Afere >

Mali od države

S obzirom na to kakvih su ga sve obaveza čuvanja tajne oslobodili, Čeda Jovanović i nije mnogo ispričao. Ispalo je, međutim, da je početno pitanje – ko je koga posećivao u zatvoru – potisnuto u stranu mnogo značajnijim detaljima koji potvrđuju da su razmere martovske zavere bile veće nego što se mislilo. Iz objašnjenja Čede Jovanovića i dokumenata na koja se oslanjao naslućuje se da je zavera bila dugoročni projekt sa kojim se ova vlast dugo i u tajnosti borila

Mihajlović i Jovanović u Kuli na koncertu

Prvo je Vojislav Koštunica u nedelju 22. juna na Glavnom odboru DSS-a unapred izrazio svoju sumnju u autentičnost onoga što će Čedomir Jovanović reći u ponedeljak 23. juna. Nije odoleo da ne pomene i famozni stenogram, objavljen u "jednom beogradskom nedeljniku" (vidi okvir). Onda su iz DSS-a počeli da stižu panični glasovi o "fabrikaciji" dokumenata i uopšte o "jednopartijskom jednoumlju" i u tom pravcu. Već je ta zabrinutost pokretača "afere CZ" naslutila da će ponedeljak biti zanimljiv. Naime, u međuvremenu se pojavio još jedan zatvorski čuvar, Novak Terzić, ovoga puta na pres-konferenciji u prostorijama DSS-a i potvrdio navode svog kolege Slavomira Banđura. Banđur je, pak, bio izbačen iz stana Ministarstva pravde i priveden u Gradski SUP. Posle je rekao da su ga triput pustili kroz poligraf i pustili ga na slobodu. S obzirom na sklonost naše policije da se oslanja na poligraf ("detektor laži") preko svake mere, takav ishod je u najmanju ruku nerešen; posle je neko (nezakonito i nekorektno) pustio u javnost priču kako je Banđur na poligrafu pokazao "zbunjenost" i "nesigurnost". To ne znači ništa: o manama i nepouzdanosti poligrafa, uostalom, postoji ogromna stručna literatura.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ UZIMA REČ: Tako je taj vreli ponedeljak, 23. jun, osvanuo nabijen velikim očekivanjima. DSS se uspijala i nećkala hoće li njeni poslanici Mihajlov, Jočić i Mamula uopšte doći na zajedničku sednicu dva odbora; onda su ipak došli. Advokati Rada Bulatovića Gradimir Nalić i Dragan Mraković tog prepodneva zahtevali su od suda da zabrani nastup Čede Jovanovića pred odborima dok potpredsednik Vlade ne bude saslušan kod istražnog sudije u slučaju njihovog klijenta. Ni oni, kao ni DSS, nisu tada još znali šta će Jovanović reći odborima i javnosti, ali su se uznemirili.

Zajednički sastanak Odbora za bezbednost i odbranu (predsednik: Dragan Šutanovac) i Odbora za pravosuđe i upravu (Dragor Hiber) počeo je tačno u 13 sati u vrućini i nervozi; ne zna se koja je bila veća. Zahtevi za direktan TV prenos odbijeni su, mada je televizija Info 24 imala odloženi prenos cele sednice, što je za svaku pohvalu. Jovanović, veoma pribran i artikulisan sve vreme, zatražio je da se prvo pročitaju rešenja nadležnih organa kojima se on oslobađa čuvanja raznih tajni, pa su pročitana rešenja Vrhovnog saveta odbrane (za vojnu tajnu) i Saveta za državnu bezbednost Vlade Srbije (za službenu i državnu tajnu). Posle su DSS i razni advokati postavljali pitanja o tome ko je i kako ovlašćen za šta, ali je to ostalo kao irelevantan detalj – kao i uvek. Onda je Čeda Jovanović uzeo reč.

Tri su se teme ocrtale tokom trajanja zajedničke sednice tih odbora:

1. S kim se i zašto Čeda viđao, u CZ-u i u Šilerovoj;

2. Kako se i od kada pravila zavera za državni udar;

3. Uloga DSS-a i Kabineta predsednika SRJ u svim tim događajima.

Sve tri teme nužno se prepliću, preklapaju i funkcionalno se mogu posmatrati kao jedna priča.

Čeda Jovanović se već profilisao – od leta 2000. i stvaranja DOS-a – kao vešt i priznat pregovarač i "fikser", čovek koji rasklapa neprijatne situacije; "trubleshooter", kažu u Americi. Jedan visoki funkcioner DSS-a opisao ga je nedavno ovom autoru kao "najinteligentnijeg čoveka u Demokratskoj stranci"; to nije malo priznanje. Sam Jovanović ne stidi se svoje reputacije, ali ni svoje stvarne političke moći: on je čovek koji cepa na komadiće ministarske ostavke, kako je u ponedeljak izjavio za zapisnik i u prisustvu ministara. Takvi ljudi postoje u svakoj vlasti i u svakoj stranci; tako je oduvek. U leto 2000. odigrao je značajnu ulogu u sklapanju DOS-a; oko 5. oktobra viđao se sa raznima, uključujući, kako kaže, i Legiju, i Čumeta i druge umetnike. Tokom onog cirkusa od hapšenja Slobodana Miloševića odigrao je ključnu pregovaračku ulogu. Miloševića je posećivao u zatvoru, tešio i ubeđivao; i Legiju je posećivao posle one pucnjave i skandala u "Stupici", juna 2001; dovodio mu je ženu i dete i – jednom rečju – održavao kontakt. Odlazio je da posreduje tokom oružane pobune JSO-a: u Zemun da traži Legiju Ulemeka, a nađe Duću Spasojevića; u Kulu da smiruje priču i cepa ostavku Dušana Mihajlovića. I stalno tako.

Tu se postavljaju dva pitanja. Naime, da li su takvi postupci politički i moralno legitimni? DSS misli da je to "ka-ka i no-no" kad je o Jovanoviću reč, ali da je dopustivo kada je reč o, na primer, Ljiljani Nedeljković, Radu Bulatoviću i gen. Aci Tomiću. U politici uvek postoji siva zona u kojoj se preklapaju političko, finansijsko, obaveštajno i bezbednosno; to neko treba da radi; što je taj neko spretniji u tome – to bolje, dok se na taj način služi javnom interesu.

Čeda Jovanović je "PRIZNAO!" ("Kurir" od utorka) da je išao u CZ, ali kod Miloševića i Ulemeka. Pa šta? Sve i da je išao kod Duće Spasojevića i Kuma Lukovića – pa šta? Možda bi bolje bilo da je išao i kod njih: takve treba držati na vezi i u blizini, glasi staro taktičko pravilo. Pravo pitanje ne glasi "da li je Čeda posećivao?", nego: "zašto je Čeda posećivao?". Na to pitanje koje nije postavljeno Čeda Jovanović je odgovorio u ponedeljak. Osim toga, uzvratio je DSS-u bolnim udarcem: optužio je Dragana Jočića ("Ja vas optužujem!") da je celu priču sa zatvorskim čuvarima napakovao preko izvesnog Grubača iz Sportskog centra Tašmajdan, lica koje prolazi kroz krivičnu evidenciju, a slučajno je i opštinski funkcioner DSS-a. Jočić je u utorak izjavio da će Jovanovića tužiti za klevetu; to ionako svi kažu... Videćemo.

ŠILEROVA I "STUPICA": Da, kaže Čeda Jovanović, išao je i u Šilerovu: prvi put ga je pozvao Nenad Šare (ne Škare), povodom proslave prve godišnjice 5. oktobra, pa se tamo video i sa Ulemekom Legijom i Dućom Spasojevićem i raznima. Drugi put povodom oružane pobune JSO-a, tražeći Legiju Ulemeka na mestu gde je očekivao da će ga naći, ali se "srpski junak" tada bio sakrio u neku od svojih mišjih rupa, pa je Čeda našao samo Duću (vidi stenogram). Čeda Jovanović je u ponedeljak osetio potrebu i da aludira na to da ih ima još koji su išli u Šilerovu, ali o tome ćemo kasnije – ako bude trebalo... On je barem rekao zašto je išao.

Sve je to, međutim, koješta i sitnež u odnosu na druge dve teme koje su se profilisale tokom zajedničke sednice dva odbora Skupštine Srbije. Naime, Čeda Jovanović izjavio je da mu je Milorad Ulemek Luković Legija 2001. u junu rekao kako je "od vojne Službe" dobio podatak da ga traže iz Haškog suda. Odatle i frka koja je nastala kada je Legija uhapšen po javnom redu i miru, a zbog napada na službena lica u obavljanju službe (incident sa pucanjem u "Stupici"), a u JSO-u umalo da nije došlo do pobune jer im Komandanta kao vode u Hag (a možda je i došlo do pobune koja je na vreme smirena). Da podsetimo, tokom oružane pobune u novembru 2001, "Reporteru" je neko servirao onaj spisak od 362 navodno u Hagu osumnjičena policajca, koji je je dopunski podgrejao ionako kritičnu atmosferu. Zna se otprilike gde bi trebalo potražiti izvor tog spiska... Ukratko: iz onoga što je u ponedeljak Čeda Jovanović rekao, izlazi da je gen. Aco Tomić (tada načelnik Uprave bezbednosti VJ) još 2001. u leto "hranio" "crvene beretke" podacima čija je svrha bila da izazovu strah od Haga i da polako povećavaju stepen nervoze kod ionako problematične ekipe "crvenkapica". Da li je Vojislav Koštunica (tada vrhovni komandant Aci Tomiću) za to znao? Da li je gen. Nebojša Pavković (tada načelnik Generalštaba i neposredni pretpostavljeni Aci Tomiću) to znao? To se još ne zna; ono što se tada znalo jeste urođena odvratnost Vojislava Koštunice prema haškom Tribunalu.

Čeda Jovanović igrao je veoma vešto tu hašku priču tokom svih tih šest napornih sati u Skupštini: ta je priča, sasvim u skladu sa osnovnom linijom istraga u akciji "Sablja", nit koja sve spaja, lajtmotiv. Kao dobar diplomirani dramaturg (kaže jedna koleginica: "Čeda je danas magistrirao dramaturgiju"), Jovanović je ispričao zaplet, nabacio aluzije i tragove po kojima će inteligentna publika moći da donese zaključke. Drugoj strani sada preostaje da tu priču osporava i demontira. To neće biti lako, kao što se odmah videlo: Mihajlov, Jočić i Mamula se nisu dobro snašli tog popodneva; terali su zeca, a isterali mnogo veće zvere, na svoje vidljivo iznenađenje. Jovanović je otvorio pitanje Nebojše Pavkovića, pitanje Ace Tomića, pitanje Rada Bulatovića i Bore Mikelića, pitanje – veoma bolno – Momira Gavrilovića. Ispalo je da su se Kabinet Vojislava Koštunice i Momir Gavrilović viđali malo duže nego što je to Kabinet tvrdio; ispalo je da su oni zivkali njega, a ne on njih; ispalo je da je Ljilja Nedeljković bila i u toj čorbi mirođija – kao i u svim drugim zaprženim čorbama Kabineta i DSS-a.

Ispalo je, mili moji, da to nije nimalo tako jednostavno kako nam se onomad učinilo. Ispalo je da je – protivno opštem utisku – upravo gen. Tomić tešio druga Legiju da vojska neće intervenisati u slučaju oružane pobune u novembru 2001. Ako je to istina, reč je o krivičnom delu podsticanja.

OPTUŽBE I DEMANTI: Stvar se, dakle, pakovala malo duže. Duća Spasojević je, kaže Čeda, nudio informacije o otmici Miškovića (Delta) i podatke da je novac otišao Radovanu Karadžiću; pitanje te otmice i otmice Milije Babovića (Verano motors) ostaje i dalje otvoreno. Rukopis i taktika odnekud su poznati; i Čeda Jovanović i specijalni tužilac Prijić istakli su, međutim, "finansijsku moć" Spasojevića, Ulemeka i cele "zločinačko-neprijateljske" grupe, aludirajući na prihode od otmica i ucena.

Čeda Jovanović i Jovan Prijić ukazali su i na okolnost da je, kako kažu, prvo bilo planirano da se ubiju Goran Svilanović i Čedomir Jovanović; da je odluka da se ipak prvo ubije Zoran Đinđić doneta tek krajem 2002. Tu je zanimljiva vremenska dinamika i vidi se na kadrovskoj politici RDB-a i BIA. Jovanović kaže da je imenovanje Milorada Bracanovića bilo motivisano "depolitizacijom" Službe i da je on bio "izbor Andrije Savića" (u šta nismo sigurni), iako je bio obaveštajni oficir JSO-a. U januaru 2003. Bracanović se toliko ritao i otimao kad ga je smenjivalo da su kolege počele da se pitaju zašto. Posle je ispalo jasno da zašto se otima: JSO je hteo svog čoveka u vrhu BIA po svaku cenu, ali je Jovanović preko te sramne epizode iz novembra 2001, kada je Bracanović ucenom postavljen, prešao malo suviše brzo i lako, kao dobar dramaturg. Cela ta priča sa Legijom i njegovima bila je rizična, opasna i u krajnjoj liniji kompromitantna po DOS, DS, Čedu, Đinđića i ostale iz vlasti, ali DSS to nije shvatio: ne smetaju njima "crvene beretke" (sve sami "srpski junaci i patrioti", naravno; setite se komentara DSS-a, Jočića i Koštunice tokom oružane pobune); drugo njima smeta.

E, sad dolazimo na najneprijatniji deo priče. "Bio sam u CZ-u i kod Rada Markovića", kaže Čeda; kaže njemu Rade Marković da ne razume odakle on u zatvoru zbog odavanja službene tajne, kad je "lična dosijea DB-a o Đinđiću, Čedi, Mihajloviću" i celom DOS-u dao Ljilji Nedeljković, šefici Kabineta predsednika SRJ Vojislava Koštunice; dao joj je i podatke DB-a o ubistvu Slavka Ćuruvije, "zbog čega je istraga u tom predmetu dovedena u bezizlaznu situaciju", kaže Čeda Jovanović. On pritom te tvrdnje argumentuje sudskom presudom u predmetu odavanja službene tajne, a protiv Rada Markovića i drugova. Ako je to istina, postavljaju se krajnje neprijatna pitanja:

Ako je Vojislav Koštunica odbio da prihvati ostavku Rada Markovića na položaj načelnika DB-a u oktobru 2000, jer "nije bio vlastan" da je primi, ali ni voljan da ga ohrabri da ostavku podnese tamo gde treba, kako je onda njegov kabinet "vlastan" da od tog istog veselog Rada Markovića prihvati veoma zanimljiva dosijea svojih koalicionih partnera koje je DB vredno punio raznim gadostima godinama? Šta će Ljilji Nedeljković još i podaci o ubistvu Slavka Ćuruvije? Za partnere iz DOS-a još i da razumemo; ali zašto Slavko? U utorak je načelnik Javne bezbednosti MUP-a Srbije gen. Sreten Lukić saopštio da MUP tu stvar "još nije proveravao"; dobro, ima kad. Dejan Mihajlov se istoga dana pozvao na okolnost da je Aleksandar Tijanić, prijatelj i kolega Slavka Ćuruvije, tada bio u Kabinetu i da ne bi ni po koju cenu prešao preko te stvari. Mihajlov je tu u pravu: Saša Tijanić sigurno ne bi bio prešao preko toga – da je bio znao. G. Mihajlov, međutim, nije rekao da li se bilo ko od njih iz DSS-a i Kabineta tada uopšte usuđivao da Ljiljanu Nedeljković upita bilo šta. Ne usuđuju se, uostalom, ni dan-danas.

Sama Ljiljana Nedeljković izjavila je u utorak uveče da nikakva dosijea uzimala nije od Rada Markovića i da Čedu Jovanovića neće tužiti. Kaže, osim toga, da je na okolnost da je dobila dosije "Ćuran" (slučaj Slavka Ćuruvije) rekla šta je imala radniku DB-a još početkom septembra 2001, a na zahtev Okružnog javnog tužioca: da nikakav dosije nije ni tražila, niti dobila. Ljiljana Nedeljković u izjavi Beti piše i da je Rade Marković, dok je Koštunica bio predsednik, dolazio "više puta službeno" u Kabinet, kao i da je zivkao telefonom. Postavlja se pitanje: kako je Koštunica odjednom "vlastan" da se viđa sa Radom Markovićem kad mu treba, a nije bio "vlastan" da ga zamoli da se povuče sa mesta načelnika RDB-a?

Cela ta tužna i poučna priča iz vrelog popodneva završila se zaključcima oba odbora koji su poznati. Nije samo jasno zašto je zaključeno da Čeda Jovanović nije bio deo zavere da se ubije Zoran Đinđić, već planirana žrtva te zavere: niko ga i nije bio optužio da je deo zavere. DSS je u ponedeljak postupio po starom i proverenom principu: proglasio je pobedu i pobegao glavom bez obzira. Sada prete parnicama, tužbama i krivičnim prijavama protiv Čede, kukaju da Čeda sve laže i uopšte se vade. To, međutim, ne oslobađa ovu vladu i njena ministarstva i agencije obaveze da postupe po podacima koje je Čeda Jovanović u ponedeljak izneo, slobodan od čuvanja svih tih tajni. Ako se te stvari sada ne raščiste, opterećenje kojekakvim nepotrebnim, sramotnim i skandaloznim aferama postaće neizdrživo, a javnost će polako otupeti i postati cinična barem onoliko koliko je bila cinična u najgora Miloševićeva vremena, kad se na razna ubistva i zločine slegalo ramenima.


 

Stenogram za početnike

Dr Vojislav Koštunica, bivši predsednik SR Jugoslavije i predsednik DSS-a, opet je u nedelju pomenuo "navodni stenogram" objavljen u "jednom nedeljnom listu" u kom se "navodnom stenogramu" "navodno" pominje i on, kao "jedino ime", a sve to u kontekstu opšte zavere protiv njega i njegove stranke, kako je izvoleo aludirati u smislu "znate vi na šta ja mislim".

Dokument o kome je reč jeste prepis snimaka više telefonskih razgovora koje je pokojni Dušan Duća Spasojević vodio u vreme oružane pobune JSO-a, u novembru 2001, sa neidentifikovanim licem (NM: nepoznati muškarac).

Redakcija "Vremena" došla je u posed tog prepisa još 13. novembra 2001, a iz izvora apsolutno autoritativnog i nadležnog, u kritičnom i dramatičnom trenutku kada je bilo procenjeno da pokušaj državnog udara nije isključen. Dogovor je bio da se dokument u takvom ili sličnom slučaju objavi – kao i neke druge informacije koje bacaju određeno svetlo na ceo slučaj, a tiču se izvesnih aktera u tim, ali i današnjim događajima. "Vreme" je posle atentata na Zorana Đinđića sâmo i bez konsultacija sa izvorom odlučilo da taj prepis treba objaviti upravo tada, jer je imperativ javnog interesa to zahtevao; izvor nije imao primedaba na takvu našu procenu. I dalje mislimo isto.

Autentičnost tog stenograma potvrđena je u više navrata sa više nadležnih mesta. Poslednji je to potvrdio Čeda Jovanović u ponedeljak. Nije, dakle, reč o "navodnom" stenogramu, kako ga Koštunica naziva; reč je o autentičnom prepisu, a postoji i audio snimak. Ako neko misli da je reč o "montaži", neka ima na umu da su neka lica koja se pominju identifikovana, a i da su se neka prepoznala sama. Niko se nije javio da ospori autentičnost snimka; Duća Spasojević je – nažalost! – mrtav, ali je Miladin "Đura mutavi" Suvajdžić, čiji je telefon korišćen, živ i pojaviće se na sudu.

Pročitajte pažljivo još jednom te prepise. Prvi razgovor u 21.14 sati je jasan. U drugom, u 21.31, pominju se "Kole" i "Neša". "Kole" nije Kosta Čavoški, a "Neša" nije Nenad Čanak, kako su to neki tumačili. U kontekstu je jasno da su i taj "Kole" i taj "Neša" smirivali situaciju, pa ih zato nećemo identifikovati. Dućina rečenica: "Znači, ako me zveknu, znaš od koga je", dovoljno govori.

U trećem razgovoru Duća kaže da je bio "sa ovim drugarom"; sada znamo da je reč o Miloradu Ulemeku Lukoviću Legiji, koga naravno "svi traže", pa i "ovaj mali", sada vidimo Čeda Jovanović. "Povukli mu obezbeđenje", kaže Duća; dodajmo – ne samo Čedi. Tada je Vlada Srbije shvatila da ima Zmiju u nedrima: da je dobar deo radnika obezbeđenja, telohranitelja i vozača potekao upravo iz JSO-a i da lojalnost većine njih leži u Kuli, a ne u Nemanjinoj.

Ono što svrbi Koštunicu jeste četvrti razgovor (11. novembar, 21.50): Duća: "Zovi ovoga (Maričića Gumara ili Legiju? Nije jasno, ali mogu biti obojica) i reci mu da kaže onome (ista primedba) da nema šanse da se popusti... Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi..." Sagovornik kaže da "On to neće da uradi". Pa Duća kaže: "I verovatno sutra dolaze u Beograd (JSO; tako je i bilo). I nema šanse da odustanu, dok ovaj (Dušan Mihajlović) ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je otišao ovaj (Đinđić) tamo (u Kulu)."

Mi ne znamo da li je Dućin sagovornik "javio" "ovom Koštunici" da je "ovaj" otišao "tamo". To znaju njih dvojica – ako je do tog razgovora došlo, to jest.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net