Šta radite danas?

Jedne dnevne novine kojima reč "danas" stoji u imenu – te se menja po padežima, doduše malo pogrešno – i jedne koje više ne iz(i)laze, a bile su poznate po prsatoj kolumnistkinji Ruby, koja, sirotica, nije ni znala da u nekoj dalekoj balkanskoj zemlji postoje novine za koje ona piše, redovno su objavljivale rubriku u kojoj su, da l’ "javne ličnosti" da l' slučajne prolaznike ispitivale o tome šta će raditi sutra, tj. "danas" iz perspektive onih koji te novine čitaju. Ovo, dakako, nije lokalni izum: slične rubrike postoje i mnogo gde po belom svetu, uz sve moguće varijacije. Čitajući – iz nejasnih mazohističkih poriva – mahom konfekcijske odgovore na ovo bezvezno paravoajersko pitanje – jer, mislim, šta se kog đavola nekoga tiče šta će neka njemu nepoznata osoba raditi predmetnog dana?! – odgovore koji, ako su iskreni, otkrivaju jednu formu masovne Bede Življenja, a ako nisu iskreni onda neku drugu formu istog, često sam se igrao toga šta bih sam odgovorio da me nešto sa'vataju. Šta mislite, recimo, o ovome: "Sutrašnji dan ću provesti u depresiji. Pre podne ću biti nadrkan, posle podne rezigniran i ciničan, a uveče melanholičan i tužan. Nadam se da zbog svog lošeg duševnog stanja neću zaboraviti da popijem lek protiv dijareje". E, ovo bi bilo nešto! Ili, recimo, profesionalna delatnost; zaustave džeparoša, a on im kaže: "U jutarnjem špicu planiram da radim 'šesnaesticu', posle idem kući da se odmorim i izbrojim plen; popodne ću se prebaciti na 'dvadesettrojku', a uveče idem s kolegama na piće, koje nam plaćaju naši dragi sugrađani, korisnici usluga javnog prevoza."

Avaj, u stvarnosti nema ničega od ovog: svi drndaju po Opštim Mestima svojih rutiniranih "dnevnih aktivnosti", što bi možda još i bilo podnošljivo da nema ubijajuće-poentirajuće Ode Ispraznosti: "veče ću provesti u krugu porodice". Majke ti?! I baš u "krugu"?! Ništa kvadrat, heksagon, paralelopiped? Šalu na stranu, ima li strašnije izjave od ove? Dobro, sigurno je gore provesti dan/veče u zatvoru, bolnici ili kasarni, ali ovde mislim na ono što se zove "normalan život". Pa, mislim, kako možeš, prijatelju?! Da li je moguće uistinu uživati u nečemu takvom? Da se možda i ne drogiraš? No, nema veze, ne zamerite mi na ovom Iskreno Užasnutom Ispadu: o ukusima ne vredi raspravljati. Moj point je u nečemu drugom.

Ako sam – filozofiram ja tako uz jutarnju kafu-mlekušu – išta u životu "postigao", onda je to apsolutna kontrola nad mojim danom. A dan po dan – život... Šta radite danas? Ono što 'oću, što i vama želim! Sve ovo se samo naizgled kosi s činjenicom da su moji dani mahom pretrpani poslovima i obavezama: kvaka je u tome da su to samo oni poslovi i one obaveze koje sam prihvatio drage volje, čak s radošću; ovo ih ne čini lakim, ali ih ipak nekako čini lepim, ne? Stvar je samo u tome da odlučno i na vreme odbiješ i odbaciš sve ono što dubinski ne osećaš kao Svoju Priču, kao tebi primeren način odživljavanja života; sve drugo, po prirodi stvari, vodi u Frustraciju. I besmisleno uvećava količinu nesreće na svetu.

Dan je, dakle, najvredniji deo moje imovine. Nekad je sjajan, nekad bedan, ponajčešće prijatno-običan i besomučno radan, ali ja s radošću prihvatam svaki, pod uslovom da sam mu bio kreator i gospodar, snoseći sve konsekvence svog izbora. Jednom sam taj lifestyle, kao bajagi u zezanju, definisao naizgled oksimoronskom odrednicom "anarho-japi"; kako vreme prolazi, ova mi se definicija sve više dopada. C'est moi.

Da se razumemo, sve ovo o čemu govorim nije drugo nego još jedna od bezbrojnih formi Otkrivanja Tople Vode. Ta nisam ja izmislio Carpe Diem!, taj usklik koji poziva na bezgraničnu slobodu i intenzivnost Življenja! Pri čemu "intenzivnost" ne podrazumeva nužno nikakvo stereotipno Orgijanje i nasilnu Preobilnost bilo koje sorte, već može, dakako, biti i – for example – intenzivno zurenje u jednu tačku na plafonu ili višesatno igranje briškule & trešete, ako je baš to ono što želite od svog života, to jest od svog Dana.

Ali, dragi hvatači dana, imajte na umu da mi imamo smrtne ideološke neprijatelje, ljude koji duboko veruju u kobnu zabludu da se život sastoji od određenog broja godina. Glupost: život čine Dani, a vaše je da ugrabite svaki od njih, i ne ispuštate ga dok ga ne iscedite kao limun. Šećer dodajte po nahođenju... A ovi drugi, "godinari", to su oni što planiraju – opasna sorta, totalitarna struktura. Lično sam veselo oslobođen svakog planiranja, i to iz jednog posve prostog razloga: sve sam isplanirao takoreći na početku. Tako da mi se život nekako sastoji od sasvim spontanog ostvarivanja tog inicijalnog "životnog plana", a da ja pri tom ne treba da činim ništa više i ništa drugo osim da naprosto budem ja, i da radim na sebi (kaogod, je l' te, TV Pink što radi!) i da pazim da ne odvučem vlastiti život, sa svim njegovim Danima, onamo gde ne bi trebalo.

Samo što nije otkucalo podne, završavam ovaj tekst postavljajući sebi ono anketarsko pitanje iz naslova ove priče i shvatam da nemam blagog pojma "šta radim danas" – osim što sasvim, ama baš sasvim pouzdano znam da ne "provodim veče u tetraedru porodice" – i jedino je jasno da ću i danas svakako nekuda krenuti, ali da nigde neću "stići": oprezno ću se zaustaviti pred ciljem. Jer, kada jednom negde "stignem", pašću mrtav. I tada će se, bez mene, zaokružiti moje godine, jer godine, sa svojom statističko-birokratskom i neljudskom prirodom, i pripadaju jedino Smrti; do tada, ispunjavam Dane kao što enigmatičari ispunjavaju ukrštenice, detinjasto srećan nad svakim Tačnim Odgovorom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net