Andrić u novom svetlu >

Tragovi pisca u mladosti

Ono što je Bosna za Andrića, to je Andrić za Karaulca. Na osnovu znakova, svedočenja, arhiva, sećanja i citata rekonstruisan je deo piščevog života, kao što je Andrić na temelju istoriografskih svedočenja, hronika, uspomena, fermana, ahdnama, bujruldija, predanja, duhovne baštine i običaja oživeo Bosnu iz vremena zalaska turske vladavine

Andrić u Gracu, 1923.

Među novim knjigama koje ne štede nikoga ni od najneprijatnijih osećanja, gradeći saučesništvo patnje između čitaoca i pisca, pojavio se pre nekoliko dana jedan naslov koji govori o stvarima starinskim, nešto vedrijim, lepšim i lakšim: to je Rani Andrić Miroslava Karaulca (Prosveta, 2003), hronika Andrićevog detinjstva, mladosti i prve zrelosti. Da ne bude zabune, reč je o dopunjenom izdanju knjige koja je prvi put objavljena pre više od dvadeset godina. U međuvremenu, o Andriću se govorilo mnogo, ali se reklo malo, jer su njegovi "biografi", "zaštitnici" i "tumači", uz prezir prema životnim i književnim činjenicama, odmogli piscu više od onih koji su ga otvoreno osporavali.

U šarolikom društvu "andrićologa" okupili su se očusi nacije koji su koristili "Andrićeve staze" da bi sa Radovanom Karadžićem, u ubijenom Višegradu, docrtavali karte novih zločina, biografi koji nisu bili u stanju da navedu imena Andrićevih staratelja i ostali dušebrižnici, koji su nezaštićenom piscu pripisivali književne vežbe trećerazrednih autora. Dok su jedni kompenzovali svoju nemoć grčevitim držanjem za Andrića kao za jedinu vrednost koju mogu da dohvate, ostali članovi ove sklepane družine potvrđivali su svoje titule tlapnjama kako bolje razumeju Andrića nego što je on sebe shvatao. Boraviti u Višegradu bez muslimana, Jevreja i Hrvata isto je što i čitati Andrićeve knjiga sa većinom potrganih stranica, tražiti u Andriću nešto čega nema, odraz je temeljnog nepoverenja u piščev lik i delo. Stoga nije naodmet vratiti se Karaulčevoj biografiji, ako još neko mari za čikme, ahdname, mindere, šlabikanja, hamame, tekije, karavan-saraje, vakufe i ostale tabijate i adete stare Bosne. Ostalima, laku noć.

Osim novih detalja i dodatnih objašnjenja koji su oživeli knjigu, autor je Andrićevim životnim prilikama, u vremenu od rođenja do kraja tridesetih godina prošlog veka kada je pisac odlazio na dužnost sekretara i otpravnika poslova u jugoslovenskom kraljevskom poslanstvu u Madridu, pridodao poglavalja o rađanju fašizma u Italiji, Andrićevim beleškama pročitanih dela, "baštini uzora i opomena, brevijaru nužnih uputa za vođenje duha u stvarima života", proširujući odeljak o Zagrebu u suton Prvog svetskog rata, kada je jedna generacija "ratnih brodolomnika", kojoj je pripadao i Ivo Andrić, "nespokojno čekala (da se) zakovitlana kola Monarhije već jednom survaju, da bi mirno izašli na ulicu", opisom krajnje delikatnih odnosa između Andrića i Krleže.

Pisci biografija se istovremeno skrivaju i otkrivaju, tako da u Ranom Andriću vidite autora ove knjige koji kao da gleda malog Ivu Andrića kako se na Bikavcu i Majdanu igra "Srba i Turaka", "orasa" ili "klisa". Kao neki tajnoviti školski drug, autor knjige potom opisuje Andrićeve gimnazijske muke sa matematikom, padanja na popravni i ponavljanje godina ("bez obzira na bedu gimnazijskih početaka, poslednje ocene tek predstoje", primetiće saučesnički), pravdajući to da je "Andrić sledio svoj put obrazovanja vođen vlastitom radoznalošću", "ne obraćajući previše pažnju u kojem je to neskladu bilo sa znanjima nužnim za dnevnu đačku upotrebu". Iznad uzglavlja bolesničkog kreveta, autor Ranog Andrića zabrinuto vrti glavom nad Andrićevim pobolevanjima od tuberkuloze, radujući se tiho njegovim prevodima sa slovenačkog i literarnom daru školskih pesama U sumrak i Blaga i dobra mesečina objavljenih u "Bosanskoj vili", koja je u to vreme bila mera duhovnih vrednosti. Kada već nije mogao biti učesnik, Karaulac je duhovni saučesnik Andrićevih kretanja u krugovima "Mite dinamite" (Dimitrija Mitrinovića), Vladimira Gaćinovića, organizatora tajnih kružoka i zaklinjanja na pištolj, Bogdana Žerajića, atentatora na generala Varešanina, Luke Jukića koji je hteo da ubije bana Cuvaja, Danila Ilića, jednog od planera napada na Franca Ferdinanda ili podzemnog borca Vladimira Čerine, "eminentne ekipe nadahnutih prevratnika, koja se sliva i završava sa Gavrilom Principom...". Andrićevo jugoslovenstvo nakon rada na zbližavanju srpske i hrvatske omladinske organizacije, učešća u đačkim protestima na sarajevskom korzou koji su kulminirali paljenjem mađarske zastave, dobilo je dodatan podsticaj posle prelaska u Beč, gde je Frano Supilo postavio idejni projekat jedne moguće jugoslovenske zajednice. Karaulac potom deli turobno okruženje Andrićevih kazamata Splita i Maribora, pribojavajući se "krila rane smrti", mada je njegov junak preživeo i gore stvari, dočekujući sa radošću odustajanje od sudskog gonjenja i Andrićevo oslobađanje, da bi postao miran i spokojan tek kada je Ivo Andrić našao sigurno utočište u krugovima diplomatije.

Miroslav Karaulac

Rani Andrić je pokušaj da se ublaže posledice skromnosti onoga koji nije našao za shodno da sam osvetli vlastiti život. Problem je ovde teži nego inače zato što je Andrić, više od onih koji nisu pisali autobiografije, ali su ostavljali dovoljno tragova zbog prikrivenog narcizma, odgurao ličnu istoriju u drugi plan. Andrićevske "drhtaje Mnemozine", kako je voleo da kaže Nabokov, tim pre je teže prepoznati i odgonetnuti, ali ni samom Andriću nije bilo lako da pohvata iskidane niti Bosne o kojoj je predano pisao. Umeće pronalaženja i čitanja tragova koje je sam savladao postavio je kao izazov za svoje biografe. Ono što je Bosna za Andrića, to je Andrić za Karaulca. Na osnovu znakova, svedočenja, arhiva, sećanja i citata rekonstruisan je deo piščevog života, kao što je Andrić na temelju istoriografskih svedočenja, hronika, uspomena, fermana, ahdnama, bujruldija, predanja, duhovne baštine i običaja oživeo Bosnu iz vremena zalaska turske vladavine. Biografije se, međutim, služe faktima i tu nema mnogo mesta za literarne uzlete, tako da je ovde kraj daljih poređenja.

Naravno, uvek se može postaviti pitanje metode. Čemu još biografije? Ko još mari za činjenice piščevog života koje su, prema starom romantičarskom predanju, neraskidivo povezane sa delom? Možda su te teorije zasluženo dobile mesto na zaboravljenim delovima polica, ustuknuvši pred savremenim objašnjenjima koja u literaturi nalaze autonomnu strukturu, ali je Andrić voleo patinu vremena. Možda nije bio sasvim u pravu, ali je već u prvim pesmama čuo trube udaljenih konjanika, koje će stvarno osluškivati tokom zatvorskih dana, zapisujući život i živeći ono što je pisao.

Slavljen, a zaboravljan, bez ozbiljnog izdanja sabranih dela i sređene bibliografije, Andrić je ostao svoj jedino među onima koji su još uvek budni, čuvajući od nestajanja jedan minuli svet.


 

Intervju - Miroslav Karaulac, autor

Intervju - Miroslav Karaulac, autor

"Paradoks je u tome što mi svest o nacionalnom biću crpemo i dan-danas iz mitova i narodnih pesama, što se najradije pozivamo na fiktivne junake i njihove mitske podvige. Andrićevo delo nas vraća istini i nama samima"

Miroslav Karaulac (1932) rođen je u Mrkonjić Gradu. Autor je nekoliko knjiga poetske proze, romana, pripovetki i književnih eseja. Objavio je više zapaženih redova o Andriću; priredio je knjigu Andrićeve prepiske Ivo Andrić: Pisma. Radio je kao profesor, novinar, drmaturg, lektor i predavač na univerzitetima u Lionu i Dižonu.

"VREME": Da li je "mladi Andrić" samo vremenska ili istovremeno i poetička odrednica? Koje su duhovne koordinate Andrićeve mladosti, i šta se u njegovom zrelom dobu dogodilo sa onim "buntovničkim" i "prevratničkim" što je bilo neodvojivo od njegove rane poezije, ali i od Andrićevog života i stradalništva za "narodnu stvar"?

KARAULAC: Rani Andrić je svakako jedna poetska odrednica, jedan rizičan način življenja, jedan skup projekt od koga se tokom same realizacije odustalo. Andrić je, da ne zaboravimo, prvi predsednik đačkog udruženja u kome su, po prvi put, sarađivale sve tri konfesije, jedan od kolovođa đačkog bunta protiv austrougarske vlasti, u februaru 1912, prijatelj svih usijanih glava svog okruženja, student u Krakovu koji istoga dana kada doznaje za sarajevski atentat, verujući da su velika vremena na putu, kreće za domovinu, via Beč, Zagreb, za Split, gde je, posle desetak dana, uhapšen.

Škole tamnica znatno će korigovati njegovo poverenje u svrhu i valjanost bunta. Već pred kraj rata, 1917, kada ga Crnjanski sretne u Bolnici milosrdnih sestara u Zagrebu, primetiće da je tada bio "crnji, bolnijeg osmeha i nemilosrdniji prema nepravdi"; da bi, 1919, zapazio kod njega "grozu da ma koga vodi ili ma šta pokreće".

U Andrićevom kasnijem delu pobunjenika nema i ako ih ima, oni su obično kratkog daha, pa brzo i nesretno završavaju. On je na strani onih koji čekaju da istorija sama od sebe reši tekuće bede sveta, da se stvari reše po jednom višem i boljem redu, po neminovnoj putanji istorije koja stalno ide prema dobroti i pravdi. U tim nagodbama izgubio je dosta perja do koga mu je, očito, bilo stalo, kako će se poveriti jednom diplomati: "Ali moralo se!"

Dok se Bosna i Hercegovina i Hrvatska još uvek, otvoreno ili prikriveno, odriču Andrića, u Srbiji je ovaj pisac često zloupotrebljavan i tumačen naopako, sa neskrivenim prezirom prema činjenicama koji ide dotle da najveći domaći "andrićolozi" pritajeno mrze samog Andrića. Zbog čega se Andrić ne uklapa u koncept nacionalnih država koje su nastale na ruševinama integralnog jugoslovenstva?

Zemlja kojoj je pripadao učiniće mu sve nepravde koje se mogu naneti jednom piscu. U Travniku, gde je rođen, njegov spomen-muzej više ne postoji, u Višegradu, kuća u kojoj je proveo detinjstvo i mladost, koju je poklonio opštini, prodata je privatniku. U Sarajevu, gde se školovao, nijedna ulica ne nosi njegovo ime niti ima izgleda da će ga uskoro poneti. U Beogradu, gde je živeo, njegova se sabrana dela preštampavaju po prvobitnoj šemi već 30 godina, ne dodajući im ništa iz njegove obimne ostavštine. Od njegove smrti do danas još nije objavljena bibliografija njegovog dela.

On očigledno smeta kao pesnik jedne zajednice koja više ne postoji. Nekada je, primera radi, postojala zemlja koja se zvala Bosna sa žiteljima koji su sami sebe nazivali Bosancima. Takva zemlja više ne postoji niti se njeni stanovnici tako nazivaju. Gotovo polovina njih ne živi ni u kućama, ni u gradovima u kojima su do tada živeli. Andrićevo delo neodoljivo podseća na zločin koji je tu obavljen. Ono ostaje kao književna metafora sveta koga nema i čiji poslednji ostaci naglo iščezavaju. U vremenu dezintegracije, verske, nacionalne, zavičajne; u kome se neguju geta i otuđenja i po drugim osnovama, takav Andrić samo deranžira. Beograd je njegovo poslednje sklonište u kome mu je, kako se vidi, kretanje ograničeno. U zemlji gde glavnu reč vode arhitekti te dezintegracije u njegovom delu, teško da će naći priznanje za obavljeni posao.

A što se tiče njegovih mrzitelja koji strogo paze da njegovo delo ostane u senci, Andrić ih je već opomenuo: "Ja sam ranjiv, ali besmrtan."

Delo Ive Andrića, sa druge strane, upravo reprezentuje svest o nacionalnom biću. Krije li se tu neka vrsta paradoksa?

Paradoks je u tome što mi svest o nacionalnom biću crpemo i dan-danas iz mitova i narodnih pesama, što se najradije pozivamo na fiktivne junake i njihove mitske podvige. Andrićevo delo nas vraća istini i nama samima. Ta istina je manje slavna od one koju nam služe patentirani nacionalni megalomani sa pričama o otmenosti, sjaju i slavi srednjovekovnog srpskog dvora, o zlatnim kašikama i viljuškama kojima se jelo. "Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika?", upitaće se Andrić u Znakovima da bi u drugoj prilici zaključio: "Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan, i da možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini."

Da li je to istovremeno jedna od tačaka udaljavanja Andrićevog i Krležinog sveta o čemu se, na nov način, govori u dopunjenom izdanju Ranog Andrića?

Krleža je primetio da mu se Andrić ceo život mota oko nogu kao i on Andriću, a da nemaju ništa zajedničko, da su "dva potpuno odvojena sveta".

Treba zamisliti da Andrića i u budućnosti čekaju poslovi potpuno drugačiji od Krležinih. Ako imamo na umu Malarmeove reči da je pravi pesnik "takav da ga večnost u samog njega menja".

Na koji se način može dešifrovati Andrićev čest, pomalo lakonski odgovor na mnoga pitanja o kojima nije želeo da govori – "Sve je u delu"? Kako se "gola istina događaja" iz Andrićeve proze pretvara u neku vrstu univerzalnih poruka koje nadilaze njegovo vreme?

Sve je u delu ali i delo je u svemu. Andrićevo delo je primer, kod nas, neprevaziđenog istorijskog znanja o svome plemenu ali i njegov život je primer višeznačnog sudelovanja u njegovoj istoriji. U njemu je sadržan ceo put jedne generacije koja je obavila značajne poslove u istoriji: srušila jednu dotle moćnu imperiju, osnovala prvu veliku zajednicu slovenskih naroda i omogućila joj da, posle vekova stranih okupacija, ponovo počne slobodan nacionalni život.

Pored toga njegov primer pokazuje kako uspeva da se održi jedna retka tropska biljka u klimi koja joj je potpuno nesklona, a u kojoj ona ipak uspeva da opstane, skoro bez ikakve šanse. Ta njegova škola prilagođavanja, terenu koji ubija, privukla me je da se njime bavim.

S.K.

Andrić i Krleža: Dva sveta

Sa Krležom se sreo, po sećanju samog Krleže, "negde sedamnaeste godine u Zagrebu". Andrić je u to doba imao iza sebe nekoliko pesama objavljenih u "Hrvatskoj mladoj", nekoliko publicističkih napisa u "Hrvatskom pokretu" i uz svoju bolest i trogodišnja tamnovanja auru stradalnika za tzv. narodnu stvar. Krleža je od maja 1917. u Zagrebu. Tokom oktobra iz Zagrebačke komande prešao je u Ured za pomoć postradalima u ratu gde već više neće imati bojazni da bude vraćen na front. Objavljuje u nekoliko dnevnih listova publicistiku sa ratnom i socijalnom tematikom, ima nekoliko pesama po revijama i te godine izlaze mu i prve knjige pesama – Pan i Tri simfonije. Iz njegovih brojnih vraćanja na iste događaje, viđene ponovo, u novim optikama, doznaćemo za nekoliko njihovih instant-susreta, tokom tih par godina Andrićevog boravka u Zagrebu.

Sredinom aprila osamnaeste, zajedno su u šetnji Ilicom kada susreću Đalskog, u to doba velikog župana županije zagrebačke; Andrić će taj nailazak velikog župana prokomentarisati sa: "Kako se ova stara budala ne stidi svoga velikog županstva? Još se dao fotografisati u gali."

Drugi put, po svoj prilici 25. novembra osamnaeste, kada Radićeve pristaše sa prebezima iz frankovačke i pravaške stranke, izvikujući parole za republiku, vraćajući se sa skupštine stranke pristižu iz Mesničke na Ilicu, Andrić koji sa Krležom, na uglu Ilice i Frankopanske, posmatra demonstrante, kazaće mu, bez nekih drugih objašnjenja: "Ovo bi trebalo sve pobiti!"

U nekoliko navrata Krleža će se setiti i jednog njihovog zajedničkog napuštanja pozorišne predstave: "Na dan fašnika, mjeseca februara 1919, bila je u zagrebačkom kazalištu premijera g. Pecije Petrovića ‘U naviljcima’; za vrijeme prikazivanja prve aktovke ‘Rad’ ja sam ustao u gledalištu i izjavivši da ‘takve stvari spadaju u peštanski orfeum, a ne na scenu narodnog kazališta’, ostavio gledalište demonstrativno. U znak protesta napustio je gledalište sa mnom zajedno i književnik Ivo Andrić."

Kada se početkom oktobra 1918. pojavio Ex ponto, Krleža će prikazujući knjigu, u nekoliko redova u "Hrvatskoj riječi", priznati da se u tim pesmama osećaju tu i tamo "odrazi sa nekih gigantskih svjetionika moderne lirike" ne manje i "mutna patnja, kaotičnih prilika"; ipak, svodeći njihov mogući značaj, ove pesme bi, po Krležinom sudu, predstavljale "uglavnom dokument stradavanja jedne čitave generacije".

Njihovo prvo veliko sučeljavanje, istina mimo njihove volje, upriličiće Dragutin Prohaska, tokom polemike egzemplarne po dotle nezabeleženom arčenju jakih reči, po nepreglednoj količini izrečenih uvreda, vođenoj od februara do jula 1919, preko stranica "Plamena" i "Jugoslavenske njive". Zamerajući mu, pored ostalog, "da jedan književnik Krležinog kalibra jede žeravicu pred širokom, glupom masom", svoje konačno razočarenje mladim Krležom Prohaska će rezignirano zaključiti: "Krleža mi je bio najdraži pjesnik prije nego sam upoznao Ivu Andrića." Uz opasku da "misao nikada ne viče" primetiće da "Andrić mrzi viku i suvišno gomilanje riječi, dok Krleža udara u talambase i komponira cijele orkestre, da kaže tek jednu dvije misli".

Eskalacijom sukoba i širenjem polemike na druge listove ovoj još svežoj draži poređenja Krleže i Andrića, obično na Krležinu štetu, podleći će nekoliko kritičara prvih posleratnih književnih sezona, postajući tako začetnici jedne estetske divagacije dugog daha, koja će i u kasnijim generacijama književnih kritičara nalaziti mnoge i uporne nastavljače.

Marta 1919, u napisu "Slučaj kipara Studina", praveći dugu listu hrvatskih umetnika "koji svi stradavaju sapeti poput parija i izgaraju besplodno" Krleža, će, usput, da bi došao do krunske žrtve našeg užasa, pomenuti i Andrića koji "pati se eto u teškoj bolesti, koje se zadobio u borbi za Jugoslaviju, pa je li kom od merodavnih faktora palo na pamet da se pobrine za tu žrtvu naše narodne stvari i da ga izašalje kuda na lečenje u Egipat ili Alpe".

S obzirom na povod, na razloge koje navodi, na stranu od koje dolazi, na adresu na koju je upućeno, ovo pozivanje na javnu samilost moglo je samo ženirati Andrića, što je po svoj prilici i svrha ovog Krležinog apela.

I u ovom sumnjivom zauzimanju Krleža je samo pri jednoj od uzgrednih vežbi svoga nepregledanog dara nipodaštavanja i čitanja lekcije – discipline u kojima će steći neprikosnovenu reputaciju. Tu još neprepoznatljivu subverzivnost Krležine ličnosti, uočiće na vreme i stari Vojnović. Jednom, kada pri poseti bolesnom dr Gučiju, koju pravi zajedno sa Andrićem, zateče kod bolesnika i Krležu, zabeležiće toga dana u svoj dnevnik: "Čudan tip! Nešto semitskoga! – Oko lijepo ali sumnjičavo! Gleda te kao mirna zvijer koja slijedi svaku kretnju neprijatelja da mu otkrije slabu stranu i da ga spopane. – Nešto se u njemu krije. Ali što?" (17. januara 1919)

Mnogo godina kasnije, sam Krleža će u pero svome memorijalisti odrediti nešto jasnije udaljenosti njihovih uzajamnih svetova: "Andrićevo društvo nije bilo moje društvo – s tim sam društvom bio u brojnim nesporazumima ili bolje rečeno okršajima." O sadržaju, razlozima i genezi te njihove udaljenosti kazaće, posredno, nešto više sam Andrić u jednom intervjuu iz 1934.

"I dok nas traje mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je strani ko bio i čime se je zaklinjao 1914. godine, jer to leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina."

Primenjujući tokom života strategiju nediranja i ostajanja na već utvrđenim nesporazumima, ne tražeći nove, Krleža će i sam primetiti pri ovom svođenju računa koliko im je ovo žilavo i dugotrajuće dovođenje njihovih životnih puteva, sudbina, duhovnih i drugih opredeljenja bilo nesretno nametnuto: "Andrić se meni ili ja njemu pletemo među nogama otkad postojimo a nikakve veze nemamo, dva potpuno odvojena sveta."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net