Deca i gluvi >

Kafka u filijali

Uprkos postojećem ugovoru, uprkos činjenici da Institut za fonetiku i patologiju govora osposobljava decu oštećenog sluha za normalan život, beogradska filijala Fonda za zdravstveno i socijalno osiguranje ozbiljno se zainatila. "Imate pravo samo da izađete iz prostorije", odgovor je koji dobijaju roditelji odlučni u nameri da svojoj deci omoguće normalan život

OSTAVLJENI NA CEDILU: Deca sa problemom sluha

Zvanično, Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora jeste institucija sa poluvekovnom tradicijom, mesto na kojem se primenjuju savremeni audiolingvistički tretmani i na kojem se usavršavaju studenti defektologije. Isto tako zvanično, ali razumljivije, ovaj Institut je mesto na kojem se deca sa nerazvijenim govorom, teškim govornim poremećajima i oštećenjem sluha osposobljavaju za normalno funkcionisanje. Još razumljivije, Institut je mesto na kojem je, recimo, dvogodišnji Andrej naučio svojih prvih 40 reči (među kojima i reč žirafa, s kojom čak i njegovi vršnjaci potpuno normalnog sluha imaju problema); mesto sa kojeg je krenula devojčica teško oštećenog sluha, sada učenica VI razreda redovne škole koja je uspela da se kvalifikuje za gradsko takmičenje iz gramatike i engleskog jezika. Kod ogromnog broja dece sa nerazvijenim govorom, primenom ranog audiolingvističkog tretmana, sprečena je mentalna retardacija i uključeni su u redovni sistem školovanja sa svojim vršnjacima. Svi ti argumenti, međutim, nestaju jednim potezom i na jednom mestu: u Republičkom fondu za zdravstveno i socijalno osiguranje, filijala Beograd.

PROCES: Sve do 30. maja 2002. priča o Institutu izgledala je gotovo idilično: svake godine, na osnovu ranijih dogovora i odobrenja Ministarstva zdravlja, obnavljan je ugovor sa Fondom za zdravstveno osiguranje i svake godine tu se za normalan život osposobljavalo između 150 i 200 dece sa teškim i težim oštećenjima sluha i govornim poremećajima. Procedura je bila jednostavna i podrazumevala je defektološku dijagnostiku u Savetovalištu Instituta (tim doktora i magistara nauka), odlazak na lekarsku komisiju Fonda, dobijanje uputa na tri meseca i početak tretmana. Prema statistikama, od 1991. do 2002. godine, 88 odsto dece sa oštećenim sluhom, koja su svakodnevno dolazila u Institut, krenulo je u redovne škole i spremljeno je za normalan život, kod 30 procenata dece je sprečena mentalna retardacija a kod dece sa različitim oblicima govornog oštećenja vreme tretmana je skraćivano i do 50 procenata. Ono što je takođe bitno, osposobljavanje ove dece državu neuporedivo manje košta, nego socijalna izdvajanja koja bi morala da obezbedi za njih kao invalidna lica do kraja života.

A onda se u maju 2002. neko negde dosetio da nam taj i takav Institut baš nešto i nije neophodan. Bez ikakvog pratećeg objašnjenja, iz Fonda je stiglo obaveštenje da se ugovor raskida, da bi 21. januara 2003, bio sklopljen za samo šest meseci. I baš u trenutku kada je roditeljima laknulo, umešala se svemoćna birokratija. Pre svega, od roditelja je zatraženo da decu dovode svakog meseca a da prethodno pribave uput pedijatra i mišljenje iz Zavoda za govorne poremećaje. Istovremeno, domovima zdravlja stigao je dopis da ne daju pedijatrijske upute deci za dolazak u Institut, a svako pojavljivanje pred komisijom Fonda podrazumevalo je pretnju da je "ovo poslednji put da vam dajemo uput". "Kad sam, uprkos tome što mi je dete ovde već duže vreme, bila odbijena pred komisijom, upitana sam da li znam koliko to sve košta i da li znam da je ovo privatna institucija. Na primedbu da imam pravo da biram gde ću voditi dete, odgovoreno mi je da imam pravo samo da izađem iz prostorije", priča za "Vreme" majka šestogodišnjeg Nemanje, koji ima teško oštećenje sluha. Slično su prošli i ostali roditelji, njih ukupno 150: uprkos važećem ugovoru, svima je uglavnom rečeno da je Institut privatna institucija i da troškove njenog funkcionisanja moraju da plaćaju korisnici. Toj tezi pogodovala je i činjenica da u tzv. medicinskoj mreži Republike već postoji jedan zavod specijalizovan za decu sa sličnim problemima, kao i činjenica da se Institut zvanično "vodi" kao društvena institucija. Oba argumenta, međutim, ostala bi bez osnova da su se članovi famozne komisije ili neko drugi pri Fondu za zdravstveno osiguranje makar za tren zainteresovali za ono što zapravo potpisuju ili ne potpisuju. "Mi nikome nismo konkurencija, a ono što deca dobijaju ovde, ne mogu da dobiju nigde drugde. Svakodnevni audiolingvistički tretman KSAFA aparatom u individualnom radu je usluga koju pružamo deci očuvanog intelektualnog razvoja. Za decu sa ovakvom vrstom oštećenja, to je presudno", objašnjava mr Silvana Punišić, rukovodilac smene polikliničke službe Instituta. S druge strane, teza o privatnom vlasništvu potpuno je besmislena jer je Institut društvena, naučna, zdravstvena i edukativna institucija koja nije u mreži zdravstvenih ustanova i decenijama se finansira uz saglasnost Ministarstva zdravlja sredstvima zdravstvenog osiguranja za deo njegove zdravstvene delatnosti.

Kako bilo, roditelji dece sa oštećenim sluhom i govornom patologijom od januara ove godine prinuđeni su da svakog meseca prolaze kroz proceduru koju porede sa Kafkinim Procesom. U peticiji koju su prošle godine uputili na više adresa u Vladi Republike Srbije istakli su da su u beogradskoj filijali Fonda i oni i njihova deca izloženi maltretiranju, beskonačnom čekanju i ucenjivanju, ali problem ne da nije rešen, već se još više zakomplikovao. Predstavnici Fonda istovremeno nisu spremni da odgovore na jednostavno pitanje o tome da li Fond finansira ili ne finansira Institut: na uporne telefonske pozive "Vremena" rečeno je samo da je direktorka odsutna, a da je njen zamenik na sastanku. U međuvremenu, zaposleni saradnici u Institutu, rade sa decom bez obzira na administrativne i finansijske teškoće: svakodnevnu rehabilitaciju u Institutu trenutno koristi 150 dece čiji su uputi još važeći i četrdesetak one koje su tu bez ikakvog uputa i pokrivanja troškova.

(MAL)TRETMAN: Ako se zna kakva je situacija u domaćem zdravstvu i koliko kafa, bombonjera i flaša viskija treba poneti lekarima i raznim administrativcima prilikom bilo kakve intervencije, čitava ova priča ne zvuči toliko šokantno. Međutim, čak i površni uvid u proceduru koju i inače prolaze roditelji dece sa oštećenim sluhom i govornom patologijom, diže je na drugačiji nivo. "Posle niza pregleda tokom kojih su me lekari ubeđivali da je sa mojim sinom sve u redu, utvrđeno je konačno da on ima teško oštećenje sluha. Kada je napunio 20 meseci, u julu 2002, odvela sam ga u Zavod jer su mi pedijatri rekli da ga upravo tamo odvedem. Međutim, odmah sam obaveštena da će zbog nedostatka osoblja njegova rehabilitacija biti obavljana jednom nedeljno i to tek pošto se završe godišnji odmori. Znajući da mi je svaki dan dragocen i pošto sam se malo raspitala, dovela sam ga u Institut. Za samo mesec dana, sa oštećenjem sluha od 90 odsto, on je prvi put progovorio, da bi posle šest meseci već razmenjivao reči, prepoznavao slike i normalno komunicirao", priča Nataša, majka dvoipogodišnjeg dečaka. "Posle pogrešno vođenog porođaja koji je izazvao oštećenje nervnog sistema, odnosno sluha, pa zatim i posle svih ovih maltretiranja, došlo mi je da objavim oglas, okupim roditelje sa sličnim pričama i da tužim državu. Najmanje što mogu da urade jeste da nam omoguće da svoju decu vodimo tamo gde će im biti pruženi svi uslovi za normalan život."

Umesto toga, nadležni su pružili: ugovor koji ne poštuju, komisiju u kojoj ne sede stručnjaci osposobljeni da procene stepen oštećenja, usluge Zavoda koji se istovremeno bavi i decom sa oštećenim sluhom i decom sa drugim poremećajima i koji nema dovoljno osoblja, višesatne boravke u čekaonicama... Pored svega toga, zanimljivo je da sve te "usluge" pruža samo prestonička filijala Fonda. Roditelji u Nišu, Pirotu i Senti, gde takođe funkcionišu odeljenja Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora, dobili su važeće upute za šest, odnosno za tri meseca – bez ikakvih komplikacija, bez maltretiranja, poštujući ugovor potpisan 21. januara. "Mi tražimo isto to, što zaista nije mnogo. Tražimo samo da nam se obnavlja ugovor, da se procedura pojednostavi i da svi zajedno ne preživljavamo dramu koju sada imamo svakog 27. u mesecu. Mesečni troškovi za svako dete su minimalni, a deca odavde izlaze potpuno osposobljena za normalan svakodnevni život", objašnjava rukovodilac polikliničke službe Instituta mr Slavica Pantelić.

Kad se imaju u vidu ipak skromni zahtevi roditelja i osoblja, postavlja se naravno pitanje o smislu i razlozima za (u najmanju ruku) čudno ponašanje nadležnih u beogradskom Fondu. Da li za njihov budžet uopšte postoje sredstava koja bi se okarakterisala kao previsoka za normalan razvoj deteta? Da li im, iz nekog razloga, toliko smeta što se u nekoj instituciji primenjuju domaće vrhunske metode, koje daleko prevazilaze ono na šta su korisnici Fonda inače naviknuti? U tom slučaju, možda bi bilo korisno podsetiti ih na činjenicu da su i njima i društvu mnogo korisnija deca koja su osposobljena za normalno funkcionisanje i samostalan život, nego deca čiji su problemi zapušteni i koja postaju briga društva do kraja života. Ili, prevedeno na njima razumljiv jezik: deca za koju bi sad izdvajali minimalna sredstva, u budućnosti neće opterećivati tu kasu koju trentno tako ljubomorno čuvaju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net