Novo suđenje za Vladu Trifunovića >

Za generala nema pravde

U svom sobičku tri sa tri general Trifunović sanja novi sudski proces u kome bi dokazao da je nevin i da spašavanje života 220 vojnika iz Varaždinskog korpusa nije nešto što je neprimereno "ratničkom duhu srpskog naroda". U međuvremenu, osuđen je u Hrvatskoj na petnaest godina robije za ratne zločine, u Sloveniji bi takođe hteli da mu sude, a kao jednog od glavnih krivaca za rasturanje SFRJ i JNA prozvao ga je i zaštićeni svedok iz Sarajeva na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom

NE ODUSTAJE: Vlado Trifunović

Nekadašnji komandant Varaždinskog korpusa, general Vlado Trifunović, čovek koji je u septembru 1991. odbio da žrtvuje tuđu decu i bude "heroj" u jednom neherojskom ratu, mogao bi uskoro i zvanično da bude proglašen za najvećeg krivca svih ratnih zbivanja na području bivše SFRJ i trostrukog "zločinca" kakvog ni oni u Hagu do sada nisu imali. Niti će ga izgleda imati. U istoriji ratovanja teško je pronaći primer sličan njegovom – da se nekom oficiru sudi u tri različite države, da su on i njegovi najbliži saradnici "krivi" po svim osnovama i na svim teritorijama, za iste događaje, uz doduše nešto različite aršine.

U Beogradu on (posle tri zime provedene u zatvoru) već nekoliko godina ima status "pomilovanog izdajnika" čija nevinost još nije dokazana, u Zagrebu je za učešče u istim događajima osuđen kao "ratni zločinac", a istu etiketu i još koju godinu robije nameravaju izgleda da mu uskoro prilepe i u Sloveniji. Sam Trifunović koji je kao vojnik bivše JNA 17 puta menjao mesto boravka (i do sada gotovo isto toliko puta sedao pred razne porote), kaže ovih dana da ga ne bi začudilo da se uskoro protiv njega oglase i Skoplje i Priština, gde je takođe nekada davno službovao kao oficir. Pre nekoliko dana u jednoj haškoj sudnici Trifunovića je, opet kao "krivca", pomenuo i jedan zaštićeni svedok iz Sarajeva, bivši oficir JNA koji je kasnije prešao u Armiju BiH i koji je tokom svedočenja u Tribunalu u nekoliko navrata demonstrirao da mu ratovanje s logikom ide prilično teško.

Sudbina generala Trifunovića mogla bi se u neku ruku uzeti i kao paradigma svega onoga što se zbivalo sa Vojskom u trenucima raspada bivše Jugoslavije, ili bar kao dokaz da su u tim događajima izgleda najgore prolazili oni koji su imali neke moralne dileme. Mrcvarenje ovog časnog čoveka koji bi u svim slučajevima vođenim protiv njega mogao da bude samo svedok optužbe, nikako optuženi, i njegovo sistematsko uništavanje sa prilično strasti traje već više od deset godina i biće nastavljeno i narednih dana. U međuvremenu, Trifunovićev život se sveo na zatvore, bolnice, i sobičak (tri sa tri) u čemernom hotelu "Bristol" kraj beogradske autobuske stanice. (U poređenju sa zatvorom u Ševeningenu, gde žive oni kojima se sudi za ratne zločine, "Bristolu" nedostaje bar nekoliko zvezdica). To je valjda i jedini hotel na svetu u kome se u hodnicima kraj liftova suše veš i dečije pelene, u kome su neka deca od pelena stigla već do srednje škole, čiji su stari zidovi nabrekli od nekog beznađa i neizvesnosti, na čijem se ulazu povremeno lepe umrlice, u kome se mešaju mirisi stotinu različitih kuhinja, a po sobama vise slike članova porodice, rasutih po različitim državama. Trifunović, na primer, na istaknutom mestu drži slike dvojice unuka, od kojih starijeg Bojana nije video od 1991. godine.

SVEOPŠTA HISTERIJA: Odlukom Vojnog suda u Beogradu general Trifunović osuđen je u decembru 1994. godine (tek iz trećeg pokušaja, jer je prethodno dva puta bio oslobođen) na 11 godina zatvora (nešto kasnije kazna je smanjena na sedam godina robije) jer je počinio krivično delo "podrivanja vojne i odbrambene moći" zemlje. Okružen neuporedivo brojnijim hrvatskim paravojnim snagama (koje po Ustavu bivše države nisu smele postojati, opkoliti vojsku, isključiti joj vodu i struju, uskratiti hranu, a pogotovo nisu smele pucati na tu vojsku), ostavljen bez ikakve pomoći sa samo 220 golobradih i neobučenih vojnika, suočen sa masovnom izdajom i dezerterstvom i očito unapred žrtvovan nerazumnim odlukama više komande, Trifunović je tada rešio da ne tretira ljudske živote kao potrošni materijal. Posle nekoliko dana borbe u okruženju, kada je svaki dalji otpor postao uzaludan i besmislen, onesposobio je, koliko je mogao, naoružanje koje je pripadalo njegovom korpusu (raspolagao je sa oko 90 tenkova i svega nekoliko obučenih posada jer su pre toga odlukom komande obučeni vojnici poslati kućama), zarobio taoce sa hrvatske strane i svoje vojnike žive doveo do granice sa Srbijom. U sveopštoj ratnoj histeriji koja je tada vladala Trifunović je proglašen za "izdajnika" i osuđen – on i njegovi vojnici nekome su u Beogradu (i to ne samo politikantima i kalkulantima u Generalštabu) trebali mrtvi, iz Varaždina su ih očekivali u kovčezima uvijenim u jugoslovenske zastave, a kroz štampu mu je neprekidno poručivano kako "srpske majke ponosno koračaju iza mrtvačkih sanduka svojih sinova heroja". Na samom suđenju, tako nešto mu je i direktno zamereno – jedan od onih koji su teretili komandanta Varždinskog korpusa, na primedbu da su borbe trajale čitavih sedam dana, uzvratio je antologijskom rečenicom – "da, ali malo vas je mrtvih". Optužba je insistirala na tome da je Trifunović čak i u bezizlaznoj situaciji morao da žrtvuje ljude i tehniku zarad viših ciljeva. Nikada do kraja nije bilo objašnjeno – kojih i čijih.

Odmah po dolasku u Beograd, pre nego što je prvi put uhapšen, general Trifunović je od Generalštaba tražio da se hitno pomogne garnizonu u Bjelovaru koji se takođe našao u okruženju paravojnih hrvatskih snaga. Pomoć je obećana, ali nikada nije stigla baš kao ni u Varaždin. Posle žestokog napada i borbi, hrvatske snage ubile su dvadesetak ljudi, a četvorica oficira na čelu sa pukovnikom Kovačevićem, komandatom garnizona, streljana su u krugu kasarne o čemu postoji i film koji bi morao da zanima haške istražitelje ukoliko korektno rade svoj posao.

U januaru 1996, posle žestokog pritiska domaće i međunarodne javnosti, tadašnji predsednik SRJ Zoran Lilić pomilovao je Trifunovića i dvojicu oficira iz njegove jedinice, pukovnike Berislava Popova i Sretena Raduškog, osuđene takođe zbog podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje. Po izlazaku iz zatvora u Zabeli, sva trojica su izjavila da ne žele milost već žele da dokažu da su nevino osuđeni.

Pre nego što ih je Vojni sud u Beogradu osudio kao "izdajnike" koji se nisu borili "odsudnom odbranom" do poslednjeg metka, čoveka i pesnice ako treba, Trifunovića i Popova na po 15 godina zatvora osudio je i Okružni sud u Varaždinu. Tamo su bili krivi kao "srbočetnici" i "hladnokrvne ubice" jer su se uopšte borili i time počinili krivično delo protiv čovečnosti i međunarodnog prava kao i ratne zločine protiv civilnog stanovništva. Trifunoviću je u Hrvatskoj suđeno u odsustvu, a ovu presudu kasnije je potvrdio i tamošnji Vrhovni sud. Pre desetak dana u Hagu, u procesu koji se tamo vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, jedan od zaštićenih svedoka, inače nekadašnji oficir JNA, tvrdio je da je Trifunovićev korpus morao da udari po Varaždinu svom silom i tenkovima kojima je raspolagao, ali da to nije učinjeno jer se već tada radilo na svesnom odustajanju od SFRJ i jugoslovenskog karaktera vojske (!) Poput mnogih beogradskih "smrtoljubaca" s početka devedesetih i ovaj anonimni svedok optuživao je Trifunovića za "izdaju", iako je samo pet minuta ranije ispričao kako je lično kao komandant prilično snažne i brojne oružane formacije na početku rata u Hrvatskoj, poslat u selo Jankovce, gde je dugo pregovarao sa trojicom "četnika" koji su na lokalnom putu postavili barikade. Učinio je to jer nije želeo da uludo žrtvuje svoje vojnike, a takve su bile i naredbe vojnog vrha. Trifunoviću, međutim, nije mogao da oprosti što sa 220 vojnika i silnom tehnikom nije udario po dvadesetak hiljada paravojnika u okruženju.

U oktobru 2000. general Trifunović je saznao da se za njega interesuje i sud iz Murske Sobote koji je od Prvog opštinskog suda u Beogradu tražio da ga sasluša povodom ratnih zbivanja u Sloveniji leta 1991. i navodno počinjenih ratnih zločina protiv civila.Varaždinski korpus u koji je Vlado Trifunović stigao samo nekoliko dana pre početka rata dobio je tada (kako se kasnije ispostavilo) besmisleno naređenje da se probije do napuštene državne granice kako bi pripadnicima Savezne uprave carina i policije pružio zaštitu u obavljanju redovnih poslova. Na tome je posebno insistirala tadašnja vlada Ante Markovića do čijih naredbi iz tog vremena ovih dana pokušavaju da dođu Trifunovićevi advokati Branko i Milan Stanić jer je saslušanje po zahtevu slovenačkog suda održano u utorak 22. aprila. U razgovoru za "Vreme" advokat Stanić kaže da je jedinica iz sastava Varaždinskog korpusa krenula u Sloveniju u mirnodopskom stanju, da je bila žestoko napadnuta i da je tom prilikom ubijeno pet vojnika i oficira, a da ih je 17 ranjeno. Slovenci tvrde da je general Trifunović potpisao neke naredbe zbog kojih sada mora da odgovara i pred njihovim sudom.

ZAGLAVljENA PRAVDA: Posle demokratskih promena 5. oktobra 2000. Vlado Trifunović je za trenutak poverovao kako nepravda koja mu je naneta ovde neće doveka ostati da čami u sobi broj 355 hotela "Bristol", u kojoj on živi već više od deset godina. Učinilo mu se kao da je posle mnogo mutnih godina, pogled iz te hotelske sobe postao najednom jasniji i čistiji. Smatrao je da ima prava da posle pomilovanja dočeka i obnovu postupka kako bi dokazao svoju nevinost. Taj njegov zahtev je odbijen, a negde su se zaglavili i svi oni sudski procesi koje je pokrenuo protiv ljudi i listova koji su ga klevetali – na primer protiv onih generalskih veličina koje su po novinama osvajale Dubrovnik, Split, Karlobag i Viroviticu, a zatim iz svojih ogromnih stanova po "Cvećari" poručivale kako je oficirska čast nalagala Trifunoviću da se ubije; protiv novinara koji su lagali da je od gradonačelnika Varaždina zbog predaje dobio na poklon umetničku sliku; protiv svih onih koji su izmišljali da mu je žena Tuđmanova rođaka ili možda Albanka zbog čega je eto, navodno odlučio da postane "izdajnik". Umesto zadovoljenja makar i elementarne pravde i mogućnosti da konačno negde skupi porodicu, Trifunovića izgleda čekaju nova iskušenja. Prošle godine doživeo je i težak moždani udar od koga se u međuvremenu uspešno oporavio, a imao je i veoma ozbiljnu operaciju. "Moje zdravstveno stanje se prilično pogoršalo, ali ne odustajem od namere da dokažem svoju nevinost", kaže za "Vreme" general Trifunović. "Iz nevinosti proizilaze i mnoga druga građanska, ljudska i profesionalna prava koja već godinama nemam i zbog kojih trpi i moja porodica. Sa preko 40 godina penzijskog staža živim u ovoj hotelskoj sobici, nemam punu penziju, svi članovi moje porodice su odavno izgubili posao, ćerka mi je sa detetom izbačena iz stana... I nema tih reči kojima se muka i jad koji i danas preživljavamo mogu opisati. Ali verujem da ću ipak, doživeti da u obnovljenom sudskom postupku dokažem da sam kao komandant Varaždinskog korpusa ispravno postupio odbijajući da uludo žrtvujem svoje vojnike. Ponekad mi se samo čini kao da isti oni koji su onda priželjkivali našu smrt iz svojih politikantskih ciljeva, sada iščekuju da nestanem kako pitanje moje rehabilitacije nikada ne bi došlo na red", kaže general Trifunović.

U danima kada se Vlado Trifunović očajnički borio za pravdu, dokazujući da se u Varaždinu ponašao po meri sopstvenog profesionalnog morala koji kaže da se ljudskim životima niko ne može igrati zarad sopstvene slave, za "izdajnika" ga nisu proglašavali samo oni koji su mu preporučivali da se ubije. Činio je to i general Momčilo Perišić koji je jednom prilikom izjavio kako je u svojoj torbi dugo nosio bombu za slučaj da negde sretne "izdajnika Trifunovića" ne bi li mu lično presudio. Posle te njegove izjave bilo je sasvim očigledno da će se iz trećeg pokušaja najzad pronaći sudsko veće koje će Trifunovića proglasiti krivim i poslati na robiju, iako "izdaja" komandanta Varaždinskog korpusa nikada nije dokazana, baš kao ni "vojnička genijalnost" i "herojstvo" generala Perišića koju su mediji u to vreme naveliko slavili.

Mrcvarenje jednog časnog čoveka nastavljeno je i deset godina kasnije, iako su se kriterijumi o tome "šta je to izdaja" u međuvremenu prilično izmenili. U svom sobičku tri sa tri general Trifunović sanja novi sudski proces u kome bi dokazao da je nevin i da spašavanje života 220 vojnika iz varaždinskog korpusa nije nešto što je neprimereno "ratničkom duhu srpskog naroda". Sanja pre svega da se ovde najzad probude neke savesti. Iz svoje vile, general Perišić koji je u međuvremenu uhvaćen kako u prigradskoj kafani valja važne vojne i ostale tajne službeniku CIA, i dalje glumata nekakavog političara, sedi na sednicama DOS-a, utiče na najvažnije političke odluke u državi i računa na poslanički imunitet koji je izgleda postao zamena za nekadašnju hrabrost. Možda računa i na neki novi moral po kome bi saradanja jednog generala sa stranim obaveštajnim službama postala primerena nekom novom ratničkom duhu.

Da se savest na vreme probudila, ne bi sada bilo pozivanja na imunitet.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net