Zakon o informisanju >

Vanredno dopisivanje

Da li pojava odredbi o zabrani distribucije informacije u konačnoj verziji Zakona o javnom informisanju, koja nije bila sadržana u mesecima pripremanom i javno diskutovanom Predlogu Radne grupe za pripremu tog zakona, govori o nameri vlasti da i nakon ukidanja vanrednog stanja ograniči slobodu medija

Nije baš kompliment za novinare, ali ispostavilo se da su pripadnici profesije koja se bavi istraživanjem i prenošenjem informacija bili neinformisani baš o onome što se najdirektnije tiče samog novinarskog esnafa – o kompletnoj sadržini Zakona o javnom informisanju koji je ponuđen na usvajanje poslanicima republičke skupštine.

Nakon godinu i po dana rada na Predlogu zakona, članovi Radne grupe za pripremu tog zakona, koju su sačinjavali novinari i pravnici odabrani na predlog Medija centra i NUNS-a, kako tvrde, doživeli su iznenađenje kada su, došavši da učestvuju u debati na RTS-u, saznali da je njihov predlog "obogaćen" odredbama o zabrani distribucije informacije koja nije rezultat prethodnog višemesečnog usaglašavanja i javne rasprave. Tako je instaliran hladan tuš za javnost u vidu brojnih ocena da je, umesto najavljenog zakona koji garantuje slobodu informisanja, uz pomoć vanrednog stanja, proguran neočekivano represivan akt koji preti da, u medijskoj oblasti, donekle zadrži uslove vanrednog stanja i kada ono bude ukinuto.

Šta je naljutilo novinare? Osnovna odredba o zabrani distribucije informacije (član 16 Zakona) doslovce glasi ovako: "Nadležni okružni sud može, na predlog javnog tužioca, zabraniti distribuciju informacije ako utvrdi da je to neophodno u demokratskom društvu radi sprečavanja propagiranja rata, podstrekavanja na neposredno nasilje ili zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje, a od objavljivanja informacije neposredno preti ozbiljna, nepopravljiva posledica čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način."

AUTOCENZURA: Zbog ubacivanja te i pratećih odredbi, ali i nekih drugih konačnih rešenja, kao što je način na koji je definisana novinarska tajna ili činjenica da u konačnoj verziji nema odredbi o dostupnosti informacija (izbačena zbog neispunjenog obećanja vlasti da će istovremeno sa Zakonom o javnom informisanju biti donesen čitav zakon koji reguliše tu oblast), najviše se, izgleda, iznervirao Srđan Radovanović, pravni savetnik Medija centra i član Radne grupe, koji kaže da od početne ideje da se zakonski obezbedi sloboda informisanja "nije ostalo ni jedan posto".

Rade Veljanovski, predsednik Radne grupe i direktor Radio Beograda, ističe da je nesporno da u medijima nema mesta za informacije opisane u spornom članu 16 Zakona o javnom informisanju, ali je on ubeđen da je za proterivanje takvih gnusoba iz medija bila sasvim dovoljna odredba o zabrani govora mržnje, koja postoji u novom zakonu. Prema njegovom mišljenju, rešenje koje je previdela Vlada, u praksi je neizvodivo, naročito kad je reč o elektronskim medijima. Pa ni kad je reč o štampanim medijima nije jasno ko bi mogao da obavesti javnog tužioca da se u nekim novinama upravo štampa sporni tekst, zahvaljujući čemu bi list mogao da bude zabranjen pre nego što se pojavi na kioscima. A da ne govorimo o tome kakav je, zapravo, kontraefekat zabrane informacije i koliko su brojni putevi da nedozvoljena vest, koja samim činom zabrane postaje dodatno zanimljiva, dopre do publike. Veljanovski zato misli da bi namera zakonopisca mogla biti nešto sasvim drugo, jer samo postojanje odredbi o zabrani distribucije može da utiče da "novinari otupe oštricu svojih pera i odustanu od analitičkog novinarstva i da proradi autocenzura".

I Milica Lučić-Čavić, predsednica NUNS-a, kaže da, naročito u vanrednim okolnostima, nije trebalo menjati Predlog usaglašen tokom višemesečnog rada Radne grupe i njihovih konsultacija sa predstavnicima Saveta Evrope i OEBS-a, "jer onda zakon, sa tim dodatnim restriktivnim odredbama koje postoje i u krivičnom zakonu, liči na intenciju da se i kad prođe vanredno stanje zadrži rigorozniji odnos prema medijima i novinarima".

USTAV: Takve reakcije izazvale su čuđenje predlagača Zakona u liku potpredsednika Vlade Žarka Koraća. Uz opasku da "ne postoji zakon oko koga će se svi složiti" i da je u konačnoj verziji ugrađen najveći broj predloga Radne grupe, Korać kaže da je reč o odredbi "moralnog i načelnog karaktera, koja ima i neku meru praktičnosti". I nije, prema njegovim rečima, u pitanju nikakva namera predlagača zakona da stvori uslove za represiju prema medijima, već je spornih devet članova zakona ubačeno u konačnu verziju na zahtev Ministarstva pravde i Sekretarijata za zakonodavstvo Vlade Srbije i to zbog potrebe da se zakon usaglasi sa Ustavom, u kome takve odredbe postoje. Da ne ostane nejasno, Korać kaže da ni sam nije bio oduševljen spornim odredbama, da se sa njima nije slagao ni pokojni premijer Zoran Đinđić, ali da su pravnici presudili tvrdnjom da u suprotnom Predlog zakona ne bi mogao biti usvojen zbog neusaglašenosti sa Ustavom.

Obe suprotstavljene strane pozivaju se i na Savet Evrope, čiji su stručnjaci sve vreme bili uključeni u rad na zakonu o informisanju. Dok novinari tvrde da predstavnici Saveta Evrope nisu bili upoznati sa uključivanjem odredbi o zabrani distribucije informacije u tekst zakona, Korać kaže da se ocena eksperata Saveta Evrope da je zakon "apsolutno kompatibilan" sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i da "čini čast autorima" odnosi na konačnu verziju zakona. Prema njegovim rečima, takvo rešenje postoji i u nemačkom zakonu i preispitivao ga je Evropski sud za ljudska prava, koji nije našao da je odredba o zabrani distribucije informacije u suprotnosti sa evropskom Konvencijom.

TAJNA: Raspravu o pravim namerama predlagača zakona izazvala je i odredba koja se odnosi na novinarsku tajnu, a koja kaže da "novinar nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom informacije, osim ako se podaci odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje pet godina".

Opet je najradikalniji Srđan Radovanović, koji smatra da je u pitanju "običan blef" jer je kazna od pet godina predviđena za, recimo, krađu ili provalu stana, tako da ni za informacije te vrste novinar ne bi mogao da čuva svoj izvor. Šta bi onda mogao da očekuje kada se bavi mnogo osetljivijim temama, kao što su ratni zločini ili vojna špijunaža? Prema rečima Veljanovskog, tokom dogovaranja u Radnoj grupi bilo je predloga da se kao limit postave krivična dela za koja je predviđena kazna od deset godina, ali se od tog predloga odustalo, posle konsultacija sa predstavnicima Saveta Evrope i saznanja da je u većini zemalja granica ipak postavljena na pet godina.

Podsećajući da je na skupštinskoj raspravi podnošen, ali ne i usvojen amandman kojim se ta granica spušta na tri godine, Žarko Korać kaže da lično misli da će se ta granica povećavati u skladu sa razvojem sloboda u našem društvu, ali da je u ovom trenutku vrlo pozitivno dostignuće činjenica da je, prvi put, u Zakon unesena odredba kojom se štiti tajnost izvora. Slično misli i Milica Lučić-Čavić, tvrdeći da je dobro da je ta oblast napokon regulisana: "Do sada je mogao svako da vas tuži ako ste rekli da je, na primer, letovao na istom grčkom ostrvu sa nekim iz zemunskog klana, mada se tamo možda nikad nisu sreli, i mogli ste da odgovarate ako nećete da otkrijete izvor te informacije. Sad imate regulisano da bar nešto možete da kažete", kaže predsednica NUNS-a, koja, takođe, veruje da će Zakon vremenom trpeti promene – možda čak i ubrzo posle ukidanja vanrednog stanja. NUNS će, prema njenim rečima, uporno "podsećati" na "represivne" odredbe o zabrani distribucije informacije.


 

Zaplena

Sporni član 16 prati još osam odredbi koje propisuju način na koji se zabrana distribucije informacija sprovodi: javni tužilac može zahtevati da se oduzmu primerci novina koji sadrže tu informaciju; na njegov predlog sud može doneti rešenje o privremenoj zabrani do pravosnažne odluke o zabrani, i to u roku od 12 sati od podnošenja zahteva javnog tužioca; sud nalaže MUP-u da sve primerke novina privremeno oduzme; potom se, po hitnom postupku, u roku od tri dana vrši pretres, moguće i "bez prisustva uredno pozvanih stranaka", a sud donosi rešenje odmah po završenom pretresu i objavljuje ga bez odlaganja. Ako sud odbije predlog za zabranu, svi oduzeti primerci novina moraju biti vraćeni najkasnije u roku od 12 sati (što znači da bi, recimo, izdanje dnevnog lista pripremano za ponedeljak do čitaoca stiglo u četvrtak-petak), pri čemu eventualna žalba javnog tužioca ne odlaže izvršenje rešenja o vraćanju oduzetih primeraka lista. Sud je, u tom slučaju, dužan i da "na osnovu slobodne ocene" odredi novčanu naknadu štete koja je prouzrokovana neosnovanom privremenom zabranom, s tim što "oštećeno lice može u parničnom postupku zahtevati razliku do visine pretrpljene štete koju dokaže".

Novinarska pažnja

Različita tumačenja u javnosti izazvala je i odredba prema kojoj su novinar i glavni urednik glasila "dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost". S obzirom na to da je provera informacije, valjda, nešto što se podrazumeva u profesionalnom radu, postavilo se pitanje da li iza formulacije "pažnja primerena okolnostima" stoji namera da se novinaru, u određenoj situaciji, pripiše nedovoljna pažnja u datim okolnostima. Korać kaže da upravo ta formulacija štiti novinara, jer se podrazumeva da novinar TV vesti, koji, recimo, od momenta dobijanja informacije do početka emisije ima na raspolaganju sat vremena da proveri dobijenu vest, nema istu mogućnost za proveru kao novinar nedeljnika, koji ima nekoliko dana na raspolaganju. Upravo na to se, prema njegovom objašnjenju, odnosi termin "pažnja primerena okolnostima". Reč je, dodaje on, o terminu koji se, po preciznosti, može uporediti sa odavno poznatim terminima, kao što je "prekoračenje nužne odbrane", i koji se odnose na situacije koje se jednostavno ne mogu unapred preciznije definisati.

Koga štiti zakon

Zbog velikog broja unesenih kaznenih odredbi, kao i odredbi koje se odnose na pravo na ispravku i demanti, novi zakon o javnom informisanju još pre usvajanja prozvan je "malim krivičnim zakonom za novinare", koji štiti ličnosti koje su predmet informacije, a ne novinare. Oštro negodujući protiv takvih ocena, Žarko Korać kaže da je usvojeno zakonsko rešenje inspirisano iskustvom nekih evropskih zemalja u kojima je sudu data mogućnost da slobodno tumači ko ima pravo na odgovor, a ko ne. S namerom da se i novinari i građani zaštite od mogućih proizvoljnih ocena sudova, objašnjava on, sasvim precizno je definisano da se pravo na odgovor i ispravku odnosi samo na materijalne činjenice, a ne na vrednosne sudove. "Možete za nekog reći da je lopov, ali ne i da je ukrao nešto sasvim određeno", kaže Korać.

Šuma

Prema oceni Milice Lučić-Čavić, situacija u medijima biće izmenjena tek sa usvajanjem celog seta medijskih zakona "jer ne treba zaboraviti da u Srbiji trenutno postoji 14 dnevnih listova, 150 magazina i to preko 1000 elektronskih medija". Predsednica NUNS-a smatra da je važno da se nekim zakonom reguliše i ko može biti osnivač medija, tako da se ukinu mogućnost "pranja novca" putem osnivanja glasila i medijsko zastupanje interesa ljudi "poput onih iz Šilerove ulice".

Važan pomak u slobodi informisanja trebalo bi da omogući i zakon o dostupnosti informacija. Prema Koraćevim rečima, raspravu o tom zakonu trebalo bi očekivati "u najskorije vreme".

Najavljenim skorim usvajanjem celog seta medijskih zakona neće biti stavljena tačka na uređenje medijske oblasti, jer bi sve te zakone trebalo poštovati i u praksi – što bi bila sasvim glupa i nepotrebna rečenica da nije svežeg slučaja izbora članova Radiodifuznog saveta.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net