažnija: po predlogu Centra za antiratnu akciju, buduću republičku komisiju za dosijea Službe državne bezbednosti osniva Narodna skupština Republike Srbije i ta je Komisija odgovorna isključivo parlamentu, koji postavlja predsednika i članove Saveta. Po predlogu DHSS-a, Nacionalnu agenciju za čuvanje dosijea državne bezbednosti osniva Vlada, koja takođe postavlja direktora i članove Saveta agencije, koji onda Vladi odgovaraju.

Onome koga to zanima, stvar je jasna odmah. Ako u krajnjem ishodu (koji može i verovatno će biti neko treće, Vladino rešenje) preovlada rešenje da Vlada postavlja telo koje će rukovati dosijeima službi bezbednosti, ponoviće se greška načinjena pri reformi Službe državne bezbednosti, kada je BIA postala vladina agencija u kadrovskom i operativnom smislu, mada podnosi izveštaje i parlamentarnim odborima. Neka podela nadležnosti u oba slučaja, a između zakonodavne i izvršne vlasti, možda bi bila bolje rešenje.


 

Znanje je moć

Službe bezbednosti proizvode informaciju za svog poslodavca, to jest vlast. Ta se informacija od obične informacije koja se dade naći u novinama, na radiju, televiziji ili na ulici, razlikuje po tome što je tajna, dakle zaštićena nekom od klasifikacija tajnosti, što njenom korisniku podsticajno utiče na sujetu i hrani mu samopoštovanje. Kao što je vlast uređena hijerarhijski tako i informacije tajnih službi prate odgovarajuću hijerarhiju tajnosti. Ta se hijerarhija izražava kroz sistem distribucionih listi, dakle spiskova ljudi iz vlasti kojima stižu različito stepenovane tajne informacije. Unutar strukture policije i Službe informacije idu funkcionalno, dakle po racionalnom principu: koga se šta tiče, pa nas to ovde ne zanima. Ovde nas zanima fenomen snabdevanja tajnim informacijama političara, jer je to polje beskrajnih mogućnosti za fine i manje fine manipulacije.

Nekada, za vreme dijalektičkog i istorijskog materijalizma, dnevni izveštaji Javne i Državne bezbednosti stizali su na stolove ministara, načelnika nadležnih uprava, radnika CK-a po tim linijama i ostalima kojih se tiče, dakle dosta široko. Postojali su, međutim, još neki izveštaji, mnogo poverljiviji i ograničenije distribucije, koji su išli članovima Predsedništva Države i Partije i još nekim vrhunskim rukovodiocima. Postojali su još ograničeniji izveštaji koje su na čitanje nosili naoružani kuriri s pratnjom, u koferčiću vezanom za levu ruku. Koferčić se zabravljivao šifrom koju je znao čitalac informacije, ali ne i kurir. Čitalac bi pročitao i potpisao se da je pročitao, pa se to nosilo dalje. Jedan takav kurir pričao je posle da su se mnogi najprivilegovaniji čitaoci tih izveštaja često slatko smejali informacijama koje su dobili, ali nije mogao da nasluti zašto. Kasnije će se saznati da je veći deo tih strašno tajnih izveštaja sadržavao prepise snimljenih razgovora raznih tadašnjih sumnjvih lica (preko telefona i u prostorijama), a možda i najnovije političke viceve do kojih je Služba došla.

Izgleda da je kreativni haos DOS-a imao svojih dostignuća i na tom planu. Zašto je Rade Marković išao Koštunici 67 puta nego da mu ispriča ovo i ono? Kako su se sadržaji raznih presretnutih privatnih komunikacija pojavljivali po izvesnim novinama? Odakle jednom neovlašćenom licu podaci iz dosijea izvesne novinarke? Kome sve idu redovni izveštaju MUP-a i BIA, osim Vladi i nadležnim skupštinskim telima i funkcionerima? Zašto neki ministri i potpredsednici Vlade javno pričaju da su videli – ili odbili da vide – svoja dosijea iz DB-a, a vođeni su po linijama za koje uvid nije bio dozvoljen običnim građanima? I tako dalje.

Ljudska priroda je čudo: radoznalost, sujeta, samouvažavanje smanjiće sposobnost odolevanja iskušenju svemoći. Ako političar X dobije prepis (i snimak, video i audio) životnih epizoda svog arhineprijatelja, političara Y; ako su te epizode delikatnog, kompromitantnog ili golicavog karaktera – gde će mu biti kraj? To je jedna od poluga putem kojih tajne službe manipulišu političarima; druga je izazivanje straha ("imamo informaciju") i zasićivanje telohraniteljima; ima ih još. Jedan od državničkih talenata je ne podlegati iskušenjima sa kojima vašu sujetu suočavaju tajne službe.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net