Reagovanja >

Gorak osećaj

Očekivali smo da je gotovo i sa neosnovanim napadima, proizvodnjom "slučajeva", favorizovanjem jednih zdravstvenih ustanova na račun drugih i sl. Nakon ovakvog pisanja "Vremena" možda neko opet ima slične namere

"Doktori zadoktore’"; "Vreme" br. 641
"Šta uznemirava pacijente" "Vreme" br. 644

Nedeljnik "Vreme" je u broju 641 od 17. 04. 2003. godine na dve stranice objavio članak Vladimira Ješića pod naslovom "Doktori za ‘doktore’". Tekst je potom prenesen u mnogim javnim glasilima, usled čega je izazvao zainteresovanost šire javnosti. Pošto je članak, pored istinitih činjenica, sadržao i poluistine i neistine, sazvali smo konferenciju za novinare, na koju je pozvan i gospodin Ješić, s ciljem da se potvrde istine, da se razjasne poluistine i demantuju neistine.

Na kraju konferencije pozvali smo sve novinare da posete Institut, provedu u njemu po želji ceo dan da bi se upoznali sa funkcionisanjem Instituta i sa tehnologijom kardiohirurškog rada, nakon čega bi imali mogućnost da od rukovodstva i od bilo kog člana kolektiva dobiju odgovore na sva pitanja koja se tiču rada Instituta. Poziv je posebno upućen novinaru Ješiću, jer je on u članku iskazao pored neistina i insinuacija i nepoznavanje ove vrste zdravstvene delatnosti o kojoj piše.

Gospodin Ješić nije iskoristio ponuđenu mogućnost, nije se više javljao, već se oglasio novim člankom u listu "Vreme" od 8. maja pod naslovom "Šta uznemirava pacijente", verovatno pokušavajući da u Institutu za kardiovaskularne bolesti otvori novi "slučaj", ovog puta usko medicinski, iznoseći podatke koje nije proverio u našem Institutu.

Pre nego što prokomentarišemo poslednji članak V. Ješića, osvrnućemo se na činjeničnu osnovu iz teksta. Posle svake navedene pogrešne informacije iz teksta daćemo stvarno stanje stvari, odnosno činjenice:

1) Dr Aleksandar Milovančev, direktor Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici, u vezi sa slučajem od 9. decembra 2002. godine, kaže da je "tada vozilom hitne pomoći na Institut za kardiovaskularne bolesti u umirućem stanju bez pulsa i pritiska doveden dvadesetogodišnji N.V. kome je akvarijumsko staklo probilo desnu pretkomoru."

Činjenice: Pacijent N.V. (ima petnaest godina, a ne dvadeset) primljen je na Institut za plućne bolesti, a ne na Institut za kardiovaskularne bolesti. Izmeren je i konstatovan krvni pritisak od 100/65 i puls 100 otkucaja u minuti. Bila je povređena desna komora, a ne desna pretkomora. O ovome, kao i o svim drugim činjenicama, postoje pisani dokazi. Zašto nije izvršena provera pre objavljivanja članka? – treba pitati autora teksta i dr Milovančeva.

2) Dr Milovančev kaže: "Naravno, takav slučaj trebalo je da prihvate hirurzi sa KVB-a, ali je tada dežurni hirurg Radovanović (nije rođak dr Radovanovića, prim. a.) odbio da primi pacijenta, sa obrazloženjem ‘direktor nije tu’."

Činjenice govore suprotno: naš kardiolog, prof. dr Marko Kovač, pozvan je od strane dežurnog lekara dr Dejana Đurića sa Instituta za plućne bolesti radi konsultacije u vezi sa ovim pacijentom. Profesor Kovač je obavio ehokardiografski pregled u intenzivnoj nezi Instituta za plućne bolesti gde je pacijent bio smešten. Takođe je radi konsultacije pozvan i naš dežurni kardiohirurg dr Milan Radovanović. On je na osnovu ehokardiografskog nalaza ustanovio da je pacijentu povređeno i srce, pa je nakon konsultacije sa prof. dr Ninoslavom Radovanovićem predložio da se pacijent premesti na Institut za kardiovaskularne bolesti, gde bi se hirurška intervencija odmah uradila, jer je u kardiohirurškoj sali već bila spremna cela ekipa.

3) Dr Milovančev kaže: "Imajući u vidu stanje pacijenta čiji je život bio ugrožen, moji hirurzi su kao ispomoć otišli na Institut za KVB, ali im čak nije bilo dopušteno da operišu povređenog momka u operacionoj sali kardiohirurgije, iako je ona jedina osposobljena za takve operativne zahvate."

Činjenice: Pacijent je sve vreme bio u intenzivnoj nezi Instituta za plućne bolesti, tako da je netačna tvrdnja da su hirurzi dr Milovančeva otišli kao ispomoć na Institut za KVB. Njima je predloženo da se pacijent premesti u operacionu salu Instituta za KVB (kardiohirurška sala je samo sprat niže), gde bi ga operisala ekipa specijalizovana za kardiovaskularnu hirurgiju i koja je, kako i dr Milovančev priznaje, jedina osposobljena za takve operativne zahvate.

4) Dr Milovančev kaže: "Nakon ponovnog ‘direktor nije tu’ ovi hirurzi su preuzeli pacijenta i odneli ga na Kliniku za grudnu hirurgiju gde su pristupili operativnom zahvatu. Pacijenta su operisali dežurni lekar Dejan Đurić, hirurg Miloš Koledin, hirurg Dejan Ilinčić i anesteziolog Iboljka Feldeždi."

Činjenice: Ovako opisan događaj liči na "kidnapovanje" pacijenta iz jedne zdravstvene ustanove u drugu, međutim iz pisane dokumentacije se vidi da je pacijent sve vreme bio u Institutu za plućne bolesti, dok su lekari sa Instituta za KVB pozvani na stručnu konsultaciju, pri čemu su predložili da se pacijent premesti u već spremnu kardiohiruršku salu. Umesto da prihvate ovaj predlog, što bi bila normalna procedura zbog stanja pacijenta i obučenosti ekipe, dr Đurić je pozvao od kuće svog šefa, dr Koledina i ansteziologa dr Feldeždi, i tek nakon jednog sata su pristupili operativnom zahvatu. Naš hirurg, dr M. Radovanović, upozorio je grudne hirurge sa Instituta za plućne bolesti da povreda može da bude kompeksna i da može zahtevati primenu mašine za vantelesni krvotok koja ne postoji u njihovoj operacionoj sali, kao i da je njihovo iskustvo u oblasti kardiohirurgije veoma limitirano. Takođe je ponudio da asistira pri operativnom zahvatu, kao i pomoć u eventualno potrebnom materijalu i instrumentima. Dr Đurić je to odbio, ali je tražio da mu se donese električna testera za sternotomiju (otvaranje grudnog koša) koje nema na Institutu za plućne bolesti. Dr M. Radovanović i medicinska sestra instrumentarka D. Kostić, dežurna na Klinici za kardiovaskularnu hirurgiju, prisustvovali su operaciji i svojim stručnim savetima pomogli da se operacija obavi sa uspešnim ishodom. S obzirom na to da je ovakav pristup zbrinjavanju povređenog pacijenta bio neprofesionalan, profesor N. Radovanović je upozorio doktora Koledina, upravnika Klinike za torakalnu hirurgiju Instituta za plućne bolesti, kao i direktora Instituta za plućne bolesti dr Milovančeva da se to ubuduće ne praktikuje, jer bi moglo da dovede do fatalnog ishoda ako se radi o kompleksnim povredama srca i krvnih sudova.

Ukoliko je dr A. Milovančev imao neke nedoumice o tome šta se zbilo 9. 12. 2002. oko lečenja pacijenta N.V., podsećamo ga na Kodeks etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, po kome se sve eventualno sporne situacije najpre rešavaju u stručnim forumima ovog Društva, a ne u javnim glasilima. Ovako, njegov istup u javnosti predstavlja grubo kršenje Kodeksa, a još uz netačno iznošenje svih činjenica ukazuje na nedostatak profesionalne odgovornosti i kao hirurga i kao direktora visoko specijalizovane univerzitetske ustanove kakva je Institut za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici. Sledeće neistine autora teksta posebno zbunjuju čitaoce jer uvode konfuziju u odnosu na ličnosti koje se spominju i događaje koji su se desili:

5) Autor teksta piše: "Doktor Aleksandar Nikolić, dr Živorad Jocić, dr Stevan Nastasić i dr Sava Nenić hirurzi su koji su napustili Institut u Sremskoj Kamenici 1995. godine."

Činjenice: Dr Sava Nenić nikada nije radio u Institutu za kardiovaskularne bolesti, pa nije mogao ni da ga napusti. Takođe, on nije hirurg, već internista reanimator.

6) Autor teksta piše: "Svu četvoricu hirurga dr Radovanović je optužio da su u Beograd otišli u organizaciji Jugoslovenske levice (JUL) i da tamo šire njegovu školu." Dr Stevan Nastasić kaže: "To sa JUL-om je laž, a prof. Radovanović tačno zna šta je razlog mog odlaska, jer sam mu se tokom deset godina tri puta obraćao sa zahtevom da ne operišem samo ono što mi je naređeno pošto to odavno prevazilazi moje umeće, znanje i veštinu."

Činjenice: Godine 1995. kada je prof. dr Stevan Nastasić sa grupom u kojoj su bila tri hirurga, jedan kardiolog i jedan anesteziolog, prešao u beogradski Institut "Dedinje", na čelu te ustanove je bio dr Milovan Bojić, visoki funkcioner JUL-a, potonji potpredsednik republičke vlade i ministar za zdravlje. Jedan iz grupe lekara koji su sa dr Nastasićem prešli u "Dedinje", a koji (da li slučajno?) nije pomenut u ovom članku, bio je takođe funkcioner JUL-a i kao takav poslanički kandidat na tadašnjim izborima.

7) U posebno uokvirenom tekstu sa naslovom "Dva direktora" navedeno je da je dr Josip Čikoš "bio i hirurg i visoki funkcioner SPS-a".

Činjenice: Prof. dr Josip Čikoš, bivši direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, nije hirurg već internista kardiolog. Iako ova greška nije od posebnog značaja za suštinu stvari, ona predstavlja još jedan pokazatelj o "pažnji" s kojom je autor članka pristupio utvrđivanju činjenica o kojima piše i na osnovu kojih donosi zaključke.

Dakle, od sedam podataka koji je trebalo da potkrepe tvrdnju o tobože poljuljanom kredibilitetu prof. Radovanovića i da navedu čitaoca na zaključak da se u Institutu neretko ugrožava život pacijenata, nije tačan ni jedan!

Ovome treba dodati i insinuacije autora teksta i njegovog sagovornika dr Milovančeva:

1) Dr Milovančev kaže: "Izjavom da nije bilo slučajeva u kojima je svojim pacijentima ugrozio život time što nije bio prisutan kao direktor ili što nije dopuštao da neko bude operisan bez njegove saglasnosti, dr Radovanović je doveo u pitanje svoj kredibilitet."

Činjenice: Dr Milovančev je toga dana, 9. decembra 2002. godine, kada se zbio događaj o kome daje svoju "stručnu" ocenu, bio na letovanju na Kubi, dok je prof. dr Ninoslav Radovanović sve svoje radno vreme proveo u Sremskoj Kamenici u operacionoj sali, gde je operisao dva pacijenta, od kojih je jedan bio iz Rusije. Toliko o prisustvu i odsustvu.

Profesor Radovanović je svoj kredibilitet izgradio na bazi osnivanja, razvoja i afirmacije Univerzitetske klinike za kardiovaskularnu hirurgiju u Sremskoj Kamenici, sa 18.000 operacija na otvorenom srcu, uvođenjem novih hirurških metoda, edukacijom kadrova i rezultatima operacija koji odgovaraju najvišim svetskim standardima. Sigurno je da neistine i klevete autora teksta Ješića i dr Milovančeva ne mogu da poljuljaju kredibilitet profesora Radovanovića.

2) Autor teksta piše da je dr Milovančev "... istakao da ovakvi slučajevi nisu retkost, jer se veoma često događa da je sa dr Radovanovićem u vreme njegovog odsustva nemoguće stupiti u kontakt".

Činjenice: U eri savremenih sredstava komunikacije tvrditi da je s nekim nemoguće stupiti u kontakt čista je besmislica. Inače, u odsustvu profesora Radovanovića Klinikom upravlja njegov zamenik prof. dr Svetozar Nićin, a pored njega tu je još sedam kardiohirurga koje je prof. Radovanović obučio da samostalno operišu.

3) Autor teksta piše: "Kada je reč o JSO-u, dr Radovanović je priznao da je i sam bio u Kuli na poziv komandanta Jedinice (Milorada Lukovića Legije?), ali da je tamo otišao nekoliko meseci nakon što su to učinili i pokojni premijer Zoran Đinđić i ministar policije Dušan Mihajlović."

Činjenice: U vreme posete prof. Radovanovića Centru za obuku JSO-a (jul 2002. godine), Milorad Luković Legija nije bio komandant Jedinice, što bi svaki iole obavešten novinar morao znati. Poseta je učinjena na poziv rukovodioca Centra za obuku, a ne komandanta operativne jedinice (ma ko to bio), o čemu je autor teksta V. Ješić dobio preciznu informaciju prilikom konferencije za novinare u Institutu za kardiovaskularne bolesti 28. aprila.

Da li je uopšte više potrebno komentarisati ovaj "slučaj"? Ili se treba, možda, zapitati kome treba ovakav vid pisanja o Institutu, koji u zemlji i u inostranstvu tokom 25 godina postojanja uživa velik ugled.

Na pomenutoj konferenciji za novinare bilo je podsećanja da je još od osnivanja Instituta bilo onih kojima je uspešan rad Instituta iz nekih razloga smetao i koji su pokušavali da mu naruše ugled. Kulminacija je bila krajem devedesetih, tokom vladavine JUL-a, u celokupnom zdravstvu Srbije (dr Milovan Bojić, dr Leposava Milićević, dr Toma Janković i dr.), kada je sve ukazivalo na postojanje namere da se Institut sasvim ugasi ili svede na provincijalnu bolnicu, a da njegovu ulogu preuzme Institut "Dedinje" kojim je rukovodio dr Bojić. Institut se od napada branio pre svega uspešnim medicinskim radom i ekonomičnim poslovanjem, kao i pridobijanjem stranih pacijenata kako bi se obezbedila devizna sredstva za lečenje naših građana. Sa političkim promenama 2000. godine očekivali smo da je gotovo i sa neosnovanim napadima, proizvodnjom "slučajeva", favorizovanjem jednih zdravstvenih ustanova na račun drugih i sl. Nakon ovakvog pisanja "Vremena" vratio nam se taj stari, gorak osećaj da možda neko opet ima slične namere, ali nema hrabrosti da ih javno iskaže i stavi pred sud stručne i šire javnosti. Kako inače protumačiti činjenicu da je i u prethodnom članku V. Ješića ("Vreme" br. 641 od 17. 04. 2003) pod naslovom "Doktori za ‘doktore’" stavljena fotografija iz operacione sale Instituta pored fotografije plakata JSO-a, uz navođenje u podnaslovu da su "proslavama Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici prisustvovali Jovica Stanišić i Frenki Simatović", iako oni nikada nisu prisustvovali proslavama u Institutu? Povezivanje osnivača JSO-a sa Institutom samo zato što je jedan član kolektiva bio u rezervnom sastavu te jedinice kao lekar, a sve to raditi u vreme vanrednog stanja, kada je pažnja javnosti usmerena na otkrivanje okolnosti oko atentata na premijera Zorana Đinđića, predstavlja zlonamernu, nedopustivu i opasnu manipulaciju.

Ako autor ovih tekstova nije imao sve to u vidu, ako je možda u pitanju njegovo mladalačko neiskustvo, onda je ozbiljan i uticajan list kao što je "Vreme" morao da vodi računa o posledicama objavljivanja neproverenih podataka i manipulacija sa ugledom zdravstvene ustanove. "Vreme" se prodaje i van granica zemlje, ima ga i na internetu, pa se i zbog toga moralo razmišljati kako će neproverenu i senzacionalističku "priču" o Institutu protumačiti i pacijenti iz inostranstva.

Kada je reč o kredibilitetu Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici i njegovog direktora, prof. dr Ninoslava Radovanovića, opet se treba poslužiti činjenicama, iako su one detaljno pružene na konferenciji za novinare, ali imajući u vidu da činjenice i inače ne ostavljaju utisak na gospodina Ješića, ovde ćemo ih navesti radi čitalaca "Vremena":

800.000 ukupno lečenih bolesnika; 80.000 hospitalizovanih bolesnika; 30.000 kateterizacija srca; 18.000 operacija na otvorenom srcu; 29 nastavnika medicinskog fakulteta u Novom Sadu; 21 doktor nauka; 11 magistara nauka; 12 publikovanih stručnih knjiga; preko 1900 radova prezentovanih na stručnim i naučnim skupovima.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net