Ravna gora >

Pevanje i slušanje

Ravnogorska otadžbina živi, i narod ravnogorski sa svojim kraljem, i tako će biti jer su u pitanju sloboda ili smrt

Počelo je, nije valjda nego sigurno, u maju 1990, kad su Danica i Vuk Drašković krenuli na Ravnu goru da odaju poštu neumrlom Čiči. Zadatak nije izvršen jerbo su specijalci tadašnjeg ministra policije Radmila Bogdanovića blokirali planinu. Posle se to, moguće i namerno, nije moglo zaustaviti. Protivno prirodnim zakonima, kotrljalo se uzbrdo. Spomenik đeneralu otkriven je1992, izgrađena je crkva, spomen dom, po projektu Spasoja pa Krunića. Bili gore razni veljovi ilići, bokani, krajinske zelenbabe, biljane plavšić, mirkovi jovići, Šešelj prilazio, Koštunica dolazio do u Ba, ali, jedino Vuk istraj’o, stek’o legitimitet, post’o kralj neke vrste rezervata u kome je dozvoljeno četničko ponašanje po uputstvima iz partizanskih čitanki i filmova. Nije da ozgo nije bilo pravih poruka u pravo vreme, podrazumeva se od Draškovića, ali sve je to prekrivalo arlenje, baljenje i obadanje napaljenog građanina pokornog. I to traje, to se ponavlja, sa izgledima da se nastavi, jerbo jedino Vuk je jedino tu još kralj, a i novi pacijenti pristižu. Tako kažu karte ili pre ravnogorska otadžbina, to je pitanje slobode ili smrti.

MLADO I STASALO: Pretpostavljalo se, čuj pretpostavljalo, znalo se, da je predvaskršnje otkrivanje spomenika đeneralu, u rodnoj Ivanjici, samo uvertira, senkina senka premijere na Ravnoj gori. I bi, dogodi se. Kako ispadneš iz autobusa, automobila, vidiš da toga, autobusa, automobila, ima sa svih strana. Kreneš, vidiš, sa obe strane puta, sa svih strana, sa brda, iz šumarka, čvari i udara, Zbijajmo se brat do brata... To mlado, to stasalo, to se pogrlilo, to opremljeno, sve sam ručni rad, to samo čini, eee... to se probija, to nadire. Ima i povređenih arkada, nezgodno za saniranje, što to krvari, ali, opšta tolerancija, samo čuješ, brate, zajednički vikneš, Čuvaju ga srpske bajonete... Pa šta ima novo, ništa, samo pivo od kilo i po, ono plastično, sve trostruko bije i otkida. Šatori, nataknute životinje, uniformisane posade, to se okrenulo putu, uvodi u atmosferu novopridošle, U kolibi čiča Draža spava...

To se na sve strane raspremili šatori, vojni i domaći, do puta jedan beli, baštenski, s prednje strane zastava, na njoj ispisano Za vaskrs snage i slave Srbije, kad videše da hoćemo da snimimo, domaćini uzeše da zatežu zastavu, da se vidi da su iz Šajkaša, u kadar ulazi i jedan ogrnut zastavom, na leđima snom mrtvijem spava, pored njega ispijeno pivo od kilo i po.

Ajd’ dalje, tezge, megafoni, svega, majice srpskih heroja, pored Draže, Karadžića, Mladića, i Šešelj post’o junak, na majici sa Vukovim likom duži tekst: Mi još uvek smemo samo tebi da se zakunemo. Ima i prese za kolače, pa sa patriotskim motivima, ima oni dečiji baloni sa helijumom, ali nema mede i labuda, samo oni u obliku srceta sa likom Vuka, na jastučićima Dražina slika. Ima i ostalih đinđuva i ostale literature, ostalih talismana, sve na komad, samo kikiriki i semenke na meru. Ima i, ideš, ideš, razmičeš, razgrćeš, pa vikneš, Udri, zakolji, da krvnik ne postoji...

ŠEĆE I DURBIN MEĆE: Eto i kapije, crkva na mestu, šatre malo odmaknute, naspram crkve spomenik, iza onaj tradicionalni veliki i Dražin obojadisan portret. Voditelj, koji nije Ljubivoje Tadić, pokazuje nam program, redosled govornika. Prilazi sitan čovek, pita je l’ upisan u govornike Cvetko Panić, kako nije, on je Cvetko Panić, zvani Mali Pane, bio kurir kod Dangića, niko mu nije znao ime, pet i po godina izdrž’o, pokazuje knjigu Uspomene Račićevog kurira, on na prvoj strani. Ali, radnja ide dalje, jedan se ogrnuo zastavom, stao na binu, sve šeće, i na oči durbin meće, ne progovara, kako primakne dvogled on uzme vazduh, ispusti kad odmara oči, pa opet.

Udarilo lepo vreme, to poslužilo, zauzete i šume i livade, zauzeto gore i dole, štono kažu, praznik za oči, praznik za uši, tresne ovde, odgovori onde, pa se to sudari, pa odzvoni, Spremte se, spremte četniciii... Jednog to rasani, obaveštava se, Celu noć gruva Bog te jebo, sused sa pivom, uz psovku, potvrđuje, Otkud im tolika municija ... Svuda traktor, prikolica, džip, tamić i hladnjača, to sve ražanj, to sve šerpa, to nisu flaše i gajbe, to kanisteri sa pićem, to zaselo i prileglo, to se pridiglo, pa na svojoj teritoriji okupilo ‘armonikaše, to cigulja, to oplelo kolce oko svakog tamića, samo čini, op, op, op. Ima i meraklija, kola, pred njima stočić, uz stočić gajba s pivom, na gajbi uramljen Vuk, a on zaseo, zadigo ruke za potiljak, i šta čini, samo čini joooj. Ima i sam đipiš i opleteš, skačeš na jednoj nozi, udaraš se po kolenima, samo biješ. Ima i vo na ražnju, riba na roštilju, ima vojnički šator sa nadstrešnicom, ‘lebac, meso i termosi, ima i ‘armonike, basovi, instrumenata još, to se nalaktilo, to se približilo, to umače, to se cmače, pa to vikne, pa to klikne, Zbijajte se brat do brata, da skinemo jaram s vrata... pa to stane, stavi prečnjak u usta, pa se kezi, pokazuje zube, pozira. Šta ima još, pa šubare na golo telo, pa šajkače na golo telo, to se šire ruke, to odvaljuje, to se pozdravlja, to se nazdravlja. Ima i usred od breza šumica mala, u šumici maloj i ogradica mala, šatra, gosti, mlad trubački orkestar iz Koštunića, na bublju, Menadžer Milica Čeković, biće dete generala Jove, tu sve s merom, leti kinta, penje se truba. Tu nam se desi pesnik Andrej Jelić Mariokov, k’o upisan, do u glavu uniformisan, maši se za telećak, šta će biti, šta bi, pesma, naslov Kota 501.

SAMO DA RODI PŠENICA: Kod spomenika opšte prilaženje i slikavanje, samo bije, Kosovo, Kosovo... Tu prilika i da se razmeni koja, ti sa šajkačom, on sa šajkačom, u tebe zastava, u njega zastava, prvo pogledaš okolo, pa veliš ti njemu, Vidiš gde se On ukotvio, okolo svuda staraže, zato ovde ni Nemac nije smeo da udari. Ili, grabiš, grabiš, staneš, osmotriš, obuhvatiš, pa kažeš, Vidiš ti ovo, kakva ... Amerika, samo da prestane suša, da rodi pšenica, kažem ti, nema nam ravna... A kod spomenika se ravnja i vertikali, samo gmiže uz Dražu. Popnu se, nagnu iz onog piva od kilo i po, obrišu usta, šinu dlanom po spomeniku, pa viknu, Drma mi se na šubari cveće, ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće... Ima i onih koji protestuju na tu pesmu, pa to su partizani izmislili, to nije četnička pesma, ne vredi, to se penje, to naginje, to otkida.

Voditelj najavi, samo što nije, preko razglasa pomažu, Svi, svi, svi, pa Ajmo, ajde, sve po scenariju, ali još pristiže, eno i odbora iz Guče, napred trubači, to uze da se približava, samo ječi. Uto od Pajinog doma, pojavi se Vuk, leva u džepu, desnom se javlja, to uze i on da se primiče. Preko razglasa grunu, Ide Vuk, ide Vuuuk, Vuk izvadio i levicu, pope se na binu, desnicom pozdravi, napravi jednostavan okret, uze da se pita. Eto i Voje Unuk Mihailovića, eto i popa k’o dva popa, to krupno, svaka kovrdža čisto runo. Pop odsluži U vekove vekova amin, hor otpeva himnu, izađe muški duet i udari, nekako sladunjavo, nešto što je najavljeno sa Bez kralja ne valja. U’vatismo Ovo je zemlja Karađorđa/ Vuk nam je jedini vođa. Pa bi pjesnik Vid Lekić, sa pesmom Oj Dragoljube. On viknu Plači Dragoljube, mi plačemo ne prestajući, dogodi se veliki estradni umetnik Miroslav Pržulj zvani Lepi Mića, desi se spisateljica iz dijaspore, desi se i jedan glavat, opet iz dijaspore, sa Živeo Vuk, živeo srpski narod, pa predsednik dijaspore, koji, da ne bi dužio, pozdravi SPO i Vuka Draškovića, pa jedan Šćekić iz Crne Gore koji pozva na otkrivanje spomenika vojvodi Đurišiću, tačno ustaničkog 13. jula.

I dogodi se, najbolji gradonačelnik, bivši i budući, Veroljub od Kragujevca Verkan Stevanović. Reče o najvišoj, najvećoj, najsvetijoj, najsvetlijoj... planini, da se sa nje moraju uputiti velike reči i zakucati rokovi koji se moraju ispuniti. Objavi rat neznanju i licemerju vlasti, rat koji se mora završiti do jeseni. Pa pređe na pendreke koji su sad žuti, eto, u skupštini Kragujevca pretukli odbornika SPO-a samo zato što je u ponoć hteo da čuje pesmu Morem plovi jedna mala barka, oni okolo nastaviše a u barci kralja Petra majka. Verkan pozdravi, a šta je bilo sa odbornikom, rek’o Verkan tukli ga i u sali, i na parkingu, i u kolima i u SUP-u. Zato će na svaki žuti pendrek odgovoriti, biće odlučni i istrajni u borbi koja sledi, na način kako oni odluče. A šta je u suštini želeo da kaže, neka kaže Veroljub, Želeo sam u suštini da kažem sledeće, gospodo iz vlasti, u ovoj Srbiji ste sve uništili, morate da odete odmah, najkasnije do jeseni. Posle potpredsednika Veroljuba reč dobio Unuk Potpredsednik, rek’o Braćo i sestre, dragi prijatelji, pomaže vam Bog.

ŠTA VIDIŠ ČIČA: Onda, sa najavom, najavljen Vuk. Desnom dohvati mikrofon, izvadi ga, prebaci u levu, desnom, udarajući ga, proveri, pa reče da se po lepom danu vidi cela Srbija, pa se okrete spomeniku, pa upita Šta vidiš Čiča, šta vidiš đenerale, pa odgovori Vidi ono što vidimo svi, vidi naciju u nestajanju, državu u propadanju, vlast u divljanju. Pa nastavi o krađi i pljačkama, gladi i beznađu, ispomaže se desnom, reči pojačava kažiprstom, za 15 dana u Milanovcu se ubilo šest ljudi, čudom nekim spaseno još toliko. Desi se i da neko vikne Vuče, Vuče, ali on je odbijao, zatražio da zamisle da se ova vlast dovede na Ravnu goru pa da se uz pomoć nauke, tehnike, prikopča na detektor laži, šta bi odgovorili na pitanja, ništa. Dešavalo se i da neko pusti glas, da zapeva, da vikne, ali Vuk je odbijao, nek pevaju posle, sad ima da se sluša. Pa reče o strašnoj knjizi zločina koja pokazuje da je vlast u sprezi sa kriminalcima, a da samo jedna stranka u to nije upletena, pa to je SPO. Uvek govorio istinu, i ‘91. i ‘92, i ‘5 i ‘6, i ‘8 i ‘9, zato ni sada nije siguran, pa u narod, teško je voditi stranku istine u narodu koji čeka da mu vlast kaže šta je istina. Izudara mikrofon i desnom i levom, opomenu da pesma može posle slušanja, 700.000 tradicionalnih glasača SPO-a je glasalo za ovaj jad i zlo, ako misle da spasu sebe i zemlju mora da se zakunu, svaki od prisutnih da do sledećih izbora obezbedi još desetoro koji će glasati za SPO, i eto pobede, eto preokreta. Diže desnicu, završi, eto šanse da se Srbija spasi, okrete se, poljubi sa prvim do sebe, privi i drugog, priđe ivici bine, pruži obe ruke, stade da se daje i nizbrdo, pa se vrati, prigrli sledećeg... Voditelj objavi, Ko sada za Vuka nije, bolje da ga nije, pa objavi da se program nastavlja, eto Vuka ne puštaju sa bine ali, kao i uvek, doći će on i do ostalih.

Ono naroda što se skupilo između crkve i spomenika uze da se povlači, oni po šumama, šumicama, šatrama, šatorima, kamionima i prikolicama nisu ni prilazili ni silazili. To ne baldiše, i repertoar proširen, Vrati nam se Radovane kradom/ da prošetaš Banjaluka gradom... To stalo, to se ukopalo, samo čini, tika taka, tika taka, Svakim danom sve je više/ momčadije što uzdiše...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net