Diskografi protiv piraterije >

Muzika na rezancima

Tu se više ne zna ko koga krade i potkrada, a u svemu tome najviše stradaju, kao i obično, oni koji nešto rade i proizvode, u ovom slučaju autori i muzičari

POKRENUTE INICIJATIVE ZA SUZBIJANJE PIRATERIJE: Raj za audiofile ispred SKC-a

Neki diskografi i muzičari protekle sedmice pokrenuli su nekoliko paralelnih inicijativa za regulisanje odnosa u oblasti diskografije i suzbijanje piraterije, koja je protekle decenije napravila pustoš u svim oblastima gde je bila moguća. Naročito u muzičkoj industriji.

Tu se više ne zna ko koga krade i potkrada, a u svemu tome najviše stradaju, kao i obično, oni koji nešto rade i proizvode, u ovom slučaju autori i muzičari. Dovoljno je prošetati pored štandova ispred Studentskog kulturnog centra, što je u Beogradu centralno mesto za prodaju i distribuciju piratskih nosača zvuka, i može se jasno videti kakav je i koliki biznis u pitanju. Procene su da je piraterijom muzičkih izdanja samo na ime neplaćenog poreza na promet u uličnoj prodaji, državni budžet godišnje tanji za 20 do 30 miliona nemačkih maraka. U odnosu na projektovani ovogodišnji republički budžet, o kome se inače ovih dana dosta priča, to iznosi par procenata, ali prava slika o veličini ove sume dobija se kada se ona uporedi sa budžetom Ministarstva za kulturu, koja za prvi ovogodišnji kvartal iznosi jedan milion nemačkih maraka.

OŠTEĆENA STRANA: Pravi razlozi zbog kojih bivše vlasti nisu do sada reagovale može se samo naslutiti. Ali formalan razlog je što zakon koji reguliše ovu oblast, a to je Zakon o autorskim i srodnim pravima donet 1998. godine, koji je po oceni svih sagovornika "Vremena" načelno veoma dobar, ima jednu, ali važnu, falinku. To je da on predviđa da se ilegalno puštanje u promet piratskih izdanja ne goni po službenoj dužnosti, već po privatnoj tužbi. To praktično znači da jedinice MUP-a nisu nadležne da suzbijaju ovu vrstu kriminala, nego je za to zadužena oštećena strana. A kako oštećena strana nema mogućnosti da uteruje dokaze o nečijoj kriminalnoj aktivnosti, sve ostaje kako je bilo. I kada je u pitanju klasična piraterija i kada je zaštita autorskih prava u pitanju, tu zakon nije funkcionisao. "U praksi je to izgledalo ovako: SOKOJ je podneo prošle godine krivične prijave protiv RTS-a, BK televizije i Studija B i – nikom ništa. Zašto? Naš advokat ode u tužilaštvo da vidi šta je s tim, a oni mu kažu: 'Čoveče, znate li vi protiv koga ste podneli krivičnu prijavu?' Eto takvo je vreme bilo", kaže za "Vreme" Ivan Tasić, direktor SOKOJ-a, koji je sa bivšim vlastima imao više ružnih iskustava. S jedne strane, državi je odgovarao haos u muzičkoj industriji jer su onda njene strukture tu mogle da love u mutnom, a sa druge, to je bio zgodan ogledni prostor za promovisanje raznih politički poželjnih sociološko-kulturoloških nakaza.

REZANCI: Piratskih CD-a, kao što se zna, ima dve vrste – "rezanci", koji se fabrikuju u domaćoj radinosti, i "bugari". Ova druga vrsta dobila je ime po tome što je doskora Bugarska imala najrazvijeniju, izvozno usmerenu piratsku industriju u regionu, a i šire, mada se nedavno i naš istočni sused rešio ove kompromitujuće delatnosti iz želje da se približi standardima Evropske unije. Nezvanično se može čuti da su se piratske fabrike iz Bugarske preselile "negde" na teritoriju SRJ, a javna je tajna da se većina izdavačkih kuća i sama bavi ovom unosnom delatnošću, pa čak i da piratišu sami sebe. Međutim, nije problem samo u "bugarima", "rezancima" i fizičkom piraterisanju. Problem piraterije mnogo je širi od problema preprodavaca ispred SKC-a, koji se, uzgred, može rešiti jednom združenom akcijom finansijske i uniformisane policije. Piraterija je svako neovlašćeno korišćenje muzičkih i drugih dela koja se podvode pod kategoriju intelektualne svojine, a tim neovlašćenim korišćenjem ne bavi se samo ko se ne seti.

U kakvom stanju je domaća diskografija najbolje se vidi u činjenici da su tiraži albuma najčešće strogo čuvana poslovna tajna koja se ne otkriva ni samim autorima. Diskografi odgovaraju da je razlog ove tajnovitosti u pirateriji i neregulisanim odnosima na tržištu, pa se emitovanjem dela tiraža u crne i sive zone poslovanja izdavačke kuće koliko-toliko čuvaju i štite od nelojalne konkurencije. Posledica je ukidanje svih standarda, a zahvaljujući delovanju moćnih medija kreira se potpuno iskrivljena slika o popularnosti pojedinih autora i vrsta muzike. "To ja zovem virtuelna popularnost", kaže Slobodan Nešović, vlasnik "Automatik recordsa". "Kod nas, što je paradoksalno, popularni pevači ne prodaju ploče. U normalnom svetu mediji su refleksije nečega što ima tržišnu vrednost. Kad je neko prvi na Top of the pops, on je prvi zato što je prodao najviše ploča, i tačka. A ovde mediji na silu nameću šta je popularno, a da li je to zaista popularno ne zna se. Najčešće nije."

"Umesto da televizije nama plaćaju zato što nas emituju, mi treba televiziji da platimo da nas emituje", u jednoj rečenici opisuje bizarnu situaciju u koju su dovedeni muzičari u odnosu prema medijima Dejan Cukić, potpredsednik Udruženja muzičara džez, zabavne i rok muzike, ukazujući ovim i na neregulisane odnose na liniji mediji-SOKOJ-autori i izvođači.

REKLAMIRANJE FANOVA: "Kod nas je običaj da svaka medijska kuća koja ima televiziju ima i svoju izdavačku kuću. RTS ima PGP, Pink televizija ima City records, BK televizija ima BK sounds, B92 ima svoju muzičku produkciju. Ovi mediji puštaju i besomučno reklamiraju samo svoje favorite, ne plaćajući naravno nikom ništa, pa ni porez na emitovanje reklama, a istovremeno su zatvoreni za izvođače drugih izdavačkih kuća. To je klasična zloupotreba nacionalnih javnih dobara kao što su frekvencije, i klasično monopolističko poslovanje koje je svugde u normalnom svetu nezamislivo. Svi moramo imati iste uslove za tržišnu utakmicu. U monopole ulazi reklamiranje isključivo sopstvenih proizvoda, bez plaćanja državi obaveznih dažbina", kaže Slobodan Nešović.

Problem na koji tokom našeg razgovora između ostalih ukazuje i Maksa Ćatović, vlasnik Komune, jeste zaštita domaćeg tržišta i domaćih autora u odnosu na strane izvođače, a koji se ne svodi samo na činjenicu da je piratski CD stranog autora najmanje tri puta jeftiniji od domaćeg. "Da bi se zaštitili domaće tržište i domaća produkcija, u mnogim zemljama je uveden tačan procentualni odnos domaće i strane muzike, koji obavezuje radio i televizijske stanice. U Francuskoj, koja je najradikalnija u otporu globalno najmoćnijoj američkoj industriji zabave, taj procenat je čak 70% prema 30% u korist domaće muzike. Onda se u onih trideset posto gura i Madona i U2 i Zabranjeno pušenje. U mnogim zemljama taj odnos je 50-50. Nešto slično bi i mi trebalo da uvedemo."

Piraterija je, naročito usled brzine kojom se tehnologija danas razvija, neuništiva, ali se mora svesti u normalne okvire, a ne da bude nosilac diskografske delatnosti. Borba protiv piraterije je dug proces, za koji je krajnje vreme da jednom počne. "A kada se stvari dovedu u normalno stanje, jedina tajna u ovom poslu trebala bi da bude kako naći dobru pesmu", tvrdi Maksa Ćatović.

"Svi traže nešto od države, mi ne tražimo ništa", kaže Dejan Cukić. "Mi samo tražimo da se uvedu pravila igre ista za sve, i da se onda pusti da tržište reguliše našu delatnost. Pošto je u pitanju ozbiljna privredna grana, država od toga može i te kako imati koristi. U Austriji, koja je po veličini slična našoj zemlji, muzička industrija je četvrta industrijska grana."

"Ovo je značajna privredna grana, a regulisanje odnosa u njoj jedan je od veoma bitnih uslova ako želimo da postanemo deo međunarodne zajednice, za šta se deklarativno zalažemo, i to ova nova vlast mora da zna", kaže i Ivan Tasić.

Pitali smo vlast zna li za to, i ona kaže da zna. Ministarstvo kulture formiralo je ekspertski tim koji ima zadatak da definiše tranzicioni model kulture, i postavi osnove i pravni okvir za buduće funkcionisanje jednog od najvažnijih segmenata društva – njegove kulture. Dimitrije Vujadinović, koordinator ovog ekspertskog tima i savetnik republičkog ministra kulture, za "Vreme" kaže da je u ekspertskom timu za oblast malih i autorskih prava, u koju ulazi i rešavanje problema piraterije, zadužen ekspert u toj oblasti profesor pravnog fakulteta prof. dr Slobodan Marković. U regulisanju ove oblasti traju konsultacije i s ekspertima iz Saveta Evrope, kao i sa republičkim ministarstvom finansija i Privrednom komorom Srbije, kako bi se zakoni koji regulišu ovu oblast usaglasili sa evropskim zakonima, i istovremeno se zaštitili svi učesnici u lancu proizvodnje muzike, od autora do potrošača. Pri tom se ima u vidu i platežna moć našeg stanovništva, za koje je ekonomska cena CD-a od 20 ili 30 nemačkih maraka previsoka, i da ne treba stvari seći mačem nego pronaći modus kako sačuvati tržište. Na pitanje kada se mogu očekivati prvi konkretni potezi vlasti u rešavanju ovih problema, gospodin Vujadinović kaže da će to biti vrlo brzo jer državi novac hitno treba. Na pitanje da bliže odredi termin "vrlo brzo", gospodin Vujadinović kaže da će to biti u toku sledećih mesec dana. Vo se drži za rogove, a čovek za reč.


 

Softver za svačiji džep

Česta patriotska fraza je da smo talentovana nacija čija je najveća šansa da prodajemo pamet i znanje. Koliko koštaju pamet i znanje može da se vidi kada moraš sam da ih kupiš. Na primer softver. Ovdašnji pirati prodaju zapravo samo CD medijum i usluge narezivanja, a ne softver, i najčešće i nemaju pojma šta prodaju. Za 10 DM može da se kupi i softver koji košta 50 DM i softver od 50.000 DM.

Evo kako će izgledati cenovnik softvera kada se njegovo tržište prevede u normalne tržišne tokove.

Da se softver plaća, onda bi svaki ovdašnji korisnik personalnog računara za instalaciju Microsoftovog Windows Me, koji je ekvivalent najraširenijem Windows 98, morao da plati 529 DM, a za Microsoftov paket Office Premium 2000 (Word, Excel, Access, FrontPage) 2164 DM. Oni koji vole da se zezaju u popularnom Photoshopu 6.0 platili bi to zadovoljstvo 2289 DM, a za neki od antivirus program oko 200 DM - popularni Norton Antivirus 2001 Symantec/Norton košta 265 DM.

Razvojni alati za profesionalne programere Visual Studio 6 Enterprise Microsoft (Visual Basic 6.0, Visual C++) košta 4388 nemačkih maraka, a MSDN Universal 6 Microsoft (help za visual studio 6, potreban za ozbiljan rad) košta 7071 DM.

Ko neće da razvija softer u Microsoftovim alatima može da koristi Borland Delphi 5.0 Enterprise Inprise/Borland koji košta 6976 DM. Svaka ovdašnja veća firma koristi neku bazu podataka koju je kupila za desetak maraka. Kada tržište softvera bude legalizovano za npr. Microsoftov SQL Server Enterpise 2000, koji opslužuje do 25 istovremenih korisnika - firma će plaiti 30.084 DM, a za SQL Server Enterprise 2000 (1 proces.), koji opslužuje neograničen broj korisnika ravno 54.194 DM. Za utehu, manje firme mogu da koriste Access iz paketa Office premium 2000, i da se izvuku sa oko 2000 DM.

Osim što se legalizacijom trgovine softverom plaća nečije znanje i rad, postoje i neke pogodnosti za korisnike, kao što su tehnička podrška, tehnička dokumentacija i/ili uputstva za korišćenje, obaveštenja o bagovima i popusti za nove verzije softvera.

Za utehu, posle ovih brojki rešenja postoje. Jedno rešenje za ovdašnje korisnike je da umesto Windowsa pređu na sve popularniji Linux, koji je potpuno besplatan (i koji je, by the way, pouzdaniji - računar se nikada ne zaglavi sam od sebe, brži je i nema virusa), baš kao i softver koji ga prati.

Kada je u pitanju domaći softver, svi ovdašnji pokušaji da se on zaštiti od pirata naravno nisu uspeli, pa ovdašnji proizvođači softvera nisu raspoloženi da na slobodno tržište puste softver i nepoznate kupce. Svoj rad, znanje i svoju muku naplaćuju tako što se unapred sa poznatim kupcem odredi približna ili tačna cena proizvoda. Drugi način zaštite je da se kupci softvera stave u položaj zavisnosti od proizvođača softvera, najčešće u vidu tehničkog održavanja softvera.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net