Đorđe Subotić >

Da li je Vojvodina na teretu Srbiji?

Mada među mojim prijateljima u Novom Sadu ima i onih koji misle da više nema smisla i svrhe raspravljati sa neozbiljnim i neutemeljenim napadima na ideju autonomije Vojvodine u Srbiji, čak ni u ranije cenjenom nedeljniku kakvo je bilo "Vreme", dok nije počelo da preuzima tekstove iz "Prizme", to jest iz beogradskih krugova prastarog "azijskog centralizma" – ja smatram da se mora javno reagovati na tekst Boška Mijatovića, "Vojvođansko pitanje: ima li ozbiljnog temelja".

Upravo u trenutku kada se raspojasala kampanja protiv redefinisanja ustavnog položaja Vojvodine u Srbiji, mislim da nema druge nego ponovo prosejati sve to staro i novo smeće od montiranih podataka, egzemplarne neobaveštenosti i tankih argumenata (neki od njih kao da su pokupljeni iz kafana pokraj Ibarske magistrale), koji treba da posluže za zatiranje ne samo političkog i autonomističkog, nego i kulturološkog identiteta Vojvodine. Boško Mijatović ne samo da to pokušava, nego ga neshvatljiva malicioznost navodi da razigra svoje stavove sve do toga da Vojvodini ospori ne samo njene legitimne političke zahteve, nego i čitavu njenu istoriju, a da na ekonomskoj ravni (što mu je na žalost struka) dođe do kontradiktornog zaključka da je Vojvodina zapravo na teretu Srbiji – što bi po elementarnoj logici vodilo zaključku upravo suprotnom od onoga koji on pokušava da nametne. Po njegovim podacima ispada ne samo da bi Vojvodini preko autonomije trebalo vratiti brigu da sama sebe izdržava, nego bi je u interesu bržeg razvoja Srbije trebalo amputirati od države!?

No, pođimo redom kroz ovaj neverovatni tekst. Pošto sam funkcioner Reformista Vojvodine, preskočiću komentarisanje Mijatovićevog pokušaja da Ligu socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka prihvati kao stvarnog reprezenta autonomističkog pokreta u Vojvodini (istina, ona se sama takvom predstavlja, ali to je daleko od istine), te da u kritici nekih dokumenata te stranke, kompromituje sve razloge za autonomiju Vojvodine. Po mom mišljenju, Čanak je često doista kompromitovao ideju autonomije Vojvodine – ali navodni razlozi protiv te autonomije, koje pokušava da konstruiše Mijatović, nisu samo polemika sa Čankovom Ligom, već očigledno imaju veću ambiciju. Zato, da vidimo te Mijatovićeve razloge protiv Vojvodine.

Boško Mijatović se prvo obrušava na istorijske razloge za autonomiju Vojvodine i iznosi već oveštalu tezu da "do pobede komunizma u Jugoslaviji, Vojvodina nikada nije bila zasebni politički individualitet, osim kratko i delimično u periodu 1848–1860, kada je postojalo Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat", itd. Iznoseći ovu tezu Mijatović indirektno pokazuje svoje shvatanje "političkog individualiteta", a to znači da on taj pojam shvata na beznadežno anahroni način. Ispada da neka pokrajina ima istorijske osnove za "politički individualitet" samo ako je dovoljno dugo udarala kolje oko svojih granica, ako je taj zabran branila nepodeljenom unutrašnjom vlašću i ostragušama, ako ga je imala pod nožem sopstvene administracije – to jest ako je formalno-pravno bila nekada ono što bi navodno trebalo da bude danas. Pošto se takav politički individualitet za Vojvodinu danas i ne traži, smešno je osporavati i njegove istorijske osnove. Očigledno da je u pitanju nešto drugo.

Notorno je da Vojvodina ima svoj "istorijski politički individualitet" praktično još od Čarnojevićeve seobe na prostore Južne Panonije jer je Srbima koji su se tu naselili habsburški car Leopold I, još 1690. godine, dao "kolektivnu privilegiju" i obećao im "pravo na izbor vojvode", pa je tu kolektivnu privilegiju, kao "stečeno pravo", Dvor u Beču obnavljao kasnije vekovima. Ona je obuhvatala nekada manje, nekada više kolektivnih prava – ali, zar za formiranje "političkog individualiteta" nije dovoljno makar i samo političko pravo da se sastav "narodno-crkvenih sabora" bira na javno raspisanim izborima i da su periodični "raspravni sabori" imali pravo ne samo da biraju verskog poglavara, nego i da Dvoru šalju eminentno političke zahteve. Samo da spomenem ovde, ako ne one ranije, onda bar Temišvarski sabor iz 1790. godine na kojem su učesnici zatražili srpsku Vojvodinu kao zasebnu teritoriju (dakle, kao corpus separatum unutar Ugarske kraljevine) – u vreme kada u samoj Srbiji niko nije imao ni ideju stvaranja srpske države (možda je neko i imao, ali nije zapisano). I da li je, hajde i to da primetimo, po Mijatovićevim kriterijumima – i sama potonja Srbija imala "politički individualitet"- ikada, osim u istorijski kratkom razdoblju između 1878. i 1918. godine (da se ne vraćamo u Dušanovo carstvo koje je bilo i srpsko i grčko i arbanaško).

No, da se vratimo "političkom individualitetu" Vojvodine. Zar se "srpski pokret" 1848. godine iznebuha odlučio, na čuvenoj Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima da proglasi Vojvodovinu, da izabere vojvodu te Vojvodovine, da formira svoj Glavni odbor kao vrhovni organ vlasti i izabere njegovog predsednika, da postavi glavnokomandujućeg svojih oružanih odreda, da formira svoje lokalne organe vlasti širom Vojvodine, da praktično emituje svoj papirni novac (prvi u modernoj Srbiji), itd. – da svest o "političkom individualitetu Vojvodine" već ranije nije bila izgrađena. I zašto su vojvođanski paori za tu Vojvodinu bili spremni da ginu i da za nju "skinu opakliju s leđa".

Treba li dalje o vekovnoj trajnosti tog političkog individualiteta trošiti reči i Mijatovića podsećati da je prva politička stranka među Srbima bila Miletićeva Srpska narodna slobodoumna stranka, osnovana kada je "Vojvodina Srbija" već bila ugašena, te da je njen čuveni vođa, za Vojvodinu, od Beča i Pešte tražio autonomnu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast (od Blagoveštenskog sabora 1861, pa nadalje). I kako se to, na primer, Vojvodina uopšte mogla na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu "sajediniti sa Srbijom", 1918. godine, mimo države Srba, Hrvata i Slovenaca koju je osnovalo Narodno vijeće u Zagrebu, ako nije imala "politički individualitet". Granice te Vojvodine, istina, nisu bile precizirane, ali je bio jasan njen "politički individualitet" i njegov pravni kapacitet (Mijatović bi o svemu tome mogao nešto i da pročita, bar u sažetoj knjizi Dimitrija Boarova, Politička istorija Vojvodine, koji je upravo novinar nedeljnika "Vreme").

Mijatović ne samo da pokazuje da ne razume ni sam pojam političkog individualiteta, nego kod Vojvodine pokušava da ga prikaže i kao komunističku (Brozovu) izmišljotinu, što je omiljeni refren svih ignoranata zadojenih "srpskom sabornošću", srpskim nacističkim centralizmom i patuljastim balkanskim imperijalizmom. A ne zna da ideju autonomije Vojvodine u Kraljevini Jugoslaviji nisu izmislili komunisti, nego su je transformisali i produžili neki od istaknutih političara vodećih srpskih nacionalnih stranaka. Tako odmah posle Prvog svetskog rata i formiranja Kraljevstva SHS, Stojan Protić priznaje Vojvodinu kao "istorijsku pokrajinu", pa je zato i stavlja u svoj projekat ustava novoformirane južnoslovenske države. Zatim, ne neki komunista, nego član najvišeg rukovodstva Radikalne stranke, Joca Lalošević inicira poznatu Somborsku rezoluciju (1932) u kojoj je lansirana parola "Vojvodina Vojvođanima", "sa istim onakvim upravnim sistemom kakvo će biti uvedeno u druge pokrajine" (Mijatović bi o međuratnom autonomističkom pokretu u Vojvodini trebalo da pročita knjigu dr Ranka Končara, Opozicione partije i autonomija Vojvodine 19291941, Novi Sad, 1995).

Vredi li uopšte komentarisati i Mijatovićevo osporavanje specifičnog kulturnog identiteta Vojvodine, kad on taj pojam, takođe, izgleda neće da razume. Ne čine kuluturni identitet ni jedne pokrajine, pa ni Vojvodine, samo njeni pisci ili slikari, niti samo odnos ljudi neke pokrajine prema čistoći i načinu oblačenja (kako to, izgleda, zamišlja Mijatović). Kulturni identitet je mnogo širi pojam – on uključuje i način obrade zemlje, tip naselja i kuća, katastre i odnos prema pravnom poretku i državnim organima, odnos prema komšijama i tuđoj veri, način mišljenja i vrednovanja i šta sve još ne. Jedino što je kod njega lepo je to što najzad i Vaska Popu stavlja u red "ne samo srpskih" pisaca, kad već članovi Srpske akademije nauka nikad nisu hteli da ga izaberu za svoga kolegu, pa je on lično, svojevremeno, inicirao osnivanje Vojvođanske akademije nauka (koja je ukinuta posle "jogurt revolucije"). Ukratko, autonomija Vojvodine je potrebna i zbog toga da bi se sačuvao taj kulturni identitet pokrajine i da ne bi svako ko stigne u Vojvodinu počeo, odmah sutra, silom da je prilagođava shvatanjima i navikama iz svog starog ekološki i nacionalno "zdravog zavičaja".

Smešno je na početku XXI veka i raspravljati o navodnim geografskim razlozima protiv autonomije Vojvodine. Ako su severne granice Vojvodine teško uspostavljene, pa i nadalje osporavane, kako primećuje Mijatović, onda Srbija u njihovoj stabilizaciji ne bi Vojvodini trebalo da pomaže – tamo gde je pomagala, izgubismo sve. Srbija je izgubila i ono što je nekada bilo njeno, pa ne treba ni da obećava da nikom neće dati ono što je nekada bilo tuđe. Od takve politike i Vojvodina može da nastrada.

Mijatović u svom navodno ekspertskom tekstu, nije odoleo a da se malčice ne pozabavi i čistom politikom. On tako kaže da su političke stranke koje se zalažu za autonomnu Vojvodinu, za zelenim stolom DOS-a dobile pola poslanika u Skupštini Vojvodine (što je, navodno, veoma opasno), te da te stranke prema istraživanju javnog mnjenja imaju samo oko 10–15 odsto podrške u vojvođanskom biračkom telu, pa se zbog toga plaše referenduma o autonomiji Vojvodine. Mijatović pri tom zaboravlja da je cela unutrašnja struktura DOS-a iscrtana za zelenim stolom, te da se i njegova Demokratska stranka načelno izjašnjava za stvarnu autonomiju Vojvodine (bar tako piše u njenim dokumentima), pa je i na toj osnovi postala najuticajnija u pokrajini – to jest, tu poziciju je, takođe, izborila za zelenim stolom. Neka DS proba da u Vojvodini izađe sa tezom da "autonomija Vojvodine nema ozbiljnog temelja", pa da vidimo kako će proći na izborima. I ko kaže da su autonomističke stranke protiv referenduma sa pitanjem: "Da li ste za stvarnu autonomiju Vojvodine u Srbiji?" A kakva je njihova snaga u Vojvodini – pa dobro je što su još uopšte žive posle decenije medijskog terora i demonizacije.

Mijatović je u svojoj mrzovolji spram Vojvodine najotvoreniji kada ističe da ona sama nema pravo da odlučuje o svom statusu u Srbiji – i da se o tome i drugi moraju pitati. Zašto? Zato što je tako u Švajcarskoj, kaže Mijatović. Hajde prvo da napravimo Švajcarsku pa da preslikamo i njene procedure.

Mijatovićeva tvrdnja da nije tačno da je Vojvodina poreski iscrpljivana u korist Srbije – gotovo je tragikomična. On osporava podatke Lige nekim "zvaničnim podacima" (nemam Liginu brošuru, ali nije isključeno da su nešto zastranili), ali sam se nije potrudio da išta pročita o notornoj "poreskoj pljački" Vojvodine (i ne samo nje) u korist Srbije za vreme Kraljevine SHS, Jugoslavije i kasnije. Evo, od veoma široke literature, neka prelista samo knjigu dr inž. Teodora Avramovića, Privreda Vojvodine od 1918. do 1929/30. godine s obzirom na stanje pre Prvog svetskog rata (Novi Sad, 1965), u kojoj na 356. strani može naći podatke o toj pljački. Vojvodina je, prema tim podacima, između 1920. i 1928. godine među šest "istorijskih pokrajina" platila apsolutno najviše poreza, 2,8 milijardi dinara, dok su Srbija i Crna Gora zajedno platile 2,7 milijardi dinara. Po kvadratnom kilometru teritorije Vojvodina je platila 107.242 dinara poreza, a Srbija i Crna Gora 25.650, dok je po glavi stanovnika Vojvodina platila 1594 dinara, a Srbija i Crna Gora 624 dinara (samo je Dalmacija platila po glavi stanovnika manje od Srbije i Crne Gore, a po kvadratnom kilometru čak i ona više). Ako je možda Avramović nešto pogrešio, ima još niz izvora koji upućuju na zaključak da je Vojvodina u tom razdoblju sa manje od deset odsto stanovništva snosila oko 25 odsto poreskih tereta Jugoslavije. Ima, dakle, još mnogo ilustracija o poreskom nasrtaju na Vojvodinu u to vreme, ali mislim da je danas o tome besmisleno raspredati – jer ima mnogo svežijih informacija istog sadržaja.

Prema Dragomiru Jankovu (njegova publikacija Podaci i činjenice, istina još nije publikovana), odmah posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, u Republici Srbiji ovako je razrezan porez na zemljoradnike: Vojvodina 779. 324 dinara, područje uže Srbije 474.788 dinara, Kosovo 40.345 dinara, a tako je i nastavljeno. U Vojvodini je kolektivizirano 38 odsto poljoprivrednih domaćinstava, a u užoj Srbiji 4,7 odsto domaćinstava, itd. O čemu je to Mijatović krenuo da razgovara – pa zar mu sam zdrav razum nije mogao reći da se otimalo tamo gde je nečega bilo najviše. Zar on sam kasnije ne govori o takvoj poreskoj pravdi (na to pitanje ću se još vratiti).

Mijatović se začudo odvažio da kaže i da nije tačno da je Vojvodina ekonomski iscrpljivana iz Srbije. Na takvu se konstrukciju nisu odlučili "olako" ni autori famozne Plave knjige iz 1977. godine, prvog juriša srpskih komunista na vojvođansku autonomiju, pa se na takvu providnu tezu nije odvažio ni akademik SANU dr Kosta Mihajlović, koji je o trošku vojvođanskog rukovodstva istraživao ekonomski položaj Vojvodine u to vreme i došao do zaključka o njenom "relativnom privrednom zaostajanju".

Mijatović je, naime, negde pronašao segment između 1953. i 1970. godine u kojem je Vojvodina imala prosečnu stopu rasta od 7,6 odsto, a centralna Srbija 6,8 odsto. A prema "službenim podacima" statistike FNRJ i SFRJ, Vojvodina je između 1947. i 1975. godine stalno imala stopu rasta (a između 1947. i 1953. godine "stopu stalnog pada" od blizu 6 odsto, zato taj segment Mijatović i preskače) nižu od jugoslovenskog proseka: između 1947. i 1964. Jugoslavija 7,1, a Vojvodina 6,1 odsto, između 1966. i 1975. Jugoslavija 5,6, a Vojvodina 5 odsto. Slobodno mogu ovde da izreknem tvrdnju da je Vojvodina bila najveći gubitnik i prve i druge i treće Jugoslavije, i tek je u 14 godina autonomije uspela delimično da se oporavi (pogledajte o tome publikaciju Boarova iz 2002. godine).

Najveselija Mijatovićeva teza je zasnovana na podatku da se centralna Srbija čak i u godinama stvarne autonomije Vojvodine brže razvijala od nje (doista, zašto je onda ustav SFRJ iz 1974. godine u Srbiji toliko omražen). To što se Vojvodina nešto sporije razvijala čak i kada je imala stvarnu autnomiju bilo je ne samo nasleđe prethodne devastacije nego i činjenice da se ona relativno najmanje zaduživala u inostranstvu – daleko manje od centralne Srbije.

Ironišući tvrdnju, koja je lansirana u javnosti, da je Srbija stalno eksploatisala Vojvodinu, Mijatović kaže da se Srbija počela brže razvijati tek kada više nije mogla da je eksploatiše (posle ustava iz 1974). Tako Boško Mijatović (i ne osećajući to) zapravo podastire autonomistima tezu da bi Srbiji bilo mnogo bolje bez Vojvodine, da joj je ona samo ekonomski teret. Pa zar to nije odličan razlog da se, preko ekonomske autonomije pokrajine, Srbija kurtališe brige o ekonomiji Vojvodine. Autonomisti Vojvodine i ne traže ništa drugo, nego da Vojvodina nikom ne bude na teretu i da sama brine o sebi – pa će i Srbiji biti lakše.

Mijatović pokušava i da ospori poznato preseljenje fabrika iz Vojvodine – i u centralnu Srbiju, pod strateškim izgovorom, da se pogranične fabrike prema istoku spasu od moguće Staljinove invazije. Čudno, jer on tu priču dobro zna (čuo sam da je o tome već ranije pisao u stručnim časopisima). Evo i čitaoce "Vremena" da (uz pomoć Jankova) podsetimo da su samo iz Subotice u Srbiju preseljene sledeće fabrike: nove mašine fabrike sapuna prenete su u Merimu u Kruševac, pogon plavog kamena je prenet u Zorku u Šapcu, fabrika ormana za led Goldner je odneta u Rakovicu, fabrika šešira Rot je preseljena u Jagodinu, fabrika veštačkog mramora je preneta u Batajnicu, itd. Prema Boarovu, između 1945. i 1951. godine iz Vojvodine je odneto 59 industrijskih preduzeća. Neka Mijatović navede šta je, zapravo, odseljeno iz centralne Srbije. Pa i od onog što je odneto iz Srbije, ništa nije stiglo u Vojvodinu. Iz nje se samo odnosilo.

Pošto i mene, a sigurno i čitaoce, već hvata zamor od podataka, mislim da je besmisleno raspravljati o Mijatovićevom poigravanju sa Čankovom i Veselinovljevom pričom da Beograd i u "najnovije vreme" pljačka Vojvodinu – jer Vojvodina navodno daje oko 40 odsto budžetskih prihoda Srbije, a vraća joj se u pokrajinski budžet 0,1 odnosno 0,5 odsto (Mijatović ne precizira šta je za njega "najnovije vreme", ali izjave koje citira potiču uglavnom iz Miloševićevog vremena).

To što Čanak i Veselinov "zloupotrebljavaju" odnos volumena budžeta Srbije i budžeta Vojvodine (koji imaju različite funkcije) manje govori o nekoj njihovoj sklonosti za manipulaciju podacima, a više o odnosu "moći odlučivanja" između Beograda i Novog Sada. Gospodine Mijatoviću, šta vam o tom odnosu govori podatak da se i dan danas, i posle famoznog "omnibus zakona", u Skupštini Srbije odlučuje o budžetu teškom oko 5,3 milijardi dolara, a u Skupštini Vojvodine o budžetu manjem od 240 miliona dolara (dakle dvadeset puta manjem, mada je odnos centralne Srbije i Vojvodine prema društvenom proizvodu oko dva prema jedan). I da li je doista teško izračunati koliko Vojvodina daje poreskih prihoda Srbije, a koliko "prima" njenih budžetskih rashoda. Zašto je taj račun Evropska unija izvela takoreći u evro (ko je neto dobitnik, ako neto gubitnik), a mi ne možemo.

Uzgred, moram da primetim da Mijatović "olako" preskače ceo period Miloševićevog centralizma i njegovu bezdušnu pljačku Vojvodine – veću čak i od pljačke same Srbije. Zašto? Valjda zato što je Milošević sve razloge protiv autonomije Vojvodine doveo do savršenstva – to jest doveo Vojvodinu do katastrofe.

U nastavku svojih poreskih razglabanja, Mijatović drži kratak kurs o tome šta je pravedno poresko opterećenje, pa navodi da je teorija odavno utvrdila da "različito bogati pojedinci imaju različitu korist od države", to jest da oni bogatiji imaju više koristi, pa moraju da plate i veću cenu te koristi. To je naravno teorijski i načelno tačno, ali se svaki građanin Vojvodine, kao "bogatijeg pravnog lica" u Srbiji, sigurno pita kakvu je on korist i zaštitu imao od države Srbije (a možda se to pitaju i mnogi drugi njeni građani). Je li Srbija ikad uspela da zaštiti i unapredi Vojvodinu? To što na to pitanje nema ni lakog ni dobrog odgovora – i predstavlja resurs autonomističkog raspoloženja.

Boško Mijatović, koji se pod svoj tekst potpisao kao predsednik Programskog saveta Centra za liberalno-demokratske studije, na kraju razmatra pitanje autonomije i u svetlu etatističkog koncepta Srbije i liberalnog koncepta države, pa poentira da "huk vremena šalje etatistički pristup u istoriju, pa se Čanak i njegov koncept mogu smatrati reliktom prošlih vremena, ne povratila se".

Ima nečeg u ovom stavu, naročito kada je Čankov koncept u pitanju. No, Mijatović i ovde pokazuje da zaboravlja istoriju Srbije i da baš nije u toku modernog mišljenja. Jer, pitam Mijatovića, kada se to Srbija odrekla etatističkog koncepta države i kada je ona bila zasnovana na liberalnom načelu (osim možda nakratko u vreme Naprednjačke vlade pod kraljem Milanom) – i da li je on kod bilo koje današnje vodeće beogradske političke stranke primetio da se zalaže za liberalnu državu i dominaciju pojedinca.

A što se modernih koncepcija tiče, Mijatović preskače čitavo brdo literature o "Evropi regija" i prećutkuje da je unutrašnja decentralizacija svih evropskih država – logična posledica evropske integracije. No, o tome bi posebno trebalo govoriti.

Na kraju ovog najsumarnijeg reagovanja na tekst koji bi se mogao kritički analizirati red po red, moram povodom Mijatovićevog teksta da primetim izvesnu promenu u nasrtajima na ideju autonomne Vojvodine, što je "fenomen dugog trajanja" u Srbiji. Izgleda du su ti nasrtaji sa nacističkih i centralističkih pozicija postali suviše ofucani i kompromitovani – pa se sada na Vojvodinu kreće sa navodne liberalne tačke gledišta. Znači, promenjen je pravac iz kog dolaze napadi – ali je ostala ista njihova suština.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net