Operacija "Sablja" >

Šta bi sa surčinskim klanom

U Surčinu se ovih dana lakše diše, ali se neka imena i dalje izgovaraju šapatom; zakon ćutanja još važi. Glavni igrači bivšeg surčinskog klana su ili mrtvi, ili u bekstvu ili u zatvoru, ali to još nije svima jasno. "Legitimni bizmismeni" iz Surčina, međutim, imaju drugačije probleme...

Ljubiša Buha Čume

U Beloj knjizi MUP-a Srbije iz 2001. ono što je postalo poznato kao surčinski klan opisuje se kao III grupa organizovanih kriminalaca na području Sekretarijata unutrašnjih poslova Beograda, "u kriminalnim grupama poznata kao surčinska grupa čiji je vođa Buha Ljubiša zv. Čume, a stalni članovi grupe su: Milenković Dejan zv. Bagzi (Čumetov dugogodišnji nerazdvojni pratilac), Narandžić Milan zv. Limun, Jovanović Ljubomir, zv. Stakleni, a istaknuti članovi grupe bili su i pok. Šijan Zoran i Plećić Zvonko. U izvršenju svih težih krivičnih dela povezani su sa Spasojević Dušanom i njegovom grupom, a u trgovini narkoticima sa Kosmajac Dragoslavom". Dalje se kaže da su od 1990. Surčinci radili krađu kola i vraćanje za novac, a nešto kasnije krenuli su u trgovinu drogom za domaće tržište i za Zapadnu Evropu. "Veliku materijalnu dobit stekli su nedozvoljeno trgovinom nafte i naftnih derivata i cigareta. Nelegalno stečeni novac plasirali su u legalne tokove kroz razne investicije, kao što su trgovina naftom, nabavka i kupovina mašina za asfaltiranje puteva i dr. U transformaciji novca direktno je učestvovao Ranković Predrag zv. Peconi... Surčinska grupa zajedno sa Kosmajcem Dragoslavom i grupom Dušana Spasojevića predstavlja najorganizovaniju međunarodnu krijumčarsku grupu kokaina i heroina u ovom delu Evrope", kaže se u izveštaju MUP-a Srbije.

Ono što se ne kaže u izveštaju MUP-a Srbije jeste da su Čume i još neki važni pripadnici grupe imali legitimacije Službe i kasnije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije i – prema tome – bili ovlašćena službena lica unutrašnjih poslova. Nisu bili jedini: radnik Državne bezbednosti Andrija Drašković u jednom trenutku došao je u sukob sa Zvonkom Plećićem i ubio ga iz pištolja u jednom beogradskom restoranu usred bela dana. Pre toga (krajem 1999) stradao je i Zoran Šijan u zasad nerasvetljenom atentatu. Bilo je jasno da je Surčincima tada (1999–2000) krenulo loše, iako su rodno mesto držali pod potpunom kontrolom: tamošnje Odeljenje milicije čuvalo je samo sebe, a Surčinci su svoje probleme rešavali preko Čumeta i njegovih ljudi. Oni su imali svoje metode: držala se reč, a ko nije držao reč bio je davljen u Galovici (pritoka Save) dok se ne opameti, ili bijen dok se ne seti svojih obaveza. Posao sa naftom i drogom išao je dobro, a međusobni odnosi bili su regulisani na konfederalnom principu: svako radi svoje i ne ugrožava druge. Glavni za naftu i derivate bio je izvesni Vujke, sa prometom od najmanje 100 tona goriva na dan; iz Pančeva je kupovao gorivo, tobože za izvoz, a prodavao ga je benzinskim pumpama u zemlji, falsifikujući izvozne deklaracije (nestao posle neuspelog atentata na Čumeta). Znalo se ko radi drogu, ko trgovinu ženama u tranzitu, ko iznude itd., što će, nadamo se, pravosudni postupci posle akcije "Sablja" već pokazati u detalje.

U leto 2000, Gde Treba je procenjeno da je rok trajanja Slobodana Miloševića istekao. To je shvaćeno i u Surčinu, pa je Grupa počela da se osvrće za novim zaštitnicima; kandidati su bili očigledni. U obezbeđenje DOS-a počinju da se infiltriraju razni žestoki momci sa vrelog beogradskog asfalta koji su još u životu: delovi JSO-a, razni opačići, šljuke, sandulovići, Surčinci, Zemunci; jednom reči, sve sam krem liberalno-demokratske opozicije. U kožnim jaknama i sa kajlama i zlatnim krstačama, dojučerašnji srpski patrioti u Miloševićevoj službi, počinju da se guraju oko bina na opozicionim mitinzima i da se slikaju sa liderima DOS-a. Na kraju je ispalo da bez "zaštite" kojekakvih lopurdi i gangstera na čelu sa Legijom i njegovom Jedinicom za specijalne operacije Državne bezbednosti – DOS nikada u životu ne bi došao na vlast. Sasvim je jasno zašto su oni to radili; nije jasno zašto su lideri DOS-a u najvećem delu na to pristali. Taktička potreba za podrškom takvih ljudi možda je postojala 4. i 5. oktobra 2000; posle toga sigurno nije, ali su fina deca iz DOS-a bila impresionirana "podrškom i zaštitom" lokalnih siledžija. To se događa zbog nedostatka uličnog vaspitanja.

GLAVNI...: Posle 5. oktobra Ljubiša Buha Čume – na nečiji dobar savet – dolazi do zaključka da se treba baviti legalnim poslovima, a što je bilo – bilo je... Tada kreće u asfaltiranje, kao podugovarač za sve firme koje su na tenderima dobijale poslove obnove putne mreže; on je jedini imao najmodernije mašine za asfaltiranje. Kako ih je stekao – još nije jasno: pričalo se o kupovini, o lizingu itd. Taman ga je bilo krenulo, kad eto problema: prvo je došlo do trovanja hranom; posle ga je Nebojša Pavković uverio da mu je on spasao život. Onda je na njega pucano na asfaltnoj bazi gde drži svoje mašine, kod Zemun Polja: opet se čudom spasao, a pratilac mu je poginuo. Tu je došao do zaključka da mu o glavi rade njegov kum Duća Spasojević i Milorad Ulemek Luković Legija, već najuren iz JSO-a zbog raznih skandala, pa se sklanja u Malu Aziju, među nevernike. Dok se on šećkao po Bosforu, ekipa iz JSO-a diže u vazduh njegove mašine u spektakularnoj diverzantskoj akciji dostojnoj Pinkija, a pod pokroviteljstvom Državne bezbednosti. Još pre toga Čume je slutio da će se tako nešto desiti i ko će to izvesti.

Ostavši bez poslova, mašina i žene, Čume dolazi do zaključka da je najbolje kandidovati se za svedoka saradnika; vreme će pokazati da li je to bila dobra ideja. Iz Stambola na Bosforu Čume stupa u kontakt s policijom, ali i s medijima, da bi se osigurao: iznosi skandalozne optužbe protiv Duće i Legije, a za niz ubistava i otmica, uključujući i Ivana Stambolića. Vraća se u zemlju i stavlja na raspolaganje vlastima, ali će se tek videti hoće li dobiti povlašćeni status svedoka saradnika, jer Zakon o specijalnom tužiocu i novele ZKP ne dopuštaju takav status vođama organizovanih kriminalnih grupa. Dok on peva svoje solo arije policiji, dolazi do ubistva Zorana Đinđića. Sve se odjednom menja.

Tokom akcije "Sablja" kompletna surčinska ekipa se razbežala (odmah po atentatu), pa su ih polako hvatali: pali su Limun, Peconi, Stakleni i Ljiljana Buha; Dejan Milenković Bagzi, koji je prebegao Zemuncima i osumnjičen je za učešće u atentatu na Đinđića, još je u bekstvu. Pao je i Miladin Suvajdžić, zv. Đura Mutavi, nadasve zanimljiv lik čijim je mobilnim telefonom Duća Spasojević koordinirao sa Jedinicom za specijalne operacije tokom oružane pobune u novembru 2001. Odakle Đura Mutavi kod Duće? Suvajdžić je, naime, prvo bio u ekipi pokojnog Branka Lainovića Dugog ili Lajavog kao sitna riba "skakač". U nekom "poslu" sa Zemuncima on ih je izradio za nekih stotinak hiljada maraka, pa su ga uhvatili i – u skladu sa dobrim poslovnim običajima – zatražili od Lajavog odobrenje da ga smaknu. Lajavi, kome je Duća bio potreban, velikodušno je to odobrio, ali je Zemuncima Mutavi bio od koristi: znao je da pere veš, sprema kuću, kuva, pa su ga godinu dana držali kao roba. Posle im se pridružio, a njegova mama Ibojka činila je u neznanju razne usluge Zemuncima: iznajmljivala i kupovala nekretnine. A što se Lajavog tiče, legenda kaže da je on učestvovao u jednoj prodaji fudbalera: doveo je za "Obilić" tri igrača (dvojica su došli dobrovoljno, a jedan u prtljažniku automobila); pogodba je bila takva da je od četiri miliona maraka milion išao Lajavom. Ispalo je da Lajavom nije bilo suđeno da te pare vidi: pošto se kod predsednice kluba malo raspitivao šta bi s parama, ubijen je na Konjarniku...

... I OSTALI: Što se ostalih Surčinaca tiče, Vujke naftaš je s porodicom nestao. Peconi je navodno pušten iz pritvora po vanrednom stanju, a njegove operacije – kladionice i cigarete "fast" (sa podrškom jednog živahnog narodnog poslanika koji iskače iz televizora i plaši decu) – nisu ugrožene, osim ako ga ne zakači buduća akcija "Skalpel". Limunov posao sa cigaretama "raquel" (glavna uloga: Ceca, udovica Ražnatović) ne ide baš najbolje, ali se zato vadi na "bitburger" pivu; suđenje Staklenom za pokušaj ubistva Petra Panića (onog Šešeljevog gorile) vuče se i dalje: Panić kaže da će mu oprostiti ako mu Stakleni za svaki pogodak iz pištolja (sedam ukupno) isplati po sto hiljada maraka. Novak Buha, Ljubišin brat i prvi ponosni nosilac nadimka Čume, još je u istražnom zatvoru, okrivljen za iznudu, zbog lihvarenja. Uprkos tome, Novak Buha i dalje ubira kiriju za poslovni prostor u izvesnom tržnom centru usred Surčina koji je adaptirao na postojećoj staroj zgradi uzetoj pod najam od opštine Zemun za Šešeljevog vakta.

POSLE MINIRANJA KOJE JE POTRESLO SURČIN: "Difens roud" Ljubiše Buhe u Zemun Polju

Što se ostatka surčinskog atara tiče, ni njima ne ide najbolje. Na primer: Dragoljub Marković (Krmivoprodukt) je, kažu u Surčinu, u depresiji – materijalnoj i prema tome i duševnoj. Ugrožava ga konkurencija firme Kartum (nije iz Sudana, nego je firma sina Dragana Tomića, onog vranjanskog iz Simpa, a ne ovog kolmovanog iz NIS-a): Krmivoprodukt ima veće troškove proizvodnje – ergela trkačkih konja, letovanja po egzotičnim zemljama i veliki činovnički aparat. Te dve firme, Krmivoprodukt i Kartum, pokrivaju 80 odsto tržišta jaja u Srbiji i obe su oslobođene poreza na promet na njihovu robu – stočnu hranu i jaja. U Generalnom urbanističkom planu (GUP) Beograda, koji je ovog proleća promovisao Ljuba Anđelković, usred zone zaštićene zbog izvorišta pijaće vode, blizu Surčina, Krmivoprodukt je naknadno dobio rezervisanu površinu za već bez dozvole izgrađene objekte ergele, uzgoja kokoški itd. Smrad od 300.000 kokošaka sa te farme dopire čak do ulice Jurija Gagarina na Novom Beogradu, a o ostaloj prljavštini koja ide u zemlju i da ne govorimo. Tako je divlja gradnja legalizovana naknadnim krojenjem Generalnog urbanističkog plana po meri Dragoljuba Markovića, ali i još nekih bizmismena o kojima ćemo kasnije. Neko je unapred znao koje će zemljište biti rezervisano za industrijsku zonu, skladišta itd., čime je cena zemljišta trebalo da bude višestruko uvećana, pa ko kupi pre donošenja GUP-a taj će se obogatiti... Kao u američkim filmovima.

Policijski kontrolni punkt u blizini kafane Putnik na putu Tošin Bunar – Surčin – Jakovo, postavljen posle pokušaja atentata na Ljubišu Buhu Čumeta, sada je pust; ulaz u Surčin koji su pokrivale opservacione kamere iz centra Kotobanja sada je bez kontrole. Kontrolni centar Kotobanja zvrji prazan: na monitorima više nema važnih posetilaca, ali ni radnika obezbeđenja koji su noću i danju blenuli u ekrane da ih neko ne iznenadi. Problemi javnog reda i mira, zaštite imovine i života građana i slično opet se rešavaju u Odeljenju policije Surčin, a ne više arbitražama braće Buha.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net