Intervju - Aleksandar Vlahović, srpski ministar za privredu i privatizaciju >

Neodgovorni političari rasteruju investitore

"Oni koji svakodnevno izbacuju demagoške parole neka dobro znaju da je cena neodgovornosti za takav govor izostanak investicija. Odgovorno tvrdim da u 630 dosad sprovedenih transakcija nema nijedan dinar prljavog novca u srpskoj privatizaciji po zakonu iz 2001. godine. Meni podiže pritisak, a zemlji podiže rizik investiranja ponovni populistički zahtev da se donese zakon o ispitivanju porekla imovine"

"Poslednjih nedelja bitno je narušena poslovna klima u Srbiji i znatno je povećan rizik investiranja. Pozivam sve političare da za trenutak zaborave na stranačku pripadnost i očekujem da će politička odgovornost prevladati politički populizam."

Upozorenje s prizvukom blage panike izrekao je u ponedeljak 26. marta na okruglom stolu "Razvoj poslovnog ambijenta u Srbiji" ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović. Za neupućene, to je bio mali šok jer je u protekle dve godine Vlahović u javnosti bio prepoznavan uglavnom kao suparnik razjarenih radnika i zapenušanih sindikalnih aktivista, kojima je bio primoran da objašnjava kopernikanski obrt u vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju. Posle najnovije krajnje neodgovorne političke tuče u vrhovima vlasti, Vlahović je podsetio javnost da on nije samo ministar za privatizaciju, već i za privredu. Pad privrednih aktivnosti u poslednjih nekoliko meseci naterao je Ministarstvo za privredu i privatizaciju da istraži sve uzroke – političke i ekonomske – tako ozbiljne pojave. Rizici rastu, proizvodnja pada, teže situacije za jednu zemlju nema. Ministar Vlahović za "Vreme" govori o rezultatima tog istraživanja, merama da se loša klima prevaziđe, ali i o dosadašnjim dometima privatizacije.

"VREME": Ubistvo premijera i politička nestabilnost nastala najnovijim javnim sukobima vladinih funkcionera zaustavili su mnoge ekonomske aktivnosti, pa i privatizaciju. Kao da postoji sistem spojenih sudova političke klime i raspoloženja investitora?

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ: Postoji veoma visoka korelacija političke (ne)stabilnosti i atraktivnosti investicionog ambijenta.

Objasniću na nekoliko primera iz bliske prošlosti. Ako se sećate, mene su svojevremeno mnogi optuživali da sam protiv Zakona o ekstraprofitu. Suština moje poruke tada je, međutim, bila da se ne može u nedogled podizati rizik investiranja. Ako je bilo potrebno, a bilo je, definisati zakon koji treba da ispravi istorijske nepravde, taj zakon mora da bude efikasan, efektan i primenjen u kratkom roku. Ukoliko nije vremenski omeđen, onda svaki investitor stavlja prst na čelo i kaže: "izvini, zašto bih ja investirao u Srbiju ako nisam siguran da će za dve ili tri godine neko postaviti pitanje odakle meni novac za investiranje. Onda ću radije da odem u Mađarsku ili Češku". Zato nemojmo da se čudimo što su te zemlje razvijenije od nas, pa razvijenije su zato što je manji rizik.

'Ajmo dalje s primerima. Meni podiže pritisak, a zemlji podiže rizik investiranja ponovni populistički zahtev da se donese zakon o ispitivanju porekla imovine. Da se razumemo, ne govorim o privrednim kriminalcima koji su novac zaradili trgujući drogom ili oružjem, za takve postoje institucije i zakoni. Nama nije potreban zakon o ispitivanju porekla imovine da bismo se obračunali s privrednim kriminalom. S privrednim kriminalom možemo da se obračunamo uz pomoć postojećih pravnih propisa, ukoliko postoji politička volja, a čini mi se da u Vladi Srbije zaista postoji spremnost da se raskrinka i taj deo kriminala.

Ali, ko god kaže da nam je potreban zakon o ispitivanju porekla imovine, ja mu odgovaram da će posle toga svi investitori, i strani i domaći, povući kočnicu i smanjiti gas za ulaganje u Srbiju jer stvaramo rizičan ambijent.

Zbog toga bih bio veoma srećan i zadovoljan ukoliko bi se jasno definisalo gde je granica do koje postoji odgovornost za izrečenu javnu reč, a odakle počinje jeftin politički populizam. S tim u vezi zapazio sam neobičnu činjenicu vezanu za rad Vlade. To je stav nekih ministara da na sednicama ćute, a čim se sastanak završi, oni medijima brže-bolje objašnjavaju šta su zapravo želeli da kažu, šta su prećutali da kažu ili šta su navodno rekli. Vlada je nekoliko puta donela odluke koje su bile protiv mog privatnog ili profesionalnog uverenja, ali pošto je odluka donesena većinom, ja nisam otrčao pred kamere i mikrofone da iznesem svoje neslaganje.

Strah investitora nije izazvan samo političkom nestabilnošću već i lošim ekonomskim uslovima koje diktira Vlada. Navode se, na primer, visoki porezi.

Na terenu smo razmatranja privredne situacije u Srbiji. Ne mogu da budem zadovoljan tradicionalnom ekonomskom politikom koja se prvenstveno oslanja na stvaranje uslova za kratkoročnu makroekonomsku ravnotežu.

Bilo je potpuno jasno zašto u 2001. i 2002. godini osnovni cilj ekonomske politike treba da budu makroekonomska stabilnost i budžetska ravnoteža. Trebalo je eliminisati inflatorna očekivanja, pokazati privredi da će imati stabilan makroambijent i uveriti javnost da niko neće posezati za štampanjem novca za finansiranje javnih rashoda kad god se pobuni neki sindikat. Dve godine kasnije, međutim, imamo privrednu stagnaciju, a ekonomskoj politici nedostaje razvojni cilj, razvojni prioriteti. To je bio razlog da Ministarstvo za privredu i privatizaciju napravi analizu uzroka pada privrednih aktivnosti u poslednjih nekoliko meseci i ponudi rešenja.

Prvi zaključak do kojeg smo došli je da od početka godine postoji monetarna sterilizacija koju su karakterisali povećanje državnih depozita u poslovnim bankama, dizanje obavezne rezerve banaka i smanjenja ukupnog kreditnog potencijala banaka. Sve to izazvalo je nedostatak novca za finansiranje, pre svega obrtnog kapitala u privredi. Zato u narednom periodu moramo da vidimo kako da povećamo kreditni potencijal banaka.

Druga stvar koju smo zapazili jeste da je u poslednjem kvartalu 2002. i prvom 2003. godine zabeležen fantastičan rast uvoza potrošnih dobara. Taj uvoz direktno je uzrokovao pad proizvodnje domaće industrije potrošnih dobara. Zaključili smo da se mora preispitati politika carinske zaštite. Očekujem da će Ministarstvo trgovine i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom imati i te kako aktivan uticaj na sve to. Sve zemlje imaju čitav niz mera vancarinske zaštite svoje industrije. Naravno, ne mislim da ta zaštita treba da bude tradicionalistička, naprotiv, ubeđen sam da nema restrukturiranja sa visokim carinskim stopama.

Treće što smo primetili jeste da su subvencije privredi za četiri meseca 2003. godine bile na nivou od 40 odsto planiranih sredstava. Reč je o stotinama i stotinama miliona dinara planski usmeravanih ka velikim sistemima koji se nalaze u procesu restrukturiranja. Svaka zemlja je svoje velike sisteme podržala u periodu restrukturiranja baš budžetskim subvencijama. Ako u našem slučaju i u pomenutom periodu izostane 60 odsto planiranih subvencija, efekat jeste pad privredne aktivnosti.

Od početka sam bio protiv donošenja još jednog zakona, o javnim nabavkama. U svim zemljama u tranziciji kad u startu izostaju budžetske investicije i kad se mora sterilisati kreditni potencijal, ključna finansijska snaga su budžetske nabavke. I te nabavke treba usmeriti ka domaćoj privredi, naravno da one moraju da budu transparentne kroz proces tendera. Ali, ako na tenderu kažete da su svi učesnici u jednakim uslovima, onda zaboravite domaće preduzeće jer se neće kvalifikovati. Zbog toga su sve zemlje u tranziciji zakon o javnim nabavkama donele u petoj, šestoj ili desetoj godini promena. Slovenija je tek pre tri godine usvojila takav zakon, a mi smo ga usvojili odmah. Bio sam protiv toga jer sam smatrao da budžetske nabavke treba da budu iskorišćene za podizanje privredne aktivnosti.

Našom analizom nije bilo teško primetiti da firme koje su privatizovane nisu odmah imale rast proizvodnje jer su novi vlasnici ušli u programsko restrukturiranje i bilo je za očekivati da će u početku kod njih pasti privredna aktivnost.

I na kraju, ono ključno što je dovelo da pada privredne aktivnosti u Srbiji jeste znatno izostajanje investicija. Sem onih koje su dolazile kroz privatizaciju, drugih nije bilo. Nije bilo ni budžetskih investicija – putevi, infrastruktura... sve je to izostalo. Nivo javnih investicija manji je od dva odsto. S druge strane, nivo privatnih investicija veoma je mali.

Šta su uzroci?

Tu je direktna veza za pojačanim rizikom investiranja. Oni političari koji svakodnevno izbacuju demagoške parole neka dobro znaju da je cena neodgovornosti za takav govor veoma velika. Cena je izostanak investicija.

Zbog toga ćemo predložiti Vladi set mera čiji je cilj vrlo jasno definisanje prioriteta oko kojih Vlada mora da se složi. Najjednostavnije je postići saglasnost oko onih mera koje ništa ne koštaju. To su pre svega psihološke mere: treba da zaboravimo da smo političari i da investitorima šaljemo jednu, jasnu i primamljivu poruku.

U operativnom smislu, budžet mora da ispunjava svoje zadatke prema infrastrukturnim investicijama i prema subvencijama u privredi, a moramo da vidimo kako da desterilizujemo kreditni potencijal banaka, da procenimo da li treba ići u dalje obaranje stope obavezne rezerve banaka. Mislim da treba. A moj predlog će biti da napravimo i poseban fond za kreditiranje izvoza jer to imaju sve ozbiljne zemlje.

Što se tiče strukturnih mera, tu se moraju doneti zakoni kakav je, na primer, zakon o stečaju. To je ključni dokument koji mora da se usvoji u ovoj godini i koji će omogućiti nastavak privrednih reformi. Do kraja godine mora da bude donesen i zakon o denacionalizaciji, koji niko više od mene ne očekuje.

To su razvojni prioriteti za koje se zalaže ovo ministarstvo i uskoro ćemo ih prezentirati Vladi. Potpuno sam siguran da će svi članovi Vlade to podržati.

Da se vratimo na deo vašeg posla koji je dosad bio mnogo zanimljiviji. U privatizaciju se krenulo da bi se obezbedio kapital i podigla efikasnost privrede. Šta je od toga ostvareno posle dve godine?

Najveći deo primera privatizacije je pozitivan. Niti jedna firma koja je bila dobra pre privatizacije nije postala loša posle privatizacije. Nema negativnih primera u srpskoj privatizaciji tj. da je firma bila dobra, pa je prodata i da je onda upropašćena.

Osnovni cilj je ostvaren. Mi smo želeli što više investicija kroz privatizaciju i dolazak što je moguće više strateških partnera. Kad neko kaže da su izostali strateški partneri, to je čista laž. Mi smo za samo godinu i po dana doveli u zemlju čitav niz multinacionalnih kompanija – Lafarž, Titan, Holcin, Henkel, Galaxy, Mišlen... zatim niz značajnih nacionalnih firmi kao što su Farmako, Agrokor, Našice, zatim neke mađarske, slovenačke, grčke kompanije. Ostvarili smo onaj prvi efekat, 500 miliona dolara investicija kroz proces privatizacije. I u tom procesu su se dominantno ostvarile strane investicije.

Veoma sam zadovoljan što je privatizacija najeksploatisanija tema u 2002. i 2003. godini. To je najbolji dokaz da imamo otvorene procese privatizacije, da niko ne sakriva podatke, da svako u svakom trenutku može da zna za bilo koje preduzeće u kojoj je fazi privatizacije. Pa aukcije se direktno prenose preko TV stanica, prilaz tim aukcijama potpuno je slobodan za svakog ko želi da prisustvuje. Kad imate takvu situaciju, onda imate i jednakost (za sve potencijalne kupce) i javnost (za sve građane). To znači da nema apsolutno nikakvog prostora za bilo kakve mućke i dogovore u četiri oka.

Čini mi se da je ključni razlog popularnosti privatizacije u tome što je taj proces ostao na čistini, to je jedini realan i vidljiv proces koji se dešava u ekonomskoj tranziciji, proces iza kojeg stoje jake institucije koje ne dozvoljavaju bilo kakve afere i, na kraju, proces koji menja svest ljudi. Mi do sada nismo imali niti jedan ozbiljan prigovor onih koji su izgubili na tenderima i aukcijama.

O tome kako smo sproveli privatizaciju govori i poziv koji smo dobili od Svetske banke da moja ekipa ode u Bosnu i Hercegovinu i da tamo postavi naš model privatizacije. Obećao sam im sad kad sam bio u Atini da ću poslati ljude da postave prosec privatizacije za strateška preduzeća u Bosni.

Ako je privatizacija, kako kažete, "na čistini", znači li da drugi tranzicioni procesi to nisu?

Kad kažem da je privatizacija na čistini, to znači da ne vidim realne poteze u nečemu što se zove strategija smanjivanja javne potrošnje, dakle restrukturiranje zdravstva, školstva... Iz raznih razloga kasni restrukturiranje i velikih javnih preduzeća. Kasni se takođe i u borbi protiv sive ekonomije. A kad budemo imali sve to zajedno, onda ćemo vrlo jednostavno moći da vidimo kolika je diskrepanca između statistike i realnog života. Statistika kaže da imamo 920.000 nezaposlenih, a meni se čini da ih nema više od 250.000 i da je ostatak u sivoj ekonomiji. Statistika kaže da nam je GDP per capita 1600 dolara, a meni se čini da je mnogo veći i da se jedan velik deo bruto društvenog proizvoda uopšte ne registruje. Zašto? Zato što su izostale realne mere u borbi protiv sive ekonomije.

Kritičari tvrde da nema velikih tenderskih privatizacija?

Nije tačno. Mi smo zatvorili 26 velikih tendera, tačno je da smo imali petnaestak tendera koji su propali, tačno je da su neki propali iako smo imali po dva-tri kupca po jednom našem preduzeću iz, recimo, primarne poljoprivredne proizvodnje. Agencija je s razlogom poništila te tendere jer je shvatila da su naše firme dobile nerealno niske cene. Ako neko misli da mi prodajemo preduzeće po svaku cenu, taj greši. Niti jedan tender do sada nije zatvoren a da cena nije bila u rangu koji je prethodno procenio finansijski savetnik.

Zbog ovakve prakse nerealno niskih cena ubuduće ćemo uvesti princip minimalne cene. Pogotovo tamo gde ne očekujemo veliku konkurenciju i pogotovo tamo gde očekujemo moguću kartelizaciju, odnosno dogovor pet-šest kupaca s namerom da nerealno obore cenu naše firme.

Kažete da nema primedbi na privatizaciju. A najsvežiji primer je tužba konzorcijuma grčkih firmi koje se žale sudu na privatizaciju turističke firme Putnik, koji je navodno prodat američkoj kompaniji Uniworld za manju sumu od one koja je nuđena iz Grčke?

Nisam video u čemu je primedba grčkog konzorcijuma. Njihova ponuda je diskvalifikovana zato što na vreme nisu dali depozit da bi njihova ponuda uopšte bila validna. Oni su se žalili i Ministarstvu, mi im spremamo odgovor. U međuvremenu smo postigli sporazum sa Uniworldom da ugovor s njim ne važi ukoliko Ministarstvo uvaži žalbu grčkog konzorcijuma. Ne vidim zašto taj konzorcijum diže toliku buku. A ne bih se iznenadio ako Agencija za privatizaciju ne pokrene kontraofanzivu protiv konzorcijuma iz Grčke s obzirom na to da ima čitav niz propusta u pripremi ponude.

Raste broj kritičara koji tvrde da se preko privatizacije pere prljavi domaći i strani kapital?

Tu treba razdvojiti dva toka. Jedan je orginalna privatizacija u skladu sa Zakonom iz 2001. godine, a drugi je prodaja manjinskih paketa koji su preostali posle prethodno sprovedenih privatizacija, onih čuvenih privatizacija iz '97. godine, kada su besplatno deljene akcije, pa je jedan deo akcija ostao u državnom Akcijskom fondu. To su dva različita procesa. Orginalna privatizacija iz 2001. godine ima pravila igre i zahteva da se svi kupci prijave unapred imenom i prezimenom, pre svake aukcije mi znamo ko su potencijalni kupci, njihova lista dostavlja se Komisiji za sprečavanje pranja novca, a svaki potencijalni kupac dužan je da popuni upitnik u kome treba da kaže ko je i šta je, odakle će i sa kog računa da plati, koja mu je poslovna biografija. I ako postane kupac, on se uknjižava kao vlasnik, a ne neko treće lice. Kad sve to treba da uradi budući kupac, ne vidim koja bi budala koristila takav proces za pranje novca jer može lako da bude otkriven. Odgovorno tvrdim, da u 630 dosad sprovedenih transakcija nema prljavog novca u srpskoj privatizaciji po Zakonu iz 2001. godine. Ni jedan jedini dinar prljavog novca.

Prljav novac se pojavio na Berzi u prometu obveznica stare devizne štednje. Kad smo dizajnirali ovaj model privatizacije, imali smo na umu da je najbolji teren za propiranje prljavog novca upravo berzansko trgovanje jer tu vlasnika prljavog novca može da zastupa broker i shodno pravilima igre ne mora da otkrije svoj identitet.

Upravo najžešći kritičari privatizacije, koji su govorili kako se u privatizaciji pojavljuju lica sa poternica, predlagali su model vaučerske privatizacije. E, taj model upravo omogućuje da lica sa poternica učestvuju u koncentraciji kapitala preko Berze. Savetujem tim kritičarima da ubuduće prvo savladaju elementarne ekonomske lekcije i pogledaju iskustvo drugih zemalja, pa onda da pričaju šta je dobro a šta ne za Srbiju, osim ako ih ne rukovodi čista politička demagogija.

Može li se dogoditi da se kroz prvobitnu akumulaciju legalizuju vlasnici sumnjvog kapitala?

Pitanje je da li se prvobitna akumulacija u Srbiji već desila. Mislim da jeste, jer je teško odgovoriti na pitanje koja je velika privredna kompanija nastala u Srbiji privatizacijom od 2001. godine naovamo. Dajte ime neke privatne kompanije koja pre toga nije postojala. Nema je. Sve one nastale su devedesetih godina. Nisam siguran da je privatizacija dobar teren za prvobitnu akumulaciju jer, nažalost, ono što je ostalo za privatizaciju to su niže srednje i loše kategorije preduzeća.


 

Dug prema Đinđiću

Nemate mnogo lepih reči za političare, a odnedavno ste i sami postali član Demokratske stranke i član njenog glavnog odbora. Mnogi vam to zameraju, tvrdeći da ste tako izgubili ekspertsku nevinost?

Iznenađen sam koliko javnost zaboravlja ljudsku dimenziju u politici. Slušao sam, čitao i gledao mnoge dušebrižnike koji tvrde da je to politički loša odluka.

Prvo da objasnim razlog ulaska u Demokratsku stranku. Još '91. godine, kad je bilo nepopularno biti u opoziciji, bio sam član mesnog odbora SPO-a u Sopotu. Prijatelji su me pitali šta mi to treba, a ja sam objašnjavao da će me deca jednog dana pitati "ćale gde si bio kad je bilo gusto" i da ću im pričati da sam gazio blato po Sopotu i sa 28 godina pričao narodu kako će nas Miloševićev sistem upropastiti. Ni tad nisam vodio računa o tome kakav će to efekat imati na moju karijeru. Kad više nisam mogao da budem deo tima koji je imao onakvo vođstvo, 1995. izašao sam iz SPO-a.

Dva dana posle ubistva premijera Đinđića rekao sam Zoranu Živkoviću da hoću da uđem u Demokratsku stranku. Niko me nije terao niti me je ko uslovljavao. To je moja emotivna odluka, jer Đinđić nije bio samo čovek koji nas je okupio nego i moj prijatelj. Najmanje što sam u tom trenutku mogao da uradim za njega jeste da uđem u njegovu stranku sa idejom da obučem dres i da se zna da sam unutra, ali bez naročitih ambicija. Dočekali su me raširenih ruku, a u Glavni odbor sam stigao zbog automatizma nekog člana Statuta. Naravno da Demokratsku stranku vidim kao najveću snagu koja može da dovede reforme do kraja.

Zato nema nikakve potrebe da se licitira da li je to politički štetno. Ja sam odrastao čovek, nosim i odgovornost i sve benefite za odluku koju donesem. Pogotovo mi je smešna ona priča – da l' sam sada postao amater, a do 14. marta sam bio ekspert. Da se razumemo, meni ne treba politički kišobran za ono što radim, nosim svu odgovornost za posao koji radim.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net